Psiholoska struktura fasizma Bataj prevod Vivod

Žorž Bataj Psihološka struktura fašizma (1933)1 (1) Prevod : PhD Maria Vivod I. Homogeni deo društva Jedan psihološki opis društva treba da počne onim delom koji je najpristupačniji spoznaji – prividno njen fundamentalni deo – čije je značajno svojstvo tendenciozna homogenost (2). Homogenost ovde označava sumerljivost elemenata i svest o toj sumerljivosti (ljudski odnosi mogu se održavati svođenjem na fiksirana pravila koja su osnovana na svesti jednog mogućeg identiteta osoba i definisanih situacija ; u principu ; svako nasilje je isključeno iz toka ovako uključene egzistencije). Osnova društvene homogenosti je proizvodnja (3). Homogeno društvo je produktivno društvo, to jest korisno društvo. Svaki nepotreban element je isključen, ne iz celokupnosti društva, već iz njegovog homogenog dela. U tom delu, svaki element treba da je koristan nekom drugom a da pritom homogena delatnost ne može nikad da postigne formu delatnosti koja važi sama po sebi. Korisna delatnost uvek poseduje zajedničku meru sa nekom drugom korisnom delatnošću, i ali ne i sa delatnošću radi sebe sâme. Zajednička mera, osnovica socijalne homogenosti, i delatnosti koja proizilazi iz nje je novac, to jest jedna jednakost raznih proizvoda kolektivnih delatnosti koja se može iskazati brojčano. Novac služi da se izmeri svaki rad i čini od čoveka jednu funkciju produkata koji se mogu izmeriti. Svaki čovek, prema sudu homogenog društva, vredi toliko koliko proizvodi, to jest on prestaje da postoji sebe radi : on postaje samo jedna funkcija, svedena 1 Prvi put objavljeno u La Critique Sociale, n° 10, Paris 1933 137 na unutrašnjost granica koje se mogu izmeriti unutar kolektivne produkcije (koja je postojanje za nešto drugo osim sebe). Međutim homogena jedinka nije zaista funkcija svojih ličnih proizvoda osim kada se radi o zanatskoj proizvodnji, kada su sredstva proizvodnje relativno jeftina i kada ih zanatlija može posedovati. U industrijskoj civilizaciji, proizvođač se razlikuje od posednika prema sredstvima proizvodnje i ovaj potonji je taj koji prisvaja proizvod : kao rezultat toga, on je taj u modernom društvu koji je funkcija produkata ; on je taj, a ne proizvođač, koji zasniva društvenu homogenost. Tako u aktuelnom poretku stvari, homogeni deo društva stvaraju ljudi koji poseduju sredstva proizvodnje ili novac koji je predodređen za njihovo održavanje ili njihovu kupovinu. U toj klasi zvanoj kapitalistička ili buržoaska, tačno u sredini te klase, upravo se javlja tendenciozna svedenost ljudskog svojstva na jedan apstraktni i zamenjiv entitet, odraz homogenih stvari koje se poseduju. Ta svedenost se potom širi koliko je to god moguće, na klase uopšteno zvane srednje, koje su primaoci delova cenjenog profita. Međutim radnički proletarijat ostaje u velikom delu nesvediv. Položaj koji on zauzima naspram homogenog delovanja je dvostruk : ono ga isključuje ne iz rada, nego iz profita. Kao agenti proizvodnje, radnici ulaze u okvir društvenog poretka, međutim homogena svedenost u principu utiče samo na njihovo radničko delovanje; oni su integrisani u psihološku homogenost samo svojim profesionalnim ponašanjem, a ne generalno kao ljudi. Izvan fabrike, čak i izvan svojih tehničkih zadataka, jedan radnik je naspram jedne homogene osobe (gazde, birokrate, itd.) stranac, čovek neke druge prirode, ne-svedene, ne-podređene prirode. II. Država U savremenom dobu, društvena homogenost je povezana sa buržoaskom klasom sa suštinskim vezama : tako se marksistička zamisao održava kada se Država predstavlja kao u službi homogenosti pod pretnjom. U principu, društvena homogenost je jedna slaba forma koja je na milosti nasilju, pa čak i unutrašnjim razmiricama. Ona se spontano formira u igri organizacije proizvodnje, i ona mora da se štiti bez prekida protiv raznih elemenata uznemiravanja koji nemaju koristi od proizvodnje, ili je nemaju dovoljno po svojoj želji, ili jednostavno, ne mogu da podnesu kočnice kojima homogenost suprotstavlja agitaciji. U tim uslovima, održavanje homogenosti treba da se nađe u sredstvima autoritativnih elemenata koji su sposobni da unište ili da svedu pod jedno pravilo razne nesložne snage. Sama Država nije jedan od tih autoritativnih elemenata, ona se razlikuje od kraljeva, od 138 vojskovođa ili vođa nacija, ona je rezultat modifikacija koje je jedan deo homogenog društva pretrpeo u kontaktu sa tim elementima. Taj deo sadrži jedan srednji poredak između homogenih klasa i suverene vlasti kojima ono treba da pozajmi svoje obavezno svojstvo, međutim koje vrši svoj suverenitet samo preko svog posrednika. Samo preko te izvršne vlasti je moguće predvideti na koji će način to obavezno svojstvo biti prebačeno na poredak koje uprkos tome ne sadržava jedno postojanje koje važi samo po sebi (heterogeno), nego jednostavno jedno delovanje čija će korisnost naspram jednog drugog dela uvek biti prisutna. Praktično, uloga Države se sastoji od jedne dvostruke igre između autoriteta i adaptacije. Svođenje razlika pomoću kompenzacije u parlamentarnoj praksi ukazuje na svaku moguću kompleksnost u unutrašnjem delovanju koje je potrebno za homogenost. Međutim Država upotrebljava striktni autoritet protiv snaga koje se ne daju asimilirati. Već prema tome da li je Država demokratska ili despotska tendencija koja će da pretegne je adaptacija ili autoritet. U demokratiji, Država crpi najveći deo svoje snage iz spontane homogenosti, koja samo fiksira i koja se uspostavlja kao pravilo. Princip njenog suvereniteta – nacija – koja joj daje u isto vreme i svrhu i njenu snagu, biće umanjen ukoliko se izolovane jedinke smatraju sebe svrhom naspram Države, koja bi trebala da postoji za njih pre nego što postoji za naciju. I u tom slučaju, privatni život se razlikuje od homogene egzistencije kao vrednost koja se samo-predstavlja kao neuporediva. III. Odvajanja, kritike društvene homogenosti i države Čak i u teškim okolnostima Država se zadovoljava da održi u nemoći heterogene snage koje popuštaju samo kada su pod njenim pritiskom. Međutim ona može da podlegne jednom unutrašnjem otuđenju dela društva kome je ona samo ograničavajuća forma. Na jedan fundamentalan način, društvena homogenost zavisi od homogenosti (u generalnom smislu reči) sistema proizvodnje. Svaka protivrečnost koja se rađa iz razvoja ekonomskog života povlači za sobom i potencijanlni raspad homogene društvene egzistencije. Ta tendencija raspada se ispoljava na najkompleksniji način, na svim poljima i u svim pravcima. Ipak ona dostiže akutne i opasne forme samo u meri kada jedna cenjena masa homogenih jedinki prestane da ima interes u formi postojeće homogenosti (ne iz razloga zato što je ona homogena, već nasuprot, jer je u procesu gubitka svog svojstva). Ta frakcija društva se udružuje tada spontano sa heterogenim snagama koje već postoje i meša se sa njima. Tako ekonomske okolnosti direktno utiču na homogene elemente 139 koje ruše. Međutim ta dezintegracija ne predstavlja samo negativni oblik društvenog vrenja: otuđeni elementi ne deluju pre nego što prođu svršenu izmenu koja označava pozitivne forme tog vrenja. Onog trenutka kada se pridruže već prisutne heterogene formacije (u raspršenom ili organizovanom stanju), one pozajmljuju od ovih jedno novo svojstvo, generalno pozitivno svojstvo heterogenosti. Štaviše, društvena heterogenost ne postoji u bezobličnom i smetenom stanju: ona baš nasuprot zavisi na jedan konstantan način, od jedne oštro podeljene strukture, i kada društveni elementi pređu u heterogeni deo, njihovo je delovanje uslovljeno trenutnom strukturom tog dela. Na taj način, model rešenja akutnih ekonomskih protivrečnosti zavisi od istorijskog stanja i u isto vreme opštih zakonitosti heterogene društvene oblasti u kojoj vrenje navlači svoj pozitivni oblik; naročito zavisi od uspostavljenih odnosa između različitih tvorbi te oblasti u trenutku kada se homogeno društvo nalazi u situaciji da je materijalno otuđeno. Proučavanje homogenosti i njenih uslova postojanja na taj način vodi ka suštinskom proučavanju heterogenosti. U svakom slučaju ono čini prvi deo u tom smislu određenje heterogenosti definisane kao ne homogene pretpostavlja poznavanje homogenosti koja je ograničava putem isključenja. IV. Postojanje društvene heterogenosti Celokupni problem socijalne psihologije upravo počiva na nužnosti da se pre svega analiza prebaci na jednu formu koja ne samo što je teška za proučavanje, već njeno postojanje još nije bilo predmet pozitivne determinacije. I sâm termin heterogenost