Initial. A Review of Medieval Studies 7 (2019)

ИНИЦИЈАЛ ЧАСОПИС ЗА СРЕДЊОВЕКОВНЕ СТУДИЈЕ КЊИГА 7 БЕОГРАД 2019 INITIAL A REVIEW OF MEDIEVAL STUDIES VOLUME 7 BELGRADE 2019 САДРЖАЈ – CONTENTS I ЧЛАНЦИ И РАСПРАВЕ – АRTICLES YANNIS KAKRIDIS, Die Diatribe im orthodoxen slavischen Mittelalter: Epiktets Encheiridion und seine altbulgarische Übersetzung АЛЕКСАНДАР З. САВИЋ, Словенска књижевност и византијска апологетика/полемика против ислама: Прилози читању Житија Константина-Ћирила и Законоправила Светог Саве MARCO GHIONE, Il mirabolano nel Liber de simplici medicine. Influenze della farmacopea indiana nella scuola di Salerno ŽARKO VUJOŠEVIĆ, On the Role of the Clergy in the Composition of Serbian Medieval Royal Charters EMA MAZRAK, Prilog proučavanju iluminacije Evanđelja Divoša Tihoradića II ИЗВОРНА ГРАЂА – SOURCE MATERIAL АЛЕКСАНДАР КРСТИЋ, Два сведочанства о августинском манастиру у Ердшомљу (Вршац) из ХIV и ХV века TAISIYA LEBER, Milica Jakšić’s Charter for Hilandar Monastery (1506) ЧАСОПИС ЗА СРЕДЊОВЕКОВНЕ СТУДИЈЕ ИНИЦИЈАЛ INITIAL A REVIEW OF MEDIEVAL STUDIES UDC 93/94 ISSN 2334-8003 CENTRE FOR ADVANCED MEDIEVAL STUDIES INITIAL A REVIEW OF MEDIEVAL STUDIES VOLUME 7 Editor-in-Chief Srđan Rudić Editorial Board Lenka Blechová-Čelebić (Prague), Stanoje Bojanin, Borislav Grgin (Zagreb), Sergey Ivanov (Moscow), Gábor Klaniczay (Budapest), Esad Kurtović (Sarajevo), Smilja Marjanović-Dušanić, Vojin Nedeljković, Georgi Nikolov (Sofia), Paola Pinelli (Florence), Danica Popović, Dejan Radičević, Srđan Rudić, Irena Špadijer, Georg Vogeler (Graz), Valentina Živković Publishing Editor Dragić M. Živojinović Belgrade 2019 UDC 93/94 ISSN 2334-8003 ЦЕНТАР ЗА НАПРЕДНЕ СРЕДЊОВЕКОВНЕ СТУДИЈЕ ИНИЦИЈАЛ ЧАСОПИС ЗА СРЕДЊОВЕКОВНЕ СТУДИЈЕ КЊИГА 7 Главни уредник Срђан Рудић Редакциони одбор Ленка Блехова-Челебић (Праг), Станоје Бојанин, Борислав Гргин (Загреб), Валентина Живковић, Сергеј Иванов (Москва), Габор Кланицај (Будимпешта), Есад Куртовић (Сарајево), Смиља Марјановић-Душанић, Војин Недељковић, Георги Николов (Софија), Паола Пинели (Фиренца), Даница Поповић, Дејан Радичевић, Срђан Рудић, Георг Фогелер (Грац), Ирена Шпадијер Одговорни уредник Драгић М. Живојиновић Београд 2019 Овај број Иницијала штампан је захваљујући финансијској помоћи Института за општу и физичку хемију (ИОФХ) из Београда САДРЖАЈ – CONTENTS I ЧЛАНЦИ И РАСПРАВЕ – ARTICLES YANNIS KAKRIDIS, Die Diatribe im orthodoxen slavischen Mittelalter: Epiktets Encheiridion und seine altbulgarische Übersetzung ................... 9 YANNIS KAKRIDIS, The Diatribe in Medieval Orthodox Slavic Writing: Epictetus’ Encheiridion and its Old Bulgarian Translation .................. 21 АЛЕКСАНДАР З. САВИЋ, Словенска књижевност и византијска апологетика/полемика против ислама: Прилози читању Житија Константина-Ћирила и Законоправила Светог Саве ...................... 23 ALEKSANDAR Z. SAVIĆ, Slavonic Literature and Byzantine Apologetics/ Polemics Against Islam: Some Remarks on the Vita Constantini-Cyrilli and the Nomocanon of St Sava ........................................................... 60 MARCO GHIONE, Il mirabolano nel Liber de simplici medicine. Influenze della farmacopea indiana nella scuola di Salerno ................................ 63 MARCO GHIONE, Myrobalan in The Liber de simplici medicine. Influences of the Indian Pharmacopoeia in the School of Salerno ........................ 71 ŽARKO VUJOŠEVIĆ, On the Role of the Clergy in the Composition of Serbian Medieval Royal Charters ....................................................... 73 ЖАРКО ВУЈОШЕВИЋ, О улози свештенства у састављању српских средњовековних владарских повеља ...... ......................................... 81 EMA MAZRAK, Prilog proučavanju iluminacije Evanđelja Divoša Tihoradića .............................................................................. 83 EMA MAZRAK, A Contribution to the Study of the Illuminations of Divoš Tihoradić’s Gospel ................................................................... 99 II ИЗВОРНА ГРАЂА – SOURCE MATERIAL АЛЕКСАНДАР КРСТИЋ, Два сведочанства о августинском манастиру у Ердшомљу (Вршац) из ХIV и ХV века ........................................ 103 ALEKSANDAR KRSTIĆ, Two Testimonies About the Augustinian Monastery in Érdsomlyó (Vršac) from the 14th and 15th Centuries ..... 114 TAISIYA LEBER, Milica Jakšić’s Charter for Hilandar Monastery ............ 115 ТАИСИЈА ЛЕБЕР, Повеља Милице Јакшић за манастир Хиландар ...... 138 III ПРИКАЗИ И КРИТИКЕ – REVIEWS Contact and Conflict in Frankish Greece and the Aegean, 1204–1453: Crusade, Religion and Trade between Latins, Greeks and Turks, eds. Nikolaos G. CHRISSIS – Mike CARR, Crusades – Subsidia 5, Routledge, London – New York 20162, XX + 232 pp. (Драгић М. Живојиновић) .................................................................................. 141 The Second Crusade: Holy War on the Periphery of Latin Christendom, eds. Jason T. ROCHE – Janus MØLLER JENSEN, Outremer: Studies in the Crusades and the Latin East 2, Brepols, Turnhout 2015, xii + 338 pp. (Драгић М. Живојиновић) ................................................... 144 Éloïse ADDE-VOMÁČKA, La Chronique de Dalimil. Les débuts de l’ historiographie nationale tchèque en langue vulgaire au XIVe siècle, Publications de la Sorbonne (Textes et documents d’histoire médiévale), Paris 2016, 461pp. + illustr. (Марко Гавриловић) .......... 148 Esad KURTOVIĆ, Arhivska građa za historiju srednjovjekovne Bosne (Ispisi iz knjiga kancelarije Državnog arhiva u Dubrovniku 1341–1526), sveske 1–3, Institut za historiju Univerziteta u Sarajevu – Javna ustanova Historijski arhiv Sarajevo, Sarajevo 2019, XVIII+1765 str. (Невен Исаиловић) ...................................................................................... 151 IV НАУЧНИ ЖИВОТ – SCHOLARLY LIFE „Четврта медиевистичка знанствена радионица у Ријеци / Fourth Medieval Workshop in Rijeka“, Одсјек за повијест Филозофског факултета у Ријеци – Одсјек за повијесне знаности Завода за друштвене и повијесне знаности Хрватске академије знаности и умјетности, Ријека, Филозофски факултет, 30–31. мај 2019. (Невен Исаиловић) .......................................................................... 157 “Dynamiques politiques, sociales et religieuses dans le Sud-Est européen” [12th International Congress of South-East European Studies – Political, Social and Religious Dynamics in South-Eastern Europe], Association Internationale d’études du Sud-Est européen, Bucharest, 2–6 September 2019 (Miloš Ivanović – Neven Isailović) ........... 164 Онлајн издање Decreta Regni Mediaevalis Hungariae (DRMH) ............ 170 Напомена уредништва – Editorial Note ................................................ 171 I ЧЛАНЦИ И РАСПРАВЕ ARTICLES Иницијал. Часопис за средњовековне студије 7 (2019) 9–22 Initial. A Review of Medieval Studies 7 (2019) 9–22 UDC: 821.163.2.09:81'255.4=163.2"09" DOI: 10.29341/IN.07.0.009022 Yannis Kakridis Universität Bern Institut für slavische Sprachen und Literaturen Länggassstr. 49, Bern, Schweiz [email protected] DIE DIATRIBE IM ORTHODOXEN SLAVISCHEN MITTELALTER: EPIKTETS ENCHEIRIDION UND SEINE ALTBULGARISCHE ÜBERSETZUNG∗ Апстракт: У списима популарне филозофије римског доба често се користила дијатриба – разговор са фиктивним саговорником. Један од главних представника дијатрибе био је стоички филозоф Епиктет (око 50 – око 130). Словенски читаоци средњега века могли су упознати дијатрибу преко апостолских посланица Новог завета и патристичких списа. Постоји, међутим, и старословенски превод једног Епиктетовог дела. То је Енхиридион, кратко упутство за оне који су се одлучили да примене стоичку филозофију у пракси. У средњем веку је настало неколико хришћанских прерада Енхиридиона, а једна од њих је била преведена већ у 10. веку у Бугарској. Дијатрипски елементи у њој нису веома чести. Ипак, и у старобугарском (старословенском) Енхиридону налазимо неколико примера за приговоре фиктивног саговорника. Кључне речи: Дијатриба, Епиктет, Енхиридион, старословенски језик, превод 1. Im Jahr 1762 vollendete Paisij, Mönch des Chilandarklosters und glühender bulgarischer Patriot, seine „Slavenobulgarische Geschichte“. Im Eingangsteil dieses Werkes polemisiert er gegen jene Bulgaren, die den Verlockungen der Hellenisierung zu erliegen drohten, mit folgenden Worten: ∗ Dieser Aufsatz ist im Rahmen des Projektes „The diatribe in Medieval Orthodox Slavic literature“ entstanden, das vom Schweizerischen Nationalfonds finanziert wird (Nr. 182376). 9 Initial. A Review of Medieval Studies 7 (2019) 9–22 но от(ъ) що се ти неразѹмне · срамишъ от(ъ) свои родъ и влачиш се на чѹжъ ιазикъ · но са рече грци по мѹдри и по политични · а болгаре са прости и глѹпави и не имеѧтъ речи политични · зато рече лѹчше пристати по грци но виждъ неразѹмне от(ъ) грци има много народи по мѹдри и славни дали оставъѧ (= оставιа) некои гръкъ свои ιазикъ · и ѹчение и родъ како ти безѹмне що осталашъ (= оставιашь) · 1 Mit moderner Interpunktion: Но от(ъ) що се ти, неразѹмне, срамишъ от(ъ) свои родъ и влачиш се на чѹжъ ιазикъ? Но са, рече, грци по мѹдри и по политични, а болгаре са прости и глѹпави и не имеѧтъ речи политични. Зато, рече, лѹчше пристати по грци. Но виждъ, неразѹмне, от(ъ) грци има много народи по мѹдри и славни. Дали оставъѧ (= оставιа) нeкои гръкъ свои ιазикъ и ѹчение и родъ како ти, безѹмне, що осталашъ (= оставιашь)? Übersetzung: Aber warum schämst du dich, du Narr, deiner Abstammung und gehst zu einem fremden Volk über? Aber, sagt er, die Griechen sind weiser und zivilisierter, während die Bulgaren einfältig und dumm sind und über keinen Zivilisationswortschatz verfügen. Deshalb, sagt er, ist es besser, sich den Griechen anzuschließen. Aber siehe, du Narr, es gibt viele Völker, die weiser und angesehener sind als die Griechen. Gibt irgend ein Grieche seine Sprache und seine Lehre und sein Geschlecht auf, so wie du es, Narr, tust? Paisij trägt seine Argumentation in Form eines Gesprächs mit einem anonymen Opponenten vor, dessen Einwände mit „рече“ eingeleitet werden, und den er in der zweiten Person anredet. Er verwendet Imperative („виждъ“), polemische Anreden („неразѹмне“) und direkte Fragen, um dem Gespräch mehr Lebendigkeit zu verleihen. Paisij hat diese Art der Darstellung allerdings nicht selbst erfunden. Die Einkleidung eines argumentativen Textes in die Form eines Gesprächs mit einem anonymen Opponenten gilt als zentrales Merkmal der Diatribe, einer litera1 ПАИСИЙ ХИЛЕНДАРСКИ, История славянобългарска, изд. Д. ПЕЕВ – М. ДИМИТРОВА – П. ПЕТКОВ, Зографска света обител, Света Гора Атон 2017, 62 [PAISIJ HILENDARSKI, Istorija slavjanobălgarska, izd. D. PEEV – M. DIMITROVA – P. PETKOV, Zografska sveta obitel, Sveta Gora Aton 2017]. Das Zitat wird, wie auch alle folgenden, in vereinfachter Orthographie wiedergegeben. Abkürzungen werden aufgelöst, hochgestellte Buchstaben in die Zeile gesetzt, supralineare Zeichen ausgelassen, fehlende Buchstaben in runden Klammern ergänzt. Wir ersetzen: i, ι, ï, й > и; ω > о; enges und breites є > е; 8 > ѹ; ъι > ы; ѕ > з. 10 Y. Kakridis, Die Diatribe im orthodoxen slavischen Mittelalter rischen Form, die in der griechisch-römischen Antike aufkam und die Slaven bereits sehr früh über das Neue Testament und die Schriften der Kirchenväter erreichte. Beispiele dafür finden wir bereits in den Handschriften des Altkirchenslavischen Korpus, so etwa in der ersten Gründonnerstagshomilie (Nr. 36) des Codex Suprasliensis, die von Johannes Chrysostomos stammt: ѹмрѣти за тѧ не отъвръже сѧ · а ты ни гнѣва оставити клеврѣтѹ своѥмѹ хоштеши · пакость бо ми рече сьтвори великѫ · и зѣло мѧ прѣизнѹри · да что тѹ · аште и зѣло имании жладьба · нь николиже тебе не распѧ · ιакоже и христоса жидове · нъ обаче и тѫ самѫ крьвь ѭже пролиιашѧ · на сьпасениѥ пролиιавъшиимъ дастъ · что семѹ имаши тъчно решти · 2 Mit moderner Interpunktion: Ѹмрѣти за тѧ не отъвръже сѧ (sc. Христосъ), а ты ни гнѣва оставити клеврѣтѹ своѥмѹ хоштеши? Пакость бо ми, рече, сьтвори великѫ, и зѣло мѧ прѣизнѹри. Да что тѹ? Аште и зѣло, имании жладьба. Нь николиже тебе не распѧ, ιакоже и христоса жидове. Нъ обаче и тѫ самѫ крьвь, ѭже пролиιашѧ, на сьпасениѥ пролиιавъшиимъ дастъ (sc. Христосъ). Что семѹ имаши тъчно решти? Übersetzung: Christus hat sich nicht geweigert, für dich zu sterben, und du willst nicht von deinem Zorn gegen deinen Mitknecht ablassen? Er hat mir doch, sagt er, einen großen Schaden zugefügt, und mich auf schlimme Weise übervorteilt. Na und? Wenn der Schaden auch schlimm ist, so ist er ja nur finanziell. Er hat dich aber nicht gekreuzigt, wie es die Juden mit Christus taten. Christus hat sogar das Blut, das jene vergossen, für deren Heil (wörtlich: für das Heil der Vergießenden) hingegeben. Was kannst Du vorbringen, das dem gleichkommt? Die Diatribe, die eher ein „Redegenre“ (Michail Michailowitsch Bachtin) oder eine „Diskurstradition“ (Peter Koch) als eine klar umrissene literarische Gattung darstellt, hat ihren Ursprung im Lehrvortrag der Populärphilosophen der hellenistischen und römischen Antike. Die frühesten erhaltenen Beispiele sind mit dem Namen von Teles verbunden, einem sonst unbekannten Kyniker aus dem 3. Jh. v. Chr. Weitere Vertreter 2 Супрасълски или Ретков сборник, изд. Й. ЗАИМОВ – М. КАПАЛДО, София 1982–1983, 2. том, 4229–18 [Suprasălski ili Retkov sbornik, izd. J. ZAIMOV – M. KAPALDO, Sofia 1982–1983, 2. tom]. Abweichende Übersetzung (ohne „рече“) im Clozianus, fol. 8b35–9a5. Siehe Clozianus. Staroslověnský hlaholský sborník tridentský a innsbrucký, izd. A. DOSTÁL, Praha 1959, 80–81 und 226–229. 11 Initial. A Review of Medieval Studies 7 (2019) 9–22 der Gattung sind etwa Musonius Rufus, Dion Chrysostomos, Plutarch, und, in der lateinischen Literatur, Seneca, die alle im 1. und 2. Jh. n. Chr. gelebt haben.3 Den größten Ruhm haben aber die „Diatriben“ ihres Zeitgenossen Epiktet erlangt, eines Stoikers, der sein Leben als Leiter einer Philosophenschule in Nikopolis (Epirus) beschloss. Epiktets Diatriben gehen meist auf Vorträge zurück, die der Philosoph im Rahmen seiner Lehrtätigkeit hielt, und wurden nicht von Epiktet selbst, sondern von seinem Schüler Arrian aufgezeichnet. (Der Grad der literarischen Bearbeitung, dem sie dabei unterworfen wurden, ist in der klassischen Philologie umstritten.) Auch wenn das Wort „Diatribe“ in der Überschrift von Epiktets (oder Arrians) Werk kein literaturwissenschaftlicher Terminus ist (es bezieht sich auf die Unterrichtssituation, in der der Schüler zusammen mit dem Lehrer seine Zeit verbringt, διατρίβει), findet man im Werk selbst nahezu auf jeder Seite Beispiele für den diatribischen Vortragsstil. An vielen Stellen geht etwa Epiktet auf die Einwände eines anonymen Gesprächspartners ein (II,21,21–22): Wenn du mich jetzt fragst: „sind die Syllogismen von Nutzen?“, so werde ich dir sagen, dass sie von Nutzen sind, und wenn du willst, will ich dir beweisen, wie. „Was aber haben sie mir genützt?“ Mensch, hast du denn gefragt, ob sie dir oder ob sie überhaupt von Nutzen sind?4 Teilweise werden diese Einwände auch mit „φησί“, dem griechischen Äquivalent von „рече“, eingeleitet (IV,1,8–10): „Wie denn“, sagt er (φησί), „soll ich ein Sklave sein? Mein Vater ist frei, meine Mutter ist frei, niemand hat einen Kaufvertrag über mich; ja ich bin sogar Senator und ein Freund des Cäsar, habe schon als Konsul gedient und gebiete über viele Sklaven.“ Zunächst einmal lebten, hochverehrter Senator, vielleicht auch dein Vater und deine Mutter und der Reihe nach all deine Vorfahren in derselben Sklaverei wie du. Und auch wenn sie vollkommen frei waren, was hat das mit dir zu tun?5 Man beachte, dass das Gespräch mit dem anonymen Opponenten zunächst als (potentielle) Situation eingeführt wird, über die man spricht. 3 Die Literatur über die Diatribe ist immens und soll hier nicht referiert werden. Einen guten Einstieg bieten: W. CAPELLE – H. I. MARROU, „Diatribe“, Reallexikon für Antike und Christentum 3 (Christusbild–Dogma I), Stuttgart 1957, 990–1009 und S. K. STOWERS, The Diatribe and Paul’s Letter to the Romans, Chico (CA) 1981, 7–78. 4 Epicteti dissertationes ab Arriano digestae, ed. H. SCHENKL, Leipzig 1916, 205. 5 Epicteti dissertationes, 356. 12 Y. Kakridis, Die Diatribe im orthodoxen slavischen Mittelalter Epiktet geht aber sehr schnell dazu über, so zu sprechen, als ob er selbst jetzt gerade in dieser Situation wäre, d.h. als ob sein Gesprächspartner vor ihm stünde (2. Person, Vokativ).6 Auch die Repliken des Gesprächspartners können ohne weiteres uneingeleitet angeführt werden („Was aber haben sie mir genützt?“). Dadurch werden gewissermaßen zwei Redesituationen miteinander verschmolzen – eine primäre (die Situation des Lehrvortrags) und eine sekundäre (die des evozierten, eher dramatisch als diegetisch dargestellten Streitgesprächs). Die Teilnehmer der sekundären Redesituation müssen dabei keineswegs anonym oder (im historischen Sinne) fiktiv sein. Epiktet lässt regelmäßig auch Personen aus der Mythologie oder andere Philosophen in seinen Diatriben auftreten, so etwa in II,24,21ff, wo Agamemnon und Achilles zunächst als Gesprächsgegenstände eingeführt werden und dann sehr schnell zu Gesprächspartnern avancieren: „Hallo, Mensch, wozu hast du dich aufgemacht? Geliebte zu gewinnen oder Krieg zu führen?“7 Die Verschmelzung von zwei (gelegentlich sogar mehr als zwei) Redesituationen, einer primären und eine sekundären, macht das dialogische Potential der Diatribe aus, ihre Tendenz zur Polyphonie (im Bachtinschen Sinn). Nicht alle Autoren machen allerdings davon einen so ausgiebigen Gebrauch wie Epiktet, in dessen Schriften man ein regelrechtes „dialogisches Fieber“ diagnostizieren kann.8 Von der Populärphilosophie der Kaiserzeit greift die Diatribe auf die altchristliche Literatur über. Man findet sie im Neuen Testament (Apostelbriefe) und unter den Kirchenvätern. Besonders Johannes Chrysostomos, der „Goldmund“, ist ein wahrer Meister der Diatribe, der an dialogischem Fieber Epiktet nur wenig nachsteht. Die neutestamentliche und die patristische Literatur ist es auch, die – in übersetzter Form – die Diatribe an das orthodoxe slavische Mittelalter vermittelt. Ein direkter Kontakt mit der Kultur der („heidnischen“) Antike fand auf diesem Gebiet (wie auch auf fast allen anderen) nicht statt. Die einzige Ausnahme davon ist ein weiterer Text, der auf die Lehrtätigkeit von Epiktet zurückgeht, das sogenannte „Handbüchlein der 6 Aus narratologischer Sicht würde man hier von einer Metalepse sprechen. Siehe G. GENETTE, Die Erzählung (aus dem Französischen von A. KNOPP), München 19982, 167–169. 7 Epicteti dissertationes, 224–225. 8 Der Ausdruck stammt von R. HIRZEL, Der Dialog. Ein literarhistorischer Versuch, 2. Bd., Leipzig 1895, 247. Das dialogische Element in den Diatriben behandelt die Dissertation von B. WEHNER, Die Funktion der Dialogstruktur in Epiktets Diatriben, Stuttgart 2000. 13 Initial. A Review of Medieval Studies 7 (2019) 9–22 Moral“ (Encheiridion). Welche Vorstellung vom Diatribenstil konnten die Leser des orthodoxen slavischen Mittelalters daraus gewinnen? 2. Arrian hat das Encheiridion auf der Grundlage der Diatriben um die Mitte des 2. Jh. n. Chr. niedergeschrieben. In der Vergangenheit wurde es oft als ein Kompendium von Epiktets Lehre bezeichnet, also als Einführungstext, der sich an Anfänger wende. In neuerer Zeit ist man eher geneigt, das Encheiridion als Übungstext anzusehen, der einem mit der stoischen Philosophie schon vertrauten Leser helfen soll, deren Lehren so zu verinnerlichen, dass sie zur festen Richtschnur seiner Lebenspraxis werden. Dazu passen die häufige Imperative (Bedenke… Prüfe… Sage (nicht)… Verlange (nicht)…), in denen man entweder Ermahnungen eines Lehrers an seinen Schüler oder Selbstermahnungen sehen kann.9 Die primäre, paränetische Redesituation des Encheiridion wird dadurch erweitert, dass dem Schüler (wie wir ihn der Einfachheit halber nennen wollen) vorgegeben wird, was er angesichts einer bestimmten Lebenssituation zu sagen habe (1,5): Übe dich darin, zu jeder unangenehmen Vorstellung zu sagen: „Du bist eine Vorstellung und gewiss nicht das Vorgestellte (was du zu sein vorgibst)“.10 Dieses Hinzusagen (ἐπιλέγειν, ἐπιλογισµός) darf man sich nicht nur bildlich vorstellen, etwa im Sinne von Platos Kennzeichnung des Denkens als eines Dialogs der Seele mit sich selbst. Der antike Philosoph versuchte tatsächlich durch lautes Sprechen sein eigenes Denken und Verhalten zu beeinflussen. So hatte etwa Kleanthes, einer der bedeutendsten Philosophen der älteren Stoa, die Gewohnheit, laut mit sich selbst zu schimpfen.11 In einigen Fällen trägt der ἐπιλογισµός negativen Charakter. Der Schüler wird ermahnt, bestimmte (potentielle) Äußerungen zu meiden (12): Wenn du Fortschritte machen willst, lass ab von solchen Sprüchen (ἐπιλογισµοί): „Wenn ich mich nicht um meine Angelegenheiten kümmere, werde ich nichts zum Leben haben.“ „Wenn ich meinen jungen Sklaven nicht bestrafe, wird er sich schlecht entwickeln.“12 9 U. BRANDT, Kommentar zu Epiktets Encheiridion, Heidelberg 2015, 31-36; B. WEHNER, Funktion, 251–260. 10 G. BOTER, The Encheiridion of Epictetus and its three Christian Adaptations. Transmission and Critical Editions, Leiden 1999, 279. 11 P. RABBOW, Seelenführung. Methodik der Exerzitien in der Antike, München 1954, 189–192 und 347–349 (zu ἐπιλέγειν). 12 G. BOTER, The Encheiridion of Epictetus, 289. 14 Y. Kakridis, Die Diatribe im orthodoxen slavischen Mittelalter Von solchen negativen ἐπιλογισµοί ist es nur ein kleiner Schritt zu fiktiven Einwänden. Solche Einwände werden an drei Stellen des Encheiridion verwendet: a) Kapitel 11: Sag niemals über etwas, „ich habe es verloren“, sondern „zurückgegeben“. Ist (dein) Kind gestorben? Es wurde zurückgegeben. Ist (deine) Frau gestorben? Sie wurde zurückgegeben. Das Grundstück wurde (dir) weggenommen? Also wurde auch das zurückgegeben. „Aber der, der es (mir) genommen hat, ist ein Bösewicht.“ Und was geht es dich an, durch wessen Vermittlung der, der dir das Grundstück gegeben hatte, es zurückforderte?13 Im Eingangssatz, der eine Anweisung über das richtige Redeverhalten gibt, sind die primäre und die sekundäre Redesituation klar voneinander abgegrenzt. Schon im nächsten Satz („Ist (dein) Kind gestorben?“) wird die Grenze zwischen ihnen jedoch verwischt. Dasselbe gilt von den Sätzen: „Ist (deine) Frau gestorben?“ und „Das Grundstück wurde (dir) weggenommen?“ Hier wird überall so gesprochen, als ob das befürchtete Unglück bereits eingetreten sei. In solchen Fragen werden nicht nur die primäre und die sekundäre Redesituation, sondern auch die Reden der Gesprächspartner miteinander verschmolzen. Der Inhalt der Aussage stammt vom Schüler (oder betrifft ihn jedenfalls mehr als jeden anderen), die fragende Intonation vom Lehrer. Durch die Überlagerung ihrer Perspektiven entsteht das, was M. M. Bachtin „zweistimmiges Wort“ (oder „zweistimmige Rede“) genannt hat. (Wenn man, wie hier in der Übersetzung geschehen, die fehlenden Personalpronomina hinzusetzt, wird dieser Effekt noch stärker.) Das fiktive Gespräch beschließt ein Einwand, der direkt aus dem Mund des Gesprächspartners stammen könnte: „Aber der, der es (mir) genommen hat, ist ein Bösewicht“. Durch die fehlende Redeeinleitung erhält auch dieser Einwand den Charakter der zweistimmigen Rede. b) Kapitel 30: Auch hier werden die Einwände ohne Redeeinleitung angeführt; im ersten Fall ohne, im zweiten mit fragender Intonation (sofern man der Interpunktion der Herausgeber bzw. der Handschriften trauen darf). Sie lauten: „Aber der (d.h. mein) Vater ist ein Bösewicht“ bzw. „Der (dein) Bruder tut (dir) Unrecht?“14 c) Kapitel 24: In diesem Kapitel der Encheiridion ist der Diatribenstil am starksten ausgeprägt. Epiktet verteidigt die These, dass Ansehen und Einfluss 13 14 G. BOTER, The Encheiridion of Epictetus, 288–289. Ibidem, 309. 15 Initial. A Review of Medieval Studies 7 (2019) 9–22 in der Polis für den Bürger kein Gut und ihr Mangel kein Übel ist. Dagegen werden vier Einwände vorgebracht: Wer keinen politischen Einfluss hat, ist ehrlos; er kann seinen Freunden nicht helfen; er bringt seinem Vaterland keinen Nutzen; er findet darin keinen Platz.15 Bemerkenswert ist die Vielfalt, die Epiktet (oder, wenn man will, Arrian) in der Formulierung dieser Einwände an den Tag legt. Der erste Einwand wird als διαλογισµός („Überlegung“) bezeichnet und in direkter Rede eingeführt: „Ich werde ein ehrloses Leben führen und überall ein Nobody sein“ (24,1). Der zweite lautet: „Aber deine Freunde werden ohne Unterstützung bleiben?“ (24,2). Hier liegt wieder zweistimmige Rede vor: in die Rede des Schülers, der einen Einwand vorbringt (ἀλλά „aber“), dringt die Rede des Lehres ein (2. Person, fragende Intonation). Der Schüler selbst würde formulieren: „Aber meine Freunde werden ohne Unterstützung bleiben.“ Dieser Einwand wird im Folgenden dadurch verstärkt, dass sich – eingeleitet durch φησί „sagt er“ – ein anonymer Freund zu Wort meldet, der den Schüler auffordert, Güter zu erwerben, damit auch „wir“ etwas davon haben. Interessanterweise bleibt nun Epiktet (Arrian) bei der Formulierung des dritten und des vierten Einwandes bei der Form der direkten, durch φησί eingeleiteten Rede – obwohl es hier nicht mehr der anonyme Freund, sondern der Schüler selbst ist, der in die Rolle des Opponenten schlüpft. Wir führen nur den vierten Einwand an: „Was wird aber“, sagt er (!), „mein Platz in der Stadt sein?“ Den, den du einnehmen kannst, wenn du zugleich Treue und Anstand bewahrst (24,5).16 Solche Einwände, die durch φησί eingeleitet und in der 2. Person beantwortet werden, stellen ein typisches Merkmal des Diatribenstils dar. 3. Epiktets Encheiridion hat man im Mittelalter mehrmals überarbeitet, um es an die Bedürfnisse christlicher Leser anzupassen. Eine von diesen Bearbeitungen ist die sogenannte Paraphrasis christiana, die spätestens im 9. Jh. entstanden ist. Der Plural οἱ θεοί wird hier durch den Singular (ὁ) θεός ersetzt, aus Sokrates wird der Apostel Paulus, der Leser will nicht mehr Philosoph, sondern Hesychast werden etc. Die „kommunikative Organisation“ (A. A. Gippius) des Textes bleibt dabei allerdings unangetastet. Genauso wie im Encheiridion wird eine primäre, paränetische Redesituation, in der sich ein Lehrer an seinen Schüler in der 2. 15 16 16 G. BOTER, The Encheiridion of Epictetus, 299–303. Ibidem, 301–303. Y. Kakridis, Die Diatribe im orthodoxen slavischen Mittelalter Person Singular wendet, von sekundären Redesituationen (empfohlene ἐπιλογισµοί, zu vermeidende ἐπιλογισµοί, falsche Einwände) überlagert. Deutlich ist allerdings die Tendenz zu spüren, diese sekundären Redesituationen stärker zu konturieren, d.h. die Stimme des Lehrers von der des Schülers klarer abzugrenzen. Dies fängt schon damit an, dass der Bearbeiter an einigen Stellen der Anweisung, einen Spruch „zur Hand“ zu haben (πρόχειρον), ein λέγειν oder ἐπιλέγειν hinzugefügt hat: Ὅταν κλαίοντα ἴδῃς ... εὐθὺς ἔστω πρόχειρον ὅτι ... (Encheiridion 16) > Ὅταν κλαίοντα ἴδῃς ... ἔστω δὲ πρόχειρον ἐπιλέγειν σεαυτῷ ὅτι … (Paraphrasis christiana 22) „Wenn du jemanden weinen siehst … so sei dir immer (der Spruch) zur Hand, dass …“ > „Wenn du jemanden weinen siehst … so sei immer bereit, dir selber aufzusagen, dass …“.17 In den hier analysierten Kapiteln führt die festgestellte Tendenz zu folgenden Veränderungen: a) Kapitel 11 (Paraphrasis christiana: 14) Die Fragen sind inhaltlich leicht abgeändert („Ist (deine) Frau gestorben?“ > „Ist (dein) Bruder gestorben?“), aber ihre Zweistimmigkeit bleibt erhalten. Dagegen wird der Einwand „Aber der, der es (sc. das Grundstück) weggenommen hat, ist ein Bösewicht“ zu „Aber du empörst dich, dass der, der es genommen hat, ein Bösewicht ist“. Die Hinzufügung von „du empörst dich, dass…“, dient als eine Art Redeeinleitung, die die Zuordnung der Aussage zum Schüler explizit macht.18 b) Kapitel 30 (Paraphrasis christiana: 34–35) Hier gibt es keine Änderungen. Die beiden Einwände behalten die Form, die sie bei Epiktet (Arrian) hatten.19 c) Kapitel 24 (Paraphrasis christiana: 31) Dieses Kapitel ist am stärksten verändert worden. Die Einwände werden durchgehend den λογισµοί, den Hauptfeinden der Seelenruhe, zugeschrieben, und der Schüler (Mönch) wird explizit instruiert, mit welchen Gegenargumenten er sie zum Schweigen bringen soll. So erhält etwa der zweite Einwand folgende Form: „Wenn er aber (sc. der λογισµός) dir suggeriert, dass es schön sei, den Freunden zu helfen, so weise ihn mit folgenden Worten zurecht: (…)“. Man sieht, dass von der zweistimmigen Rede Epiktets (Arrians) nichts geblieben ist. Der Einwurf des anonymen Freundes lautet nun: „Aber der λογισµός wird dir sagen: „Erwirb (dir Güter), um ihnen davon geben zu können“. Du aber sage ihm: (…)“. Im 17 Siehe G. BOTER, The Encheiridion of Epictetus, 206–211. Zu πρόχειρον > πρόχειρον (ἐπι)λέγειν ibid., 209, Anm. 7. 18 G. BOTER, The Encheiridion of Epictetus, 374. 19 Ibidem, 380–381. 17 Initial. A Review of Medieval Studies 7 (2019) 9–22 Laufe des Kapitels nehmen allerdings die Eingriffe ab, und der letzte Einwand ist mit der Form, die er im Encheiridion hat, nahezu identisch: „Was ist aber“, sagen sie, „dein Platz in der Stadt?“ Den, den du einnehmen kannst, ohne deine Nähe zu Gott zu verlieren (31,23). Da unmittelbar vor dieser Stelle von den λογισµοί im Plural die Rede war, ändert der Bearbeiter das φησί „er sagt“ zu φασί „sie sagen“ ab. Außerdem geht er von der 1. zur 2. Person über. Dass aber auch der Einwand der λογισµοί letzten Endes dem Schüler zuzuschreiben ist, zeigt die Tatsache, dass sich die Antwort direkt an ihn richtet: „Den, den du einnehmen kannst, …“ (Also nicht mehr: „Sage ihnen, dass…“).20 4. Von der Paraphrasis christiana wurde im 10. Jh. in Bulgarien eine Übersetzung angefertigt, die nur in ostslavischen Abschriften erhalten ist. Diese Übersetzung wurde zum ersten Mal von D. М. Bulanin in seinem Buch Antike Traditionen in der altrussischen Literatur des 11.– 16. Jh. (München 1991) untersucht und herausgegeben. Gemäß den Untersuchungen von D. М. Bulanin besteht zwar nur eine Redaktion, aber zwei „Varianten“ der Übersetzung. In der ersten, ursprünglichen Variante entspricht die Kapitelzählung jener der griechischen Handschriften. In der zweiten, abgeleiteten, wurde die Übersetzung der Paraphrasis christiana um einen kurzen Text des Maximus Confessor ergänzt und der so entstandene Komplex in 100 Kapitel eingeteilt. Die älteste Abschrift der Übersetzung stammt aus dem 13. Jh. und gehört der abgeleiteten, 100Kapitel-Variante an (GIM, Chludov-Sammlung N10d und BAN, Nikol’skij-Sammlung N323; Sigel bei Bulanin: X). D. М. Bulanin hat sie seiner Edition zugrundegelegt und in einem Apparat die abweichenden Lesarten der Abschrift der Großen Lesemenäen (GPB, Sammlung der Sophienkirche, N1320; Sigel bei Bulanin: M) verzeichnet. Außerdem korrigiert er den Text nach den übrigen Abschriften (insgesamt sechs), wo es ihm nötig erscheint. Nach dem Erscheinen der Edition von D. М. Bulanin wurde in Berlin eine weitere Abschrift des 14. Jh. entdeckt (Preussische Staatsbibliothek, Sammlung Hamilton 381).21 20 G. BOTER, The Encheiridion of Epictetus, 377–379. Die zuletzt besprochene Stelle befindet sich auf Seite 379. 21 Д. М. БУЛАНИН, Античные традиции в древнерусской литературе XI– XVI вв., München 1991, 96–137 (Untersuchung) und 301–327 (Ausgabe) [D. M. BULANIN, Antichnye tradicii v drevnerusskoj literature XI–XVI vv., München 1991]. Siehe auch: Д. М. БУЛАНИН, Каталог памятников древнерусской письменности XI–XIV вв. (рукописные книги), Санкт-Петербург 2014, 268 und 435–448 [D. M. BULANIN, Katalog pamjatnikov drevnerusskoj literature XI–XIV vv. (rukopisnye knigi), Sankt-Peterburg 2014]. 18 Y. Kakridis, Die Diatribe im orthodoxen slavischen Mittelalter Die Übersetzung spiegelt treu die kommunikative Organisation des Originals wider und bewahrt an den wenigen Stellen, wo er vorliegt, den Diatribenstil mit den typischen Einwänden des Gesprächspartners. Als diagnostische Merkmale solcher Einwände können die Konjunktion ἀλλά „aber“ und das parenthetische φησί „er sagt“ gelten. Beschränkt man sich auf Einwände, die eines dieser Merkmale (oder beide) enthalten, so kommt man im Encheiridion auf sechs Textstellen. Diese haben in der Paraphrasis christiana bzw. in der Übersetzung folgende Gestalt:22 (1) Encheiridion 11: „ἀλλὰ κακὸς ὁ ἀφελόµενος.“ τί δέ σοι µέλει, διὰ τίνος σε ὁ δοὺς ἀπῄτησε; Paraphrasis christiana 14,3: ἀλλ' ἀγανακτεῖς ὅτι κακὸς ὁ ἀφελόµενος. τί δέ σοι µέλει διὰ τίνος σε ὁ δοὺς ἀπῄτησεν; Übersetzung 26: Нъ тѹжиши ли ιако золъ от(ъ)имыи? Что же ти жаль, коѥю виною ти от(ъ)ιатъ?23 (2) Encheiridion 24,2: ἀλλά σοι οἱ φίλοι ἀβοήθητοι ἔσονται; τί λέγεις τὸ ἀβοήθητοι; Paraphrasis christiana 31,5: εἰ δὲ ὑποβάλλει (sc. ὁ λογισµὸς) ὅτι καλὸν τοῖς φίλοις βοηθῆσαι, ἐπίπληξον αὐτῷ λέγων· „τί λέγεις τὸ βοηθῆσαι; (...)“ Übersetzung 44: Аще ли разѹмѣѥши ιако добро есть дрѹгомъ помагати, свари себе24 гл(аго)лѧ: „Что г(лагол)еши помощи? (...)“25 (3) Encheiridion 24,3: „κτῆσαι οὖν“ φησίν „ἵνα καὶ ἡµεῖς ἔχωµεν.“ εἰ δύναµαι κτήσασθαι τηρῶν ἐµαυτὸν αἰδήµονα καὶ πιστὸν καὶ µεγαλόφρονα, δείκνυε τὴν ὁδὸν καὶ κτήσοµαι. 22 Wir übernehmen überall den Text von D. М. Bulanin (=X, mit Verbesserungen nach der Überlieferung), folgen aber den Lesarten von M, wenn sie mit dem Griechischen besser übereinstimmen und modernisieren, wie es bereits D. M. Bulanin an einigen Stellen getan hat, die Interpunktion. 23 G. BOTER, The Encheiridion of Epictetus, 289 und 374; Д. М. БУЛАНИН, Античные традиции, 305. 24 Aὐτῷ als αὑτῷ verlesen und reflexiv interpretiert (im Slavischen gilt ja „себе“ für alle Personen). Der Fehler ist interessant, weil er zeigt, dass sich der Übersetzer des selbstkommunikativen Charakters des Gesprächs mit dem λογισµός bewusst war. Auf dieselbe Weise ist die Lesart „глаголю“ zu erklären, die X an Stelle von „глаголеши“ bietet. 25 G. BOTER, The Encheiridion of Epictetus, 301 und 377; Д. М. БУЛАНИН, Античные традиции, 309. 19 Initial. A Review of Medieval Studies 7 (2019) 9–22 Paraphrasis christiana 31,8: ἀλλ' ἐρεῖ σοι ὁ λογισµὸς· „κτῆσαι, ἵνα αὐτοῖς µεταδῷς.“ λέγε δὲ τούτῳ σύ· „εἰ δύναµαι κτήσασθαι τηρῶν ἐµαυτὸν αἰδήµονα καὶ πιστὸν καὶ ἐλεύθερον, δεῖξον τὴν ὁδόν. (...)“ Übersetzung 45–46: Нъ реч(е)ть ти помыслъ: „Стѧжи, да имъ подаси“. Г(лаго)ли же ѥмѹ ти: „Не могѹ стѧжати блюди ( = блюды) себе ч(ь)стьна и вѣрна и свободьна. Покажи ми пѹть (...)“26 (4) Encheiridion 24,4: „ἀλλ’ ἡ πατρίς, ὅσον ἐπ’ ἐµοί,“ φησίν „ἀβοήθητος ἔσται.“ πάλιν, ποίαν καὶ ταύτην βοήθειαν; στοὰς οὐχ ἕξει διὰ σὲ οὐδὲ βαλανεῖα. Paraphrasis 31,18–19: „ἀλλ’ οὐκ ἔχει ἡ πατρίς“ φησίν „ἄνδρα ὅστις µετὰ φρονήσεως αὐτῆς ἡγούµενος λαµπροτέραν ἀποφήνῃ.“ τέως µὲν οὖν οὗτος ὁ λογισµὸς δείκνυσιν ὡς εἰς ὃ ἐπηγγείλω ἀνάρµοστος εἶ· εἰ γὰρ εἰς ἄλλο εἶ χρήσιµος, εἰς τὸ παρὸν οὐ χρήσιµος. Übersetzung 48: „Нъ не имать“ рече „от(ь)чина мѹжа, иже бы власть славнѣишю ιавилъ.“ Обаче ѹбо такъ помыслъ кажет сѧ27 ιако на неже сѧ обѣща не приключимъ еси. Аще бо на ино покѹсьнъ еси, на нынѣшнее же не покѹсьнъ.28 (5) Encheiridion 24,5: „τίνα οὖν“ φησίν „ἕξω χώραν ἐν τῇ πόλει;“ ἣν ἂν δύνῃ φυλάττων ἅµα τὸν πιστὸν καὶ αἰδήµονα. Paraphrasis 31,23–24: „τίνα οὖν“ φασίν (sc. οἱ λογισµοὶ) „χώραν ἔχεις ἐν τῇ πόλει;“ ἣν ἔχειν δύνῃ φυλάττων τὸ ἀνακεῖσθαι θεῷ. Übersetzung 49: „Кое ѹбо“ рѣша „мѣсто имаши въ градѣ?“ Еже имаши ѹдрьжати хранити еже прилежати б(ог)ѹ.29 (6) Encheiridion 30: „ἀλλὰ κακὸς πατήρ ἐστι.“ µή τι οὖν πρὸς ἀγαθὸν πατέρα φύσει ᾠκειώθης, ἀλλὰ πρὸς πατέρα. Paraphrasis 34,3: „ἀλλὰ κακὸς πατήρ ἐστι.“ µή τι οὖν πρὸς ἀγαθὸν πατέρα φύσει ᾠκειώθης, ἀλλὰ πρὸς πατέρα. Übersetzung 56: „Нъ золъ о(ть)ць есть.“ Воле ѹбо еда къ бл(а)гѹ о(ть)цю присвоилъ сѧ еси? Нъ къ о(ть)цю.30 26 G. BOTER, The Encheiridion of Epictetus, 301 und 378; Д. М. БУЛАНИН, Античные традиции, 309. 27 ∆είκνυσιν als Medialform missverstanden? 28 G. BOTER, The Encheiridion of Epictetus, 301 und 378; Д. М. БУЛАНИН, Античные традиции, 310. 29 G. BOTER, The Encheiridion of Epictetus, 301–303 und 379; Д. М. БУЛАНИН, Античные традиции, 310. 20 Y. Kakridis, Die Diatribe im orthodoxen slavischen Mittelalter 5. Der Gang unserer Untersuchung erinnert an das Märchen von Hans im Glück. Das Encheiridion enthält weitaus weniger diatribische Elemente als die Diatriben des Epiktet, und in der Paraphrasis christiana wurden diese Elemente weiter eingeschränkt, was sich dann unweigerlich in der slavischen Übersetzung widerspiegelte. Immerhin enthält das slavische Encheiridion eine Handvoll Beispiele für diatribische Einwände, von denen einer (Nr. 4) mit seiner Kombination von „нъ“, „рече“ und Beantwortung in der 2. Person Singular nahezu kanonischen Charakter beanspruchen darf. Yannis Kakridis THE DIATRIBE IN MEDIEVAL ORTHODOX SLAVIC WRITING: EPICTETUS' ENCHEIRIDION AND ITS OLD BULGARIAN TRANSLATION Summary The diatribe grew out of the teaching of the popular philosophers of the Hellenistic and Roman period. Its main feature is the combination of two speech situations. The primary speech situation is the situation of the orator delivering his speech to an audience. The secondary situation is the situation of an argumentative dialogue with a (usually anonymous) interlocutor. In a diatribe, the orator constantly crosses the boundary between these two situations. For example, he may first introduce an objection in the third person (“But, says he…”) and then proceed to answer it as if his interlocutor were really standing before him (“You fool! don’t you see…”). The diatribe entered medieval Orthodox Slavic writing through the translations of the New Testament and the Church fathers. The only exception to this is the Encheiridion, or Manual of Epictetus – a short outline of the principles of Stoic philosophy that was translated in Bulgaria already in the 10th century. The Encheiridion contains less diatribal features than Epictetus' Diatribes, and these features have been further reduced in the Christian 30 G. BOTER, The Encheiridion of Epictetus, 309 und 380; Д. М. БУЛАНИН, Античные традиции, 312. 21 Initial. A Review of Medieval Studies 7 (2019) 9–22 adaptation from which the translation was made. Still, there is a handful of passages in which the Old Church Slavonic Encheiridion exhibits the typically diatribal mode of answering the objection of an imaginary interlocutor in direct speech. Keywords: Diatribe, Epictetus, Encheiridion, Old Church Slavonic, translation. Чланак примљен: 4. октобра 2019. Чланак прихваћен: 5. децембра 2019. 22 Иницијал. Часопис за средњовековне студије 7 (2019) 23–61 Initial. A Review of Medieval Studies 7 (2019) 23–61 УДК: 81'255.4=163-94.09"08/12":28-67(495.02)(497) DOI: 10.29341/IN.07.0.023061 Александар З. Савић Универзитет у Београду, Филозофски факултет Чика Љубина 18–20, Београд, Србија [email protected] СЛОВЕНСКА КЊИЖЕВНОСТ И ВИЗАНТИЈСКА АПОЛОГЕТИКА/ПОЛЕМИКА ПРОТИВ ИСЛАМА: ПРИЛОЗИ ЧИТАЊУ ЖИТИЈА КОНСТАНТИНА-ЋИРИЛА И ЗАКОНОПРАВИЛА СВЕТОГ САВЕ* Aпстракт: У раду се испитује претпоставка да присвајање византијске антиисламске мисли представља нит која прожима како ћирилометодијевско тако и светосавско писано наслеђе. Разматрање је засновано, с једне стране, на подацима које Житије Константина-Ћирила пружа о арапској мисији свога јунака, а с друге на двама сегментима Законоправила светог Саве чији су предмет ислам и муслимани. Уз смештање наведених извора у контекст односне грчке литературе, овде се износе и одређена опажања у вези с појавом датих апологетско-полемичких традиција у словенском културном и језичком окружењу. Кључне речи: свети Константин-Ћирило, свети Сава Српски, Житије Константина-Ћирила, Законоправило, верска апологетика/полемика, ислам, Јован Дамаскин, Никита Византинац, преводна књижевност Одговарајући на изазове које су пред нормативно хришћанство постављали не само рецидиви старих веровања него и бројне хетеродоксне следбе, Византинци су у окриљу богословског стваралаштва рано утемељили својеврстан апологетско-полемички дискурс.1 Испрва посвећена јудаизму, манихејству и христолошким јересима, ова * У чланку је представљен део резултата истраживања спроведеног у оквиру пројекта Српска средњовековна уметност и њен европски контекст (бр. 177036), који се реализује уз финансијску подршку Министарства просвете, науке и технолошког развоја Републике Србије. 1 The Oxford Handbook of Byzantine Studies, eds. E. JEFFREYS – J. HALDON – R. CORMACK, Oxford – New York 2008, 853–861, pp. 855–857 (А. LOUTH). 23 Иницијал. Часопис за средњовековне студије 7 (2019) 23–61 литература је до средине VIII столећа обухватила још две велике теме. Поред далекосежне контроверзе оличене у иконоборству, пажњу теолога почело је у то време привлачити учење „пророка из Арабије“, чије су присталице кроз свега неколико деценија неповратно преобразиле конфесионалну и друштвено-политичку слику Средоземља.2 Штавише, трајна претња коју је ислам представљао за Царство до његовог коначног пада подстакла је дугорочни развој апологетско-полемичких традиција,3 па и њихово преношење у рубне крајеве православне екумене. С тим у вези, разумно је претпоставити да је преводна књижевност, путем које су Словенима предочене разнородне тековине византијске цивилизације,4 одиграла веома значајну 2 Мада су се Ромеји и исламизовани Арапи први пут сусрели већ у VII веку – на бојном пољу, како подсећа Ј. MEYENDORFF, Byzantine Views of Islam, Dumbarton Oaks Papers 18 (1964) 113–132, p. 113 – реакције писаца тога периода не носе полемички предзнак. Хришћански порази су код неких византијских аутора надахњивали есхатолошке визије, код других пак свест о правичној казни за грех, али ни у којем случају и потребу за аргументованим побијањем начелâ супарничке вере. Она је, рекло би се, дошла до изражаја тек пошто је нада у пролазност муслиманског присуства на некадашњим византијским поседима углавном напуштена: J. V. TOLAN, Saracens. Islam in the Medieval European Imagination, New York 2002, 40–50; исцрпно о изворима, R. G. HOY-LAND, Seeing Islam as Others Saw It. A Survey and Evaluation of Christian, Jewish and Zoroastrian Writings on Early Islam, Princeton, NJ 1997, 53–103, 294– 307, 347–354. 3 Овај ток је могуће поделити на два главна раздобља. Прво, током којег је слика о исламу махом базирана на делима Јована Дамаскина и Никите Византинца (в. ниже), трајало је од половине VIII до, отприлике, краја XII столећа: А.-Т. KHOURY, Les théologiens byzantins et l’islam. Textes et auteurs (VIIIe–XIIIe s.), Louvain – Paris 19692; id., Polémique byzantine contre l’islam (VIIIe–XIIIe s.), Leiden 19722; id., Apologétique byzantine contre l’islam (VIIIe–XIIIe s.), Altenberge 1982. Након периода смањеног интересовања у XIII веку, ова тема је наново актуализована после 1360. године, када је трудом Димитрија Кидона с латинског на грчки преведен трактат доминиканца Риколда да Монтекрочеа; у овој традицији настали су антиисламски списи цара Јована VI Кантакузина, а у становитој мери и његовог унука, Манојла II Палеолога: R. F. GLEI, John Damascene on Islam: a Long Term History in Byzantium, Negotiating Co-Existence. Communities, Cultures and Convivencia in Byzantine Society, eds. B. CROSTINI – S. LA PORTA, Trier 2013, 31–44, pp. 32–34, 39–44; Christian-Muslim Relations. A Bibliographical History (= CMRBH) 5 (1350–1500), eds. D. THOMAS – A. MALLETT et al., Leiden – Boston 2013, 239–249, pp. 241–244 (F. TINNEFELD). 4 Д. ОБОЛЕНСКИ, Византијски комонвелт, прев. К. ТОДОРОВИЋ, Београд 1996, 385 и даље [D. OBOLENSKI, Vizantijski komonvelt, prev. K. TODOROVIĆ, Beograd 1996]. 24 А. З. Савић, Словенска књижевност и византијска апологетика улогу у обликовању њихових представа о исламу и муслиманима. Јасно је, међутим, да свеобухватно испитивање овог феномена далеко надилази могућности тренутне расправе; чак и ако се ограничи на јужни огранак словенског корпуса или, у ужем смислу, на српску средину, оно ипак изискује шире постављен историографски пројекат. Из овог разлога смо предмет чланка свели на две репрезентативне студије случаја које одликује потенцијал да буду полазишне тачке неког будућег истраживачког захвата већих размера. Тај потенцијал лежи у чињеници да су извори на којима почивају два сегмента нашег рада имали веома далекосежне последице по развитак миљеа названог Slavia orthodoxa, а у вези су с двема личностима што се збиља дају посматрати – на трагу замисли српског летописца XVI века, а речима Ђорђа Трифуновића5 – као „граничници“ културне (и не само културне) историјe овог специфичног поднебља. Први извор којим ћемо се бавити јесте Житије Константина-Ћирила, један од најдревнијих споменика старословенског књижевног стварања, у којем се приповедају јунакови сусрети са муслиманима.6 Други представља збирку преведених номоканонских текстова сачињену у формативном раздобљу српске, тј. српскословенске литературе: реч је, разуме се, о Законоправилу светог Саве, у чијим се двема главама чува апологетско-полемичка порука њихових грчких предложака. Полазећи од сасвим опште претпоставке да су та дела, свако на свој начин, допринела укорењивању византијске противисламске мисли код Срба, али и у другим, сродним словенским заједницама, овај прилог је осмишљен као прелиминарно разматрање извесних проблема што их намеће сложено питање рецепције релевантних текстова, а у циљу постављања основа за његово евентуално систематско проучавање. * * * 5 Ђ. ТРИФУНОВИЋ, Стара српска књижевност. Основи, Београд 20093, 134 [Đ. TRIFUNOVIĆ, Stara srpska književnost. Osnovi, Beograd 20093]; Стари српски родослови и летописи, прир. Љ. СТОЈАНОВИЋ, Сремски Карловци 1927, 115–116 [Stari srpski rodoslovi i letopisi, prir. Lj. STOJANOVIĆ, Sremski Karlovci 1927]. 6 Наводе из тога дела, према издању Žitije Konstantina, Magnae Moraviae Fontes Historici (= MMFH) 2. Texty biografické, hagiografické, liturgické, eds. D. BARTOŇKOVÁ – R. VEČERKA, Praha 20102, pp. 38–95, обележавамо по принципу „ŽK, глава.страница“. При цитирању других текстова из исте збирке, дајемо само број стране. 25 Иницијал. Часопис за средњовековне студије 7 (2019) 23–61 Тек што је однео превагу у препирци са наизглед надмоћним Јованом Граматиком, бившим патријархом иконоборцем,7 младом Константину је поверен задатак да оповргне приговоре што су их „Агарени, звани Сарацени“ изрицали на рачун хришћанске доктрине о Светој Тројици. Тим поводом је отпутовао у средиште Халифата. Посведочивши тешким условима у којима су живели ондашњи његови једноверници, посланик је добио прилику да сопствене аргументе супротстави гледишту домаћинâ. Пошто их је надвладао не само у питањима вере, којима ћемо се убрзо посветити, већ и у свим њима знаним вештинама,8 Арапи су пробали да га задиве сваковрсним изобиљем своје престонице. Озлојеђени због коначног неуспеха, госта су понудили отровним напитком; Бог га је, међутим, избавио од сигурне смрти и безбедно спровео натраг у домовину.9 Ипак, овиме није стављена тачка на Филозофове додире са исламом; они су се наставили нешто доцније на двору хазарског кагана где је, након умешног надметања с јеврејском фракцијом, постигао да још једном начелно подвуче испразност Мухамедовог закона и утврди ауторитет хришћанског.10 Као што се дâ наслутити из овог крајње сажетог прегледа, обавештења безименог хагиографа о Константиновом суочавању с ученим муслиманима нису претерано издашна; штавише, критичко читање укратко препричаних редова упућује на низ појединости које чине ове епизоде, а поготово арапску мисију, унеколико проблематичним за тумачење. Непознанице у погледу сврхе и хронологије тог посланства, а уз то и околност да о њему нема ни трага у сувременим сведочанствима, нагнале су научнике – оне што нису сасвим одбацили његову историчност11 – да могућа објашњења потраже у 7 ŽK, 5.50–52. На које се вештине мисли открива сâм писац, казујући да су Константинови саговорници били „о д к  ое еое  соо  о  оее“: исто, 6.53. 9 Исто, 6.52–56. 10 Исто, 11.73–74. 11 H. SCHAEDER, Geschichte und Legende im Werk der Slavenmissionare Konstantin und Method, Historische Zeitschrift 152/2 (1935) 229–255, pp. 242–243 верује да је шеста глава, у суштини измишљена, служила да употпуни симболиком обремењену троделну схему апостолске мисије светога. Истини за вољу, мотив расправе са муслиманима није био стран оновременим византијским хагиографима, F. DVORNÍK, Les légendes de Constantin et de Méthode vues de Byzance, Prague 1933, 104–108; V. VAVŘÍNEK, A Byzantine Polemic against Islam in Old Slavonic Hagiography, Proceedings of the Sixth International Congress of 8 26 А. З. Савић, Словенска књижевност и византијска апологетика ширим контекстуалним оквирима.12 Наравно, није свако питање обухваћено тим вредним напорима од једнаког значаја за наше разматрање. С обзиром на његов непосредни предмет, у наставку ћемо се усредсредити на садржину Константинове распре са Арапима, али и на саму чињеницу да је приказ једног таквог догађаја укључен у текст словенског животописа. Ако је упутно веровати хагиографском исказу, главни циљ византијске делегације био је да оконча нападе муслимана на идеју троjичног божанства, која јесте представљала окосницу вишевековног спорења двају монотеистичких концепата.13 Међутим, дебата окупљених алима са посетиоцем из Цариграда није се зауставила на томе. Напротив, у њој се истичу три додатне примедбе: склоност хришћана ка слободном разумевању духовних прописа, ратоборност под плаштом самилости те одсуство бриге за браћу у вери испољено кроз неплаћање данка муслиманским властима.14 Основни мотив ових замерки – које су Константиновом наступу дале у основи апологетски карактер15 – јесте тобожње одступање Исусових следбеника од његових Graeco-Oriental and African Studies, Nicosia 30 April – 5 May 1996 (Graeco-Arabica 7–8 [1999–2000]), eds. V. CHRISTIDES – TH. PAPADOPOULLOS, Nicosia 2000, 535–542, pp. 535–537. 12 Из обимне литературе: F. DVORNÍK, Les légendes, 85–111 (такође, id., The Embassies of Constantine-Cyril and Photius to the Arabs, To Honor Roman Jakobson. Essays on the Occasion of His Sevetieth Birthday, 11 October 1966 1, The Hague – Paris 1966, 569–576 [= Byzantine Missions among the Slavs. SS. Constantine-Cyril and Methodius, New Brunswick, NJ 1970, 285–296]; id., ConstantineCyril’s Religious Discussion with the Arabs, Studia Palaeoslovenica, eds. M. BAUEROVÁ – M. ŠTĚRBOVÁ, Praha 1971, 77–78); C. H. M. VERSTEEGH, Die Mission des Kyrillos im Lichte der arabo-byzantinischen Beziehungen, Zeitschrift der Deutschen Morgenländischen Gesellschaft (= ZDMG) 129/2 (1979) 233–262; П. КОМАТИНА, Црквена политика Византије од краја иконоборства до смрти цара Василија I, Београд 2014, 134–144 [P. KOMATINA, Crkvena politika Vizantije od kraja ikonoborstva do smrti cara Vasilija I, Beograd 2014]. За библиографске прегледе, в. Кирило-Методиевска енциклопедия (= КМЕ) 3 (П–С), гл. ред. Л. ГРАШЕВА, София 2003, 536 (И. ИЛИЕВ) [Kirilo-Metodievska enciklopedija 3 (P–S), gl. red. L. GRAŠEVA, Sofija 2003]; CMRBH 1 (600–900), eds. D. THOMAS – B. ROGGEMA et al., Leiden – Boston 2009, 799–803, pp. 802–803 (B. ROGGEMA). 