ukazuje da se radi o elementima koji ne mogu da se asimiluju i ta nemogućnost koja proističe iz osnova društvene asimilacije u isto vreme dotiče i naučnu asimilaciju. Te dve vrste asimilacije imaju jednu zajedničku strukturu: nauka ima za svoj cilj da zasnuje homogenost fenomena; ona je na neki način, jedna od eminentnih funkcija homogenosti. Na taj način, heterogeni elementi koje ona isključuje su isto tako isključeni iz polja naučne pažnje: iz samog tog principa, nauka ne može da upozna heterogene elemente kao takve. Primorana da ustanovi postojanje nesvedivih činjenica – po prirodi isto tako nekompatibilnih sa svojom homogenošću kao na primer, rođeni kriminalac sa društvenim uređenjem - ona se nalazi lišena svakog funkcionalnog zadovoljenja (eksploatisana na isti način kao radnik u kapitalističkoj fabrici, upotrebljena bez učešća u profitu). Nauka zaista, nije jedan apstraktan entitet: ona se konstantno može svesti na sveukupnost ljudi koji žive s inherentnim težnjama tokom naučnog procesa. U takvim uslovima heterogeni elementi, bar kao takvi, su podjarmljeni cenzuri činjenica: svaki put kada bi mogli da budu predmet metodičnog promatranja, 140 nedostaje funcionalno zadovoljenje i bez takvih izvanrednih okolnosti – interferencije zadovoljenja čije je poreklo nešto drugo – oni ne mogu biti održani u polju pažnje. Ekskluzija heterogenih elemenata izvan homogenog polja svesti tako podseća na formalni način opisanih elemenata (iz psihoanalize) kao podsvesni, koje cenzura isključuje iz svesnog jastva. Teškoće koje se suprotstavljaju otkrivanju podsvesnih formi postojanja su istog tipa kao one koje se suprotstavljaju spoznaji heterogenih formi. Kako ćemo videti iz potonjeg, određena svojstva su u svakom slučaju zajednička tim dvema formama i, urpkos nemogućnosti da doprinesemo u ovom trenutku jedno detaljno objašnjenje o toj tački, izgleda da podsvesno treba uzeti u obzir kao aspekat heterogenosti. Ukoliko se ovaj koncept prihvati, pošto je potiskivanje poznato, mnogo je lakše razumeti prodore, koji se povremeno dešavaju u heterogeno polje, i još nisu dovoljno koordinisani da bi postigli čak i jednostavno otkrovenje svoje pozitivne i vidljivo odvojene bíti. Manje je važno da se ovde napomene, da bi se otklonile unutrašnje teškoće koje su upravo razmotrene, da je potrebno postaviti granice inherentnih tendencija u nauci i sačiniti jednu spoznaju neobjašnjive razlike koja pretpostavlja momentalni pristup razuma jednoj materiji koja prednjači intelektualnoj redukciji. Uslovno, dovoljno je izložiti činjenice u saglasnosti prema njihovoj prirodi i uvesti definiciju termina heterogenog prema sledećim razmatranjima: 1° baš kao što mana i tabu određuju u sociologiji religije ograničene forme individualnih primena jednog opšteg oblika, sveto se može razmatrati kao jedna ograničena forma spram heterogenosti. Mana određuje jednu misterioznu i bezličnu snagu koje poseduju nodredjene jedinke kao što su kraljevi i magovi. Tabu ukazuje na društvenu zabranu kontakta koji se odnosi na primer na leševe ili na žene tokom menstruacije. Ovi aspekti heterogenog života su laki za definisanje iz razloga jer upućuju na specifične i određene pojave. Nasuprot tome, eksplicitno poimanje svetog čije polje primene je relativno široko predstavlja izvanredne teškoće. Dirkhajm se našao u nemogućnosti da ponudi naučno pozitivnu definiciju: zadovoljio se time da negativno označi sveti svet kao apsolutnu heterogenost naspram svetovnom svetu (4). Ipak moguće je prhvatiti da se sveto može spoznati kao pozitivno, bar na jedan prećutni način (ova reč je prisutna u svakom jeziku, i pošto je uobičajena u upotrebi, njeno korišćenje pretpostavlja da joj je značenje prihvaćeno od celine ljudi). Ta prećutna spoznaja određene vrednosti povezana sa poljem heterogenosti dozvoljava jedno široko ali pozitivno opštenje njegovom opisu. Dakle moguće je reći da je heterogeni svet sastavljen u jednom važnijem delu, od svetog sveta, i da analogne reakcije prema onima koji izazivaju te svete stvari njima otkrivaju heterogene stvari koje strogo govoreći nisu svete. Te reakcije su takve da se za heterogenu stvar 141 pretpostavlja da je pojačana nepoznatom, opasnom snagom (podsetimo se polinežanske mane) koju određene društvene zabrane kontakta (tabu) odvajaju od homogenog ili vulgarnog (svetovnog) sveta (koji odgovara svetovnom svetu iz striktno verske opozicije). 2° Izvan svetih stvari u strogom smislu reči koje čine zajedničko polje religije ili magije, heterogeni svet podrazumeva celinu rezultata neproduktivnog troška (5) (svete stvari same čine jedan deo tog jedinstva). Sve se svodi na sledeće: sve što homogeno društvo odbacuje je ili otpadak, ili uzvišena vrhunska vrednost. U pitanju su proizvodi izlučivanja ljudskog tela i neke slične analogne materije (đubre, štetočine, itd.); delovi tela, ljudi, reči ili dela koja imaju sugestivnu erotsku vrednost; razni podsvesni procesi kao što su snovi i neuroze; brojni elementi ili društvene forme koje homogeni deo ne može da asimiluje: gužve, ratničke klase, aristokratske klase i sirotinja, razne vrste nasilnih jedinki ili oni koji odbijaju pravila (ludaci, podstrekači, pesnici, itd.). 3° Heterogeni elementi izazivaju afektivne reakcije raznog intenziteta u zavisnosti od osob i može da se pretpostavi da je predmet svake afektivne reakcije obavezno i heterogen (bar uopšteno, u zavisnosti od teme). Ponekad postoji privlačnost, ponekad odbojnost, i svaki predmet odbojnosti može da postane pod određenim okolnostima predmet privlačnosti ili obrnuto. 4° Nasilje, neumerenost, delirijum, ludilo, označavaju stupnjeve raznih heterogenih elemenata: kada su aktivni kao osobe ili kao gomile, oni se samo-stvaraju gazeći pravila društvene homogenosti. Ta odlika se ne primenjuje na prikladan način na inertne stvari, ipak ti potonji predstavljaju jedan određeni konformitet sa ekstremnim osećanjima (moguće je govoriti o nasilnoj i neumerenoj prirodi jednog leša koji se raspada). 5° Realnost heterogenih elemenata nije iste vrste kao ona od homogenih elemenata. Homogena realnost se predstavlja apstraktnim, neutralnim aspektom striktno definisanih i identifikovanih predmeta (ona je u suštini specifična realnost čvrstih objekata). Heterogena realnost je realnost snage ili šoka. Ona se predstavlja kao opterećenje, kao vrednost, prelazeći sa jednog objekta na drugi, manje-više proizvoljno, maltene kao da se promena desila ne u svetu objekata, nego samo u sudu subjekta. Taj potonji aspekat ipak ne znači da posmatrane činjenice treba da budu viđene kao subjektivne: tako je činjenje predmeta erotskog delovanja očigledno zasnovano na njihovoj objektivnoj prirodi. Ipak, na jedan zbunjujući način, subjekat može da premesti vrednost koja nadražuje sa jednog na drugi analogni ili susedni element (6). U heterogenoj realnosti simboli obogaćeni afektivnom vrednošću imaju na taj način istu vrednost kao fundamentalni elementi, i deo može da ima istu vrednost kao celina. Lako je primetiti – struktura spoznaje jedne homogene realnosti je naučna realnost – a heterogena realnost kao takva se nalazi u mističnoj misli primitivaca i u prikazima sna: ona je identična sa strukturom podsvesnog (7). 142 6° Ukratko, heterogena egzistencija može da bude predstavljena naspram tekućeg (svakodnevnog) života, kao sve drugo, kao nesamerljivo, pridajući ovim rečima jednu pozitivnu vrednost koju one imaju u preživljenom afektivnom iskustvu. Primeri heterogenih elemenata Ukoliko sada približimo ova izlaganja stvarnim elementima, fašističke vođe neosporno spadaju pod heterogenu egzistenciju. U opoziciji prema demokratskim političarima koji predstavljaju u raznim zemljama inherentnu banalnost homogenog društva, Musolini ili Hitler se pojavljuju kao vidan primer nečeg drugog. Bilo kakva da su osećanja koja izazivaju njihovo aktuelno postojanje kao političkih agenata evolucije, nemoguće je biti nesvestan snage koja ih postavlja iznad ljudi, partija i ponekad zakona: snaga, koja krši regularan tok stvari, miroljubivu ali dosadnu homogenost koja je nemoćna da održi sebe samu; činjenica da je legalitet prekinut jeste najočigledniji znak transcendentne prirode heterogenosti fašističkog delovanja. Promatrana ne prema svojoj spoljnoj akciji već prema svom izvoru, snaga jednog vođe je analogna onoj koju prouzrokuje hipnoza (8). Afektivni tok koji ga ujedinjuje sa njegovim sledbenicima – koja navlači oblik moralne identifikacije onih koji ga prate sa onim koga prate (i obratno)- je funkcija zajedničke svesti o moći i energiji