13 S. L. HUSSEINI, Early Christian-Muslim Debate on the Unity of God. Three Christian Scholars and Their Engagement with Islamic Thought (9th Century C.E.), Leiden – Boston 2014, 21 и даље. 14 ŽK, 6.53–55; C. H. M. VERSTEEGH, Die Mission des Kyrillos, 245–253. 15 Мада је разлика између полемике (аргументованог оспоравања туђих становишта) и апологетике (одбране сопствених) у принципу јасна, повлачење чврсте границе практично онемогућују динамика расправе – ове о којој 27 Иницијал. Часопис за средњовековне студије 7 (2019) 23–61 речи и поступака.16 С друге стране, оне пружају увид у одређене добро посведочене културне предрасуде из првих столећа ислама, међу којима се издвајају дволичност и пословични тврдичлук Ромеја.17 Узимајући све ово у обзир, рекло би се да суштина побројаних критика заиста има утемељење у токовима антихришћанске мисли која је одликовала учене кругове оновременог абасидског друштва.18 Што се Константинових реплика тиче, оне се такође имају сагледати у светлости одговарајућих интелектуалних традиција. У другој половини IX века, ромејске представе о исламу зналачки је уобличио Никита Византинац, водећи богослов епохе, чија личност и данас готово сасвим измиче научним посленицима.19 Поред одговорâ на две посланице упућене са абасидског на цариградски двор зарад оповргавања хришћанских догмата, он је изнедрио систематично побијање Курана које садржи фрагменте данас изгубљеног грчког превода те свете књиге.20 Како је Никитино дело у неку руку је тренутно реч једнако као и сваке друге – те променљиве позиције њених учесника: Ј. V. TOLAN, Saracens, 50; id., Esgrimiendo la pluma: polémica y apologética religiosa entre judíos, cristianos y musulmanes (siglos XIII al XV), Mediterraneum. L’esplendor de la Mediterrània medieval (segles XIII–XV), eds. X. BARRAL-I-ALTET – J. ALEMANY, Barcelona 2004, 243–259, p. 243. 16 Уп. А.-Т. KHOURY, Apologétique byzantine, 5, 111–113, 132 и даље. 17 N. M. EL CHEIKH, Byzantium Viewed by the Arabs, Cambridge, Mass. 2004, 120–123. 18 C. H. M. VERSTEEGH, Die Mission des Kyrillos, 244 и даље, препознао је у оптужбама што их износе Арапи у Житију утицај неколицине муслиманских писаца епохе, наиме, знаменитог Ел Џахиза, Алија ел Таберија, Ел Касима ибн Ибрахима те једног анонима. Треба, међутим, имати на уму да је у VIII и IX столећу настало далеко више списа против хришћанства него што их је данас познато (D. THOMAS, Introduction, CMRBH 1, 1–19, p. 16), због чега побројане ауторе ваља гледати тек као репрезентативни узорак миљеа о којем је реч. 19 A. RIGO, Niceta Byzantios, la sua opera e il monaco Evodio, „In partibus Clius“. Scritti in onore di Giovanni Pugliese Carratelli, ed. G. FIACCADORI, Napoli 2006, 147–187. 20 У новијој стручној литератури, хронологија настанка Никитиних дела посвећених исламу се тумачи на више начина. П. КОМАТИНА, Црквена политика, 138–142 сматра да је богослов најпре сачинио опсежно дело против куранског наука, а после два наведена краћа састава, док A. RIGO, Niceta Byzantios, 156–158 (такође, CMRBH 1, 751–756 [id.]) образлаже обрнут редослед: по његовом мишљењу, прво су написани одговори муслиманској страни, а тек након тога, око 870. године, побијање Мухамедове „лажне књиге“. О поменутој грчкој верзији Курана, в. скорије CH. HØGEL, An Early Anonymous Greek Translation of the Qurʾān: The Fragments from Niketas Byzantios’ Refutatio and the Anonymous Abjuratio, Collectanea Christiana Orientalia 7 (2010) 65–119. 28 А. З. Савић, Словенска књижевност и византијска апологетика одредило ток апологетско-полемичке литературе у Византији,21 разборито делује напор извесних проучавалаца да управо у контексту његовог стваралаштва сагледају Константиново спорење са Арапима. Иако зацело стоји примедба да је у потоњем случају реч о „популарној“ полемици, па и да се Константинове опаске тешко дају мерити са сложеном теолошком аргументацијом коју износи Никита, „un vrai philosophe qui parle en philosophe“,22 идеја о могућим утицајима је далеко од неосноване. У том смислу, Предраг Коматина је недавно изложио тезу да је Константинов задатак био да муслиманима однесе Никитин састав у којем се обрачунава с нападима из другог писма послатог из Халифата за византијску престоницу.23 Премда је овај предлог отворио подстицајан угао гледања на који ћемо се још вратити, недореченост доступних сведочанстава је свакако довољан разлог да расправа о томе јесу ли се путеви двојице учењака збиља укрстили те да ли је опис арапске мисије из анонимног пера одјек недовољно засведочених детаља из међуверских и међудржавних веза Багдада (тј. Самаре) и Цариграда, остане отворена.24 Но, упркос томе, сва је прилика да подударности између Житија Константиновог и неких сегмената Никитиног опуса, на које је пажњу свратио још Корнелис Ферстех, оснажују могућност да је Филозоф (или, опет, његов хагиограф) могао бити упознат с радом истакнутог цариградског теолога.25 Отуда, целовитој валоризацији наводне дебате са врхом абасидске улеме би очигледно ваљало приступити са становишта апологетско-полемичке, али и сувремене хагиографске продукције. Свакако, запажања о могућној богословској потки ове епизоде и даље не пружају одговор на одсудно питање: која је њена сврха у наративу најстаријег словенског житија, и каква јој се важност има приписати из позиције претпостављене публике? Из онога што знамо о везама Великоморавске државе са арапским светом не происходи 21 Уп. нап. 3 изнад. F. DVORNÍK, Les légendes, 109. 23 П. КОМАТИНА, Црквена политика, 140–143. Ова интерпретација се, иначе, надовезује на нека претходна размишљања, в. C. H. M. VERSTEEGH, Die Mission des Kyrillos, 256–257. 24 Везу између Константина и Никите, на пример, друкчије види V. VAVŘÍNEK, A Byzantine Polemic, 539, који мисли да је списатељ житија једноставно пренео улогу у полемици са „Агаренима“ с потоњег на свог јунака. 25 C. H. M. VERSTEEGH, Die Mission des Kyrillos, 243–244, 246–247, 249, 256–257; К. VERSTEEGH, Greek Translations of the Qurʾān in Christian Polemics (9th Century A.D.), ZDMG 141/1 (1991) 52–68, pp. 65–66. 22 29 Иницијал. Часопис за средњовековне студије 7 (2019) 23–61 да су ондашњи Словени гајили нарочито занимање за ислам.26 Због тога је још почетком минулог столећа сугерисано да је посреди заправо познија допуна, настала у Русији или, чак извесније, у југоисточној Европи, али то мишљење није у начелу прихваћено.27 Распри с „Агаренима“, која је мимо богословског имала и шири интелектуални предзнак,28 новија тумачења додељују извесну улогу у обликовању Константиновог светачког лика. Наиме, Владимир Вавржинек је приметио да се бројни докази јунакове ерудиције – међу којима посебно место имају иступи против непријатеља (правоверног) хришћанства – градацијски нижу водећи одсудном обрачуну с „тројезичницима“,29 чији је повољни исход на концу довео до испуњења његове основне мисије: успостављања словенског богослужења.30 У поступку непознатог писца је, сем тога, уочено и настојање да се читалац, тј. слушалац обавести о главним темама византијске апологетике/полемике, оличеним у трима узастопним дискусијама, најпре с девијантним елементима унутар Цркве (иконоклазам), а затим и с њеним противницима споља (ислам и јудаизам). На тај начин је аноним за потребе младе словенске конгрегације у Моравској изнедрио осо26 V. VAVŘÍNEK, A Byzantine Polemic, 541. В. ЛАМАНСКІЙ, Славянское житіе св. Кирилла какъ религіозно-эпическое произведеніе и какъ историческій источникъ: Критическія замѣтки, Журналъ Министерства народнаго просвѣщенія 346 (1903) 345–385, стр. 358–359 [V. LAMANSKIJ, Slavjanskoe žitie sv. Kirilla kakˮ religiozno-èpičeskoe proizvedenie i kakˮ istoričeskij istočnikˮ: Kritičeskija zamětki, Žurnalˮ Ministerstva narodnago prosvěščenija 346 (1903) 345–358]; уп. нпр. F. DVORNÍK, Les légendes, 111. 28 Ј. SYPIAŃSKI, Arabo-Byzantine Relations in the 9th and 10th Centuries as an Area of Cultural Rivalry, Proceedings of the International Symposium Byzantium and the Arab World. Encounter of Civilizations (Thessaloniki, 16–18 December 2011), eds. A. KRALIDES – A. GKOUTZIOUKOSTAS, Thessaloniki 2013, 465–478, p. 468. 29 ŽK, 16.85–89. О концепту „тројезичности“, детаљно, F. J. THOMSON, Ss. Cyril and Methodius and a Mythical Western Heresy: Trilinguism. A Contribution to the Study of Patristic and Mediaeval Theories of Sacred Languages, Analecta Bollandiana 110 (1992) 67–122; за критику в. П. КОМАТИНА, Црквена политика, 131–133, 193–195. 30 V. VAVŘÍNEK, A Byzantine Polemic, 542. В. и F. BUTLER, The Representation of Oral Culture in the Vita Constantini, The Slavic and East European Journal 39/3 (1995) 367–384, pp. 369–370; М. BETTI, The Making of Christian Moravia (858–882). Papal Power and Political Reality, Leiden – Boston 2014, 74–76. О литерарној функцији Константинових полемика у контексту постепеног обликовања његовог хагиографског лика писао је још давно B. PANZER, Die Disputationen in der aksl. Vita Constantini. Authentizität und Literarische Funktion, Zeitschrift für slavische Philologie 34/1 (1968) 66–88. 27 30 А. З. Савић, Словенска књижевност и византијска апологетика бени „теолошки компендиј“, јединствен у корпусу дотадашње житијне књижевности.31 Ово образложење свакако завређује пажљивији осврт. Наиме, очигледна је намера Житија (као, уосталом, и ситнијих култних списа посвећених Константину32) да делатност свога протагонисте – великог апологете византијског православља и мисионара – смести у екуменске оквире. У том смислу, сусрети са јеретицима, другим једнобошцима и паганима су пружили прилику да се у први план истакну умне способности, али и харизматски дар светог човека; слика „словенског апостола“, на чијем ауторитету је почивао и легитимитет његовог животног подухвата, заснована је на тим чиниоцима. С обзиром на то да су оба дошла до изражаја током Филозофове посете Халифату (или макар у њеној књижевној обради), ова епизода очито доприноси његовом програмски устројеном идентитету који са сваким одмеравањем интелектуалних снага постаје за нијансу заокруженији. О некој се врсти градације, дакле, сигурно дâ говорити, иако нам се чини да објашњење изложено у последњем пасусу може бити унеколико проблематично. Ту се, пре свега, подразумева да су дискусије засведочене у Житију имале ослонац у одвојеним апологетско-полемичким радовима које је свети написао на грчком.33 Замисао да би у основи полемичке размене с муслиманима могао стајати некакав самосвојан спис из пера самога Константина има дугу историју у науци, а обично се поткрепљује двама главним аргументима. Један се темељи на његовом дијалектичком умећу, ванредној учености те омиљеним књижевним узорима о којима сведочи Житије;34 други јесте напомена животописца – заправо, својеврстан post scriptum диспута с Јеврејима – да је Методије превео и, разделивши их на осам „слова“, уредио братовљеве „књиге“ које садрже дуже 31 V. VAVŘÍNEK, A Byzantine Polemic, 542. MMFH 2, 98 (Похвала Ћирилу), 147 (Похвално слово Ћирилу и Методију), 295–296 (Служба Ћирилу). 33 V. VAVŘÍNEK, A Byzantine Polemic, 539–541, 542; уп. КМЕ 3, 193–197 (Д. ПЕТКАНОВА). 34 Примера ради, било је покушаја да се дискусије описане у Житију припишу Константину на основу неких мотива и цитата што имају паралелу у делима Григорија Назијанског, за којег нам хагиограф каже да је био велики извор надахнућа његовом јунаку (ŽK, 3.46). Тај аргумент за расправу с иконоборством користи I. DUJČEV, Costantino Filosofo-Cirilo e Giovanni VII Grammatico, Зборник радова Византолошког института (= ЗРВИ) [Zbornik radova Vizantološkog instituta] 12 (1970) 15–19, а за ону с исламом V. VAVŘÍNEK, A Byzantine Polemic, 540. 32 31 Иницијал. Часопис за средњовековне студије 7 (2019) 23–61 верзије беседа саопштених пред каганом и његовом свитом.35 Ова опаска је, очекивано, подстакла бројна тумачења и дала повод за различите реконструкције Константинове писане оставштине: да ли се мисли искључиво на антијеврејски материјал, или на апологетско-полемичка дела у ширем смислу – у која се каткад хипотетички убраја и у међувремену ишчезли трактат против ислама – или, пак, на његов опус у целини, у који би спадали и састави других жанровских одређења?36 Наш став јесте да би се коментар о Методијевој редакцији најпре могао односити на спис чије прилагођене изводе читамо у опису дебате с Јеврејима, с тим да његово постојање не мора обавезно указивати на то да је млађи Солуњанин иконоборству и исламу посветио сличне апологетско-полемичке текстове. Тај поглед правдамо утиском да хазарска контроверза упадљиво надилази две што су јој претходиле не само обимом већ, углавном, и својом богословскофилозофском садржином; изабрана питања из области хришћанскојеврејског дијалога и Константинови разложни одговори потковани избором старозаветних примера се уистину дају замислити као сажеци опширнијих сачињења чије преносе на словенски помиње писац Житија.37 Са арапском мисијом, ипак, ствари стоје нешто другачије. Мада се у њој препознају мотиви (теолошки, морални, културни) типични за византијску антиисламску мисао тога периода, Константинова апологија Христовог закона и Свете Тројице саопштена пред абасидским зналцима ипак делује површно и недоречено. Осим тога, између полемички обојених редака се јасно промаљају одређене „ре35 „[ …]  е оее се бесд с  с ск   к  ео обее  е е ео о е   е ско ефод  б кос  ф осо! "д е  ос соес [ …] “: ŽK, 10.71. 36 В. КМЕ 3, 194 (Д. ПЕТКАНОВА), са литературом. 37 Главне теме дискусије са окупљеним Јеврејима (укључујући кагана, који очигледно наступа с те позиције), могле би се представити на следећи начин: Света Тројица (ŽK, 9.62), оваплоћење (исто, 9.62–63), Мојсијев и хришћански закон (исто, 10.64–66), Исус као Месија (исто, 10.66–69), народно изабрање (исто, 10.69), обрезивање (исто, 10.69–70), култ икона (исто, 10.70– 71) и навике у исхрани (исто, 10.71). Уп. КМЕ 4 (Т–Я, Допълнение), гл. ред. Л. ГРАШЕВА, София 2003, 347–353, стр. 349 (И. ДОБРЕВ) [Kirilo-Metodievska enciklopedija 4 (Т–JA, Dopǎlnenie), gl. red. L. Graševa, Sofija 2003]; Т. МОРИЯСУ, Хазарская мисия Константина (Ее значение в ЖК), Старобългарска литература (= СБЛ) 10 (1981) 39–51, стр. 46–47 [T. MORIJASU, Hazarskaja misija Konstantina (Ee značenie v ŽK), Starobălgarska literatura 10 (1981) 39–51]. Сваком од осам наведених питања, по нашем мишљењу, могло је бити посвећено по једно Константиново „слово“. 32 А. З. Савић, Словенска књижевност и византијска апологетика алије“ ромејско–арапских узајамности – првенствено у вези с положајем хришћана у Дарулисламу – као и Константинова искуства у капацитету цариградског посланика, уобличена у складу с хагиографским конвенцијама. С тим у виду, да ли се у основи шесте главе Житија, уместо самосталног трактата против ислама, алтернативно могао наћи, примера ради, некакав извештај о учинку Филозофове делегације у муслиманској престоници? Уколико прихватимо раније изнесено становиште да је он добио у задатак да Арапима уручи и образложи посланицу Никите Византинца, увидећемо да је сâм могао унети нешто од њене апологетско-полемичке садржине у свој састав, дајући му ноту која уопште не мора одражавати његове основне композиционе или жанровско-стилске особености. Наравно, депласирано је промишљати генезу и карактер списа на чије постојање једино указује расправа сачувана у житијном тексту, а да притом у обзир не узмемо перспективу животописца: с једне стране, немогуће је утврдити какав је материјал имао при руци, а с друге, замисливи распон његових властитих интервенција намеће додатна сазнајна ограничења. Сажето, изгледа да различити „гласови“ за које се може претпоставити да „проговарају“ из дијалога са муслиманима позивају на опрез при покушају да се његов директни писани извор означи као верскополемичко штиво у ужем смислу, налик ономе што је Константин можда посветио Јеврејима. Према томе, сматрамо да би, за почетак, било умесно сагледати проблем независно од заводљивих аналогија и допустити могућност да између арапске и хазарске контроверзе, па самим тим и њихових изгубљених предложака, постоји квалитативна разлика. На трагу те разлике долазимо до улоге двеју распри у концепцији Константинових полемика, али и животописа у целини. Једна изгледна интерпретација већ је дотакнута: на хагиографском плану, сусрети са следбеницима осталих аврамовских религија имају удео у конструисању јунакове светости. Међутим, да ли се ови апологетскополемички редови дају разумети и друкчије ако се тежиште разматрања помери са њиховог места у наративу Житија на проблем рецепције и потенцијалних модалитета њихове употребе у контексту ћирилометодијевског подухвата? У једном скоријем чланку о антијеврејској литератури у Византији, Венсан Дерош је истакао неке особине апологетско-полемичког писања што су у непосредној вези с нашим предметом. Он, наиме, тврди да текстове тога типа одликује својеврсна вишезначност у погледу публике којој се обраћају (јесу ли то, рецимо, Јевреји или посрнули хришћани), као и њихове намере 33 Иницијал. Часопис за средњовековне студије 7 (2019) 23–61 (опскрбљивање аргументима за расправу, повлачење граница између заједница те утврђивање религијског идентитета, катихетичко подучавање и томе слично); штавише, потврду те вишезначности аутор види у лакоћи с којом делови датих списа прелазе жанровске границе.38 Поставка француског византолога је вредна пажње јер отвара простор за нове увиде у вези с Константиновим препиркама. Иако аудиторијум у нашем случају не би требало да изазива недоумице, начин на који су се ове епизоде могле читати изван тока житијне приповести јесте подложан дискусији. Како су оне, дакле, служиле словенској пастви у Моравској? На крају познатог екскурса о Филозофовим беседама што их је на словенски превео архиепископ Методије, хагиограф додаје да читалац у њима може видети „соесо# с # $ бо  бод  %ко е   о “.39 Без обзира на то што формулација сама несумњиво указује на полемички карактер поменутих списа, чињеница да су подаци о присуству Јевреја на овом простору у другој половини IX века веома штури отежава напоре истраживача да процени да ли су и у којој мери ондашњи хришћани имали потребе и прилике да с њима расправљају о верским питањима.40 Како било да 38 V. DÉROCHE, Forms and Functions of Anti-Jewish Polemics: Polymorphy, Polysémy, Jews in Byzantium. Dialectics of Minority and Majority Cultures, eds. R. BONFIL et al., Leiden – Boston 2012, 535–548. Неке од ставова изнетих у овом раду аутор ближе разматра у старијим чланцима прештампаним у збирци G. DAGRON – V. DÉROCHE, Juifs et chrétiens en Orient byzantin, Paris 2010. 39 ŽK, 10.71. 40 Према закључцима које излаже М. TOCH, The Economic History of European Jews. Late Antiquity and Early Middle Ages, Leiden – Boston 2013, 153– 174, рекло би се да за такво разматрање нема ни приближно довољно материјала: у целој источној Европи, Јевреји се у ово време јављају спорадично, махом у својству трговаца. Такође, аутор упозорава да размере њихове економске делатности не би требало прецењивати те да теза о трговини робљем – у чијем је формулисању место нашао и један од списа ћирилометодијевског круга, наиме Прво житије Наумово (MMFH 2, 153–155, стр. 154) – суштински нема неопходно утемељење у изворима: М. TOCH, The Economic History, 178–190. Својевремено је, међутим, предложено да би превод Константиновог антијеврејског трактата на словенски управо требало разумети као Методијев одговор на присуство Јевреја на простору његове дијецезе у Панонији, о чему сведочи некропола откривена 70-их година прошлог века код Челарева близу Бачке Паланке: J. ŠAŠEL, Die Beweggründe für die Übersetzung der griechisch verfassten Disputation des Konstantinos Philosophos über den wahren Glauben ins altslavische (Vita Const. 9–11), Byzantinische Zeitschrift 80 (1987) 77–79. М. TOCH, The Economic History, 157–158 се не осврће на претходни рад, али заузима опрезнији став у 34 А. З. Савић, Словенска књижевност и византијска апологетика било, употреба овог сегмента Житија се може замислити и другачије. Наиме, тензија која је пратила пут ране хришћанске заједнице ка верском самоодређењу – између усвајања једног текстуалног оквира и одбацивања његове херменеутичке традиције41 – имала је сложене и далекосежне последице. Разумевање старијег дела светописамског корпуса на „исправан“ начин, тј. у новозаветном кључу, у временима дуго након Христовог је имало изражену идентитетску компоненту, због чега је у свакој средини која се упознавала с канонским светим књигама оно морало бити постављено као превасходни тумачењски принцип. У словенском миљеу Велике Моравске, та потреба могла је доћи до изражаја као последица превођења Старога Завета, које је Методијевом заслугом углавном завршено по Константиновом упокојењу,42 отприлике у време када је успомена на потоњег овековечена у анонимном Житију. Да ли је, стога, његове антијеврејске списе могуће појмити и као егзегетско помагало sui generis чије су две варијанте – дуга (изворна) и кратка (хагиографска прерада) – сачињене према потребама различитих слојева моравског друштва у условима још увек оскудног фонда црквене литературе на словенском језику?43 У функцији штива за припрему проповеди, они су могли бити спона између свештенства и верујућих која је, макар у прво време, била показатељ домета и залог трајања ћирилометодијевског пројекта.44 Независно од тога да ли је дијалошка форма краће верзије имала погледу овог налазишта, крећући се у оквирима ранијих тумачења, в. Inscriptiones Judaicae Orientis 1. Eastern Europe, eds. D. NOY et al., Tübingen 2004, 325– 326, са литературом. 41 Шире: J. LIEU, Self-definition vis-à-vis the Jewish matrix, The Cambridge History of Christianity 1. Origins to Constantine, eds. M. M. MITCHELL – F. M. YOUNG, Cambridge – New York 2006, 214–229. 42 О овоме нас обавештава Житије Методијево: MMFH 2, 138; КМЕ 1 (А– 3), гл. ред. П. ДИНЕКОВ, София 1985, 183–192, стр. 191 (С. ВЪЛЧАНОВ – Г. ЦАРЕВ) [Kirilo-Metodievska enciklopedija 1 (A–Z), gl. red. P. Dinekov, Sofija 1985]. Уп. F. J. THOMSON, The Slavonic Translation of the Old Testament, Interpretation of the Bible, ed. J. KRAŠOVEC, Ljubljana – Sheffield 1998, 605–920, pp. 638–646. 43 Одређене везе између Константиновог писања против Јевреја и каснијих полемичко-егзегетских традиција код Словена могу се наслутити на основу руског материјала, в. CH. TRENDAFILOV, Die altkirchenslawische Vita Constantini und die Traditionen der altslawischen Exegese, Byzantinoslavica 46/1 (1985) 33–39. 44 Према једном тумачењу, Методије је некад после 873. године, на трагу братовљевог списа против Јевреја, изнедрио ново полемичко дело за потребе проповедања међу словенским кнезовима: Х. ТРЕНДАФИЛОВ, Речта на Философа в староруската Повесть временных лет и полемичните традиции на Константин-Кирил, СБЛ 22 (1990) 34–46, посебно стр. 43–46 [H. TRENDAFILOV, 35 Иницијал. Часопис за средњовековне студије 7 (2019) 23–61 паралелу у првобитном Константиновом делу, приповест животописа је извесно била пријемчивија од опсежног богословског трактата, мада у својој сажетости није изгубила полемичко-поучни набој; напротив, могло би се казати да је у хагиографској концепцији тај набој попримио одговарајућа нова значења. Ако је у претходним пасусима и направљена повећа дигресија, то је учињено зарад стицања компаративних увида корисних за главни предмет разматрања. Дакле, може ли се арапској епизоди доделити слична улога изван равни самога Житија? Наше је схватање да претња што ју је ислам представљао за orbis christianus у очима моравских Словена није могла парирати наслеђу вишестолетне дијалектике произашле из заједничког текстуалног утемељења јудаизма и хришћанства. Док се прво зацело може назвати спољним изазовом, расправљање доктринарних проблема с Јеврејима је по правилу и „унутрашње“ питање; с обзиром на распон и битност тема око којих су се две стране могле препирати, не чуди то што је из византијског доба сачувано знатно више полемичких дијалога између хришћана и Јевреја неголи између хришћана и муслимана.45 Стављена у службу раније размотреног хагиографског конструкта, победа светог над „Сараценима“ сасвим сигурно није била без значаја у очима словенске публике. Међутим, секундарне функције расправе (које, видели смо, потенцијално превазилазе непосредни контекст житијне приповести), нису тако очите као у случају хазарске епизоде. Није спорно да су Константинове реплике упућене ученим Арапима бритке и домишљате, иако не особито префињене с богословске тачке гледишта, али је тешко замислити како их неко заиста упућује муслиманском саговорнику, поготово на средњоевропском подручју. Будући да је реч о средини у којој је сложена проблематика хришћанско-муслиманских односа била у суштини ирелевантна, практичне, дидактичке и све друге импликације арапског диспута и/или његовог предлошка, како год га замислили, недокучиве су. Другим речима, остаје нејасно како је садржина Константиновог општења с муслиманима могла служити Цркви у Моравској, што нас у коначници наводи да према концепцијској, али и функционалној усклађености предложеног „теолошког компендија“ заузмемо унеколико резервисан став. Rečta na Filosofa v staroruskata Povest’ vremennyh let i polemičnite tradicii na Konstantin-Kiril, Starobălgarska literatura 22 (1990) 34–46]. 45 V. VON FALKENHAUSEN, In Search of the Jews in Byzantine Literature, Jews in Byzantium, 871–891, pp. 878–879. 36 А. З. Савић, Словенска књижевност и византијска апологетика С друге стране, далеко смо од мишљења да Житије Константиново нема изузетно значајан удео у развојном луку представа о исламу код православних Словена. Премда највиши домети византијске апологетско-полемичке мисли у њему свакако нису дошли до изражаја (што је и разумљиво с обзиром на жанровско опредељење и низ других фактора), не сме се занемарити чињеница да већ на самом почетку изворног књижевног стварања на старословенском језику срећемо кључне концепте који ће веома дуго пратити византијске – и не само византијске – диспуте с најмлађом монотеистичком вером.46 Најпре, ради се о терминологији: супарници светога се у Житију јављају као „ “ и „с&  “, а њихова држава као „д со ' с  ско“.47 Сва три назива, којима су патристички ауторитети везали муслимане за старозаветни наратив о праоцу Авраму у намери да истакну њихову духовну потчињеност хришћанима, коришћена су у словенским традицијама премодерног доба; у том смислу, српска не представља никакав изузетак.48 Други аспект тиче се самога ислама. Већ на почетку шесте главе дознајемо да је реч о, из хришћанског угла, ригидном монотеистичком гледишту које је Божји пророк Мухамед (е ) предочио посредством некакве књиге;49 колико год оскудна била, дата обавештења ипак покривају оба принципа основне вероисповедне формуле у муслимана.50 Сем тога, текст пружа неколике назнаке о статусу који Исус (тј. Иса) ужива у доктринарном 46 CMRBH 1, 801 (B. ROGGEMA). ŽK, 6.52–56, 8.58, 11.73–74. Из литературе: A. G. C. SAVVIDES, Some Notes on the Terms Agarenoī, Ismaelītai and Sarakenoī in Byzantine Sources, Byzantion 67/1 (1997) 89–96; T. WOLIŃSKA, Arabs, (H)agarenes, Ishmaelites, Saracens – a Few Remarks about Naming, Byzantium and the Arabs. The Encounter of Civilizations from Sixth to Mid-Eighth Century, eds. T. WOLIŃSKA – P. FILIPCZAK, Łódź 2015, 22–37. 48 Илустрације ради, в. Ђ. ДАНИЧИЋ, Рјечник из књижевних старина српских 1, прир. Ђ. ТРИФУНОВИЋ, Београд 1975, 4, 401, 417–418 [Đ. DANIČIĆ, Rječnik iz književnih starina srpskih 1, prir. Đ. TRIFUNOVIĆ, Beograd 1975]; исто 3, 145. 49 Занимљив је избор речи што их хагиограф ставља у уста умних муслимана, наиме, да је Мухамед донео „бо с $ бо“: ŽK, 6.53. Кад Константин затим стане да цитира Куран не би ли оповргао њихову заблуду о Светој Тројици, он упозорава саговорнике да је то што говори, њихов пророк написао: исто, 6.54. О Мухамеду и његовим „књигама“ било је речи и на хазарском двору: исто, 11.73. 50 Тзв. шехада изворно гласи: „Нема бога осим Бога и Мухамед је Божји посланик“ (Lā ilāh illā Allāh wa Muḥammad rasūl Allāh), в. The Encyclopaedia of Islam. New Edition 9 (San–Sze), eds. C. E. BOSWORTH et al., Leiden 1997, 201 (D. GIMARET). 47 37 Иницијал. Часопис за средњовековне студије 7 (2019) 23–61 поретку ислама.51 Много упадљивије, наравно, јесу унижавајуће вредносне оцене што их хагиограф изриче на рачун последњег Алаховог посланика – о њему се у Хазарији могло чути да „о ес об к ссе# с е ес доб  бд со  "обо сододе "бе“52 – али и самог верског система који је завештао Константиновим супарницима, а који се приказује као баналан и погубан за душе својих следбеника.53 Упркос томе, сва је прилика да су у време настанка Житија ови подаци пружали читаоцима, а уз њих и онима који су Константинову легенду примали слушањем, једини сазнајни оквир о исламу и муслиманима. Иако нам није дато да одгонетнемо да ли је анонимни животописац имао такво шта за циљ, он јесте обогатио концептуални репертоар своје првобитне публике, при чему је домашај његовог сачињења кроз векове, на простору неупоредиво већем од оног на којем је настао, свакако допринео томе да Мухамедово учење рано пронађе – и трајно задржи – своје место у књижевном стваралаштву словенских народа.54 * * * Упркос томе што је свети Сава на Истоку такође ступио у додир са муслиманским друштвом – и то с његовим највишим слојевима, ако дамо за право речима Доментијана и Теодосија55 – напоредност са Константиновом арапском мисијом у бити се не би могла одржати. Будући да ове Савине аудијенције не пружају довољно основа за разматрање у сфери верске апологетике/полемике, у продужетку ћемо се окренути извору који за то доноси сразмерно издашан материјал. У питању је Законоправило, тј. два његова одломка 51 ŽK, 6.53, 11.73. Куранском христологијом најскорије се детаљно бавио C. A. SEGOVIA, The Quranic Jesus. A New Interpretation, Berlin – Boston 2019. 52 ŽK, 11.73. Дефамација Мухамеда спада у важне теме византијске полемике, в. А.-Т. KHOURY, Polémique byzantine, 59–102. 53 ŽK, 6.53–54. 54 Како примећује B. Z. KEDAR, Crusade and Mission. European Approaches Toward the Muslims, Princeton, NJ 1984, 40, „even as Hrotsvitha of Gandersheim presented the Saracens as idolaters and Guibert of Nogent, one of the most cultured men of the early twelfth century, stated that he was unable to find a written account about Mathomus, monks in Eastern Europe had information at hand about Islam in the Life of the founder of Slavic literature.“ 55 А. З. САВИЋ, „Измишљање“ Вавилона – географија и хагиографија у блискоисточном итинерару светог Саве Српског, ЗРВИ 52 (2015) 291–312 [A. Z. SAVIĆ, „Izmišljanje“ Vavilona – geografija i hagiografija u bliskoistočnom itineraru svetog Save Srpskog, ZRVI 52 (2015) 291–312]. 38 А. З. Савић, Словенска књижевност и византијска апологетика што се непосредно, а опет на различите начине, баве исламом и муслиманима.56 Први текст који тренутно завређује пажњу у саставу је 61. главе Савиног правног зборника, насловљене „с(е)()о * ф %+ ,*( )с(ко) к  ско+ […] $ *есе “.57 Опус Епифанија Кипарског († 403), једног од великих јересиолога Источне цркве,58 био је добро знан теолозима средњега века. Његов Ковчежић (Πανάριον), опсежни каталог прокажених прехришћанских учења и потоњих застрањeња духа, столећима је кружио у интегралном, али и скраћеном виду; по свему судећи, сажетак наведеног дела је искористио и Јован Дамаскин (око 675 – око 750) приликом састављања монументалног Источника знања (Πηγὴ γνώσεως). Други део ове богословске енциклопедије, О јересима (Περὶ αἱρέσεων, De haeresibus), заснован је на Епифанијевом писању али садржи и допуне којима је списак недозвољених учења унеколико заокружен. Штавише, свој низ од стотину „јереси“ Јован је решио да оконча управо исламом, чиме је суштински зачео нарочиту грану апологетско-полемичке литературе у 56 Последњих деценија, колико је нама познато, овим сегментима Савине номоканонске компилације пажњу је посвећивао углавном Mиодраг M. Петровић. У раду Спис о измаилћанској вери у Законоправилу светога Саве, Свети кнез Лазар. Часопис за духовни препород 4/2–3 (1996) 27–43 [M. M. PETROVIĆ, Spis o izmailjćanskoj veri u Zakonopravilu svetoga Save, Sveti knez Lazar. Časopis za duhovni preporod 4/2–3 (1996) 27–43], он је пренео на савремени српски језик део гл. 61 Законоправила који се тиче ислама, уз неку врсту пропратних размишљања (в. нап. 123). Наредне године, на страницама Историјског часописа (= ИЧ) 42–43 (1995–1996) 5–23, изашао је, под истим насловом, готово идентичан чланак којем је, додуше, додат нови закључак [M. M. PETROVIĆ, Spis o izmailjćanskoj veri u Zakonopravilu svetoga Save, Istorijski časopis 42–43 (1995– 1996) 5–23]. Овај текст постао је заметком књижице М. М. ПЕТРОВИЋ, Законоправило светога Саве о Мухамедовом учењу, Сланци 1997 [M. M. PETROVIĆ, Zakonopravilo svetoga Save o Muhamedovom učenju, Slanci 1997] (прештампана у исти, Богомилсколатинска јерес, „Црква босанска“ и мухамеданство, Одабрани радови у шест књига 5, Београд 2013, 277–351 [M. M. PETROVIĆ, Bogomilskolatinska jeres, „Crkva bosanka“ i muhamedanstvo, Odabrani radovi u šest knjiga 5, Beograd 2013]), у којој се, поред већ поменутог, налази и превод другог одломка Светосавског номоканона релевантног за нашу тему. 57 Законоправило или Номоканон светога Саве: Иловички препис, 1262. година, прир. М. М. ПЕТРОВИЋ, Горњи Милановац 1991, 354v–373v (= ЗСС) [Zakonopravilo ili Nomokanon svetoga Save: Ilovički prepis, 1262. godina, prir. M. M. PETROVIĆ, Gornji Milanovac 1991]. 58 A. POURKIER, L’hérésiologie chez Épiphane de Salamine, Paris 1992; скорије, М. САЈЛОВИЋ, Свети Епифаније Кипарски као јересиолог, Фоча 2017 [M. SAJLOVIĆ, Sveti Epifanije Kiparski kao jeresiolog, Foča 2017]. 39 Иницијал. Часопис за средњовековне студије 7 (2019) 23–61 православној средини.59 Премда носи име знаменитог епископа Саламине, 61. глава Законоправила представља превод једне од варијаната Дамаскиновог састава заступљених у грчким, па отуд и у словенским номоканонским збиркама.60 Осим тога, сматра се да је посреди најранији – и до прве половине XIV века могуће најобимнији – пренос неког дела овог црквеног оца на старословенски језик српске редакције.61 Ипак, сегмент о исламу, који нас овде превасходно занима, садржински одступа од оригиналног Дамаскиновог текста утолико што је обогаћен изводима из једног познијег сачињењa. Као што је већ примећено,62 још у грчком предлошку првобитни спис је продужен одељком из Хронике Георгија Монаха, те је у датом облику преузет и преведен на српскословенски зарад укључивања у Савин номоканонски зборник.63 Поменути Георгије, познат и под надимком Амартол („грешник“), произвео је у другом полустолећу IX века успелу и радо преписивану компилацију у којој се могу препознати утицаји раније теолошке продукције уперене против ислама.64 59 Критичко издање: Die Schriften des Johannes von Damaskos 4. Liber de haeresibus. Opera polemica, ed. B. KOTTER, Berlin – New York 1981, 19–67 (= DH), посебно стр. 60–67 којима је омеђена гл. 100, посвећена исламу. О Дамаскину уопште, в. А. LOUTH, St John Damascene. Tradition and Originality in Byzantine Theology, Oxford – New York 2002. Основне студије о његовом односу према исламу јесу D. J. SAHAS, John of Damascus on Islam. The “Heresy of the Ishmaelites”, Leiden 1972 и P. SCHADLER, John of Damascus and Islam. Christian Heresiology and the Intellectual Background to Earliest Christian-Muslim Relations, Leiden – Boston 2018. 60 В. Н. БЕНЕШЕВИЧЪ, Каноническій сборникъ XIV титуловъ со второй четверти VII вѣка до 883. г. Къ древнѣйшей исторіи источниковъ права грековосточной церкви, С.-Петербургъ 1905, 167–169 [V. N. BENEŠEVIČˮ, Kanoničeskij sbornikˮ XIV titulovˮ so vtoroj četverti VII věka do 883. g. Kˮ drevnějšej istorii istočnikovˮ prava greko-vostočnoj cerkvi, S.-Peterburgˮ 1905]; уп. исти, Древнеславянская кормчая XIV титуловъ безъ толкованій 1, Санктпетербургъ 1906, 644–706 (= ДСК 1) [V. N. BENEŠEVIČˮ, Drevne-slavjanskaja kormčaja XIV titulovˮ bezˮ tolkovanij 1, Sanktpeterburgˮ 1906]. 61 Ђ. ТРИФУНОВИЋ, Преглед најстаријих јереси у Крмчији светога Саве, Рашка баштина 3 (1988) 35–38, стр. 35 [Đ. TRIFUNOVIĆ, Pregled najstarijih jeresi u Krmčiji svetoga Save, Raška baština 3 (1988) 35–38]. 62 M. M. ПЕТРОВИЋ, Законоправило, 7. 63 Дамаскинов део обухвата листове 369v–373r, а одломак из Георгија Монаха лист 373r–v (од „ *д оо  к о ок% се б(о)о“). Уп. GEORGIUS MONACHUS, Chronicon 2, ed. C. DE BOOR. Editionem anni MCMIV correctiorem curavit P. WIRTH, Stutgardiae 1978, 700–702; ДСК 1, 701–704. 64 О аутору, A. KAZHDAN, A History of Byzantine Literature (850–1000), ed. CH. ANGELIDI, Athens 2006, 43–52. Што се тиче антиисламског набоја, Стефанос 40 А. З. Савић, Словенска књижевност и византијска апологетика Осим у Византији, Хроника је била распрострањена и на другим поднебљима; на словенском се испрва појавила још у X или XI веку,65 а други пут у XIV, што је, с обзиром на изражену антиисламску позицију аутора, доведено и у везу с најездом Османлија на југоисточну Европу.66 Мада су Дамаскинова знања о исламу и њихови извори још увек предмет научне расправе,67 спис О јересима се с правом ставља у заглавље једне разгранате апологетско-полемичке традиције код Ромејa, јер осим тога што мериторно разобличава муслиманске нападе на базичне поставке хришћанства, он даје прву теолошки потрепљену дискусију о настанку и догматским пропустима ривалске једнобожачке религије. Свакако, ово није место за детаљно препричавање садржине трактата, која је уосталом веома позната. Његов одсудни утицај на касније ствараоце се може разумети већ из прегледа главних тема: од рецидивâ идолопоклоничке прошлости Мухамедових следбеника, преко његовог лажног пророштва, до настраности учења и обредних упутстава што их је он наметнуо заједници верујућих. Треба, међутим, имати у виду то да се Дамаскинов урадак завршава прилично нагло, због чега није искључено да није у потпуности сачуван. Како било да било, јасно је да у овој композиционој целини Амартолови редови служе као допуна, или чак својеврсна разрада једног мотива којег се Дамаскин дотиче пред крај свога текста.68 Иако је двојицу аутора могућно поредити по више основа,69 у овом случају оса компарације јесте исламска слика раја; очекивано, богослов је истиче у намери да укаже на баналност Мухамедових обећања и њихове противречности,70 док „побожни Ефтимијадис је скренуо пажњу на умерене одјеке дела Јована Дамаскина и Теодора Абу Куре у Георгијевој Хроници: CMRBH 1, 729–733, pp. 730–731 (S. EFTHYMIADIS). 65 Д. П. ПЕЕВ, Новые данные о времени и месте перевода Хроники Георгия Амартола, Летописи и хроники. Новые исследования (2011–2012), прир. О. Л. НОВИКОВА, Москва – С.-Петербург 2012, 13–29, стр. 13–16 [D. P. PEEV, Novye dannye o vremeni i meste perevoda Hroniki Georgija Amartola, Letopisi i hroniki. Novye issledovanija (2011–2012), prir. O. L. NOVIKOVA, Moskva – S.-Peterburg 2012, 13–29]. 66 P. SOPHOULIS, Byzantine Chronicles and their South Slavonic Translations in the 14th century, Cyrillomethodianum 21 (2016) 199–213, pp. 210–212. 67 P. SCHADLER, John of Damascus and Islam, посебно 97–140. 68 DH 100, 65–66. 69 E. LAUZI, Bizantini versus Saraceni: Un’accusa d’idolatria, Aevum 88/2 (2014) 283–309. 70 D. J. SAHAS, John of Damascus on Islam, 92. 41 Иницијал. Часопис за средњовековне студије 7 (2019) 23–61 забављач“71 настоји да се наруга једној наизглед бизарној есхатолошкој визији, не кријући притом анимозитет који је код њега, кад је ислам у питању, начелно лишен сваке умерености. Други фрагмент Законоправила којем ћемо се овде посветити рукописна традиција познаје као „  б# д $б#  се $- . с&  к ( )с с / ( )с % с& е “.72 Већ из наслова је видно да у жанровско-формалном смислу наведени састав битно одудара од претходног, с обзиром на то да се исламом бави са становишта његовог ритуалног одбацивања. Наиме, приступање новој религији захтевало је да се преобраћеник усмено одрекне темељних постулата старе. У Патријаршијском молитвенику, изреком поменутом на почетку 64. главе Законоправила,73 они су распоређени у чак 22 анатеме уперене против Мухамеда, његових сродника и наследника, куранског наука те разних аспеката вероисповедне праксе.74 Срочена, обично се узима, у претпоследњој деценији IX века, та проклетства постала су предметом трајног занимања Византинаца; три столећа касније (1180), једно од њих је изазвало спор између царске и свештене власти.75 Сасвим је могуће да се распрострањеност списа може објаснити његовом обредном конотацијом;76 но, изгледа 71 A. KAZHDAN, A History of Byzantine Literature, 52. ЗСС, 396r–398v. У рукопису на који се овде позивамо недостаје један лист између 396v и 397r. С обзиром на то да се нешто ниже (нап. 83) осврћемо на његову садржину, испуштени део текста ћемо надоместити Рашким преписом (= Р, шире у нап. 85), који је, радећи на савременој језичкој верзији овога сегмента, користио и M. M. ПЕТРОВИЋ, Законоправило, 55–57. 73 ЗСС, 394r. 74 Издање целог чина: PG 140, 123A–136C; само анатеме, али на основу више рукописа, даје ED. MONTET, Un rituel d’abjuration des Musulmans dans l’Église grecque, Revue de l’histoire des religions (= RHR) 53 (1906) 145–163, pp. 148– 155, уз додатак J. EBERSOLT, Un nouveau manuscrit sur le rituel d’abjuration des Musulmans dans l’Église grecque, RHR 54 (1906) 231–232, p. 231. Словенски превод из номоканона у 14 наслова без тумачења, В. Н. БЕНЕШЕВИЧЪ, Древнеславянская кормчая XIV титулов без толкований, прир. Я. Н. ЩАПОВ и др, София 1987, 135–147 (= ДСК 2) [V. N. BENEŠEVIČˮ, Drevneslavjanskaja kormčaja XIV titulov bez tolkovanij, prir. JA. N. ŠČAPOV i dr, Sofija 1987]. Од студија истичемо: D. J. SAHAS, Ritual of Conversion from Islam to the Byzantine Church, The Greek Orthodox Theological Review 36/1 (1991) 57–69; P. ELEUTERI – A. RIGO, Eretici, dissidenti, Musulmani ed Ebrei a Bisanzio. Una raccolta eresiologica del XII secolo, Venezia 1993, 53–57 (в. и CMRBH 1, 821–824 [A. RIGO], за скорији преглед литературе). 75 О томе, в. ниже. 76 Њу је Џон Мајендорф имао на уму када га је сврстао у „канонске и литургијске текстове“, а Дамаскинов трактат у полемичку књижевност: Ј. MEYENDORFF, Byzantine Views of Islam, 115–125. 72 42 А. З. Савић, Словенска књижевност и византијска апологетика да су поменуте анатеме – и не само оне, већ и сличне посвећене јудаизму, великим јересима итд. – имале сврху и ван чина преверавања: за неке знамо да су читане у склопу проповеди, као поука и опомена упућена окупљеној пастви.77 Коначно, поједини истраживачи опрезно предлажу да је у основи њихова функција могла бити апологетско-полемичка, иако се претпостављена практична употреба у принципу не искључује.78 Пошто смо укратко представили релевантне саставе, потребно је казати нешто и о њиховом међуодносу, за шта нам Светосавски номоканон пружа текстуални и језички контекст. На њихове жанровске те композиционе посебности пажња је већ скренута. Што се садржине тиче, ближи увид открива извесне унутрашње неподударности од којих се неке испољавају на први поглед: Дамаскин, рецимо, зна за три,79 а чин одрицања за четири рајске реке.80 Друге, опет, траже пажљивије читање. У том је смислу кључна околност да је сачинитељ потоњег списа пред собом имао исти превод Курана којим се служио Никита Византинац,81 а који одликују незанемарљива разилажења с Дамаскиновим делом.82 Отуд, јасно је да су у нашем материјалу прожете различите апологетско-полемичке традиције, што ипак не значи да међу појединачним текстовима нема додирних тачака. На пример, оба разматрају значајне концепте попут исламске христологије или природе откровења посредованог Мухамедом,83 и то на начин који читаоцу даје утисак комплементарности. Наравно, и поред свега тога не сме се изгубити из вида да је средњовековна публика, чак и она боље упућена, углавном располагала прилично оскудним подацима о исламу који су услед бројних мањкавости преводилачко-преписивачких подухвата додатно губили на уједначености. Овога би ваљало да будемо свесни како у покушају да схватимо 77 16–18. P. ELEUTERI – A. RIGO, Eretici, dissidenti, Musulmani ed Ebrei a Bisanzio, 78 R. G. HOYLAND, Seeing Islam as Others Saw It, 518. DH 100, 66.131–132. Исти број среће се и код Амартола, с тим да он уз млечну и винску наводи реку меда (GEORGIUS MONACHUS, Chronicon 2, 701.15– 17), а Дамаскин реку воде. 80 ED. MONTET, Un rituel d’abjuration, 149.20–25. 81 P. ELEUTERI – A. RIGO, Eretici, dissidenti, Musulmani ed Ebrei a Bisanzio, 54–56. 82 К. VERSTEEGH, Greek Translations of the Qurʾān, 58–59. 83 Уп. нпр. DH 100, 61.17–31 (ЗСС, 370r–v) и ED. MONTET, Un rituel d’abjuration, 152.9 – 153.10 (Р 396r), односно DH 100, 60.13 – 61.15 (ЗСС, 370r) и ED. MONTET, Un rituel d’abjuration, 149.12–15 (Р 395r). 79 43 Иницијал. Часопис за средњовековне студије 7 (2019) 23–61 ондашњи сазнајни и тумачењски оквир не бисмо преценили домете данашње критичке позиције. У циљу да илуструјемо неке од горњих примедаба, у наставку ћемо се осврнути на једно занимљиво преводилачко решење из Савиног номоканона. Наиме, прва и могуће најпрепознатљивија реченица 100. главе списа О јересима изворно гласи: „Ἔστι δὲ καὶ ἡ µέχρι τοῦ νῦν κρατοῦσα λαοπλανὴς θρησκεία τῶν Ἰσµαηλιτῶν πρόδροµος οὖσα τοῦ ἀντιχρίστου“.84 На српскословенском, пак, читамо следеће: „Ес е до ()% д е  # % #д со /б "   ск ек/е  с&  ск+ д/е со  ( )с(о) “.85 С обзиром на то да подвучена фраза није забележена у преписима на којима је Бонифације Котер засновао своје критичко издање грчког текста, помишљамо да је реч о уметку који је настао током превођења као објашњење синтагме „θρη84 DH 100, 60.1–2. ЗСС, 369v (подвлачења су, овде и даље, наша). На идентичну конструкцију смо наишли у још трима преписима Савиног номоканона који су нам били доступни. То су, наиме, Рашки (XIV век), у којем читамо: „со - .б "  /ск ек- .е  с&  ск“ (Државни историјски музеј, Москва, Воскр. перг. 29, 366r; примерак је дигитализован и доступан на www.catalog.shm.ru [28. август 2019]); затим, Сарајевски (XIV век): „со /б "/   ск ек/е  с&  ск“ (Сарајевски препис Законоправила светог Саве из XIV вијека. Фототипија, прир. С. СТЈЕПАНОВИЋ – С. ГЛИГИЋ, Добрун 2013, 338r [= С] [Sarajevski prepis Zakonopravila svetog Save iz XIV vijeka. Fototipija, prir. S. STJEPANOVIĆ – S. GLIGIĆ, Dobrun 2013]); и Пећки (XVI век), где стоји: „со /б "// ск+ к/е  с& /ск“ (Архив Српске академија наука и уметности, Стара збирка, бр. 450, 361v [= Пћ]). У остала три егземплара што смо их имали на располагању – Дечанском (Дечани, бр. 110; www.decani.org/sr/biblioteka/knjige/rukopisneknjige-xiii-xviii-vek [28. август 2019]) и Пчињском (АСАНУ, бр. 362 [= Пч]) из XIV, те Београдском (Народна библиотека Србије, Рс 48) из XV столећа – ова се фраза не налази. У сва три случаја, разлог је то што одговарајући одељак недостаје. Дечански не иде даље од гл. 56 (мада се претпоставља да је његова структура изворно одговарала другим потпуним примерцима). У Пчињском, наш спис о јересима јесте очуван, међутим не у целости; од његовог одељка посвећеног исламу данас имамо само свршетак (л. 291r). Што се Београдског тиче, изгледа да је гл. 61 (као, уосталом, и 64, која нас овде једнако занима) испуштена приликом преписивања, иако је уредно поменута у прегледу садржаја (л. 36v). О преписима, детаљно, С. В. ТРОИЦКИ, Како треба издати Светосавску крмчију (Номоканон са тумачењима), Споменик Српске академије наука 102, Одељење друштвених наука, н. с. 4, Београд 1952, 35–50, 59–62 [S. V. TROICKI, Kako treba izdati Svetosavsku krmčiju (Nomokanon sa tumačenjima), Spomenik Srpske akademija nauka 102, Odeljenje društvenih nauka, n. s. 4, Beograd 1952]. Најљубазније захваљујемо Архиву САНУ и Археографском одељењу НБС на томе што су нам омогућили да консултујемо наведене рукописе. 85 44 А. З. Савић, Словенска књижевност и византијска апологетика σκεία τῶν Ἰσµαηλιτῶν“, односно „со /б "   ск“; збиља, интервенција те врсте имала би бројне паралеле у српском номоканонском корпусу.86 Под утиском смо, штавише, да овај додатак отвара простор за још нека запажања. У покушају да до њих дођемо, мораћемо се најпре задржати на изразу који се појашњава, тј. на самом термину θρησκεία и његовом преносу на српскословенски. Уопштено, θρησκεία представља штовање или веровање, мада у одређеним контекстима поприма ближе дефинисана значења.87 Како истиче Петер Шадлер, премда томе још увек није посвећена засебна студија, обично се узима да антички писци радије користе ову реч говорећи о вероисповедним праксама него о учењима или доктринарним системима.88 Не узлазећи потанко у динамику развоја њеног значења, он сугерише да је у средњем веку θρησκεία могла добити израженије пејоративну конотацију (рецимо, у смислу сујеверја), а као потенцијални пример такве употребе наводи дело Никите Хонијата (†1217).89 Словенски појам со б је такође веома сложен.90 Чак и у религијском дискурсу уже схваћеном, примењиван је на више начина: према прашком Речнику старословенског језика, он се може односити на религију, штовање; службу, тј. достојанство; богослужење; жртву.91 Уз прво значење – које нас у овом часу из разумљивих разлога 86 „[…] састављач и преводилац Законоправила је задржавао, у преводу, кратка грчка објашњења која обично почињу са ἤγουν, ἤτοι, εἴτουν, τουτέστιν, δηλαδὴ, додајући на многим местима своја кратка објашњења која слично онима почињу – са еке, с  , * е *с , се е *с […]“: M. M. ПЕТРОВИЋ, Предговор, Законоправило светога Саве 1, прир. и прев. М. М. ПЕТРОВИЋ – Љ. ШТАВЉАНИН-ЂОРЂЕВИЋ, Београд 2005, XI–XX, стр. XV–XVI [M. M. PETROVIĆ, Predgovor, Zakonopravilo svetoga Save 1, prir. i prev. M. M. PETROVIĆ – LJ. ŠTAVLJANIN-ĐORĐEVIĆ, Beograd 2005, XI–XX]; в. и М. М. ПЕТРОВИЋ, Свети Сава као састављач и преводилац Законоправила – Српског номоканона, ИЧ 49 (2002) 27– 45, стр. 34–39 [M. M. PETROVIĆ, Sveti Sava kao sastavljač i prevodilac Zakonopravila – Srpskog nomokanona, Istorijski časopis 49 (2002) 27–45]. 87 E. A. SOPHOCLES, Greek Lexicon of the Roman and Byzantine Periods (From B.C. 146 to A.D. 1100), Cambridge – London 1914, 585; A Patristic Greek Lexicon, ed. G. W. H. LAMPE, Oxford 1961, 654 (= PGL). 88 P. SCHADLER, John of Damascus and Islam, 20. 89 Исто. 90 Подробно, Lexicon palaeoslovenico-graeco-latinum, ed. FR. MIKLOSICH, Vindobonae 1862–1865, 859; Slovník jazyka staroslovĕnského (= SJS) 4 (с–1), ed. Z. HAUPTOVÁ, Praha 1997, 119–121; Etymologický slovník jazyka staroslovĕnského 14 (sice–srъdobolja), ed. I. JANYŠKOVÁ, Praha 2008, 841–842; Ђ. ДАНИЧИЋ, Рјечник 3, 121. 91 SJS 4, 120–121. 