koje su sve nasilnije, sve više i više neumerene i koje se talože u ličnosti vođe i postaju mu dostupne na neodređeno. (Međutim takva jedna koncentracija u jednoj jedinoj osobi deluje kao element koji razlikuje fašistički poredak od same unutrašnjosti heterogenog polja: samom činjenicom, pošto afektivno vrenje rezultira u jedinstvu, ono postiže upravljačku vlast, kao autoritet protiv ljudi; ta vlast je postojanje sebe radi pre nego što je upotrebljiva, a odvojeno postojanje sebe radi se razlikuje od bezobličnog ustanka čiji smer sebe radi znači „zarad ustanika“. Ta monarhija, to odsustvo demokratije, odsustvo svakog bratstva iz izvršne moći – oblici koji ne postoje samo u Italiji ili u Nemačkoj – ukazuje da treba da se odrekne pod prinudom prirodnih neposrednih potreba ljudi zarad koristi nekom transcendentnom principu, koji ne može da bude predmet nikakvog tačnog objašnjenja.) Na potpuno nov način, isto tako mogu da se opišu kao heterogeni, donji društveni slojevi, koji obično izazivaju odvratnost i ne mogu ni u kakvom slučaju da budu asimilirani od strane celine ljudi. Na te klase bednika u Indiji se gleda kao na nedodirljive, to jest one su okarakterisane zabranom analognog kontakta koji se odnosi i na druge svete stvari. Istina je da je običaj u zemljama napredne civilizacije manje ritualizovan i da se karakteristika nedodirljivosti ne prenosi obavezno nasleđem, ipak dovoljno je da postoji u tim zemljama neko ljudsko biće obeleženo siromaštvom da bi se stvorio između njega i drugih – koji sebe smatraju za primere normalnih ljudi – maltene nepremostivi jaz. Gnusne forme siromaštva izazivaju jedno osećanje gađenja toliko nepodnošljivo da je neprihvatljivo to i iskazati ili čak na to i aludirati. Materijalna nesreća ljudi ima očigledno 143 u psihološkom redu nakaznosti preterane posledice. U slučaju da srećni ljudi nisu prošli kroz homogenu redukciju (koja suprotstavlja siromaštvu neko legalno opravdanje), ukoliko izuzmemo sramne pokušaje bega (izbegavanja) kao što je dobrotvorna milostinja, jedan oblik izazova razumu postaju reakcije beznadežnog nasilja. V. Fundamentalni dualizam heterogenog sveta Dva prethodna primera su pozajmljena iz širokog polja heterogenosti i ne iz polja bukvalno svetotog, a ipak predstavljaju specifične odlike ovog potonjeg. Taj konformitet lako se pojavljuje kada se radi o vođama koje njihovi podanici očito tretiraju kao svete ljude. Mnogo je manje vidljiv kada se radi o oblicima siromaštva koje nisu predmet nikakvog kulta. Međutim otkriće da su takve niske forme kompatibilne sa odlikom svetosti jeste upravo odlučujući napredak odrađen u spoznaji polja svetog u isto vreme kao na polju heterogenog. Pojam dualnosti oblika svetog je jedan od uspeha socijalne antropologije (9): ti oblici treba da su podeljeni u dve klase suprotstavljene jedna drugoj, čisto i nečisto (u primitivnim religijama neke nečiste stvari – na primer menstruaciona krv – nisu manje svete od božanske prirode; svest o toj fundamentalnoj dualnosti je istrajala sve do relativno skorašnjeg datuma: u Srednjem veku reč sacer je korišćena da opiše jednu sramnu bolest – sifilis – i duboko značenje te upotrebe tada je još bilo razumljivo). Tema svetog siromaštva – nečista i nedodirljiva – se upravo sastoji od negativnog pola jedne oblasti koja je okarakterisana opozicijom dveju ekstremnih oblika: u neku ruku postoji identitet suprotstavljenosti između slave i pada, između uzvišenih i autoritativnih (superiornih) oblika i siromašnih (inferiornih) oblika. Ta opozicija deli celokupan heterogeni svet i udružuje se sa već određenom odlikom heterogenosti kao osnovni element. (Heterogene neizdiferencirane forme su zaista relativno retke – bar u naprednim društvima – i analiza unutrašnje socijalne heterogene strukture se svodi maltene sasvim na opoziciju dveju suprotstavljenosti.) VI. Zapovednički oblik heterogene biti: suverenost Fašističko heterogeno delovanje pripada u celosti superiornim oblicima. Ono se poziva na osećanja koja su tradicionalno definisana kao visoka i plemenita i teži kreiranju autoriteta kao bezuslovnog principa, koje se nalazi iznad svakog utilitarističkog suda. 144 Očigledno upotreba reči superioran, plemenit, izdignut, ne podrazumeva i odobravanje. Te odrednice tu ne mogu označiti ništa osim pripadnosti jednoj istorijski definisanoj kategoriji kao superiornoj, plemenitoj ili izdignutoj: takvi novi ili pojedinačni koncepti mogu biti uzeti u obzir samo u njihovom odnosu sa tradicionalnim konceptima iz kojih oni proizilaze; u svakom slučaju oni su obavezno hibridni, bez dometa, i nesumnjivo, bilo bi bolje odustati ukoliko je to moguće svakom predstavljanju te vrste (koji su prihvatljivi razlozi zarad kojih bi jedan čovek mogao da bude plemenit, sličan nekom predstavniku srednjovekovne vojne kaste, i nimalo prostački, to jest u skladu sa jednim istorijskim sudom, sličan jednom čoveku čija materijalna beda je promenila njegovo ljudsko svojstvo, i načinilo ga nečim sasvim drugim?). Pošto je ova primedba formulisana, značenje superiornih vrednosti mora biti navedena uz pomoć tradicionalnih odrednica. Superiornost (autoritativna suverenost (10)) naznačava celokupnost upečatljivih aspekata – afektivna odrednica privlačnosti ili odbojnosti – svojstvena raznim ljudskim situacijama u kojima je moguće dominirati ili ugnjetavati svoje bližnje, zbog njihovih godina, fizičkih mana, pravnog stanja ili jednostavno iz potrebe postavljanja sebe pod rukovodstvo jedne jedinke: u raznim okolnostima kojima odgovaraju definisane situacije, kao što je otac naspram dece, vojskovođa naspram vojske i civilne populacije, gospodar naspram roba, kralj naspram podanika. Ovim realnim odnosima se pridodaju i mitološke situacije čija isključivo fiktivna priroda potpomaže kondenzaciju aspekata koji karakterišu superiornost. Jednostavna činjenica da dominira svojim bližnjima ukazuje na heterogenost gospodara, barem sve dok je on gospodar: u meri dok se odnosi na svoju prirodu; na svoju ličnu odliku, kao dokaz svog autoriteta, on određuje tu prirodu kao nešto drugo, bez da je sposoban da to i racionalno objasni. Međutim ne samo kao nešto drugo naspram polja racionalne mere i jednakosti: heterogenost gospodara se ne suprotstavlja manje heterogenosti roba. Ukoliko se heterogena priroda roba podudara sa nečistoćom gde ga materijalna situacija osuđuje da živi, heterogena priroda gospodara se formira u aktu ekskluzije od svake nečistoće, to je akt kome upravlja čistota međutim čiji je oblik sadistički. Iz ugla ljudskosti, svršena autoritativna vrednost se predstavlja u obliku kraljevskog ili carskog autoriteta u kojima se manifestuju u najvišem stepenu okrutne tendencije i potreba da se realizuje i idealizuje red koji karakteriše svaku dominaciju. Fašistički autoritet ne predstavlja ništa manje tu dvojnu odliku, međutim on je jedan od mnogih oblika kraljevskog autoriteta čiji generalni opis čini osnovu svakog koherentnog opisa fašizma. Suprotstavljen bednom postojanju potlačenih, politički suverenitet se pojavljuje na prvom mestu kao sadistička aktivnost koja je vidljivo diferencirana. U individualnoj psihologiji retka je pojava da sadistička tendencija ne postoji ne neko nema manje-više iskazane mazohističke tendencije. Međutim, u društvu svaka tendencija 145 je normalno predstavljena u obliku zasebne vlasti a sadistički stav može da iskaže osoba koja zapoveda i isključuje svako učestvovanje u odgovarajućim mazohističkim stavovima. U tom slučaju ekskluzija nečistih oblika koji služe kao predmet praksi okrutnosti nije praćena pozicijom tih oblika kao vrednosti i prema tome nikakvo erotsko delovanje ne može da bude pridruženo okrutnosti. Sami erotski elementi su odbačeni u isto vreme kao i svaki nečisti predmet, i isto tako kao u velikom broju religioznih stavova, sadizam pristupa na taj način zaslepljujućoj čistoti. Ta diferencijacija može da bude manje-više završena – individualno, suvereni mogu da žive deo svoje moći kao orgiju krvi – ali u celini autoritativna kraljevska forma je istorijski realizovala, u unutrašnjosti heterogenog polja, ekskluziju siromašnih formi ili nečistih, dovoljnu da bi se našla, na nekom planu, veza sa homogenim formama. Zaista, ukoliko homogeno društvo, u principu udalji svaki heterogeni element, nečist ili plemenit, uslovi zahvata ne variraju ništa manje prema prirodi svakog odbačenog elementa. Samo odbacivanje siromašnih elemenata, za homogeno društvo ima konstantnu fundamentalnu vrednost (kao najmanja upotreba rezervi energije predstavljenim tim