45 Иницијал. Часопис за средњовековне студије 7 (2019) 23–61 највише занима – иста публикација наводи два грчка корелата, наиме, θρησκεία и λατρεία, из чега следи да у избору речи што га је начинио српски преводилац Дамаскиновог дела у начелу нема ничег спорног.92 Међутим, та околност не нуди одговор на вероватно још важније питање: који је смисаони квалитет „исмаиљћанска“ θρησκεία/со б могла имати у очима преводиоца и/или редактора датог сегмента Законоправила? Какву представу он(и) има(ју) о природи групе чије се заблуде излажу у тексту? Какву представу претпоставља(ју) да има публика? Уз то, сведочи ли каква терминолошка правилност о карактеру различитих филозофских и верских учења приказаних у 61. глави Савиног номоканона? Пођимо од последњег упита. Иако чињеница да сâм извор до данас није у целости издат намеће немала ограничења у погледу језичких истраживања, ово разматрање захтева макар прелиминарни 92 Иначе, реч со б се провлачи кроз текст у више значења, у различитим контекстима и као пандан дијапазону грчких термина. Следе примери из јересиолошке партије Законоправила, тј. из Јована Дамаскина и Тимотеја Презвитера (гл. 61. и 63), те из Патријаршијског молитвеника (гл. 64): Μυοῦνται δέ τινα κατακεντοῦντες νέον ое е со - .бо+ обд#е до παῖδα ῥαφίσι χαλκαῖς […]. (DH 49, 34. де  де + (ЗСС, 360v) 6–7) […] σεµίδαλιν γὰρ προστιθέασι τοῖς ἀπὸ ооко д#  со б+ $- . д $ско ек- .е  ос  б + (ЗСС, ∆ιοσκόρου δῆθεν προσκοµισθεῖσι […] 368r) (DH 86, 56.2–3) Καὶ αὐτὸς ὁ Μαρκίων, ὕδωρ ἐν τοῖς µυ- с е к$ одо      ос  ек- .е  со /бе+ (ЗСС, 378r) στηρίοις προσφέρει. (PG 86a, 16B) Οὗτοι νυµφῶνα κατασκευάζουσι, καὶ µυσταγωγίαν ἐπιτελοῦσι […]. (PG 86a, 29B) Οὗτος ὁ Μακεδόνιος, ὑπεξούσιον τοῦ Πνεύµατος διακονίαν κατηγορεῖ […]. (PG 86a, 40A) Οὔτε δὲ προσκοµιδὴν οὔτοι ποιοῦσιν […]. (PG 86a, 57A) Ἀναθεµατίζω […] πᾶσαν τὴν προσευχὴν καὶ τὴν λατρείαν καὶ τὰ ἔθιµα αὐτῶν. (ED. MONTET, Un rituel d’abjuration, 154.7–12) Μυοῦνται δέ τινα κατακεντοῦντες νέον παῖδα ῥαφίσι χαλκαῖς […]. (DH 49, 34. 6–7) 46 С  о с# +  + (ЗСС, 381v) со /бо с д#- с кедо од с # соо с(е)()о д(о) со - .бо $кее* + (ЗСС, 384r)  со - .б е с   ое % е ое + (ЗСС, 388r) ок # [ …] ско о( )о со - .бо $б*  + (ЗСС, 397r) ое е со - .бо+ обд#е до де  де + (ЗСС, 360v) А. З. Савић, Словенска књижевност и византијска апологетика увид у начела преноса кључних термина на српскословенски. Отуд и настојање да сазнамо да ли се θρησκεία јавља другде код Дамаскина, те уколико је одговор потврдан, да ли се уједначено преводи на односним местима у Законоправилу. Колико смо успели да утврдимо, овај се термин у оригиналу среће још два пута: DH 3, 20.14–16 Αἰγύπτιοι δὲ ὁµοῦ καὶ Βαβυλώνιοι καὶ Φρύγες [καὶ Ἄραβες] καὶ Φοίνικες ταύτης τῆς θρησκείας πρῶτοι εἰσηγηταὶ γεγόνασιν ἀγαλµατοποιίαις καὶ µυστηρίοις. DH 9, 22.1–3 Οὗτός ἐστιν ἀπὸ Ἰουδαίων, πρὸ µὲν τοῦ καταστῆναι αἱρέσεις εἰς Ἕλληνας καὶ πρὸ τοῦ συστῆναι αὐτῶν τὰ δόγµατα, µετὰ δὲ τοῦ εἶναι Ἑλλήνων τὴν θρησκείαν […] ЗСС, 355r *е е коо  о%е+ ф +  е+ ф  е+ се* *ес   о е бе+ б/оое *   + ЗСС, 356r С со *с $- . #д де обо с се % *  ско* *ес +  де с се % ое  + о б е *  ск* *ес + У наведеним одломцима примећујемо две ствари. Прво, θρησκεία се у оба примера тумачи као *ес , не као со б.93 Друго, разлика 93 Исто је стање у другим преписима: Р 351v, 352v; С 327r, 327v; Пч 279v, 280v; Пћ 344r, 345v. Уп. паралелна места у ДСК 1, где се θρησκεία преводи као со е * (645.27) тј. е * (649.2). Постоји, међутим, још једна чињеница коју ваља узети у обзир у вези с превођењем датог термина у Савином номоканону. Наиме, поред саме речи θρησκεία, код Дамаскина је засведочена и једна из ње изведена, и то у двема узастопним главама: […] $б /е е со - .б $б* […] τῇ περιττοτέρᾳ ἐθελοθρησκείᾳ ἔθη ее […] . (ЗСС, 356v) φυλάττοντες […]. (DH 14, 24.2–3) […] об" соо/ * со - .б  […] καὶ σχήµατα ἐθελοθρησκευτικὰ τῆς $де д, # +  с  е  ἐνδυσίας διὰ τε τῆς ἀµπεχόνης καὶ τῶν   […] . (ЗСС, 357r) δελµατικῶν […]. (DH 15, 24.7–8) За разлику од основног појма, који не мора обавезно имати погрдан набој, ἐθελοθρησκεία по правилу упућује на некакав „самовољни“ вид штовања; у светоотачкој литератури, то би подразумевало обичаје те веровања пагана, Јевреја и јеретика, али и пренаглашену, лажну религиозност, тј. празноверје (E. A. SOPHOCLES, Greek Lexicon, 420; PGL, 406). У оба наврата, преводилац је одабрао именицу со б, појашњавајући је у потоњем придевом соо  % (и у овом погледу, остали нама расположиви примерци су доследни: Р 353r; С 328r; Пч 280v, 281r; Пћ 346r. Уп. ДСК 1, 650.11–13: „    сосо е * 3 об,% е“; исто, 650.27–28 и апарат [нап. 14]: „ об" особ со е  / особ су еб “). У оквиру ове перифразе, настале рашчлањавањем сложенице ἐθελοθρησκεία и појединачним превођењем њених саставних делова, он је још 47 Иницијал. Часопис за средњовековне студије 7 (2019) 23–61 између појмова θρησκεία и αἵρεσις, коју Шадлер сматра битним аспектом Дамаскиновог јересиолошког дискурса, занемарена је. Овај аутор држи да је наш богослов, на трагу Епифанија Кипарског, под термином θρησκεία разумео верску категорију која претходи развијеном доктринарном систему, али даје кохерентност заједници; цитирани извод из девете главе недвосмислено поручује да је најпре постојала хеленска „религија“ (θρησκεία), а да су се тек касније развиле „јереси“ (αἱρέσεις) и „учења“ (δόγµατα).94 По аналогији, „θρησκεία τῶν Ἰσµαηλιτῶν“ би се дала схватити као оквир што конституише „Исмаиљћане“ као групу, а у који је Мухамед, како Дамаскин каже неколико редова ниже, унео властиту „јерес“.95 У поређењу са већином дефиниција јереси на које се црквени отац могао угледати, ова је крајње атипична. Њени корени, већ је истакнуто, сежу у Епифанијев свеобухватни модел који је, припојивши застрањењима од хришћанства низ верских и филозофских покрета из периода пре Христа, пласирао историју јереси као неку врсту универзалне историје.96 Чињеница да је правоверје, као осовина и једина константа те повести, одолевало свим изазовима још од настанка света, Дамаскину је послужила у настојању да ојача ауторитет Мелкитске цркве поколебан превлашћу ислама и предупреди осипање круга верујућих; како би се то постигло, Мухамедово учење је ваљало сместити у хришћанима близак, јересиолошки „калуп“.97 једном ставио знак једнакости између θρησκεία и со б. Питање што остаје отворено јесте да ли се у првом примеру – где се ἐθελοθρησκεία преводи само као со б – одређење соо  % подразумева, да ли је (грешком) испуштено, или је, пак, преводилац у сâм термин со б инкорпорирао и овај посебни значењски набој који је, у очима публике, можда могао имати утицаја на разумевање фразе „со /б "   ск“. 94 P. SCHADLER, John of Damascus and Islam, 91–92. 95 Исто, 92–93. Дамаскинова представа о Мухамедовој улози сажета је у следећем одељку: Ἕως µὲν οὖν τῶν Ἡρακλείου χρόνων προφα- до  е обо *к % &(е)с() % νῶς εἰδωλολάτρουν, ἀφ’ οὗ χρόνου καὶ δεῦρο доо со о+ $- . оо е еψευδοπροφήτης αὐτοῖς ἀνεφύη Μάµεδ ἐπονο- е до ()%  "се     µαζόµενος, ὃς […] ἰδίαν συνεστήσατο αἵρε- (о)ок ее оед + е […] со# с с *ес + (ЗСС, 370r) σιν. (DH 100, 60.10–13) Што се превода тиче, ни у једном примерку Законоправила који смо имали прилике да консултујемо нема одступања од управо наведеног. 96 P. SCHADLER, John of Damascus and Islam, 56–58. 97 Исто, 63–65. 48 А. З. Савић, Словенска књижевност и византијска апологетика Јасно је, дакле, да је ова концепција јереси нераскидиво везана за доба и прилике у којима је настала, па се самим тим проматрање њених ремедијација вековима касније и на веома различитом културном поднебљу поставља као озбиљан проблем. С тим на уму, погледајмо још једном горње наводе из Законоправила. Тешко је отети се утиску да је реченица из девете главе преведена невешто; уистину, то што је реч *ес употребљена за превод двају различитих, значењски осетљивих термина, учинило је њену специфичну поруку нејасном. Све у свему, чини нам се да јаз између изворника и превода није изазван само новом језичком ситуацијом него и разилажењем на концептуалној равни, што није неочекивано с обзиром на контекст и вишевековни хијат који раздваја време састављања и превођења. Природно, тачне размере тог разилажења се не могу утврдити на основу једног примера, већ искључиво кроз призму целога текста брижљиво сравњеног с предлошком. На такву анализу, ипак, овај чланак нити претендује, нити од ње непосредно зависи. Оно што је важно јесте да у њеном недостатку морамо бити нарочито обазриви кад расуђујемо да ли се неки преводилачки поступци имају означити као произвољности, тј. грешке, или као наговештаји сасвим друкчије перспективе коју преводилац, наступајући из сопственог културног миљеа, било спонтано било намерно пројектује на свој рад. Уз ову начелну методолошку напомену, непоходно је установити још једно. Наиме, видели смо да Дамаскин из сопствених разлога заступа својеврсно поимање јереси. Какво је, међутим, становиште преводиоца Савиног правног зборника? Шта подразумева јерес за њега? По нашем мишљењу, решење се не мора тражити даље од самога Законоправила. Његов канонски део, између осталог, садржи изводе из писама Василија Великог, у којима је језгровито предочен став тог знаменитог теолога према одступању од црквеног поретка. „Они који се не приопштавају Саборној цркви,“ вели Кападокијац, „деле се на троје: на јеретике, на расколнике и на подцрковнике. Јеретици су, дакле, они који су се потпуно отуђили од Божије вере“,98 односно: „Јеретик је онај ко је по вери туђ“.99 Према наведеној формулацији, која 98 „5е  $б #е се к сбое &( )к +   , ес "д%# се+  ее к+  ско/ к+ д (sic!) од &( )ко- . к+ *е & обо со + е б(о) *  $- .од оо д е се“: ЗСС, 169v; савремена језичка верзија (са издањем којег се овде не придржавамо у потпуности): Законоправило светога Саве 1, 500 (курзив оригиналан). Уп. PG 32, 664B и даље (Василијева посланица Амфилохију). 99 „Ее к *с е о# о д “: ЗСС, 169r; Законоправило светога Саве 1, 499. 49 Иницијал. Часопис за средњовековне студије 7 (2019) 23–61 је благодарећи Василијевом ауторитету доспела у номоканонске збирке и тако извршила приличан утицај на потоње токове антијеретичке мисли,100 јерес је учење што настаје у окриљу Цркве али, будући аберација, из њега бива одстрањено; то што се јеретичко крштење не признаје не мења чињеницу да они познају тајну крштења, тј. да су у основи хришћани који су презрели правоверје и огрешили се о његове темељне догмате. Па ипак, да ли је наш преводилац могао уклопити ислам у ово схватање јереси? Премда га сâм Дамаскин по свему судећи није доживео као „хришћанску јерес“ у датом значењу,101 његов спис ипак одаје назнаке хришћанског уплива у поставкама те религије: од напомене да је Мухамед у додиру с некаквим монахом јеретиком изнедрио своје лажно учење,102 до тога да „Исмаиљћани“ поштују Исуса као Божијег посланика.103 Да ли је ово, али и општи јересиолошки контекст дела, могао „убедити“ преводиоца да је доиста посреди један јеретички покрет? То што се претходна два пута θρησκεία преводи као *ес , а овде као со б, могло би сугерисати негативан одговор. Истини за вољу, он каже, остајући веран грчком тексту, да Мухамед „со# с с *ес (ἰδίαν συνεστήσατο αἵρεσιν)“, али ово не мора да значи да је он заиста мислио да је ислам јерес; напротив, управо га је контрадикција између властитог схватања и површног тумачења Дамаскинове карактеристичне употребе речи αἵρεσις могла понукати да остане што ближе лексици предлошка (што, видели смо, није увек случај), уздајући се радије у изворни састав него у сопствено расуђи100 P. SCHADLER, John of Damascus and Islam, 69. Исто, 85. 102 О овоме говори у одломку који смо скраћено цитирали у нап. 95: „(после Μάµεδ ἐπονοµαζόµενος) ὃς τῇ τε παλαιᾷ καὶ νέᾳ διαθήκῃ περιτυχών, ὁµοίως ἀρειανῷ προσοµιλήσας δῆθεν µοναχῷ ἰδίαν συνεστήσατο αἵρεσιν“: DH 100, 61.12–13. У Законоправилу је, међутим, заступљено и дуже образложење, сразмерно широко распрострањено у млађим грчким преписима Дамаскиновог дела (P. SCHADLER, John of Damascus and Islam, 198–199), које не помиње искључиво аријански утицај на Мухамеда, већ и јеврејски и несторијански: е бесдо с * + с ( )[…] ὃς περιτυχὼν Ἑβραίοις καὶ χριστιανο- [ …] ῖς, δῆθεν Ἀρειανοῖς καὶ Νεστοριανοῖς παν- с % ек- .е с   + с- . есо ταχόθεν ἕν ἀρυσάµενος, ἐξ Ἰουδαίων µὲν %+ $- . содо о  "%+ $- . * обо *д ое *+ $- .  % е µοναρχίαν, ἐξ Ἀρειανῶν δὲ λόγον καὶ соо д(о) сое $б+ $- . есоπνεῦµα κτιστά, ἀπὸ δὲ Νεστοριανῶν ἀν % е о-.косо-. е *+ (ЗСС, θρωπολατρείαν. (DH 100, 60.9–10, в. 370r) апарат) Након овога, у Савином номоканону стоји: „ о  е/- . о " + ко е с  % о к  о бесдо + со# с с *ес “: ЗСС, 370r. 103 DH 100, 61.17–31. 101 50 А. З. Савић, Словенска књижевност и византијска апологетика вање. Но, изгледа да га ово решење није сасвим задовољило. У покушају да помири два становишта, дозволио је себи једну интервенцију, наочиглед незнатну, али коју је, показаћемо, могуће читати као његово лично одређење према природи исмаиљћанске „службе“. У питању је, наравно, конструкција „ек/е  с&  ск“, због које смо и кренули у ову дискусију. Која би могла бити њена функција? И зашто је срочена баш тако, а не било како другачије? Образложење које имамо у виду захтева да се поново осврнемо на уводне редове српскословенске варијанте 100. главе Дамаскиновог дела. Ако се они пажљиво упореде са предлошком, видеће се да додатак „ек/е  с&  ск“ не представља једино неслагање између њега и превода. Нешто ниже, богослов приповеда да је „лажни пророк“ Мухамед саставио властиту јерес (као што је већ поменуто) и успео да доведе народ под свој утицај; и заиста, док у грчким рукописима стоји само „ἔθνος“, Законоправило на истом месту помиње „*"к с& /ск “:104 DH 100, 60.13 – 61.15 ЗСС, 370r "о %ко е  б(о)о % Καὶ προφάσει τὸ δοκεῖν θεοσεβείας *"к с& /ск  со  + с (е)бесе τὸ ἔθνος εἰσποιησάµενος, ἐξ οὐρα$. б(о)  с * с есео   νοῦ γραφὴν ὑπὸ θεοῦ κατενεχθῆναι ооде+ ἐπ᾽ αὐτὸν διαθρυλλεῖ. Ово је, дакле, други пут заредом да се у преводу, а мимо изворника, потенцира сараценско име, што нас наводи да се упитамо због чега. Већ у првом одељку свога противисламског трактата, Дамаскин излаже етимологију трију назива којих смо се дотакли у претходном делу рада: Ἰσµαηλῖται, Ἀγαρηνοί и Σαρακηνοί.105 Па ипак, он им се даље у тексту уопште не враћа већ, кад говори о муслиманима, користи заменице „они“ и – подражавајући форму каквог стварног диспута – „ви“. Откуд, онда, да се у први план стављају „сараценска вера“ и „сараценски народ“? Мишљења смо да би разлог могао почивати управо у формулацији ритуалног проклињања ислама из 64. главе Законоправила. Погледајмо његов почетак: Ed. Montet, Un rituel d’abjuration, ЗСС, 396v 106 148.13–17 […] ἀπὸ Σαρακηνῶν σηµέρον προσ- […] $- . с&  д()()с  оде ερχόµενος τῇ πίστει τῶν Χριστιανῶν к ( )с %с& + […] $- . 104 Исто у другим преписима: Р 366r, С 338v, Пћ 362r. DH 100, 60.1–6. 106 Грчки текст дајемо према рукопису Palatinus 233, в. апарат. 105 51 Иницијал. Часопис за средњовековне студије 7 (2019) 23–61 […] ἐξ ὅλης ψυχῆς καὶ καρδίας κα- се* д(о)е с- .д- .&  с еθαρᾶς καὶ ἀδόλου τὸν Χριστὸν ἀγα-  с  ( )с() #бе *о πώσης καὶ τὴν αὐτοῦ πίστιν ἀποτάσ- о+ $ &# се се* с&  ск* σοµαι πάσῃ τῇ τῶν Σαρακηνῶν θρη-  […]. σκείᾳ […]. Фразе што их је конвертит, између осталог, морао изговорити приликом ступања у крило Цркве, умногоме су знаковите. Примећујемо, најпре, на трагу наше претходне расправе, да се θρησκεία овог пута на српскословенски не преноси ни као *ес , ни као со б (њоме се у тексту чина преводи значењски блиска реч λατρεία107), већ као – ;108 штавише, она је, складно грчком оригиналу, пропраћена одређењем „с&  ск (τῶν Σαρακηνῶν)“. Очевидно је, дакле, да је синтагма „ с&  ск“, којом се појашњава израз „со /б "   ск“ у првој реченици Дамаскиновог трактата о исламу, идентична оној што се јавља у уводним редовима ритуала за приступање муслимана хришћанској заједници. Важно је, осим тога, истаћи чињеницу да се у потоњем саставу за следбенике ислама користи искључиво назив „Сарацени“; за разлику од Дамаскиновог, где се одмах уводе сва три поменута апелатива, али се кроз сâм спис не провлаче, „Сарацени“ се овде доследно помињу на више места.109 Шта нам све то говори? Оно што, према нашем мишљењу, уметнута конструкција „ек/е  с&  ск“ може наговештавати јесте то да је током превођења Законоправила између двају размотрених текстова препозната узајамност, тј. да су унутар Савине компилације, премда сврстани у 107 В. нап. 92. Иловички препис по томе не одудара од осталих: Р 394v; С 361v; Пч 307v; Пћ 396v, 397r. Иначе, θρησκεία се на овај начин преводи и на другим местима у Законоправилу. Примера ради, гл. 62 садржи одломак из једног од антииконоборачких писања цариградског патријарха Никифора I (806–815), у којем читамо: #д е б(о)ое с  к сἸουδαϊκὸν δὲ καὶ θεοστυγὲς τὸ φρόνηµα· οὕτω γὰρ φασὶ τῶν πρεσβυτέρων τινὲς βλα- е *+ ко бо е $- . с & στῆσαι τὴν αἵρεσιν· ὡς κατὰ τὴν Τιβεριάδα & %ко с & о"ебе ко% *ес + %ко   е %д бе ко есе #д τῶν Ἰουδαίων τῆς θρησκείας ὑπῆρχέ τις ск * + е к е с  со* *"γνωριζόµενος, προὔχων δὲ ἐν τῷ κατ᾿αὐτὸν &+ *о е б е ес/д  + ἔθνει, ᾧ ἐπώνυµον Τεσσαρακοντάπηχυς. (ЗСС, 374r) (PG 100, 528C–D) О корелацији θρησκεία/ у словенским споменицима: SJS 1 (–6), ed. J. KURZ, Praha 1963, 377–378. 109 ED. MONTET, Un rituel d’abjuration, 148.2, 11–12, 13, 16–17, 18; 149.28; 151.11–12, 16; 154.9, 28; 155.3. 108 52 А. З. Савић, Словенска књижевност и византијска апологетика засебне главе (61. и 64), они концептуализовани као чиниоци једне апстрактне, тематске целине. У том смислу, сараценски назив и, нарочито, синтагму „ с&  ск“ је могуће замислити као својеврсне интертекстуалне споне које указују на то да се приликом превођења уистину водило рачуна о унутрашњој кохерентности зборника, али и на то да је преводилац и те како имао сопствену представу о предмету ових двају сегмената – исламу. Насупрот Дамаскину који, како то види Петер Шадлер, под изразом „θρησκεία τῶν Ἰσµαηλιτῶν“ разумева један свеобухватан традицијски оквир којем је ислам, иако релативно млада појава, дао посебан квалитет, у Законоправилу се фраза „со /б "   ск“ директно изједначује са свом (πᾶσα) „вером сараценском“, другим речима, са укупношћу доктринарних и практичних чинилаца Мухамедове религије чије је погрешно схватање, једнако као и намерно изопачивање, већ одавно било прерасло у општу одлику апологетско-полемичког писања диљем хришћанског света. Из тог закључка, ако је тачан, морало би следити да преводилац није перципирао „исмаиљћанску службу“ као јерес, бар не у оном смислу који произилази из дефиниције Василија Великог. Због чега? Одговор на ово питање лежи у последњој анатеми чина из 64. главе Законоправила. С обзиром на њен значај за расправу, дајемо је in extenso на грчком и српскословенском: Ed. Montet, Un rituel d’abjuration, ЗСС, 397v 155.22–26 Καὶ ἐπὶ πᾶσι τούτοις ἀναθεµατίζω τὸν д с ок # бо оеθεὸν τοῦ Μωάµεδ περὶ οὗ λέγει ὅτι до+ $/ е (о)е %ко  *с « αὐτός ἐστι θεὸς εἷς θεὸς ὁλόσφυρος, б(о) + *д  б(о) - .с с- .ко + е од ,+  е од се+  бс( ) е οὐκ ἐγέννησεν οὐδὲ ἐγεννήθη οὐδὲ од-о.б  *о к- .о+110 ἐγένετο ὅµοιος αὐτῷ τις. » Импликације наведеног проклетства имале су несвакидашњи утицај на црквено-политичке прилике у Византији крајем XII века. Наиме, управо је оно било разлог малочас поменутог спора с пролећа 1180. године, вођеног између цара – још увек је то био Манојло I Комнин – и цариградске јерархије.111 О току контроверзе сведочи 110 У наставку, Законоправило још једном подвлачи: „()е% обо - .с оо соо оед+ с- .коо *о б(о)+ ок # $ &# се  “. 111 О томе, најскорије, N. ZORZI, Islam e Cristianesimo durante il regno di Manuele Comneno: la disputa sul „Dio di Maometto“ nell’ opera di Niceta Coniata, Vie per Bisanzio. VII Congresso Nazionale dell’Associazione Italiana di Studi Bizantini 1, eds. A. RIGO – A. BABUIN – M. TRIZIO, Bari 2013, 275–310, с обимном литературом. 53 Иницијал. Часопис за средњовековне студије 7 (2019) 23–61 Никита Хонијат. До василевса је, према његовом казивању, дошла вест да тако срочено анатемисање самога Бога изазива извесну нелагоду међу потенцијалним преобраћеницима, због чега је предложио да се оно избаци из обреда; међутим, епископат предвођен патријархом Теодосијем није имао слуха за ту иницијативу, тако да је сукоб њених заговорника и противника постао неминован.112 Овде би било сувишно задржавати се на свим његовим фазама, али је свакако умесно осврнути се на коначни исход, око којег се слажу Никитин извештај и томос издат априла 1180. године, једини сачувани документарни извор о овим збивањима.113 Проблематична формулација је, сазнајемо, на концу преиначена тако да је проклињање Бога „по имену“ (πρὸς ὄνοµα) замењено поновном оштром осудом Мухамеда и његових учења.114 Па ипак, можда зато што Манојло није поживео довољно дуго (преминуо је свега неколико месеци доцније), нова „редакција“ чина није оставила трага у рукописној традицији; то значи да било какав стварни ефекат ове измене, уколико га је било (а не би се рекло), остаје изван домашаја нашег сазнања. Но, због чега је све то значајно за тренутну дискусију? Николо Цорци је овај спор између цара и свештенства разумео као манифестацију сучељавања двеју главних идеја о исламу развијених у Византији, као и на Западу. С једне стране, постојала је струја која је најмлађу аврамовску религију посматрала кроз призму зајед112 Хонијат о овоме говори у знаменитој Историји, али и у 26. глави свог апологетско-полемичког сачињења насловљеног Ризница православља (Θησαυρὸς ὀρθοδοξίας, алтернативно Πανοπλία δογµατική), које је написао око 1206. године. Потоњи извор није издат у целости, али је утврђено да преноси приповест о Манојловом одмеравању снага с престоничким клиром без већих одступања у односу на поменуто историографско дело: Nicetae Choniatae Historia 1, ed. I. A. VAN DIETEN, CFHB 11/1, Berolini – Novi Eboraci 1975, 213.51 – 219.70 (разлике које доноси Ризница су нотиране у критичком апарату). 113 J. DARROUZÈS, Tomos inédit de 1180 contre Mahomet, Revue des études byzantines 30 (1972) 187–197; CMRBH 3 (1050–1200), eds. D. THOMAS – A. MALLETT et al., Leiden – Boston 2011, 759–763 (N. ZORZI). 114 „Ἀνάθεµα τῷ Μωάµετ, τῷ τὴν διδασκαλίαν παρερµηνεύσαντι τοῦ Κυρίου καὶ Θεοῦ καὶ σωτῆρος ἡµῶν Ἰησοῦ Χριστοῦ καὶ µὴ Θεοῦ υἱὸν εἶναι τοῦτον ὁµολογήσαντι […]· προσεπιτούτοις ἀνάθεµα κἀκείνῳ οὗ δὴ ὁ Μωάµετ προφήτης ἐστὶ καὶ ἀπόστολος καὶ τῷ παρ᾿ οὗ τὰς διδασκαλίας καὶ νοµοθεσίας, τὰς τῇ τοῦ Χριστοῦ διδασκαλίᾳ ἐναντιουµένας οὗτος ἐδέξατο, συγκαθίσας αὐτῷ“: J. DARROUZÈS, Tomos, 197.41–54. Како примећује N. ZORZI, Islam e Cristianesimo, 292, у последњим редовима се и даље проклиње, додуше мање експлицитно, „онај чији је Мухамед пророк и апостол“, тј. „онај од којег је примио учење и законе“, дакле, Бог Мухамедов. 54 А. З. Савић, Словенска књижевност и византијска апологетика ничког библијског наслеђа и, мада је нападала њене извитоперене доктрине и праксе, у бити је признавала да је Бог муслимана и хришћана један те исти; овај поглед, на основу којег се ислам зацело дâ третирати као јерес у ужем смислу те речи, заступао је и Манојло I, по свему судећи из политичких разлога.115 С друге стране, распрострањеније и много мање помирљиво виђење је негирало ма какву везу хришћанске заједнице с Мухамедовим следбеницима, смештајући потоње међу идолопоклонике и пагане. Овај став пропагирао је још Никита Византинац, а његов директан утицај се разазнаје у чину обраћења од ислама; штавише, то је било званично гледиште Цркве, због чега је у његову одбрану морао стати и цариградски првосвештеник.116 На том становишту је, све су прилике, био и преводилац Законоправила. Све и да допустимо да је то што се одељак о исламу из 61. главе налази у саставу једног обухватног списа о јересима изазивало забуну код средњовековне публике, допуна „ек/е  с&  ск“, којом се упућује на текст обреда из 64. главе, морала ју је развејати. Чињеница да се у њему проклиње Бог Мухамедов стављала је до знања свакоме да посреди није хришћански Бог, већ плод хуљења „лажног пророка“; другим речима, ни о каквом општем монотеистичком принципу (вери у истог Бога), није могло бити говора. Ислам, дакле, не би било могуће уклопити у одређење јереси за које претпостављамо да је служило као оријентир преводиоцу и које је свакако преовлађивало у црквеним круговима његовог доба. Он нам је, чини се, то и поручио лапидарном фразом „ек/е  с&  ск“. Схваћен као цитат, тј. покушај интертекстуалног повезивања, овај кратки уметак поседује откривалачку вредност за низ питања: од преводиочевог поимања ислама као својеврсног „уљеза“ у дијапазону јеретичких покрета, преко начина на који се оно предочава и уопште одлуке да се учини, до међуодноса појединачних елемената Законоправила и креативног набоја који је одликовао процес његовог превођења. У сваком случају, мишљења смо да израз узет за полазишну тачку нашег разматрања указује на различите занимљиве појаве те стога представља више од какве успутне напомене или објашњења. Привођење крају тренутне дискусије, како изгледа, могуће је само уз један caveat. На претходним страницама је, наиме, као носилац целог поступка превођења релевантних номоканонских списа с грчког на српскословенски, помињан „преводилац“. Иако је у неку руку то олакшало досадашње излагање, посреди је веома сложен проблем 115 116 N. ZORZI, Islam e Cristianesimo, 306, 307–308. Исто, 306–307. 55 Иницијал. Часопис за средњовековне студије 7 (2019) 23–61 од којег зависи много тога у вези с нашим разматрањем. Речју, мимо општеприхваћеног става да је Сава Немањић морао бити његов идејни творац, у науци не постоји консензус око тога како је тачно текло састављање Законоправила, колико је људи укључено у тај посао те с каквим су предлошцима радили.117 Нама је блиска помисао да је Сава око свог великог подухвата окупио „стручни преводилачки тим“,118 али смо сасвим свесни тога да се, без адекватног издања, она не може поткрепити на задовољавајући начин. Једино што нам, стога, остаје јесте да изнесемо неколике могућности о преводу 61. и 64. главе које могу послужити као смерокази ка тачнијем објашњењу онога што смо покушали да сагледамо у овом чланку. Најпре, могуће је да превод и размотрене интервенције потичу из једног истог пера, с тим да се поставља питање је ли оно Савино или неког од његових сарадника. Друга опција би била да је непозната особа превела дате текстове, а да је их Сава, наступајући као редактор збирке, пропратио коментарима и појашњењима. Јамачно, може се помислити и то да је бар двоје људи (ако не и неколицина) извршило пренос завршних глава Законоправила на српскословенски, чиме би се лако дали објаснити одређени преводилачки поступци. Сава је, у том случају, поред приређивачког на себе могао преузети и део преводилачког труда. У зависности од тога како се поставимо према овим варијантама, наша размишљања се могу модификовати или даље развијати у различитим правцима. Међутим, докле год се не створе услови за чвршће опредељење, прихватљиво је и потенцијално плодоносно да све наведено остане у домену хипотезе. * * * На претходним страницама смо настојали да прикажемо два хронолошки удаљена, а уз то формално и суштински сасвим различита извора, под претпоставком да сваки од њих означава посебну етапу у преношењу византијских апологетско-полемичких тековина на подручје шире културне орбите Царства. Стога је и узето у задатак да се они сместе у антиисламски контекст односне грчке литера117 Д. БОГДАНОВИЋ, Крмчија светога Саве, Међународни научни скуп Сава Немањић – Свети Сава. Историја и предање, ур. В. ЂУРИЋ, Београд 1979, 91–99, посебно стр. 91–93 [D. BOGDANOVIĆ, Krmčija svetoga Save, Međunarodni naučni skup Sava Nemanjić – Sveti Sava. Istorija i predanje, ur. V. ĐURIĆ, Beograd 1979, 91–99]; Лексикон српског средњег века, прир. С. ЋИРКОВИЋ – Р. МИХАЉЧИЋ, Београд 1999, 446–449, стр. 448 (Т. СУБОТИН-ГОЛУБОВИЋ), са литературом [Leksikon srpskog srednjeg veka, prir. S. ĆIRKOVIĆ – R. MIHALJČIĆ, Beograd 1999]. 118 Д. БОГДАНОВИЋ, Крмчија, 95. 56 А. З. Савић, Словенска књижевност и византијска апологетика туре, али и да се, у мери у којој је то било изводљиво, укаже на неке од последица њихове појаве у писаном наслеђу словенског средњовековља. Као начелно важној и вишезначно подстицајној за даља научна трагања, потоњој ставци посвећујемо неколика размишљања у завршним редовима овог чланка. Апологетско-полемичка садржина Житија Константиновог, тј. његових одељака у којима се јављају муслимани, није на висини аргумената што су их сувремени богослови уткали у главни ток византијске противисламске мисли. Упркос томе, она се мора узети у обзир зато што је старословенској литератури у повоју представила једну велику тему, опскрбивши њене прегаоце суженим, али не и занемарљивим терминолошким и идејним оквиром. Током средњег века, наслеђе Солунске браће је имало пресудан утицај на развој писане речи диљем словенског културног простора; отуда се, како је то срочио Димитрије Богдановић, „дело Ћирила и Методија мора ставити и у заглавље српске средњовековне књижевности“.119 Као најцеловитији извештај о узорном животу и постигнућима млађег „словенског апостола“, Житије Константиново је имало посебно место у писаном корпусу ћирилометодијевске провенијенције. О његовом присуству у српској средини говори шест „текстолошки врло поузданих“ преписа,120 при чему се код неких старих писаца – попут Стефана Првовенчаног – могу препознати његови далеки одјеци, што је довољан разлог за претпоставку да им је текст Житија био познат.121 Ипак, тешко је казати да ли је, и како, оно утицало на ауторе немањићке епохе кад је реч о перцепцији ислама и муслимана, зато што су их се они у најбољем случају успутно дотицали; као што знамо, „Агарени“ односно „Исмаиљћани“ ће кренути интензивно да походе странице српске литературе тек од друге половине XIV столећа, с 119 Д. БОГДАНОВИЋ, О периодизацији старе српске књижевности, Зборник Матице српске за књижевност и језик 22/1 (1974) 5–18, стр. 10 [D. BOGDANOVIĆ, O periodizaciji stare srpske književnosti, Zbornik Matice srpske za književnost i jezik 22/1 (1974) 5–18]; в. и Р. СТАНКОВА, Кирилло-Мефодиевские традиции в Сербии в XIII–XIV вв. [R. STANKOVA, Kirillo-Mefodievskie tradicii v Serbii v XIII–XIV vv.], International Scientific Conference Cyril and Methodius. Byzantium and the World of the Slavs, 28–30 November 2013, Thessaloniki 2015, 411–419. 120 Ђ. ТРИФУНОВИЋ, Стара српска књижевност, 133. 121 Ђ. ТРИФУНОВИЋ, Трагови најстаријег словенског житија у српској средњовековној књижевности [Đ. TRIFUNOVIĆ, Tragovi najstarijeg slovenskog žitija u srpskoj srednjovekovnoj književnosti], Studi slavistici in ricordo di Carlo Verdiani, ed. A. M. RAFFO, Pisa 1979, 321–325. 57 Иницијал. Часопис за средњовековне студије 7 (2019) 23–61 доласком османских Турака. То, међутим, не значи да Житије, у сагласју с низом преведених, жанровски разнородних састава, није још много пре тога омогућило ученим људима да стекну представу о „лажном пророку“ Мухамеду и његовој следби. Законоправило светога Саве, видели смо, садржи управо такве преводе: посреди су два противисламска списа VIII и IX века који одишу развијеном апологетско-полемичком топиком, мада очито припадају различитим токовима ове врсте књижевности у Византији. Будући да су припојени правном кодексу највишег ранга у оновременој српској држави, разложно је претпоставити да је њихов домашај био знатан. Писцима који су долазили из црквеног миљеа – а таква је већина познатих средњовековних стваралаца – Законоправило је морало бити блиско. Наравно, његово зрачење се ни у ком случају не може свести на тај оквир. Јединствено место у друштвеном поретку осигурало му је употребну вредност, а садржину вероватно учинило боље знаном у поређењу с већином дела епохе; као духовни старатељи верних, епископи и остали држитељи „учитељског сана“ имали су да обзнањују његов наук.122 Нажалост, није једноставно утврдити који су сегменти Савиног номоканона пласирани којој публици и који механизми стоје иза тога. Опет, посебно питање јесте шта је тачно био исход њихове рецепције; то поготово важи за делове уперене против ислама, о чијим се импликацијама у овом часу не бисмо усудили да са сигурношћу кажемо много тога.123 Па ипак, тиме се не жели поручити да овај проблем не заслужује да буде додатно испитан. Један од праваца о којима ваља мислити проистиче из чињенице да домети Законоправила у премодерно доба нису били омеђени територијама српских владара, већ да је његовом значају посведочио замашан део православног словенства.124 Овај податак особито вреди у вези са списом О јересима, који је у словенским номоканонским збиркама старијим од српске превођен са умногоме друкчијих грчких предложака. У рукописима сродним Јефремовској крмчији, као што је давно показало издање Владимира Бенешевича, поглавље о исламу је сведеније у поређењу с верзијом посведоченом 122 ЗСС, 398v. У том смислу, питање „да ли би данас, у случају да није било тог [Дамаскиновог] списа на српскословенском језику, постојало уопште неисламизираних Срба“ (M. M. ПЕТРОВИЋ, Законоправило, 49), делује нам крајње проблематично, као уосталом и разматрање које га је изнедрило. 124 С. В. ТРОИЦКИ, Како треба издати Светосавску крмчију, 2. 123 58 А. З. Савић, Словенска књижевност и византијска апологетика у Номоканону светога Саве.125 Разложно је отуд претпоставити да је опширнија српскословенска прерада морала увести нови квалитет у његово познавање у словенским срединама у којима је до тад циркулисала само краћа редакција.126 То је, ипак, питање за посебну упоредну студију. Да закључимо. Старословенска књижевност је још на своме почетку прихватила тада већ вишеобразну антиисламску мисао Византинаца, додуше у једном рудиментарном виду подређеном главном току хагиографске приповести о светом Константину-Ћирилу. Ставови о исламу из истог миљеа су потом улазили у културни видокруг Словена путем превода. Важни састави о којима је изнад било говора преузети су из грчке традиције и укључени у структуру словенских номоканона, међу њима и српског. Две референтне тачке којима смо ограничили ову расправу и на чијем смо примеру потцртали византијско порекло апологетско-полемичког материјала против ислама на словенском језику отварају пространо истраживачко поље неисцрпљеног потенцијала. Даља проучавања у истом или тематски, тј. хронолошки проширеном оквиру би несумњиво изнедрила јаснију представу о токовима које је овај осврт могао у најбољем случају наговестити. 125 ДСК 1, 701–704. Варијанте Епифанијевог/Дамаскиновог јересиолошког трактата у Светосавском и Јефремовском номоканону поредио је С. В. ТРОИЦКИ, Како треба издати Светосавску крмчију, 101–102. 126 F. J. THOMSON, The Nature of the Reception of Christian Byzantine Culture in Russia in the Tenth to Thirteenth Centuries and Its Implications for Russian Culture, Slavica Gandensia 5 (1978) 107–139, p. 111 (= The Reception of Byzantine Culture in Mediaeval Russia, Aldershot 1999, I). 59 Иницијал. Часопис за средњовековне студије 7 (2019) 23–61 Aleksandar Z. Savić SLAVONIC LITERATURE AND BYZANTINE APOLOGETICS/POLEMICS AGAINST ISLAM: SOME REMARKS ON THE VITA CONSTANTINI-CYRILLI AND THE NOMOCANON OF ST SAVA Summary It is no novel fact that medieval Slavia Orthodoxa owed much of its spiritual and cultural development to long-lasting and multifaceted contacts with Byzantium. Drawing upon works penned by learned Byzantines, writers whose medium of expression was Slavonic appropriated elaborate conceptual frameworks and infused them into the very foundation of their nascent literary tradition. The hypothesis overarching this article is that one such array of notions inherited from the Byzantine milieu informed the way(s) in which Slavic and, more specifically, Serbian authors in the Middle Ages perceived Islam and its adherents. This, of course, is a very complex issue which demands a research project of a much broader scope. Therefore, the present discussion – as a parergon of sorts – sets out to examine two Slavonic writings whose part in embracing Byzantine views of the Islamic faith was arguably considerable: the Vita Constantini-Cyrilli, one of the oldest and most widely disseminated original pieces of Old Church Slavonic literature; and the Nomocanon of St Sava of Serbia, a unique corpus of ecclesiastical law adopted throughout the world of Orthodox Slavs. The purpose of looking at these texts here is twofold: to underline their relation to corresponding currents of Byzantine apologetic-polemical thought and to reflect on the implications of their appearance in the medieval (South-)Slavic cultural context. The first part of the article explores two chapters of ConstantineCyril’s vita, namely, 6 and 11. The former speaks of his mission to the Arabs, and the latter recounts rather briefly his encounter with Islam in Khazaria; on both occasions, the hero entered into discussion on matters of religion and prevailed over the followers of Muḥammad. The meaning and function of these debates in the hagiographic framework of the narrative are clearly connected to the construction of Constantine’s saintly persona. More importantly still (from the standpoint of our consideration at least), these episodes testify to the fact that at its very outset, Slavonic literature incorporated a conceptual repertoire on Islam which, albeit fairly narrow, was by no means inconsequential. As far as we can tell, the anonymous author of the vita was the first to employ the appellatives “Hagarene”, “Ishmaelite”, and 60 А. З. Савић, Словенска књижевност и византијска апологетика “Saracen” in the Old Church Slavonic tradition; to write about the false prophecy of Muḥammad; to tackle the Islamic teachings regarding Jesus, etc. Even though Constantine’s arguments do not betray the finesse of coeval Byzantine apologetics and polemics, certain motifs might well be traced to the writings of Niketas Byzantios, the champion of ninth-century anti-Islamic thought. Be that as it may, the text in question clearly held a place of no small import in the reception of Byzantine views of Muslims and their faith among medieval Slavs. Such was in all probability the case with Serbian literati as well; presumably familiar with the Vita Constantini, but also with a host of works translated from the Greek, they had more than enough material on Islam to draw upon even long before the “Ishmaelites” (i.e. Ottoman Turks) actually descended upon Southeastern Europe. Curiously, however, prior to the second half of the fourteenth century, Serbian authors showed very little or indeed no interest in Muslims. Some of the Greek-to-Slavonic translations alluded to above are preserved in St Sava’s Nomocanon, which is why two of its chapters are taken into consideration in the second part of this article. Chapter 61 comprises a Serbian Slavonic version of De Haeresibus, the famous heresiological treatise by John Damascene, whose segment on Islam is expanded with passages from the Chronicle of George the Monk. Chapter 64, on the other hand, contains a ninth-century abjuration formula for Muslim converts to Christianity. Our discussion centres on an expression from the very beginning of John’s work – θρησκεία τῶν Ἰσµαηλιτῶν – and its Serbian Slavonic rendition; translated as slouž’ba izmailьtьska, it is followed by a curious addendum, rek’še vĕra sracinьska. After a careful reading of the relevant sections of the Nomocanon, we came to conclude that the latter phrase may in fact be a kind of intertextual reference which brings the two anti-Islamic pieces together and speaks to the translator’s own understanding of Islam. In any event, given the importance of Sava’s legal compilation in medieval Serbian society, one may reasonably assume that the outreach of writings incorporated into it might have been considerable. Still, substantial evidence in favour of such a thought is lacking, which is why further research into the matter is required. Indeed, since the Serbian Nomocanon found its way across the Orthodox Slavic world, comparative insights may prove to be of particular significance in this respect. Keywords: St Constantine-Cyril, St Sava of Serbia, Vita ConstantiniCyrilli, Nomocanon of St Sava, religious apologetics/polemics, Islam, John Damascene, Niketas Byzantios, Greek-to-Slavonic translations. Чланак примљен: 4. јула 2019. Чланак прихваћен: 27. новембра 2019. 61 Иницијал. Часопис за средњовековне студије 7 (2019) 63–71 Initial. A Review of Medieval Studies 7 (2019) 63–71 UDC: 616-085.32:582 091=124(450)"11" DOI: 10.29341/IN.07.0.063071 Marco Ghione PhD candidate École Pratique des Hautes Études – Università degli Studi di Genova Les Patios Saint-Jacques 4–14 rue Ferrus, Paris, France via Balbi 4, Genova, Italia [email protected] IL MIRABOLANO NEL LIBER DE SIMPLICI MEDICINE INFLUENZE DELLA FARMACOPEA INDIANA NELLA SCUOLA DI SALERNO Апстракт: Сврха овог прилога је да пружи почетне доказе о индиректној вези између, с једне стране, индијске медицине и фармакопеје и, с друге, књижевне продукције салернитанске школе, можда и највећег центра за проучавање медицине и лекарску праксу на средњовековном Западу у периоду између XI и XIII столећа. Нарочито се издваја и испитује присуство миробалана (црвенолисна шљива, џанарика), биљке која се широко користи у индијској медицинској традицији, унутар списа Liber de simplici medicine, познатог и под називом Circa Instans, компилацији направљеној у школи из Салерна средином XII века која се за кратко време проширила по западној Европи. Италијански превод и латинска транскрипција одељка De myrobalanis из Liber de simplici medicine прати текст. Кључне речи: миробалан (џанарика, црвенолисна шљива), школа из Салерна, средњовековна фармакопеја, трифала (triphala). Composto presumibilmente intorno alla metà del XII secolo, quasi in contemporanea alle redazioni di altri due significativi testi della tradizione medica salernitana, il Liber Iste1 e l’Antidotarium Nicolai, il Liber 1 Sul tema del complesso rapporto tra Liber Iste ed il trattato attribuito a Matteo Plateario si veda M. AUSECHACHE, Un „Liber iste“, des „Liber iste“? Un „Platearius“, des „Platearius“? Etat des lieux d’un projet d’édition, La scuola medica salernitana: gli autori e i testi, eds. D. JACQUART – A. PARAVICINI BAGLIANI, Firenze 2007, 1–30. 63 Initial. A Review of Medieval Studies 7 (2019) 63–71 de simplici medicine rappresenta con grandi probabilità l’opera farmacologica di maggior fortuna dell’intero Medioevo.2 Il trattato, attribuito al medico salernitano Matteo Plateario, incontra subito una straordinaria diffusione, come testimoniano gli oltre centotrentotto manoscritti integrali pervenuti, oltre alle numerose traduzioni in varie lingue, tra cui francese, catalano, serbo ed ebraico. I manoscritti più antichi risalgono alle ultime decadi del XII secolo,3 mentre le prime attestazioni indirette si riscontrano in due enciclopedie: De naturis rerum di Tommaso di Cantimpré, redatta tra il 1225 ed il 1240, ed il trattato De proprietatibus rerum di Bartolomeo Anglico, terminato intorno al 1240. Il Liber de simplici medicine, noto anche con il titolo di Circa Instans, dalle parole con cui principia il testo, è una compilazione, strutturata secondo ordine alfabetico, dove si descrivono le proprietà terapeutiche di medicine semplici (in altri termini sostanze derivate da piante, animali, minerali e metalli), ed alcune ricette che ne prevedono l’impiego. Nel testo, ogni voce è disposta in questo modo: (1) posizione del semplice nel sistema dei gradi; (2) sinonimi della nomenclatura; (3) suoi effetti terapeutici e qualità secondarie (purificante, astringente, lenitiva, etc.); (4) quando necessario, informazioni intorno la sofisticazione del semplice ed i metodi per riconoscerla; (5) indicazioni terapeutiche a capite ad calcem. Nella ricca collezione di semplici raccolta nel Circa Instans (d’ora in poi CI) un lungo lemma viene dedicato al mirabolano, una pianta di origine orientale, diffusaed usata soprattutto nella subcontinente indiano. Il mirabolano, secondo l’etimo ghianda aromatica (da µύρον, aroma e βάλανος, ghianda) è il frutto di alcune piante del genere Therminalia, appartenenti alla famiglia delle Combretaceae, diffuse prevalentemente nelle regioni tropicali. In genere alberi di grosse dimensioni, i Therminalia producono frutti il cui uso nell’ayurveda, la medicina e farmacopea indiana, è attestato fin dai 2 Edizioni: PLATEARIUS, Circa instans, in: Practica Johannis Serapionis, ed. Venetiis 1497; Lyon 1525; PLATEARIUS, De simplici medicina liber, Lyon 1512; PLATEARIUS, Circa Instans, in: H. WÖLFEL, Das Arzneidrogenbuch Circa instans in einer Fassung des 13. Jahrhunderts aus der Universitätsbibliothek Erlangen. Text und Kommentar als Beitrag zur Pflanzen- und Drogenkunde des Mittelalters, Berlin 1939. Sulla trasmissione del testo si veda I. VENTURA, Il Circa Instans attribuito a Platearius: trasmissione manoscritta, redazioni, criteri di costruzione di un’edizione critica, Revue d’historie des texts n. s. 10 (2015) 251–362; EADEM, Medieval Pharmacy and the Arabic Heritage: the Salernitan Collection Circa instans, The Impact of Arabic Sciences in Europe and Asia, ed. A. PARAVICINI BAGLIANI, Firenze 2016, 339–402. 3 Periodo al quale vengono assegnati i due testimoni più antichi finora rinvenuti, il Vat. Borgh. 86 della Biblioteca Apostolica Vaticana, ed il NYBLMs011, appartenente alla New York Botanical Library. 64 M. Ghione, Il mirabolano nel Liber de simplici medicine primi trattati. L’importanza della pianta, che nel contesto terapeutico della medicina indiana assurge quasi alla funzione di una vera e propria panacea, emerge anche dall’iconografia religiosa; in numerose rappresentazioni Dhanvantari, al contempo dio della medicina e medico degli dei, impugna in una delle quattro braccia un fiore di mirabolano.4 Alla voce De Myrobalanis, il CI descrive cinque varietà del mirabolano, il citrinus, il kebulus, il bellericus, l’emblicus e l’indus. Tre di questi frutti sono indicati nella preparazione del triphala, una delle medicine ritenute più efficaci nell’intero repertorio farmacologico indiano. Il triphala è inoltre presente anche nei testi fondativi della tradizione, il Charaka Samhita ed il Sushruta Samhita. In particolare il Charaka Samhita, la cui redazione è attribuita al leggendario medico Charaka, conserva nella sezione dedicata al rasayana, il ramo della medicina ayurvedica che si occupa delle pratiche di ringiovanimento, varie ricette basate sul mirabolano e sul triphala5. Quest’ultimo farmaco, dagli effetti blandamente lassativi, viene comunemente impiegato per correggere lo squilibrio tra i dosha, vata, pitta e kapha, i tre umori mediante i quali nella medicina indianasi classifica la costituzione corporea dell’uomo. Sotto alcuni aspetti, i tre dosha rappresentano pertanto il corrispettivo ayurvedico dei quattro temperamenti alla base della medicina ippocratico-galenica, mentre per altri se ne differenziano notevolmente, essendo energie vitali in circolazione attiva, composte ciascuna da un paio di elementi.6 Il nome della medicina indica invece i tre frutti o phala, che ne costituiscono gli ingredienti principali, l’amalaki (emblica officinalis), l’haritaki (terminalia chebula) ed il bibithaki (terminalia bellerica), noti rispettivamente come mirabolano emblico, mirabolanochebulo e bellerico. Le patologie contro le quali viene prescritto l’uso del triphala sono molte; il farmaco, dalle proprietà lassative e carminative, vieneritenuto efficace nella cura dei disturbi digestivi e delle patologie a carico dell’occhio, come nella stimolazione e nel potenziamento del sistema immunitario. Nelle differenti varietà in cui viene proposto 4 Nel Bahgavata Purana, Dhanvantari viene definito il dodicesimo avatar di Vishnu, mentre nel grande poema del Mahabharata si racconta come sia sorto mille anni dopo la frollatura dell’Oceano di Latte da parte di Deva e Asura (The Mahabharata of Krishna-Dwaipayana Vyasa Translated into English Prose, Calcutta 1883–1896, 1. 18: 53). Il motivo del mirabolano viene ripreso in ambito buddista dall’iconografia di Bhaiṣajyaguru, il Buddha della medicina, spesso raffigurato mentre impugna un ramo della stessa pianta. 5 Cfr. Charaka Samhita. Vol II, ed. P. V. SHARMA, Varanasi 1992, 22. 6 D. WUJASTYK, The Roots of Āyurveda: Selections from Sanskrit Medical Writings, London 2003, XVIII. 65 Initial. A Review of Medieval Studies 7 (2019) 63–71 nelle ricette, il triphala mantiene comunque alla base della sua composizione un’equilibrata presenza dei tre frutti di mirabolano, di solito in quantità equivalenti. Si può riscontrare l’influenza di questo farmaco nel corpus di scritti della Scuola medica Salernitana se si esamina la ricetta della triphera saracenica, un composto medico indicato per combattere i disturbi al fegato ed il mal di capo dovuto ad esalazioni di bile rossa, oltre al recupero della vista dopo i colpi di calore e ad un generale effetto rinvigorente. Laricetta comprende infatti tre once e mezza di scorza di mirabolano citrino, un’oncia e mezza di mirabolano indico e quattro grani di chebulo.7 Si direbbe che della ricetta del triphala rimanga solo l’emblico, in ogni caso la presenza di tre differenti varietà di mirabolanoinsieme appare significativa, osservando come entrambi i farmaci contrastino i disturbi relativi alla digestione e agli organi dell’apparato digerente. A queste affinità si aggiungerebbe l’assonanza tra il nome del composto, triphera, ed il termine triphala, che designa la medicina indiana. D’altra parte anche l’appellativo saracenica potrebbe far ritenere molto probabile che gran parte della ricetta sia frutto di conoscenze derivanti dalla terapeutica di altri paesi. Singolarmente, la terapeutica salernitana contempla anche un rimedio composto da tutte e cinque le specie di mirabolano citate nel CI, l’alcancalon. Il medicinale, il cui nome per il compilatore significa “ben unto”, appare nell’Antidotarium Nicolai, dove viene consigliato contro febbri acute e terzane semplici e doppie.8 L’opera rappresentatuttavia un riassunto dell’Antidotarius Magnus, imponente raccolta medica e farmacologica compilata nell’Italia meridionale alla fine del XI secolo,9 la quale contiene, oltre alle stessa ricetta dell’alcancalon, chiamato in questa fonte più antica ἀγγελόκαλον,10 un elenco alfabetico di oltre 1000 rimedi. La 7 The Trotula: A Medieval Compendium of Women’s Medicine, ed. and trans. M. H. GREEN, Philadelphia 2001, 202–203; trad. it. EADEM, Trotula. Un compendio medievale di medicina delle donne, Firenze, 2009. 8 Antidotarium Nicolai, Venezia 1471, 14–15. Si tratta dell’editio princeps, ristampata almeno otto volte fino al 1500. 9 Cfr. F. J. M. ROBERG, Das „Antidotarium Nicolai“ und der „Liber Antidotarius magnus“ Gesund und krank im Mittelalter, Tagung der Arbeitsgruppe „Marburger Mittelalter-Zentrum (MMZ)“, eds. A. MEYER – J. SCHULZ-GROBERT, Leipzig 2007, 251–268. 