formama zahteva zahvat koji je opasan upravo kao subverzija); međutim iz činjeničnog stanja da akt ekskluzije siromašnih formi obavezno pridružuje homogene i kategorične forme, ove poslednje ne mogu više da budu potpuno i jednostavno odbačene. Homogeno društvo koristi zapravo protiv elemenata koji su najviše inkompatibilni s njim slobodne kategoričke snage i kada to društvo treba da odabere u polju koje isključuje sâm predmet svog delovanja (postojanje sebe radi u službi u kojoj treba da se obavezno uredi), izbor mora da se odnosi na snage čija praksa je dokazala da se radi u principu o najpovoljnijem smeru. Ta nemogućnost homogenog društva da nađe u sebi razlog postojanja i delovanja ga postavlja u zavisnost od kategoričkih formi, isto tako kao što sadističko neprijateljstvo suverena prema siromašnoj populaciji koja ih približava svakoj formaciji tražeći da je održi u potlačenosti. Iz tih modaliteta ekskluzije kraljevske ličnosti se rađaju kompleksne situacije: kralj je predmet u kom je homogeno društvo pronašlo svoj razlog postojanja, održavanje tog odnosa zahteva da se ponaša na takav način da bi homogeno društvo moglo da postoji njega radi. Taj zahtev pre svega se odnosi na fundamentalnu heterogenost kralja, koju garantuju mnogobrojne zabrane kontakta (tabui) međutim nemoguće je održati tu heterogenost u slobodnom stanju. Ni u kakvom slučaju heterogenost ne može da primi zakone izvana, a njegovo spontano kretanje može da bude fiksirano, bar tendeciozno, jednom za svagda. Na taj način destruktivna strast (sadizam) kategoričke vlasti je u principu isključivo uperena ili prema stranim društvima, ili prema klasama sirotnje, protiv celine spoljnih ili unutrašnjih elemenata koji u neprijateljski prema homogenosti. Istorijska kraljevska moć je forma koja proizilazi iz takve situacije. Determinantna uloga kada se radi o pozitivnim formacijama je rezervisana samom principu ujedinjenja, 146 zapravo je izveden uz pomoć jedne celine jedinki čiji se afektivni izbor odnosi na jedinstven heterogeni predmet. Zajednica koja upravlja ima sama po sebi konstitutivnu moć: ona pretpostavlja – naravno nejasno – autoritativni karakter predmeta. Zajednica, princip homogenosti, nije ništa drugo nego tendencijalna činjenica, nesposobna da nađe sama od sebe motiv da zahteva i nametne svoje postojanje, i u većini okolnosti, korišćenje zahteva izvana ima vrednost prvobitne nužnosti. Dakle potrebe da se bude čist, što je moralni imperativ, zahteva biće za sebe, to jest specifičan način heterogene bíti. Međutim upravo to postojanje je nedokučivo, bar što se toga tiče, principu potrebe bivstvovanja, i ne može ni u kom slučaju da mu bude podređena: ona odmah pristupa bivstvovanju (drugim rečima, ona se produkuje kao vrednost koja jeste ili nije i nikad kao vrednost koja treba da bude). Kompleksni oblik do kog stiže razrešenje te inkompatibilnosti postavlja u heterogene egzistencije potrebu da se bude homogena egzistencija. Na taj način autoritativna heterogenost ne predstavlja samo različitu formu naspram nejasne heterogenosti: ona pretpostavlja štaviše modifikaciju strukture dveju strana pri kontaktu, homogene i heterogene. S jedne strane, homogena formacija bliska kraljevskoj vlasti, Država, pozajmljuje od te vlasti svoj vladalački karakter i izgleda kao da će da pristupi postojanju sebe radi ostvarujući potrebu da se bude udaljen i hladan od celine homogenog društva. Međutim u realnosti Država nije ništa drugo do jedna apstraktna, pojednostavljena forma potrebe da se bude, živ, zahtevan, na vrhu, kao afektivna privlačnost i kao kraljevska vlast: ona je nejasna homogenost koja je postala prinuda. S druge strane, taj način posredne formacije koji karakteriše Državu prodire reakcijom kategoričke egzistencije: ipak tokom tog prodiranja sama forma homogenosti postaje, ovog puta zaistinski, postojanje sebe radi, poreknuvši samu sebe: ona nestaje u heterogenosti i uništava se kao striktno homogena zato što postavši princip negacije korisnosti, ona ne dozvoljava nikakvu potčinjenost. Duboko prožet razlozima države kralj se ipak ne identifikuje sa njom: integralno on održava oštar karakter svojstven kraljevskom visočanstvu. On je nedokučiv specifičnom principu homogenosti, kompenzaciji prava i dužnosti koji čine formalne zakone Države: kraljevski zakoni su bespogovorni. Ovde je skoro beskorisno predstaviti mogućnost da takva afektivna formacija povlači za sobom beskrajno sužanjstvo koje degradira većinu formi ljudskog života (mnogo više nego zloupotrebe sile koje su i same svodljive na zapovednice skupine, baš kao što je u pitanju snaga koja obavezno društvena). Ukoliko se sada razmotri suverenitet pod njegovom tendencioznom formom, takvom kakva je istorijski doživljavana od strane jedinki odgovornih za njenu vrednost privlačnosti, međutim nezavisno od jedne određene realnosti, njegova priroda se pojavljuje kao ljudska, najplemenitija – izdignuta do visočanstva – čista, u središtu orgije, izvan dometa ljudskih slabosti. On čini oblast formalno izuzetu od intriga interesa na koju se naslanja potlačeni subjekat, kao na prazno ali čisto zadovoljenje (u tom 147 smislu sastav kraljevske prirode izvan nepriznate realnosti podseća na fikcije koje opravdavaju večni život). Kao tendecijalna forma, on stvara ideal društva i toka stvari (u mislima subjekata ta funkcija se naivno izražava: kada bi kralj znao...). U isto vreme on je striktni autoritet. Iznad homogenog društva kao i iznad sirotinjske populacije ili aristokratske hijerarhije koja proizilazi iz njega, on na krvav način zahteva represiju onoga što mu se suprotstavlja i meša se u svojoj odsečnoj formi sa heterogenim osnovama zakona: on je tako, u isto vreme, i mogućnost i zahtev kolektivnog jedinstva; u kraljevskoj orbiti se razrađuje Država i njene funkcije prinude i adaptacije; u profit kraljevske veličine se razvija, i kao destrukcija i kao osnova, homogena redukcija. Postavljajući se kao princip udruženja nebrojenih elemenata, kraljevska moć se spontano razvija kao autoritativna i destruktivna snaga protiv svake druge kategoričke forme koja bi mogla da joj se suprotstavi i da se tako manifestuje na vrhu, fundamentalnom tendencijom i principom svakog autoriteta: svođenje na ličnu jedinicu, individualizacija moći. Dok se egzistencija sirotinje obavezno stvara kao množina i homogeno društvo kao svođenje na zajedničku meru, autoritativna vlast, osnova ugnjetavanja se razvija obavezno u pravcu svođenja na jedinicu u formi jednog ljudskog bića isključujući čak i mogućnost nekog bližnjeg, drugim rečima, kao jedan radikalni oblik ekskluzije koji zahteva pohlepu. VII. Tendencija koncentracije Istina je, da se ta tendencija koncentracije čini kontradiktorna sa koegzistencijom odvojenih polja moći: polje kraljevskog suvereniteta je različito od onog vojnog, i različito od polja religioznog autoriteta. Međutim upravo konstatacija te koegzistencije zahteva da se pažnja usmeri na složen karakter kraljevske moći, u kom je lako pronaći konstitutivne elemente dveju drugih moći, vojne i religiozne (11). Tako ispada da kraljevski suverenitet ne treba da se posmatra kao jednostavni element koji ima svoj autonomni izvor, kao armija ili verska organizacija: on je upravo (i u svakom slučaju jedino) koncentracija koju su sprovela ova dva formirana elementa u dva različita pravca. Konstantno radjanje iznova vojnih i religioznih moći u čistom stanju nije nikad promenilo princip njihove tendencijalne koncentracije pod formom jednog suvereniteta: čak ni formalno odbijanje hrišćanstva nije sprečilo – da upotrebimo simboličnu vulgarnu terminologiju – da se krst razvlači uz pomoć mača na stepenicama prestolja. Istorijski razmatrajući, ostvarivanje ove koncentracije je moglo biti spontano – ili je vojskovođa uspeo da se okruniše kraljem uz pomoć sile – ili se okrunisani kralj 148 dočepao moći nad vojskom (u Japanu, car je nedavno ostvario tu formu, istina, bez da je njegova lična inicijativa igrala odlučujuću ulogu). Međutim svaki put, čak i u slučaju kada je kraljevstvo uzurpirano, mogućnost sjedinjenja moći je zavisilo od njihovih osnovnih afiniteta i pogotovu od njihove tendenciji ka koncentraciji. Razmatranje principa koji upravljaju ovim činjenicama ima očigledno kapitalni uticaj u trenutku kada fašizam obnavlja njegovo istorijsko postojanje, sjedinjuje još jednom vojni i religiozni autoritet da bi ostvario totalnu represiju. (Povodom ovog, moguće je potvrditi– bez predrasuda o svakom drugom političkom stavu – da svako bezgranično ostvarivanje