10 Il Dynameron di Nicola di Mirepso, ricco compendio di medicina bizantina steso prima della metà del XIV secolo, comprende la stessa ricetta alla voce ἀλκάνκαλι. Cfr. A. M. IERACI BIO, La sistematizzazione della farmacologia a Bisanzio: il Dynameron di Nicola Mirepso e le fonti occidentali, Collecting Recipes: Byzantine and Jewish Pharmacology in Dialogue, eds. L. LEHMHAUS – M. MARTELLI, Berlin 2017, 301–314. 66 M. Ghione, Il mirabolano nel Liber de simplici medicine presenza del mirabolano sembra così testimoniare, se non la fortuna, almeno la circolazione e l’utilizzo del semplice sui banchi degli speziali e dei practici dell’Italia meridionale ben prima della redazione del CI, almeno a partire dall’ultimo scorcio del secolo precedente. Nel testo del CI, il lemma dedicato al mirabolano si apre descrivendo il grado della pianta, freddo e secco in modo moderato per ogni specie, fatta eccezione per il chebulo, che raggiunge il secondo grado per entrambi gli elementi. Le cinque varietà di mirabolano vengono invece distinte in base alla capacità di espellere gli umori: il citrino infatti contrasta in primo luogo l’umore collerico, quindi la flemma, mentre per il chebulo l’ordine di efficacia è invertito; risultano invece equivalenti per entrambi gli umori gli effetti di bellerico ed emblico. L’indico invece – secondo l’autore – si mostra particolarmente indicato nel combattere l’umore malinconico. Come nella ricetta dell’Antidotarium Nicolai, il mirabolano viene prescritto anche per le febbri acute, ed in particolare quando sopraggiunge la dissenteria. Inoltre al pari del triphala, è un’eccellente cura per gli occhi. Un rimedio particolare consiste poi nella confezione dei frutti di mirabolano chebulo sotto sciroppo, da raccogliere a tale scopo appena sia giunto il momento della maturazione. Secondo il testo, Lo sciroppo di chebulo ha le proprietà di schiarire il viso, curare le emorroidi e la sincope. Di un certo rilievo il consiglio di non somministrare mai una specie di mirabolano, pianta che non possiede gradi all’eccesso, senza che sia accompagnata da altri farmaci, fatta eccezione per il citrino. Aggiungiamo la voce trascritta dall’opera di Plateario secondo l’edizione lionese del 1512, corredata dalla traduzione. 18. De myrobalanis Myrobalani omnes frigidi sunt et sicci generaliter, sed citrini sunt frigidi et sicci in secundo gradu. Myrobalani fructus sunt arboris in India nascentis. Eiusdem maneriei sunt omnes, diversorum tamen effectuum, et diversarum formarum. Myrobalanorum species sunt quinque bonorum; citrinus, kebulus, bellericus, emblicus, indus. Primo trahit choleram citrinus, phlegma secundo, kebulus e contra, bellericus emblicus eque. Illud et hanc nigre cholere niger imperat indus. Citrinus eligendus est qui ponderosus est et grossus et cum frangitur interius est gommosus, et servatur per decem annos. Similiter kebuli, bellerici, emblici, per multa tempora servantur, nec est curandum de electionne indorum et emblicorum. Dicunt autem quidam quod omnes myrobalani purgant choleram, secundario phlegma. Kebuli principaliter choleram, secundario phlegma. Indi principaliter melancholiam, secundo choleram, emblici et bellerici choleram et phlegma. Cum autem ponuntur myrobalani citrini in medicinis ab autoribus compositis, tantummodo cortices sine nucleis 67 Initial. A Review of Medieval Studies 7 (2019) 63–71 ponderari debent, cum vero in decoctionibus ponderandi sunt cum nucleis, qui tamen abiiciendi sunt, et cortices tantum debent apponi, et similiter kebuli. Alii apponendi sunt cum nucleis, vel quia non potent nucleis separari vel quia parvi sunt nuclei. Attendenda sunt quantitas et modus. Myrobalani citrini in quantitate unz. 2 et sem. pulverem ponimus in aqua calida non defervente, quia consumeretur tota gummositas per quam purgant, et cum manibus fricamus ut melius exolvatur gummositas, et hoc facimus in sero, deinde in mane colamus et damus. Talis autem decoctio competenter datur in acutis febribus, quia non calefacit et suaviter purgat. Valet precipue contra dissenteriam. Quanquam damus cum casiafistula et thamarindis ad purgandum choleram. Si autem datur cum eis resolvantur prius casiafistula et thamarindi in aqua et colentur, et ponatur in colatura pulvis myorobalanorum in sero; in mane coletur et detur. Et nota quod omnes decoctiones myrobalanorum competenter potent dari in mane et in matutinalibus oris. Decoctio indorum et kebulorum etiam in sero competenter datur. Item nota quod habentibus stomachum frigidum decoctio myrobalani aliquantulum calida tribuitur, quia si daretur cum frigida statim pulverizetur, calefiat autem hoc modo decoctionis colatura ut diximus, ponatur in vase argenteo vel vitreo, et illud vas ponatur in alio vase pleno aqua calida et fervente, et illa calefiat et postmodum aliquantulum calefacta detur. Item notandum quod semper post decoctionem myrobalanorum citrinorum datam, debet dari syrupus actualiter frigidus in potu si habes cum aqua frigida, vel saltem aqua frigida in estate, et in hyeme si ultra tuum duxerit detur aqua multum calida, vel saltem calida. Alii myrobalani non ponantur in tanta quantitate, quia numquam per se ponitur, sed secundum medicinarum qualitatem et quantitatem in quibus recipiuntur ponuntur. Ad pannum oculorum removendum faciunt quidam pulverem de nucleis et imponunt in oculis. Alii conficiunt cum aqua rosarum et soli exponunt donec aqua consumatur, et sic faciunt ter vel quater, et postea pulverem illum simpliciter cum aqua rosarum imponunt. De kebulis faciunt quidam myrobalanos conditos hoc modo. Post maturitatem dum virides sunt accipiunt et ponunt post ter vel quattuor dies in syrupo hoc modo facto: in aqua resolve casiafistulam et thamarindos et mannam, postea coletur, et colature addatur zuccarum, et faciunt syrupum. Ponunt kebulos qui inflantur et extenduntur et ingrossantur, et servantur in tali syrupo per quinquem annos. Isti myrobalani conditi multum clarificant visum debilem ex fumositate melancholica et phlegmatica. Valent etiam syncopizantis et patientibus emorroydas. Comedat patiens unum myrobalanum conditum in mane, postea bibat mulsam vel syrupum in quo positi fuerunt myrobalani si habes cum calida; hoc ducet bis vel ter, et non oportet cavere a cibis, sed melius tamen est si caveat a duris. Et nota quod myrobalanus bonus conditus ponderat unz. 1 vel parum plus, vel parum minus. Sophisticantur hoc modo: accipiunt belliculos vetustos et imponunt in lixivia calida donec ingrossentur et inflentur per quadraginta dies, 68 M. Ghione, Il mirabolano nel Liber de simplici medicine vel plures, et calefaciunt lixiviam cum ingrossati et inflati sunt, tunc faciunt predictum syrupum et imponunt, et dimittunt per mensem, vel plus quousque omnino sint nigri exterius et singulis diebus moveantur. Quidam alii imponunt nuces maiores rencentes in predicto syrupo, et apparent similes kebuli. Quidam ponunt albutium. Quidam dicunt sic posse discerni. Si acute penetratur sine aliquo obstaculo, bonus est. Quod falsum est, quia tunc sic significaretur esse albucium. Omnes autem myrobalani tam recentes quam veteres nucleos habent, unde non possunt acute transifigi. Discernitur autem hoc modo. Ille qui bonus est cum frangitur interius et exterius niger reperitur, et cum gustatur parvam habet ponticitatem et multam dulcedinem. Sophisticatus cum frangitur interius, subalbidus est, vel quasi pallidus, et multam habet ponticitatem, et parvam dulcedinem. 18. Mirabolano Tutte le specie di mirabolano risultano fredde e secche senza eccesso, fatta eccezione per il citrino, freddo e secco al secondo grado. Il mirabolano è il frutto di un albero che cresce in India. Tutte le varietà si riconducono allo stesso genere; si differenziano tuttavia per l’effetto e la forma. Le specie efficaci sono cinque, il citrino, il chebulo, il bellerico, l’emblico e l’indico. Il citrino ha la proprietà di espellere la collera, in secondo luogo il flemma. Nel chebulo la precedenza é invertita, mentre bellerico ed emblico agiscono con la stessa efficacia su entrambi. L’indico supera gli altri nella cura dell’ umore malinconico. Scegliendo il citrino occorre valutare che il frutto sia grande e pesante, e con la polpa gommosa. Si conserva per dieci anni. Anche le altre varietà si conservano per molto tempo. Riguardo all’indico ed all’ emblico, non è necessario curarsi dei criteri di scelta. Secondo alcuni tutte le specie curano in primo luogo la collera, quindi il flemma, come il chebulo. L’indico cura la malinconia, quindi la collera mentre l’emblico e il bellerico entrambe nello stesso grado. Quando le ricette di vari autori prescrivono i frutti del citrino, occorre comprendere nel peso la scorza ma non il nocciolo. Nei decotti è necessario comprendere anche il nocciolo, che tuttavia si toglie, mentre la scorza rimane. Vale lo stesso per il chebulo. Con altre varietà si impiegano anche i noccioli, essendo più piccoli o perché non si riescono a separare dal frutto. Ora dobbiamo occuparci del modo di preparazione e delle dosi necessarie. Lasciamo due once e mezza di citrino in polvere in acqua calda, ma non bollente, fino a quando non si consuma la polpa gommosa, che ha effetti purganti, riducendola a mano in modo che si sciolga più rapidamente. Effettueremo questa operazione a sera, mentre al mattino coleremo il decotto per darlo al paziente. È un decotto molto indicato nelle febbri acute, poiché non scalda ed ha un ottimo effetto purgante. Si mostra efficace soprattutto in caso di dissenteria. A volte lo si usa con la cassia fistula ed il tamarindo per purgare la collera. In questa ricetta si preparano prima tamarindo e cassia fistula, 69 Initial. A Review of Medieval Studies 7 (2019) 63–71 che vanno sciolti in acqua e colati. Alla sera si aggiunge polvere di mirabolano, mentre al mattino seguente si cola una seconda volta e si porge al paziente. Ricorda che ogni decotto a base di mirabolano può essere efficacemente somministrato nelle ore del mattino. Se il decotto è a base di indico o di chebulo, si può usare anche alla sera. Ricorda che a chi ha lo stomaco freddo il decotto va somministrato caldo, altrimenti insieme ad acqua fredda verrebbe subito rimesso. Va scaldato in questo modo. Si versa la colatura del in un vaso d’argento o di vetro, mettendolo in seguito all’interno di un altro recipiente, colmo di acqua molto calda. Una volta che si sia scaldata a sufficienza, si userà la colatura. Occorre precisare che dopo il decotto di citrino si deve sempre somministrare uno sciroppo freddo, se possibile in acqua fredda, almeno durante l’estate. D’ inverno, se lo riterrai opportuno, userai acqua molto calda, o almeno calda. Dosi così elevate non si impiegano per le altre specie di mirabolano, che non vanno mai usate da sole, ma sempre aggiunte ai farmaci, in base alle quantità e qualità richieste. Per rimuovere il panno dagli occhi si prepara una polvere con le noccioli dei frutti, poi si applica. Altri uniscono la polvere all’acqua di rosa, lasciando il tutto al sole finché l’acqua non si consuma. Ripetono il procedimento tre o quattro volte, infine applicano la polvere ancora insieme ad acqua di rosa. Alcuni preparano il chebulo secondo questa ricetta. Raccolgono i frutti appena maturi, quando sono ancora verdi e freschi e li immergono per tre o quattro giorni in uno sciroppo preparato in questo modo. Cuoci in acqua cassia fistula, tamarindo e manna, poi cola e prepara uno sciroppo aggiungendo lo zucchero. A quel punto versa nello sciroppo i frutti di chebulo, che all’interno del liquido si ingrossano ed espandono. Lo sciroppo li conserva fino a cinque anni. È un rimedio molto efficace per schiarire il viso, impuro a causa di vapori malinconici e flemmatici. Cura anche le emorroidi e la sincope. Al mattino il paziente mangia uno di questi mirabolani sotto sciroppo, poi beve della molsa o lo sciroppo stesso con acqua calda, se possibile, per due o tre volte. Non occorre astenersi dal cibo, anche se è preferibile evitare gli alimenti più coriacei. Ricorda che il mirabolano sotto sciroppo pesa all’incirca un’oncia. Si adultera in questo modo. Prendono vecchi ombelichi di mare lasciandoli nella lisciva calda per quaranta giorni od oltre, in modo che si gonfino ed ingrossino. Quando i frutti sono gonfi a sufficienza bruciano la lisciva e preparano lo sciroppo, dove lasciano i mirabolani per un mese o più, muovendoli ogni giorno, finché non diventano completamente neri all’esterno. Alcuni aggiungono allo sciroppo noci fresche, in modo che i frutti assomiglino al chebulo, altri invece asfodelo. Il mirabolano, a detta di alcuni, dovrebbe potersi riconoscere infilando nel frutto un ago: se non incontra ostacoli, è autentico. Ciò è falso, dal momento che lo stesso risultato si ottiene anche con l’asfodelo. Invece tutti i mirabolani, freschi o stagionati che siano, hanno i noccioli al loro interno, pertanto non è possibile trafiggerli da parte a parte 70 M. Ghione, Il mirabolano nel Liber de simplici medicine con un ago. Dunque li si riconosce in quest’altra maniera. Il mirabolano autentico, se rotto, mostra una polpa nera come la scorza. Inoltre ha un sapore pontico e molto dolce. Quello sofisticato invece ha la polpa biancastra, quasi incolore, ed un gusto poco dolce ed assai pontico. Marco Ghione MYROBALAN IN THE LIBER DE SIMPLICI MEDICINE INFLUENCES OF THE INDIAN PHARMACOPOEIA IN THE SCHOOL OF SALERNO Summary The purpose of this contribution is to provide the initial evidence of an indirect link, that between the Indian medicine and pharmacopoeia, on one side, and, on the other, literary production of the Salerno School, perhaps the largest center of study and medical practice in the medieval West during the XI–XIII centuries. In particular, the presence of myrobalan, a plant widely used in the Indian medical tradition, is identified and examined within the Liber de simplici medicine, also known as Circa Instans, a compilation of the Salerno School dating back to the mid-twelfth century, and in short time spread throughout western Europe. The Italian translation and Latin transcription of the entry De myrobalanisin the Liber de simplici medicine accompany the text. Keywords: myrobalan, School of Salerno, medieval pharmacopoeia, triphala. Чланак примљен: 25. октобра 2018. Чланак прихваћен: 13. марта 2019. 71 Иницијал. Часопис за средњовековне студије 7 (2019) 73–82 Initial. A Review of Medieval Studies 7 (2019) 73–82 UDC: 930.2:003.074(497.11)''12/14'' 091=163.41(271.222:342.36)''12/14'' DOI: 10.29341/IN.07.0.073082 Žarko Vujošević Faculty of Philosophy – University of Belgrade Čika Ljubina 18–20, Belgrade, Serbia [email protected] ON THE ROLE OF THE CLERGY IN THE COMPOSITION OF SERBIAN MEDIEVAL ROYAL CHARTERS* Abstract: The paper presents and analyses the evidence found in Serbian medieval royal charters about members of the clergy as participants of diplomatic production. The topic is examined in light of the key role of priests and high prelates in the chancery practice of European rulers, which has been confirmed in western European diplomatic studies. Due to the relatively scarce research potential of domestic documentary sources and other comparable material, the examples in Serbian charters are interpreted on the basis of explanatory models of the document making practice of medieval rulers, presented by contemporary European diplomatics. Keywords: Serbia, clergy, royal charters, royal chancery, recipients, scribes, composers, arenga, Hilandar. The question of participants in the diplomatic production of medieval Serbian rulers presents itself as an interesting field of research, especially since the scope of earlier analyses was quite limited.1 Charters * This paper is based on the presentation given within the session „Chanceries and Documentary Practices in Southeast Europe (13th–15th Centuries)” at the 23rd International Congress of Byzantine Studies held in Belgrade from 22nd to 27th August 2016. 1 Both of those analyses are parts of broader studies: С. СТАНОЈЕВИЋ, Студије о српској дипломатици 14 (“Дијак, граматик, нотар, канцелар, номик, логотет”), Глас Српске краљевске академије 106 (1923) 50–96, стр. 82–93 [S. STANOJEVIĆ, Studije o srpskoj diplomatici 14 (“Dijak, gramatik, notar, kancelar, nomik, logotet”), Glas Srpske kraljevske akademije 106 (1923) 50–96]; Ж. ВУЈОШЕВИЋ, Српска владарска канцеларија у средњем веку. Студија из упоредне дипломатике, 73 Initial. A Review of Medieval Studies 7 (2019) 73–82 themselves offer only sporadic and mostly incomplete information about the persons who composed, wrote and validated these most important documents in legal and diplomatic affairs. Therefore, an ostensibly simple task of gathering evidence about the “authorship” and writing activity of the clergy in the Serbian diplomatic corpus turns into the challenge with which medievalists are so often faced: reaching conclusions on the basis of sparse source material. In such circumstances, the comparison with explanatory models of similar historical phenomena in other milieus is mostly useful. In light of the evidence offered by contemporary western European diplomatics about the key role of the clergy in the chancery practice of rulers in central and western Europe, and partly also in Byzantium, the question is asked whether such model can be recognised in Serbia as well.2 The main comparative models for interpreting the Serbian material discussed here are the Frankish and German imperial-royal chanceries in the early and high middle ages and the Byzantine imperial chancery of the thirteenth and fourteenth centuries. The relatively well-examined charters of these political subjects can be regarded as functional counterparts of the documents issued by medieval Serbian rulers. Moreover, it can be assumed that the circumstances of the development of Serbian medieval diplomatic production roughly correspond to the initial stage of Београд 2016 (необјављена докторска дисертација) 190–215 [Ž. VUJOŠEVIĆ, Srpska vladarska kancelarija u srednjem veku. Studija iz uporedne diplomatike, Beograd 2016 (unpublished doctoral dissertation)]. 2 For the role of the clergy in central and western European diplomatic production see among others: H.-W. KLEWITZ, Kanzleischule und Hofkapelle, Deutsches Archiv für Geschichte des Mittelalters 4 (1941) 224–228; W. HUSCHNER, Die ottonische Kanzlei in neuem Licht, Archiv für Diplomatik, Schriftgeschichte, Siegelund Wappenkunde 52 (2006) 353–370; further the works of O. GUYOTJEANNIN, Actes royaux français – Les actes des trois premiers Capétiens (987–1060), J. DOUFOUR, Typologie des actes de Philippe I (1060–1108) et de Louis VI (1108–37) and R.-H. BAUTIER, Les actes de la chancellerie royale française sous les règnes de Louis VII (1137–1180) et Philippe Auguste (1180–1223) in the conference volume Typologie der Königsurkunden, hgg. von J. BISTRICKY, Olmütz 1998, pp. 43–59, 65–89 and 101–113 respectively for the French diplomatics, or A. KUBÍNYI, Königliche Kanzlei und Hofkapelle in Ungarn um die Mitte des 12. Jahrhunderts, Festschrift Friedrich Hausmann, Graz 1977, 299–324 for the Hungarian diplomatics. For Byzantium see C. GASTGEBER, Rhetorik in den Schreiben der Byzantinischen Kaiserkanzlei, La langue des actes. Actes du XIe Congrès international de diplomatique (Troyes 2003) - http://elec.enc.sorbonne.fr/CID2003/gastgeber (accessed in December 2019) and in general N. OIKONOMIDÈS, La chancellerie impériale de Byzance du 13e au 15e siècle, Revue des études byzantines 43 (1985) 167–195. 74 Ž. Vujošević, On the Role of the Clergy in the Composition of Charters the “age of charters” in western Europe, which apparently began much earlier than in Byzantium.3 Evidence about clerics as participants in the documentary practice in Serbia are present only in documents issued up to the proclamation of the Empire (1346). They are sometimes direct and clear, while in some cases they leave some dilemmas about the role of named persons. The oldest information of this type known to us can be found in the charter of King Uroš I (1243–76) to the Monastery of the Holy Apostles on the river Lim, issued between 1254 and 1263.4 The auctor first mentions the primary deed of donation taken away by the Bulgarians at the time when they plundered the church, stressing that it was “established” and “set up” (“оутврьдиль”; “поставиль”) by his father Stefan Nemanjić (grand župan 1196–1217, king 1217–27?) together with the Archbishop St Sava, Stefan’s brother. The King then explains that he now “composed and established” (“сьставихь и оутврьдихь”) a new chrysobull with Archbishop Arsenije.5 Sava Nemanjić’s participation in the creation of the first charter may be considered highly probable, particularly regarding his authorship of some arengas, to which we shall return later. As described in the “re-issued” document, on the King’s invitation Archbishop Arsenije was to confirm, together with Bishop Sava of Hum, the contents of the lost charter, that is, the list of estates in possession of the recipient. 3 On the transition from the „age of acts“ to the „age of charters“ in general and especially for the Frankish Kingdom, see P. CLASSEN, Kaiserreskript und Königsurkunde. Diplomatische Studien zum römisch-germanischen Kontinuitätsproblem, Archiv für Diplomatik, Schriftgeschichte, Siegel- und Wappenkunde 1 (1955) 1–87 (part I) and Archiv für Diplomatik, Schriftgeschichte, Siegel- und Wappenkunde 2 (1956) 1–115 (part II) and T. KÖLZER, Kulturbruch oder Kulturkontinuität? Europa zwischen Antike und Mittelalter. Die Pirenne-These nach 60 Jahren, Das Mittelmeer. Die Wiege der europäischen Kultur, hgg. von K. ROSEN, Bonn 1998, 208– 227. Concerning Byzantium it should be mentioned that there are no preserved original charters issued by the Byzantine emperors before 1025, and that they become continuously available only from the 13rd century: A. E. MÜLLER, Imperial Chrysobulls, The Oxford Handbook of Byzantine Studies, eds. E. JEFFREYS – J. HALDON – R. CORMACK, New York 2008, 129–135. For the beginning of the “age of charters” in Serbia see Ж. ВУЈОШЕВИЋ, Српска владарска канцеларија, 26–28; cf. Đ. BUBALO, Pragmatic Literacy in Medieval Serbia, Turnhout 2014, 87–103. 4 Edition and diplomatic description: Зборник средњовековних ћириличких повеља и писама Србије, Босне и Дубровника I, прир. В. МОШИН – С. ЋИРКОо ВИЋ – Д. СИНДИК, Београд 2011, н 64, 225–231 [Zbornik srednjovekovnih ćiriličkih povelja i pisama Srbije, Bosne i Dubrovnika I, edѕ. V. MOŠIN – S. ĆIRKOVIĆ – D. SINDIK, Beograd 2011]. 5 Зборник I, 227–228. 75 Initial. A Review of Medieval Studies 7 (2019) 73–82 Despite mentioning them only as witnesses in preparing the new document, the possibility that they, like Arsenije’s predecessor Sava, dictated or even wrote the text should not be excluded. Similarly to Sava, Arsenije and maybe Sava of Hum as probable authors of the arengae of the above documents, we could interpret the mention of yet another Sava, hegumen of Studenica, in the charter of King Milutin to the monastery of St George near Skopje from 1299/1300. In addition to Sava, a scribe (“диıакь”) named Dabiša and a certain Nikola Opareša are named as participants in the preparation of the document.6 While the role of Sava and Nikola is not specified, for Dabiša it is explicitly said that the auctor gave him an order to “write” the chrysobull “with his own hand”.7 One may also think that the charter to Hilandar concerning the village of Ulijari, ascribed to King Milutin (1282–1321), also contains information about the participation of clerics in the form of the auctor’s statement that he “wrote” the charter upon the order of Archbishop Nikodim.8 However, that “charter” was revealed as a forgery, a compilation from the first half of the 15th century based on Milutin’s biography written by Nikodim’s successor Danilo, leaving this mention with no value as a direct source.9 Chronologically placed among these several notifications of indirect character, there is an important record in the marriage contract between Vladislav, the son of King Stefan Dragutin (reigned 1276–1282, until 1316 in northern regions), and the Venetian noblewoman Constanza Morosini from August 24, 1293.10 The Serbian version of this document, 6 Edition and diplomatic description: Зборник I, no 92, 315–329. Ibidem, 328. 8 Edition and commentary: Споменици за средновековната и поновата историја на Македонија II, ур. В. МОШИН, Скопје 1977, 339–354 [Spomenici za srednovekovnata i ponovata istorija na Makedonija II, ed. V. MOŠIN, Skopje 1977]. See also: Зборник I, no 147, 531–545. 9 On the tradition of the document С. ЋИРКОВИЋ, Биографија краља Милутина у Улијарској повељи, Архиепископ Данило II и његово доба, Београд 1991, 53– 68 [S. ĆIRKOVIĆ, Biografija kralja Milutina u Ulijarskoj povelji, Arhiepiskop Danilo II i njegovo doba, Beograd 1991, 53–68]. However, the role of Nikodim, hegumen of Hilandar (1311–1317) and Archbishop (1317–1324), in the diplomatic production is strongly indicated in other charters, twice as issuer himself and several times as probable compiler: see Д. М. ЖИВОЈИНОВИЋ, Архиепископ Никодим I, Историјски часопис 60 (2011) 97–112, p. 100, and our concluding lines further [D. M. ŽIVOJINOVIĆ, Arhiepiskop Nikodim I, Istorijski časopis 60 (2011) 97–112]. 