kategoričkih formi ima značenje negacije čovečanstva kao vrednosti koja zavisi od igre njenih unutrašnjih suprotnosti.) Kao i bonapartizam, fašizam (koji etimološki znači koncentracija sjedinjenja) nije ništa drugo do jedna akutna reaktivacija latentne suverene vlasti, sa jednim maltene očišćenim karakterom usled kojeg milicije koje zamenjuju vojsku u sastavu moći imaju istovremeno tu moć za svoj predmet. VIII. Armija i vojskovođe U principu – funkcionalno – vojska postoji zarad rata i njena psihološka struktura u potpunosti je svodljiva na vršenje te svoje funkcije. Tako njen autoritativni karakter ne proizilazi direktno iz društvene bitnosti iz posedovanja materijalne moći oružja: radi se o unutrašnjoj organizaciji vojske – disciplini i hijerarhiji – koji čine od toga plemenito društvo u pravom smislu reči. Očigledno, plemenitost oružja pretpostavlja na prvom mestu intenzivnu heterogenost: disciplina i hijerarhija same nisu ništa drugo nego forme a ne osnova heterogenosti; samo prolivena krv, pokolj, smrt odgovaraju u osnovi prirodi oružja. Ipak dvosmisleni užas rata još ne poseduje nisku heterogenost (koja je doslovce neizdiferencirana). Vešto upravljanje oružjem koje stimuliše, pretpostavlja afektivnu stimulaciju potrebnu za njihovu koheziju, to jest njihovoj efikasnoj vrednosti. Afektivni karakter tog sjedinjenja se manifestuje pod oblikom vojničke privrženosti vojskovođi: ono podrazumeva da svaki vojnik smatra slavu tog potonjeg kao sopstvenu. Putem posredovanja tog procesa degutantni pokolj se radikalno transformiše u svoju suprotnost, u slavu, to jest u čistu i intenzivnu privlačnost. U osnovi slava vojskovođe se sastoji od afektivnog pola koji se suprotstavlja nemuštoj prirodi vojnika. Čak i nezavisno od njihove užasne upotrebe, vojnici pripadaju u principu ozloglašenom delu populacije; ogoljen od uniformi, svaki muškarac ponovo je obučen u svoju običnu odeću; tako bi profesionalna vojska iz XVIII veka ličila na sirotinjsku populaciju. Međutim svršena regrutaciona eliminacija iz sirotinjske klase nije dovoljna da promeni duboku strukturu vojske, ta struktura će nastaviti da osniva afektivnu organizaciju 149 na društvenoj beščasti vojnika. Ljudska bića integrisana u armiju nisu ništa drugo nego negirani elementi, negirani sa jednom vrstom besa (sadizma) koji se manifestuje u tonu svake naredbe, negirani u paradi, kroz uniformu i kroz geometrijske pravilnosti koju stvaraju ritmički pokreti. Vojskovođa dok zapoveda, inkarnacije je tog nasilnog negiranja. Njegova intimna priroda, priroda njegove slave se sastoji od akta zapovedanja koji poništava prostu populaciju (koja čini vojsku) kao takvu (na isti način kao što poništava pokolj kao takav). U socijalnoj psihologiji, ta autoritativna negacija se pojavljuje uglavnom kao svojstven karakter delovanja; drugim rečima svako potvrđeno društveno delovanje obavezno preuzima sjedinjenu psihološku formu suvereniteta, svaka inferiorna forma, svaki prezir, pošto je po društvenoj definiciji pasivna, preobražava se u svoju suprotnost iz jednostavne činjenice prelaska u delovanje. Pokolj, kao jedan inertan rezultat, za preziranje je, međutim ovako uspostavljena heterogena prezrena vrednost koja prelazi na društveno delovanje koja je određuje, postaje plemenita (delovanje ubijanja i plemenitost su povezane putem nepokolebljivih istorijskih veza): dovoljno je da se delovanje efektno potvrdi kao takvo, pa da se slobodno pretpostavi autoritativni karakter koji ga stvara. Upravo taj zahvat – činjenica da se pretpostavlja sasvim slobodno autoritativni karakter delovanja – svojstveno je vođi. Postaje moguće da se uhvati pod eksplicitnom formom uloga koju je odigralo sjedninjenje (individualizacija) u modifikacijama strukture koje karakterišu superiornu heterogenost. Vojska koja je postavljena pod autoritativni nagon – počevši od bezobličnih i sirotinjskih elemenata – organizuje se i ostvaruje jednu unutrašnju homogenu formu, iz razloga negacije čiji je nesređeni karakter elemenata je njegov predmet: zaista, masa od koje je vojska sastavljena, prelazi iz jedne nepokretne egzistencije u kojoj se koprca, u geometrijski očišćen red, iz amorfnog stanja u agresivnu rigidnost. Ta negirana masa u stvarnosti je prestala da bude ona sama da bi afektivno postala stvar vođe i deo vođe samog („afektivno“ se ovde odnosi na jednostavna psihološka ponašanja, kao stoj’ mirno i strojni korak). Jedna četa u stavu mirno je na neki način zadubljena u postojanje naredbe, i na taj način zadubljena u negaciju sebe same. Stav mirno se može analogno razmatrati kao tropski pokret (jedna vrsta negativnog geotropizma) koji podiže ne samo vođu već i celinu ljudi koji odgovaraju na njegove naredbe, na pravilnu formu (geometrijsku) zapovedničkog suvereniteta. Tako pomenuto beščašće vojnika nije ništa drugo do jedno beščašće osnova, koje se pod uniformom transformiše u svoju suprotnost, u red i u sjaj. Heterogeni svet otvoreno proživljava duboku izmenu, i završava ostvarenje unutrašnje homogenosti a da se fundamentalna heterogenost uopšte ne smanji. Vojska u sred populacije opstaje na način nekog drugog potstojanja, međutim sa načinom suverenog postojanja povezanog sa dominacijom, sa zapovedničkim karakterom i odsečnošću vođe, koja je prenesena na vojnike. Tako je dominantno upravljanje vojskom, nevezano od njenih afektivnih osnova (beščašća i pokolja), zavisna od heterogenosti u suprotnosti od časti i dužnosti otelotvorenih u 150 u osobi vođe (ukoliko se radi o komandantu koji nije podređen jednoj realnoj vlasti ili ideji, dužnost se otelotvorava u osobi na isti način kao kod kralja). Čast i dužnost, simbolično iskazani u geometriji parada, su tendencione forme koje situiraju vojnu egzistenciju iznad homogene egzistencije kao autoritativni i kao čist razlog postojanja. Ispod njihovog svojstvenog vojnog aspekta te forme imaju ograničen domet na određeni plan delovanja, kompatibilne su sa beskrajno kukavičkim zločinima, ali su dovoljne da potvrde izdignutu vrednost armije, i da odrade unutrašnju dominaciju koja karakteriše njenu strukturu jednog od osnovnih elemenata vrhovnog psihološkog autoriteta postavljenog iznad ograničenog društva. Međutim moć vojskovođe nema samo kao neposredni rezultat unutrašnju homogenost, nezavisnu od društvene homogenosti, dok specifična kraljevska moć postoji samo u odnosu na homogeno društvo. Integracija vojne moći u društvenu moć prema tome pretpostavlja jednu promenu strukture: ona pretpostavlja prikupljanje modaliteta koji su svojstveni kraljevskoj moći u odnosu sa administracijom Države, onakve moći kakve su već opisane. IX. Moć religije Na jedan nejasan način koji se podrazumeva, prihvaćeno da raspolaganje sa vojnom moći može generalno da bude dovoljno da se vlada. Međutim ukoliko se prihvate kolonijalizacije koje proširuju moć koja je već ustaljena, teško je naći primere trajnih dominacija koje su ekskluzivno vojne. Zapravo, jednostavna moć vojske, materijalna, ne može da osnuje nikakvu moć: ona zavisi pre svega od unutrašnje privlačnosti koju vrši vođa (novac je nedovoljan da bi se stvorila jedna vojska). I ukoliko ona poželi da upotrebi moć koju poseduje da bi dominirala društvom, ona mora još da pridobije i elemente spoljne privlačnosti (slične privlačnošću religije koja vredi za čitavu populaciju). Zaista, ti potonji elementi ponekad dostupni moći, međutim privlačnost vojske kao poreklo kraljevske moći nema najverovatnije primordialnu vrednost naspram privlačnosti religije. U meri koliko je moguće formulisati sud koji vredi što se tiče davnih perioda čovečanstva, postaje vidljivo da je religija, a ne armija, izvor društvenog autoriteta. S druge strane, uvod u nasledstvo znači regularno prevlast moći religijske forme koja može da drži do principa krvi, dok vojna moć zavisi pre svega od lične vrednosti. Nažalost teško je da se dâ eksplicitno značenje onome, što je u krvi ili kraljevskom aspektu, propisno religiozno: ovde se uveliko pristupa ogoljenoj i bezgraničnoj formi neizdiferencirane heterogenosti, pre nego što još uvek nejasno vođstvo fiksira aspekat 151 koji može da se shvati (koji je objašnjiv). Taj pravac uprkos tome postoji ali modifikacije strukture koje on uvodi u svakom slučaju ostavljaju polje za slobodnu projekciju opštih afektivnih formi, kao što su anksioznost ili sveta privlačnost. S druge strane, modifikacije strukture se ne prenose odmah putem psihološkog kontakta u nasleđivanje, ili putem svetih rituala, već je to fundamentalna heterogenost. (Implicitno) značenje čisto religioznog kraljevskog karaktera može da se dostigne samo u meri u kojoj se pojavljuje u izvornoj zajednici i u strukturi božanske prirode. U jednom brzom izlaganju nije moguće osvestiti celokupnost afektivnih pokreta kojima se može opisati osnova mitskih autoriteta (koji dostižu poslednji stupanj jednog fiktivnog vrhovnog autoriteta), jedno obično zbližavanje ima u sebi dovoljno značajnu vrednost. Zajednici struktura dveju formacija odgovaraju nedvosmislene činjenice (identifikacije sa bogom, mitska geneologija, carski rimski kult ili kult šintoizma, hrišćanska teorija božanskog prava). Kralj se u celosti smatra pod jednom ili pod drugom formom kao emanacija božanske prirode, sa svim što princip emanacije povlači za sobom od indentiteta kada se radi o heterogenim elementima. Izvanredne modifikacije strukture koje karakterišu evolucije božanskog prikaza – od slobodnog i neodgovornog nasilja – samo naglašavaju one koje karakterišu formiranje kraljevske formacije. U oba slučaja pozicija suvereniteta je ta koja upravlja izmenom heterogene strukture. U oba slučaja svedoci smo koncentracije atributa i moći: međutim ono što se tiče Boga, snage koje on predstavlja, su sastavljene samo u fiktivnoj egzistenciji bez ograničenja povezanog sa potrebom da se ostvari), moguće je bilo da se dostigne najsavršenija forma, i sheme koje su čisto logične. Vrhovno Biće teologa i filozofa predstavlja najdublju introjekciju čiste strukture homogenosti u heterogenoj egzistenciji: Bog na taj način stvara u svom teološkom aspektu suverenu formu samu po sebi. Međutim kompenzacije te mogućnosti postizanja je povezana fiktivnim karakterom božanskog postojanja čija heterogena priroda, nemajući ograničavajuću vrednost realnosti, može da izbegne filozofskoj koncepciji (koja je smanjena na formalno potvrđivanje koje uopšte nije iskustveno). U redu slobodne intelektualne spekulacije, moguće je zameniti Ideju sa Bogom kao vrhovno postojanje i kao vrhovnu moć (što podrazumeva u jednoj meri, tačno je, otkrivanje relativne heterogenosti Ideje, kao što se već desilo kada je Hegel izdigao Ideju iznad jednostavne dužnosti bivstvovanja. 152 X. Fašizam kao suverena forma heterogenosti Ova agitacija fantoma - po svemu sudeći anahronična – bi bila viđena nesumnjivo kao uzaludna, da fašizam nije na naše oči preuzeo i ponovo sastavio od temelja do vrha – krenuvši na taj način od ničeg – proces zasnivanja moći takvog kakvog smo ga upravo opisali. Do današnjeg dana, postoji samo jedan jedini istorijski primer iznenadne formacije jedne totalitarne moći, koja je istovremeno i vojna i religijska, međutim koja je pre svega kraljevska, ne oslanjavši se ni našta zasnovano pre nje, a to je islamski Kalifat. Islam, forma koja je uporediva sa fašizmom zbog svog slabog ljudskog bogatstva, nije pribegavao čak ni nekoj domovini, i još manje nekoj konstituisanoj Državi. Međutim treba priznati da Država koja postoji nije ništa drugo nego jedno osvajanje za fašističke pokrete, a onda sredstvo, pa kadar (12), i da integracija domovine ne menja shemu njihovih formacija. Isto kao i Islam koji se rađa, fašizam predstavlja konstituisanje jedne totalne heterogene moći koje nalazi svoj vidljiv koren u sadašnjem vrenju. Fašistička moć je pre svega okarakterisana činjenicom da je njen temelj u isto vreme i religiozan i vojni, bez da elementi koji su obično zasebni mogu da budu razdvojeni jedno od drugog: tako se ona na taj način odmah od osnova predstavlja kao svršena koncentracija. Aspekat koji dominira, istina je, vojni je aspekat. Afektivni odnosi koji blisko udružuju (identifikuju) vođu i člana partije (takvog kako smo ga već opisali) su u principu analogni onima koji ujedinjuju vojskovođu sa vojnicima. Zapovednička ličnost vođe ima domet negacije fundamentalnog revolucionarnog aspekta vrenja koje on pročišćava: afirmisana revolucija kao osnova je istovremeno negirana od trenutka kada unutrašnja dominacija počne vojno sprovoditi na milicije. Ipak ta unutrašnja dominacija nije direktno podređena stvarnim ili mogućim činovima rata: ona se pre svega postavlja kao srednji rok jedne spoljne dominacije nad društvom i Državom, kao srednji rok jedne totalne kategoričke vrednosti. Tako su umešane simultano svojstvene karakteristike dveju dominacija (unutrašnja i spoljašnja, vojna i religiozna): svojstva relevantna od ubačenih homogenosti, kao dužnost, disciplina i postignut red, i svojstva relevantna od esencijalne heterogenosti, zapovedničko nasilje i položaj ličnosti vođe kao transcendentni predmet kolektivne afektivnosti. Međutim religiozna vrednost vođe je u realnosti fundamentalna (inače formalna) vrednost fašizma, dajući delovanju milicija svoj efektivni tonalitet, različit od onoga od običnog vojnika. Vođa kao takav nije ništa drugo do jedne emanacije principa slavne egzistencije domovine prenesene na jednu vrednost božanske moći (koja, superiornija od svih drugih shvatljivih razmatranja zahteva ne samo strast već i ekstazu od svojih učesnika). Otelotvorena u osobi vođe (u Nemačkoj jedan termin koji je propisno religiozan ’prorok’ je ponekad upotrebljavan) domovina ovako igra istu ulogu, kao što su za Islam Muhamed ili Kalif otelotvorenje Alaha (13). 153 Fašizam se znači pojavljuje pre svega kao jedna koncentracija i kao kondenzacija moći (14) (značenje je dato u etimološkoj vrednosti tog termina). To opšte značenje treba u svakom slučaju da bude prihvaćeno u više pravaca. Na vrhu se dešava svršeno sjedinjenje autoritativnih snaga, međutim proces ne ostavlja neaktivnom nijednu frakciju društva. U fundamentalnoj opoziciji sa socijalizmom, fašizam je okarakterisan kao sjedinjenje klasa. Nije da su klase svesne svog zajedništva da su pristupile režimu, već zato što su izražajni elementi svake klase bili predstavljeni u pokretima dubokog pristupanja i uspeli su da se dokopaju moći. Specifičan tip ujedinjenja u svakom slučaju pozajmio je ovde propisno vojnu afektivnost, to jest predstavljajući elementi izrabljenih klasa nisu bile sadržani u celini afektivnih procesa samo putem negacije njihove iskonske prirode (na isti način, društvena priroda jednog regruta je poreknuta uz pomoć uniformi i parada). Taj proces kulja od dole ka na gore razne društvene formacije i treba da se shvati kao fundamentalni proces čija shema je obavezno data u formaciji od samog vođe, koji crpi svoju duboku značajnu vrednost iz činjenice da je živeo u odbačenosti i siromaštvu proletarijata. Isto kao i u vojnoj organizaciji, afektivna vrednost, svojstvena siromašnoj egzistenciji nije pomerena i transformisana u svoju suprotnost; radi se o njenom neumerenom dometu koji daju vođi i celoj formaciji naglasak na nasilje bez koje nijedna armija niti jedan fašizam ne bi mogao da bude moguć. XI. Fašistička država Bliski odnosi fašizma sa klasom siromašnih duboko razlikuju tu formaciju od klasičnog kraljevskog društva, koje karakteriše manje više oštri gubitak suverene vlasti sa klasom inferiornih. Ipak kada se desi fašističko sjedinjenje ono se suprotstavlja kraljevskom postojećem sjedinjenju (čije forme dominiraju veoma visokim društvom) onda se ne radi samo o sjedinjenju moći različitih porekla i simboličkom sjedinjenju klasa: radi se o svršenom sjedinjenju heterogenih elemenata sa homogenim elementima, o suverenosti, propisno rečeno sa Državom. Kao sjedinjenje, u svakom slučaju fašizam se ne suprotstavlja manje Islamu kao tradicionalnoj monarhiji. Zaista Islam je spreman, u svakom smeru, i zato je jedna takva forma kao što je Država, koja je upravo jedan dugačak istorijski rezultat, nije igrala nikakvu ulogu u njegovom neposrednom uspostvaljanju: baš nasuprot tome, postojeća Država je rano poslužila kao kadar celokupnosti fašističkog procesa organskog sastavljanja. Taj karakteristični aspekat fašizma je dozvolio Musoliniju da napiše „sve je u Državi“, i „ ništa ljudski i ništa spiritualno ne postoji i štaviše nema vrednost izvan Države“ (15). Međutim to ne podrazumeva obavezno mešanje Države sa kategoričkom moći koja dominira društvom u svojoj 154 celini. Sâm Musolini sklon hegelijanskoj divinizaciji Države priznaje, u terminima koji su namerno obskurni, princip odvojenog suvereniteta koji imenuje u isto vreme kao narod, nacija, superiorna ličnost, a koji treba da se identifikuje sa sâmom fašističkom formacijom i sa njenim vođom: narod „bar narod... označava ideju... koja se otelotvoruje u narodu kao želja jednog malog broja ili čak i jednog... Ne radi se, piše on,đ ni o rasi, ni o jednoj regiji koja je geografski ograničena, već o grupi koja se istorijski ovekovečava, o sjedinjenoj masi idejom koja je želja za postojanjem i moći: to je svest o sebi, o ličnosti“ (16). Termin ličnost treba razumeti kao individualizaciju, proces koji se svršava u samoj osobi Musoliniju, i kada kaže „ta superiorna ličnost je nacija kao Država...“ (17), treba razumeti da je on: 1° zamenio princip suvereniteta individualizirane fašističke formacije za stari demokratski princip suvereniteta nacije; 2° postavlja osnovice završene interpretacije suverene vlasti i Države. Nacional-socijalistička Nemačka –koja nije usvojila kao fašistička Italija koja je to uradila zvanično (pod pokroviteljstvom Đentilea) hegelijanizam i teoriju Države-duše sveta – sama nije bila izložena teoretskim poteškoćama koje su urodile u potrebi da se zvanično iskaže princip autoriteta: mistična ideja rase se istovremeno potvrdila kao autoritativni cilj novog fašističkog društva; istovremeno ona se pojavljuje otelotvrena u osobi Firera i njegovih. Iako koncepciji rase nedostaje objektivna osnova, ona nije ništa manje zasnovana subjektivno i potreba da se očuva vrednost rase iznad svake druge ju je udaljila od teorije koja čini Državu principom svih vrednosti. Nemački primer pokazuje na taj način da mešanje koje je utvrdio Musolini između države i suverene forme vrednosti nije nužno teoriji fašizma. Činjenica da Musolini nije formalno razlikovao heterogenu vlast kojom je dubinski prodro u delovanje unutar Države može isto tako da se protumači u pravcu apsolutne zaplene nad Državom kao i u uzajamnom smeru zategnute adaptacije suverene vlasti potrebama režima u proizvodnji homogenosti. U razvoju ovih dvaju uzajamnih procesa, fašizam i državni razlog mogu da se učine identičnim. Međutim oblici života čuvaju u svojoj strogosti fundamentalnu opoziciju kada održavaju u sâmoj osobi koja ima moć, radikalnu dualnost principa: italijanski predsednik saveta ili nemački kancelar predstavljaju dve odvojene forme delovanja na najodsečniji mogući način naspram Dučea ili Firera. Treba dodati da ove dve ličnosti crpe svoju osnovnu moć ne od svoje zvanične funkcije pri Državi, kao drugi prvi ministri, već iz egzistencije fašističke partije i svog ličnog položaja na čelu te partije. Taj dokaz dubokog izvora moći upravo održava sa dualitetom heterogenih i homogenih oblika bezuslovnu vrhovnu vlast heterogene forme iz gledišta principa suvereniteta. 155 XII. Fundamentalni uslovi fašizma Kao što je već bilo naznačeno, celokupnost ovako opisanih heterogenih procesa ne može biti mobilisana jedino ukoliko je fundamentalna homogenost društva (aparat proizvodnje) otuđena putem svojih unutrašnjih protivrečnosti. Štaviše, moguće je reći da je razvoj heterogenih snaga, iako se razvija u principu na najobskurniji mogući način, obavezno kreće u smeru rešenja postavljenog problema protivrečnosti homogenosti. Pošto su zagospodarile, razvijene heterogene snage raspolažu sredstvima prinude koje su potrebne da presude nad sporovima koji se dešavaju između elemenata koji su ranije bili nepomirljivi. Međutim nije nužno reći da posle pokreta koji isključuje svaku subverziju, pravac u kome se dešava presuda ostaje saglasan opštem upravljanju postojećeg homogeniteta, to jest zapravo, interesima svih kapitalista. Promena se sastoji od toga da posle upotrebe fašističke heterogenosti, ti interesi su u celosti suprotstavljeni, počevši od perioda krize, pa do privatnih preduzeća. U toj tački se nalazi promenjena sama struktura kapitalizma, koja je dosad imala za svoj princip spontane homogenosti proizvodnje koja se zasnivaju na konkurenciji, što je koincidencija interesa celosti proizvođača sa apsolutnom slobodom svakog preduzeća. Savest, koju su neki nemački kapitalisti razvili, od opasnosti kada ih je ta sloboda jedinke postavljala u kritične periode, treba prirodno da se postavi u poreklo vrenja i trijumfa nacional-socijalista. Međutim očigledno je da ta svest još nije postojala kod italijanskih kapitalista koji su samo bili zaokupljeni u trenutku marša ka Rimu, nerastvorljivim karakterom svojih konflikata sa radnicima. Na taj način se pojavljuje da se zajedništvo fašizma nalazi u njegovoj vlastitoj psihološkoj strukturi a ne u ekonomskim uslovima koji mu služe kao osnova. (Nešto što nije u protivrečnosti sa činjenicom da opšti logični razvoj ekonomije daje u naknadnom razmišljanju različitim fašizmima zajednički ekonomski smisao koji oni dele stvarno sa političkom aktivnošću – koja je doslovno apsolutno strana fašizmu - a to je trenutna vlada Sjedinjenih Država.) Kakva god bila ekonomska opasnost na koju fašizam odgovara, svest o toj opasnosti i potreba da se ona otkloni ne predstavlja u svakom slučaju ništa drugo do jedne prazne želje, udvojene ukoliko je to potrebno jednim moćnim sredstvom kao što je novac. Realizacija snage koja je u stanju da odgovori na želju i da upotrebi dostupnost novca se dešava samo u heterogenom polju i njena mogućnost zavisi očigledno od aktuelne strukture tog polja: u celini moguće je razmotriti tu strukturu kao varijablu prema tome da li se radi o demokratskom društvu ili o monarhiji. Stvarna monarhija (različita od političkih formi koje su njene adaptacije ili su njena kopilad što predstavljaju trenutna Engleska ili prefašistička Italija) je okarakterisana činjenicom da je suverena vlast, starog porekla i apsolutne forme, povezana sa ustanovljenom homogenošću. Konstantna evolucija sastavnih delova homogenosti može da zahteva fundamentalne 156 promene, međutim potreba za promenom nikada nije predstavljena unutar osim jednog malog dela svesne manjine: celina homogenih elemenata i neposredni princip homogenosti ostaje povezan sa održavanjem pravnih formi i sa postojećim administrativnim okvirima koje garantuje kraljevski autoritet; recipročno kraljev autoritet se meša sa održavanjem tih formi i tih okvira. Tako je superiorni deo heterogenog polja istovremeno nepomerljiv i sputavajuć i samo je inferiorni deo taj koji formiraju klase sirotinje i potlačenih podložan kretanju. Međutim činjenica pokretanja predstavlja za ovaj drugi deo, pasivni i potlačeni po definiciji, duboku promenu njegove prirode: da bi se ušlo u borbu protiv suverene moći i legalne homogenosti koja ih tlači, niže klase trebaju da prođu od pasivnog i razbacanog stanja ka formi aktivne svesnosti; po marksističkim terminima, te klase treba da osveste same sebe kao revolucionarni proletarijat. Ovako zamišljen proletarijat ne može da se ograniči sa samim sobom: on je samo jedna koncentraciona tačka za svaki društveni element otuđen i odbačen od heterogenosti. Moguće je čak reči da takav centar privlačnosti postoji na neki način pre formacije onoga koji bi trebao da se nazove „svesni proletarijat“: generalni opis heterogenog polja podrazumeva u svakom slučaju da se generalno postavlja kao sastavni element strukture celine koja podrazumeva ne samo autoritativne i sirotinjske forme već i subverzivne forme. Te subverzivne forme nisu ništa drugo do inferiorne forme koje su transformisane s ciljem borbe protiv suverenih formi. Svojstvena potreba subverzivnih formi zahteva da ono što je donje postane gornje, a ono gore postane donje, i u toj potrebi se iskazuje priroda subverzivnosti. U slučaju kada su suverene forme društva nepomične i povezane, razni odbačeni elementi u heterogenosti putem društvenog raspada ne mogu da se sastave sa formacijama koje su rezultat ulaska u delovanje potlačenih klasa: one su obavezno osuđene na subverziju. Frakcija buržoazije koja se osvestila o svojoj neusaglasivosti sa uspostavljenim društvenim kadrovima se sjedinjuje protiv autoriteta i meša se revoltiranim uzavrelim masama: čak i u periodu odmah posle uništenja monarhije, društveni pokreti su i dalje pod naređenjem antiautoritativnog ponašanja s početka revolucije. Međutim u demokratskom društvu (bar dok se takvo jedno društvo nije galvaniziralo zbog potrebe da se ratuje) heterogena autoritativna vlast (nacija u republičkim formama, kralj u ustavnim monarhijama) je svedena na atrofiranu egzistenciju i ne pojavljuje se obavezno svaka moguća promena povezana sa uništenjem. U tom slučaju, kategoričke forme mogu da budu smatrane kao slobodno polje otvoreno za sve mogućnosti vrenja i pokreta, baš kao subverzivne forme u monarhiji. I kada homogeno društvo doživi kritičku dezintegraciju, otuđeni elementi ne ulaze više obavezno u orbitu subverzivne privlačnosti: štaviše na vrhu formira se autoritativna atrakcija koja nije više posvećena onima koji podnose nepomičnost. U principu, do nedavno, ta autoritativna privlačnost 157 se upražnjvala samo u pravcu restauracije. Ona se ovako nalazila unapred ograničena zbog unapred određene prirode nestalog suvereniteta koji je najčešće uključivao gubitak zabrane kontakata između autoritativne vlasti i nižih klasa (jedina spontana istorijska restauracija je bonapartizam koji treba da se postavi u odnosu sa očiglednim popularnim izvorom bonapartističke moći). Zaista, u Francuskoj neki sastavni oblici fašizma su mogli biti razrađeni na formacije–pogotovu u poteškoćama stvaranja jedne autoritativne privlačnosti rukovođene u pravcu restauracije dinastije. Mogućnost fašizma ništa manje nije zavisila od te činjenice što li od povratka suverenim formama koje su nestale, koje su bila van pitanja u Italiji gde je monarhija postojala u svedenom stanju. Upravo joj je nedostatak, osnažen kraljevim opstankom koji je zahtevao stvaranje, istovremeno dao slobodno polje, jednu sasvim obnovljenu zapovedničku privlačnost koja je dobila potporu iz naroda. U ovim novim okolnostima (u odnosu na klasično revolucionarno otuđenje monarhijskih društava) niže klase su prestale ekskluzivno da trpe privlačnost predstavljenu putem socijalističke subverzije i organizacija vojnog tipa je počela da ih osposobljava delimično u orbiti suverenosti. Isto tako otuđeni elementi (koji pripadaju srednjim klasama ili dominantnima) su pronašli nova polja svom vrenju i nije iznenađujuće da od trenutka kada su imali izbor između subverzivnih ili autoritativnih rešenja, da su oni u većini krenuli ka zapovedničkom pravcu. Iz te moguće dualnosti vrenja rezultuje situacija bez presedana. Isto društvo shvata da se formiraju zajedno, istovremeno, dve revolucije, obe neprijateljske jedna prema drugoj i neprijateljske prema ustaljenom poretku. U isto vreme razvoj dveju frakcija suprotstavljenih opštem otuđenju od homogenog društva kao zajedničkim faktorom, što objašnjava njihove mnogobrojne veze i jednu vrstu njihovog dubokog saučesništva. S druge strane, nezavisno od svake zajednice porekla, uspeh jedne of frakcija podrazumeva i uspeh suprotne frakcije usled jedne igre ravnoteže: tome može da bude razlog (naročito, u meri kada je fašizam autoritativni odgovor rastućoj pretnji radničkog pokreta) i mora da bude shvaćeno, u većini slučajeva, kao znak. Međutim očigledno je, da ja najjednostavnija formacija neke situacije tog reda, osim ukoliko nije moguće ponovo da se uspostavi uzdrmana homogenost, i ona unapred zapoveda svoj kraj: u meri kako raste vrenje, i važnost otuđenih elemenata (buržoazija i mala buržoazija) raste naspram onih elemenata koji nikada nisu bili integrisani (proletarijat). Tako, u meri kako se revolucionarne mogućnosti potvrđuju, nestaju šanse za radničku revoluciju, šanse za oslobađajuću subverziju društva. U principu, prema tome izgleda da nema nade revolucionarnim pokretima koji se razvijaju u demokratiji, osim kada se sećanje na nekadašnju preduzetu borbu protiv kraljevskog autoriteta ublaži i više ne fiksira obavezno heterogene reakcije u smeru suprotnim od autoritativnih formi. Očigledno je zaista da je situacija glavnih demokratskih snaga na teritorijama na kojima se odigrava sudbina 158 Revolucije ne opravdava ni najmanje poverenje: to je samo manje-više indiferentan stav proletarijata koji je dosad dozvoljavao ovim zemljama da izbegnu svaku fašističku formaciju. Međutim bilo bi nezrelo verovati da se svet može postaviti u neku shemu: još od samog starta, jednostavno uzimanje u obzir afektivnih društvenih formacija otkriva ogromne resurse neiscrpnog bogatstva svojstvenih oblika svakom afektivnom životu. Ne samo što su psihološke situacije demokratskih zajednica, kao i svaka ljudska situacija, prolazne, već postaje moguće predvideti bar kao još neodređenu predstavu, snage privlačnosti drugačije od onih koje su već upotrebljavane, različite od aktuelnog komunizma ili onog iz prošlosti, drugačije, kao što je fašizam od dinastijskih revendikacija. Naspram takvih mogućnosti neophodno je razviti jedan sistem spoznaje koji omogućava predviđanje afektivne društvene reakcije koje prolaze kroz superstrukturu – možda čak sve do jedne tačke da se s njima i raspolaže. Činjenica fašizma, koja osporava samo postojanje radničkog pokreta, dovoljna je da pokaže da je moguće dostići oportunističku vlast iz obnovljenih afektivnih snaga. Upravo kao i u formama fašizma, danas ne može da se govori, kao u epohi utopijskog socijalizma, o moralu ili idealizmu: sistem spoznaje koji se odnosi na društvene pokrete privlačnosti i odbojnosti izranja na najogoljeniji način kao oružje. I to u trenutku kada se jedna široka konvulzija suprotstavlja, ne baš tačno fašizam komunizmu, već radikalne autoritativne forme dubokoj subverziji koja nastavlja da teži za emancipacijom ljudskih života. BELEŠKE 1. Prevod članka iz ponovljenog izdanja. La Critique Sociale, Éd. de la Différence, Pariz, 1983 2. Reči homogenost, heterogenost i njihovi izvodi su podvučeni svaki put kada su korišćeni u jednom određenom smislu tokom ovog ekspozea. 3. Najuspešnije i najekspresivnije forme društvene homogenosti su nauka i tehnologija. Zakoni koji su zasnovani na naukama uspostavljaju između različitih elemenata jednog razrađenog sveta koji se dâ izmeriti, odnose identiteta. Kada se radi o tehnologijama, koje služe tranziciji između proizvodnje i nauka, iz baš tog razloga homogenosti proizvoda i sredstava kojima se suprotstavljaju u malo razvijenim civilizacijama, praksama religije i magije. (Iber [Hubert] i Mos [Mauss] Esquisse d'une théorie générale de la magie [Skice opšte teorije magije], u Année sociologique [Sociološka godina], VII, 1902-1903, str. 15) 4. Formes élémentaires de la vie religieuse [Elementarne forme religijskog života], 1912, p. 53. Durkhajm dolazi do zaključka na kraju svoje analize tako što identifikuje sveto [sacré ] sa društvenim [ social] ali toj identifikaciji je potreban uvod u jednu hipotezu i koliko god je njen domet, ona nema vrednost definicije koja je momentalno značajna (ona u svakom slučaju predstavlja tendenciju nauke koja postavlja predstavu homogenog da bi utekla osetljivom prisustvu fundamentaln heterogenih elemenata). 5. Cf. G. Bataj, La notion de dépense [Pojam rashoda], u Critique Sociale, n° 7, januar 1933. 6. Čini se da se premeštanja dešavaju u istim uslovima kao i uslovni refleksi Pavlova. 7. O primitivnom razmišljanju cf. Levi-Bril [Lévy-Bruhl], La mentalité primitive [Primitivni mentalitet]; kasirer [Cassirer], Das mytische Denken [Mitsko razmišljanje]; o nesvesnosti, cf. Frojd, La science des rêves [Nauka o snovima]. 159 8. O afektivnim odnosima sledbenika sa vođom i o analogiji sa hipnozom Sur les rapports affectifs des suiveurs aveć le meneur et sur l'analogie aveć l'hypnose, cf. Frojd, Psychologie collective et analyse du « moi » [Kolektivna psihologija i analiza « jastva»] francuski prevod 1924 ; ponovljeno izdanje u Essais de psychanalyse [Eseji psihoanalize], 1929. 9. Cf. W. Robertson Smith, Lectures on the religion of the Semites [Predavanja o religiji semita]. First series, The fundamental institutions [Osnovne ustanove], Edinburgh, 1889. 10. Reč souverain [suveren, vladalac] potiče od kasnolatinskog prideva superaneus koji označava superioran. 11. Frojd u Psychologie collective et analyse du «moi» [Kolektivna psihologija i analiza « jastva»] upravo izučava dvojnu funkciju vojničku (vojsku) i religioznu (Crkva) u odnosu sa imperativnom formom (nesvesnost) individulane psihologije koju naziva idealno jastvo ili nad-jastvo. Ukoliko se udubimo u celokupnost ustanovljenih zajedničkih tačaka iz ovog ekspozea, to delo, objavljeno na nemačkom već 1921. izranja kao suštinski uvod u razumevanje fašizma. 12. Savremena italijanska država je svakako u velikoj meri kreacija fašizma. 13. Khalife znači, u etimološkom značenju reči, poručnik [lieutenant na francuskom (tenant lieu) – onaj koji drži mesto OP] ; ceo naziv je poručnik koga je Bog poslao. 14. Kondenzacija superiornosti očigledno u odnosu sa latentnim kompleksom inferiornosti: takav jedan kompleks ima isto tako duboke veze u Italiji kao i Nemačkoj: iz tog razloga je, čak iako se fašizam razvija kasnije u regijama koje su dostigle jednu celishodnu suverenost i svest o toj suverenosti, nije nezamislivo da je ikada mogao biti autohtoni produkt i specifičnost tih zemalja. 15. Mussolini, Enciclopedia italiana, članak Fascismo; francuski prevod pod nazivom: Le Fascisme. Doctrine. Institutions [Fašizam. Doktrine. Institucije], Paris, 1933, p. 23. 16. Navedeno delo (opus citatum) 17. Navedeno delo (opus citatum) 160