10 Edition and commentary: Н. ПОРЧИЋ – Н. ИСАИЛОВИЋ, Документи средњовековних владара Србије и Босне у венецијанским збиркама, Београд 2019, 7 76 Ž. Vujošević, On the Role of the Clergy in the Composition of Charters known today only through an Old Italian translation, was written by Bratko, a priest of the King (“Bratico, prete del re Stefano”).11 He probably wrote it upon the dictate of the Bishop Vasilije (of Bosnia?), who was also in the King’s service and who appears in the first person as the auctor, that is, the contract guarantor.12 A priest in the role of a scribe and recognoscent (validator) – the individual who, similarly to the variously titled chiefs of the “chanceries” of western European and Byzantine rulers, provided documents with validation means – appears in our records for the first and perhaps the only time in the confirmation of the estates of the Žaretic family from Bar, issued by King Milutin near Veles in northern Macedonia, probably in the summer of 1316 [figure 1].13 It mentions monk Antonije, who is said to have “written and sealed” the charter. By inspecting the available documents, we tried to compare the handwriting of the charter preserved in the original with other autographs from the period, but could not find a similar style and ductus in that small sample.14 The question remains open whether Antonije was in the permanent scribal service of the ruler, or acted only on this occasion. Highly valuable information is contained in the charter of King Dušan to the monastery of Hilandar about the donation of the noblewoman Radoslava, issued in 1337(?) [figure 2].15 According to the note at the end of the text, Arsenije, the hegumen of Hilandar, wrote the document and the King signed it.16 This is a unique piece of direct evidence of the joint effort of the auctor and the addressee in the process of creation 432–437 [N. PORČIĆ – N. ISAILOVIĆ, Dokumenti srednjovekovnih vladara Srbije i Bosne u venecijanskim zbirkama, Beograd 2019]. 11 Ibidem, 434–435. 12 Ibidem, 433. 13 Edition and commentary: Н. ПОРЧИЋ, Документи српских средњовековних владара у дубровачким збиркама. Доба Немањића, Београд 2017, 186–187 [N. PORČIĆ, Dokumenti srpskih srednjovekovnih vladara u dubrovačkim zbirkama. Doba Nemanjića, Beograd 2017]. 14 Cf. ibidem, 121. 15 Edition, commentary and photograph: С. МАРЈАНОВИЋ-ДУШАНИЋ – Т. СУБОТИН-ГОЛУБОВИЋ, Повеља краља Стефана Душана манастиру Хиландару. Потврда о поклону Манастира Св. Ђорђа и села Уложишта који је Хиландару приложила Милшина жена Радослава, Стари српски архив 9 (2010) 63–73 [S. MARJANOVIĆ-DUŠANIĆ – T. SUBOTIN-GOLUBOVIĆ, Povelja kralja Stefana Dušana manastiru Hilandaru. Potvrda o poklonu Manastira Sv. Đorđa i sela Uložišta koji je Hilandaru priložila Milšina žena Radoslava, Stari srpski arhiv 9 (2010) 63–73]. 16 Ibidem, 66. 77 Initial. A Review of Medieval Studies 7 (2019) 73–82 of rulers’ documents in medieval Serbia. Only one more original document of King Dušan for Hilandar has been preserved from the years of Arsenije’s period as a hegumen (1336–1345).17 However, as this document was written in a different type of script, the comparison of handwritings could not provide additional evidence of such practice in Hilandar during his time. On the other hand, the case of Antonije’s charter presents an example of a more or less established model of producing documents by the beneficiaries themselves in the Serbian diplomatics. Particularly interesting is the case of the Metropolitan of Skopje Jovan, whose name is found in three Greek charters of Emperor Dušan for the Athonite monasteries of Xeropotamou, Esphigmenou and Vatopedi, issued in April 1346 at the assembly in Skopje on the occasion of the imperial coronation.18 On the back of those documents, his mention is preceded by the words ∆ιά τοῡ, whose meaning in Byzantine imperial charters is interpreted by scholars in two opposing ways, as intercession with the auctor on behalf of the recipient or as validation (recognition) of the document.19 Due to the seemingly different script in both presented 17 It is the charter issued in February 1340 concerning the church St George in the village of Pološko. Edition, commentary and photograph: С. МАРЈАНОВИЋДУШАНИЋ – Т. СУБОТИН-ГОЛУБОВИЋ, Повеља краља Стефана Душана о поклону Хиландару цркве Св. Ђорђа и села Полошко, Стари српски архив 6 (2007) 55–67 [S. MARJANOVIĆ-DUŠANIĆ – T. SUBOTIN-GOLUBOVIĆ, Povelja kralja Stefana Dušana o poklonu Hilandaru crkve Sv. Đorđa i sela Pološko, Stari srpski arhiv 6 (2007) 55–67]. On Arsenije as the hegumen of Hilandar: В. МОШИН – М. ПУРКО2 ВИЋ, Хиландарски игумани средњега века, ур. М. ЖИВОЈИНОВИЋ, Београд 1999, 68–75, 107 [V. MOŠIN – M. PURKOVIĆ, Hilandarski igumani srednjega veka, ed. M. ŽIVOJINOVIĆ, Beograd 21999]. 18 Editions and diplomatic descriptions: А. СОЛОВЈЕВ – В. МОШИН, Грчке повеље српских владара, Београд 1936, 86–92 (Xeropotamou); 96–102 (Esphigmenou) [A. SOLOVJEV – V. MOŠIN, Grčke povelje srpskih vladara, Beograd 1936]; Actes de Vatopédi II, de 1330 à 1376, Archives de l’Athos 22, edѕ. J. LEFORT – V. KRAVARI – C. GIROS – K. SMYRLIS, Paris 2006, 198 (Vatopedi). See also Д. М. ЖИВОЈИНОВИЋ, Регеста грчких повеља српских владара, Мешовита грађаMiscellanea 27 (2006) 57–99, pp. 72–74 [D. M. ŽIVOJINOVIĆ, Regesta grčkih povelja srpskih vladara, Mešovita građa-Miscellanea 27 (2006) 57–99]. 19 To follow the discussion see: F. DÖLGER – J. KARAYANNOPOULOS, Byzantinische Urkundenlehre I, München 1968, 37–38; N. OIKONOMIDÈS, Chancellerie, 178; J. KARAYANNOPOULOS, Zu den “διά-Vermerken” der byzantinischen Kaiserurkunden, Documenti medievali greci e latini, eds. G. DE GREGORIO – O. KRESTEN, Spoleto 1998, 203–232. According to Dölger and Karayannopoulos, the term denotes influential interveners, who did not take part in direct preparation of documents, while Oikonomidès believes these were in fact document validators. 78 Ž. Vujošević, On the Role of the Clergy in the Composition of Charters examples [figures 3 and 4], it could be more probable that the Metropolitan Jovan was not the document validator, but mediated with the Emperor in the interest of Athonite monasteries.20 If the former possibility is adopted, that would be the only direct mention of participants in document preparation in any charter issued by Serbian rulers in the Greek language. Finally, in the corpus of diplomatic sources, but outside of ruler’s documents, there is one more mention of a priest as a “chancellor” in service of Serbian monarchs. It concerns “Petrus, archidiaconus Antibarensis”, who in 1307 received a letter from pope Clement V, addressing him as “cancellarius” of Queen Jelena, widow of King Uroš I (1243–1276).21 The sparse evidence of Serbian diplomatic records that we managed to present nonetheless gives an insight into the main models of the clergy’s participation in the preparation of rulers’ documents – models confirmed by numerous examples, most notably in western European tradition – also indicating a variable documentary practice, characteristic for chanceries all around Europe. We may conclude that clergymen were active as scribes in the ruler’s permanent service (priests Bratko and Petrus, perhaps monk Antonije), but also as composers (dictators) in his permanent or occasional retinue (Archbishops Sava, Arsenije and Nikodim, hegumen Sava, Bishops Sava and Vasilije). Members of the clergy could be engaged probably both as scribes and validators (monk Antonije and perhaps Metropolitan Jovan). Finally, as representatives of addressees, clerics dictated and wrote on their own the documents submitted to the ruler for validation (hegumen Arsenije). In light of the fact that other participants of diplomatic production mentioned in Serbian documents (diaks, logothetes, holders of court titles such as protovestiarios Nikola Bucchia, other members of the nobility) were laymen, including Dušan’s logothete who was appointed archbishop in early 1338, the question is whether and to what extent the role of the clergy in the chancery practice of Serbian rulers was dominant as was notably the case in central and western Europe.22 Foreign researchers have recognized such a dominant role not only based on a general conclusion about the clergy as the intellectual elite of the Middle Ages and 20 As the original of the Vatopedi charter has been lost (see above , note 18), the photograph of the preserved copy is not given here. 21 Edition: A. THEINER, Vetera monumenta Slavorum meridionalium historiam illustrantia I, Roma 1863, 124–125. 22 For details about all known participants in the document making practice of medieval Serbian rulers, see Ж. ВУЈОШЕВИЋ, Српска владарска канцеларија, 190–215. 79 Initial. A Review of Medieval Studies 7 (2019) 73–82 the only class capable of composing, writing and decorating official documents in the ruler’s name, but also based on an analysis and comparison of handwriting and scripts in a relevant historical context.23 It has been shown, on the one hand, that the origin of the ruler’s chancery was in fact the court chapel, while on the other hand, the charters for monasteries and bishoprics were most often composed by the recipients themselves, that is, bishops and abbots. It may well be expected that this dominant role of the clergy also existed in Serbia, but the far smaller research potential of domestic sources, with scarcity of comparative material in the form of records and absence of autographs of prominent members of the clergy of the Serbian Middle Ages, unfortunately makes it impossible to reach firm conclusions in that respect. It seems, however, that the exclusive role of the clergy in the preparation of charters for church addressees can be confirmed by strong evidence. The primary indicators pointing to the conclusion that the composers of those charters were members of the ecclesiastic order are the arengae, present in about 80% of all documents of that type, with their theological content, Biblical quotes and liturgical language. Based on direct and indirect proofs, we can continuously follow the authorship of the arengae by prominent church prelates, primarily from the Hilandar circle, up to the time of despot Stefan Lazarević (1389–1427, despot since 1402).24 Among those prelates we can recognize, with more or less certainty, Archbishop Sava I (1219–33/34), the Hilandar hegumens and later heads of the Serbian Church Nikodim I, Danilo II and Sava IV (Patriarch 1354–1375), as well as the already mentioned hegumen Arsenije and some other persons such as the Metropolitan of Serres Jakov (mid 23 Numerous examples of this fruitful comparative analysis are provided by W. HUSCHNER, Transalpine Kommunikation im Mittelalter. Diplomatische, kulturelle und politische Wechselwirkungen zwischen Italien und dem nordalpinen Reich (9. –11. Jahrhundert) I–II, Schriften der Monumenta Germaniae Historica 52, Hannover 2003, who recognizes high-ranking members of the clergy as key actors in writing, composing and arranging imperial charters, among others Liutprand, Bishop of Cremona (961–972?), pp. 510–592, Adalbert, Archbishop of Magdeburg (968–981), pp. 662–666, Willigis, Archbishop of Mainz (975–1011), pp. 161–168, or Kadeloh, Bishop of Naumburg (1030–1045), pp. 856–913. 24 On this occasion we would refer to the detailed survey based on the comparative analysis of the arengae and the narrative sources such as the biographies of Serbian rulers and church prelates: Ж. ВУЈОШЕВИЋ, Српска владарска канцеларија, 252–267. 80 Ž. Vujošević, On the Role of the Clergy in the Composition of Charters 14th century) and Patriarch Spiridon (1379–1389).25 Thus, the clergy from the ruler’s retinue, including those from the monastic milieus that received donations, were the real bearers of internal legal communication up to the 15th century, from which the documents for church addressees were preserved in the largest degree. In addition, they also probably had a significant role in the communication with other entities predominantly of laymen status. Жарко Вујошевић О УЛОЗИ СВЕШТЕНСТВА У САСТАВЉАЊУ СРПСКИХ СРЕДЊОВЕКОВНИХ ВЛАДАРСКИХ ПОВЕЉА Резиме У раду су представљена и анализирана сведочанства српских владарских повеља средњег века о учешћу припадника свештеничког сталежа у састављању, писању и оверавању докумената. Духовна лица у овој улози помињу се само у исправама до проглашења царства (1346), а и до тада су сразмерно и можда неочекивано малобројна, поготову ако се има у виду да је доказана њихова кључна улога у канцеларијским пословима средњовековних владара централне и западне Европе, делом и Византије. Додуше, страни истраживачи су ту улогу могли да препознају тек посредним путем, тумачењем обимне грађе, тј. поређењем диктата и писма релевантних извора у одговарајућем историјском контексту. Далеко мањи истраживачки потенцијал домаћег материјала не дозвољава доношење сигурних закључака у том, и у случају Србије очекиваном правцу, али допушта да се препознају основни модели ангажмана свештенства у изради владарских докумената. Анализом расположиве документарне грађе могли смо да препознамо припаднике свештенства као писаре у сталној владарској служби 25 Serbian prelates also issued their own charters, of which several are preserved (issued by Sava I, Nikodim I, Sava IV, Spiridon and Nikodim II) – listed in Ж. ВУЈОШЕВИЋ, Стари завет у аренгама средњовековних српских и бугарских повеља, Београд 2008 (необјављена магистарска теза) 73–75 [Ž. VUJOŠEVIĆ, Stari zavet u arengama srednjovekovnih srpskih i bugarskih povelja, Beograd 2008 (unpublished magisterial thesis)]. 81 Initial. A Review of Medieval Studies 7 (2019) 73–82 (свештеници Братко краља Драгутина и Петар краљице Јелене, можда монах Антоније краља Милутина), као састављаче (диктаторе) текстова повеља у сталној или повременој владаревој пратњи (архиепископи Сава, Арсеније и Никодим, игуман Студенице Сава око 1300, епископи Сава хумски и Василије из друге половине XIII века), а неки су истовремено преузимали улоге писара и рекогносцената (поменути монах Антоније и можда митрополит скопски Јован). Коначно, као представници дестинатара, црквена лица су састављала и писала документе који су затим подношени владару на потпис (игуман Хиландара Арсеније). Кључну улогу свештенства у изради повеља за црквене дестинатаре свакако потврђује анализа аренги, присутних у око 80% докумената овог типа. Континуирано ауторство истакнутих прелата, пре свега из хиландарског круга, у аренгама се може посредно пратити све до времена деспота Стефана Лазаревића, при чему се горњи списак актера дипломатичке продукције у том смислу проширује именима архиепископа Данила II, патријараха Саве IV и Спиридона, као и митрополита серског Јакова. Изнета разматрања показују да су клирици из владареве пратње, као и они из манастирских средина које су дариване повељама, уз припаднике високе јерархије све до XV века били главни носиоци „унутрашњег“ правног саобраћаја, али су вероватно имали значајан удео и у комуникацији са спољним факторима претежно световног статуса. Кључне речи: Србија, свештенство, владарске повеље, владарска канцеларија, дестинатари, писари, диктатори, аренга, Хиландар Чланак примљен: 25. априла 2019. Чланак прихваћен: 20. новембра 2019. 82 Иницијал. Часопис за средњовековне студије 7 (2019) 83–100 Initial. A Review of Medieval Studies 7 (2019) 83–100 UDK: 7.033:091.31(497.6)"13" DOI: 10.29341/IN.07.0.083100 Ema Mazrak Akademija likovnih umjetnosti Univerziteta u Sarajevu Katedra za teoriju i historiju umjetnosti Obala Maka Dizdara 3, Sarajevo, Bosna i Hercegovina [email protected] PRILOG PROUČAVANJU ILUMINACIJE EVANĐELJA DIVOŠA TIHORADIĆA Apstrakt: U tekstu se u kratkim crtama predstavljaju dosadašnja istraživanja Evanđelja Divoša Tihoradića (Cetinjska manastirska riznica, br. 323), jednog od najznačajnijih iluminiranih rukopisa nastalih u srednjovjekovnoj Bosni, a zatim se njegov oslik dovodi u vezu s grčkim Praksapostolom pohranjenim u Nacionalnoj biblioteci u Atini (Kat. 8, Cod 149). André Grabar je prvi uočio likovne poveznice Praksapostola s Kopitarevim evanđeljem, Vojislav Đurić vezu sa Manojlovim i Divoševim, a u ovoj komparativnoj analizi s Divoševim evanđeljem i drugim rukopisima srednjovjekovne Bosne, ustanovljeno je kako dobar broj likovnih rješenja podudaran, odnosno rađen po istim ili sličnim predlošcima. Ključne riječi: Divoševo evanđelje, grčki Praksapostol, iluminacija, predlošci, majstorska radionica, iluminirani rukopisi srednjovjekovne Bosne. Jedan od najreprezentativnijih rukopisa srednjovjekovne Bosne, Evanđelje Divoša Tihoradića (Cetinjska manastirska riznica, Cetinje, br. 323, dalje Div), pronađeno je 1960. godine u crkvi Sv. Nikole u Podvrhu kod Bijelog Polja na Limu.1 Prve informacije o ovom rukopisu iznesene su u članku Jelice Đurić i Rajke Ivanišević (1961.).2 Kodeks nije sačuvan 1 Srdačno i toplo se zahvaljujem Mitropoliji crnogorsko-primorskoj, upravi Cetinjske manastirske riznice i svešteniku Gojku Peroviću na ljubaznosti i susretljivosti prilikom ustupanja digitalnih kopija Evanđelja. Također, zahvaljujem se: upravi Odjela za rukopise Univerzitetske knjižnice u Ljubljani, Ruskoj Nacionalnoj biblioteci u Petrogradu i Nacionalnoj i univerzitetskoj biblioteci „Sv. Kliment Ohridski“ u Skoplju na ustupanju i odobravanju objavljivanja reprodukcija u ovom članku. 2 J. ĐURIĆ – R. IVANIŠEVIĆ, Jevanđelje Divoša Tihoradića, Zbornik radova Vizantološkog instituta 7 (1961) 153–160. Izuzev konzervativne podjele na Amonijeve 83 Inicijal. Časopis za srednjovekovne studije 7 (2019) 83–100 u cijelosti, pisan je na pergamentu, ima 186 listova,3 dimenzija 225 x 165 mm,4 nedostaje mu početak i kraj.5 Šest listova od papira naknadno je ubačeno umjesto onih koji su nedostajali, vjerojatno prilikom reparacije knjige za potrebe pravoslavne liturgije, koja je mogla biti obavljena krajem XV ili početkom XVI stoljeću.6 Irena Grickat je zaključila da su pojedini listovi otrgnuti ili isječeni, pa tako nedostaju oni s početka Matejevog, Lukinog i Ivanovog evanđelja, a na osnovi toga pretpostavlja kako su u pitnjau listovi sa iluminacijom. Na temelju jednog zapisa (fol. 153v) iščitava se kako je kodeks bio u pravoslavnom manastiru u Donjem Zastupu 1603. godine. Na tu konstataciju ukazuje i natpis s lista 187 na kom je kratki religijski tekst pisan resavskim pravopisom. Ovaj vrijedni rukopis je napisao isti skriptor, Manojlo Grk, koji je radio i Manojlovo (Mostarsko) evanđelje (Arhiv Srpske akademije nauka i umetnosti, Beograd, Stara zbirka br. 343, 32 pergamentna lista, 190 x 130 mm), a svoje ime je u Div ostavio na listu 66v („(pis)a Manoilo“).7 Na osnovi specifičnosti/redakcije glave i Euzebijeve kanone, za bosansku redakciju crkvenoslavenskog jezika karakteristično je pismo bez ikakvih crta i tačaka, akcenata ili kvačica nad pojedinim slovima, kao i znakova interpunkcije. 3 Autorice Herta Kuna, Anica Nazor i Jovanka Maksimović navode kako kodeks ima 187 listova, a Irena Grickat i Mara Harisijadis 186, što je ispravno, jer je to zadnja folijirana strana. U prilogu Petra Momirovića i Ljupke Vasiljev o rukopisnim knjigama Cetinjskog manastira iznosi se podatak da je sačuvano oko 170 listova. Zabuna je nastala zbog dodavanja jednog papirnatog lista na kraju pergamentnog rukopisa na šta je skrenula pažnju I. Grickat. Vidjeti: H. KUNA, Srednjovjekovna bosanska književnost, Forum Bosnae 45/08, Sarajevo 2008, 100; A. NAZOR, Rukopisi Crkve bosanske, Fenomen „krstjani“ u srednjovjekovnoj Bosni i Humu, ur. F. ŠANJEK, Sarajevo 2005, 539–562, str. 552; J. MAKSIMOVIĆ, Umetnost u doba Bosanske srednjovekovne države, Zbornik za istoriju Bosne i Hercegovine 2 (1997) 53–70, str. 55; ISTA, Srpske srednjovekovne minijature, Beograd 1983, 111; I. GRICKAT, Divoševo jevanđelje /Filološka analiza/, Južnoslovenski filolog 25 (1963) 27–297, str. 230, 239, 243, 244; M. HARISIJADIS, Iluminacija rukopisa bosanskog porekla u Srednjem veku, Glas Srpske akademije nauka i umetnosti 354 (1988) 91–134, str. 101. P. MOMIROVIĆ – LJ. VASILJEV, Ćiriličke rukopisne knjige Cetinjskog manastira XIV–XVIII vek, Cetinje 1991, 21. 4 Mara Harisijadis netačno navodi dimenzije 28 x 16,5 cm – M. HARISIJADIS, Iluminacija rukopisa, 101. 5 Prema autorici Lejli Nakaš sačuvano je oko 62 procenta teksta evanđelja, odnosno, ukupan tekst je izvorno sadržavao 37 kvaterniona ili 296 listova – L. NAKAŠ, Divoševo evanđelje studija i kritičko izdanje teksta, Sarajevo 2018, 7. 6 Up. I. GRICKAT, Divoševo jevanđelje /Filološka analiza/, 229 i dalje; L. NAKAŠ, Divoševo evanđelje, 8. 7 U Manojlovom (Mostarskom) evanđelju je na margini fol. 3r pisar ostavio zapis: „Manojlo Grk pisa sije knjige“, a na listu 19v istom rukom: „Hlap sěděše pri 84 E. Mazrak, Prilog proučavanju iluminacije Evanđelja Divoša Tihoradića jezika smatra se da je nastao u istočnoj Bosni. Evanđelje je pisano i iluminirano oko 1330. godine (druga četvrtina XIV st.), a ime njegovog naručitelja Divoša Tihoradića zabilježeno je na četiri mjesta (fol. 15v, 42v, 132r i 182r). Naručitelj je historijski dokumentovana ličnost, bosanski feudalac iz Usore, čije se ime spominje u dvije povelje Stjepana II Kotromanića iz 1332. i 1333. godine.8 Rasprave o iluminatoru ovog kodeksa koji nije sačuvan u cjelosti rezultirale su dvojakim stajalištima. Prvo podrazumijeva kako je Manojlo Grk, identificiran kao kotorski slikar, vjerovatno, ispisao i oslikao Man, ali i Div, čak i Cvjetni triod Ruske nacionalne biblioteke u Petrogradu (sign. Op. Giljf. 25).9 U drugom se, pak, promišlja da je riječ o dvojici različitih minijaturista, što je sasvim opravdana pretpostavka. Uvidom u pomenuti rukopis Cvjetni triod, koji se kontinuirano priključuje ovoj „grupi“ zbog marginalnog potpisa skriptora mně jegda pišah“. Marginalne zapise je prvi uočio Vid Vuletić Vukasović – V. VULETIĆ VUKASOVIĆ, Bilješka o evangeliju Manojla Grka, Starinar 11/3-4 (1894) 90– 94, str. 94. O Evanđelju je objavljeno više priloga vezanih za pismo i oslik, autorstvo slikanog ukrasa, kao i načina kako je dospjelo u Arhiv. Vidjeti: Lj. STOJANOVIĆ, Spomenici na srpskom jeziku, Zbornik za istoriju, jezik i književnost srpskog naroda I/2, Beograd 1903, 407; M. H. CПEPAНСКИИЙ, Mocтaрcкoe (Maнoйлoвo) бocнийcкoe eвaнгeлиe, Pуccкий филoлoгичecкий вecтник 56/3–4 (1906) 175–208 [M. N. Speranskij, Mostarskoe (Manojlovo) bosnijskoe evangelie, Russkij filologicheskij vestnik 56/3–4 (1906) 175–208]; S. RADOJČIĆ, Majstori starog srpskog slikarstva, Beograd 1955, 33; V. J. ĐURIĆ, Dubrovačka slikarska škola, Beograd 1963, 13; I. GRICKAT, Divoševo jevanđelje /Filološka analiza/, 254–255; Z. KAJMAKOVIĆ, Zidno slikarstvo u Bosni i Hercegovini, Sarajevo 1971, 50–52; P. MIKULIĆ, Iz likovnosti bosanskoga srednjovjekovlja, Sarajevo 2004, 34; H. KUNA, Srednjovjekovna bosanska književnost, 98. Jovanka Maksimović u knjizi Srpske srednjovekovne minijature na str. 110 netačno navodi da su dimenzije ovoga kodeksa 10,5 x 10 cm, a isto iznosi, vjerovatno se refererijući na autoricu, i Zoran Rakić u kataloškoj jedinici 12 o Manojlovom (Mostarskom) evanđelju – Svet srpske rukopisne knjige (XII–XVII vek) / The World of Serbian Manuscripts (12TH–17TH Centuries), ur. D. OTAŠEVIĆ – Z. RAKIĆ – I. ŠPADIJER, Beograd 2016, 175–231, str. 260 (Z. RAKIĆ). 8 P. ANĐELIĆ, Postojbina i rod Divoša Tihoradića, Slovo 25–26 (1976) 231– 239; povelje je objavio: F. MIKLOSICH, Monumenta Serbica spectantia historiam Serbiae Bosnae Ragusii, Viennae 1858, 101–103, 105–107. 9 Izuzev pomenutog kotorskog slikara, rasprava o autorstvu oslika Div i Man uključivala je i Manojla Grka čiji je dolazak evidentiran u Dubrovniku 1367. godine, što je zbog datacije odbačeno: S. RADOJČIĆ, Majstori starog srpskog slikarstva, 33; V. ĐURIĆ, Vizantijske i italo-vizantijske starine u Dalmaciji – I., Prilozi povijesti umjetnosti u Dalmaciji 12 (1960) 123–145, str. 141, 143 (sa starijom literaturom). Autor poslednjeg priloga spominje samo Man i Cvjetni triod i već tu izražava svoju sumnju da se Cvjetni triod samo na osnovu potpisa može povezati sa Man. Vidjeti i V. J. ĐURIĆ, Dubrovačka slikarska škola, 13; Istorija Crne Gore II/I, ur. M. ĐUROVIĆ, Titograd 1970, 223–305, str. 282, 285, 286 (P. MIJOVIĆ). 85 Inicijal. Časopis za srednjovekovne studije 7 (2019) 83–100 („Manuin“, fol. 84v), uočili smo da se on ni po kojem osnovu ne može povezati s Man i Div.10 Nije oslikan, a i pitanje jezika je sasvim sporno.11 Danas sa sigurnošću možemo samo tvrditi da je rad Manojla Grka evidentan u Man i Div, ali ne možemo biti potpuno sigurni da je to upravo kotorski slikar, jer drugih komparativnih primjera nemamo. Tekstološke komparacije koje je provela Irena Grickat ukazuju kako je ovaj, ali i drugi kodeksi srednjovjekovne Bosne, po tekstu razmjerno srodan glagoljskom Assemanijevom evanđelistaru s početka XI stoljeća, jednom od najarhaičnijih staroslavenskih rukopisa, a također i Savinoj knjizi.12 Autorica Lejla Nakaš u kritičkom aparatu studije o Div navodi kako u transkriptu nije pronađeno niti jedno glagoljsko slovo, iznoseći da je ovaj rukopis vjerovatno prepisan sa ćiriličnog predloška(žaka), te da predlošci pripadaju verziji teksta T1.13 Rukopis je bogato oslikan, a njegov je oslik u dosadašnjim studijama okarakteriziran kao produkt zrelog romaničkog stila. Odmah je potrebno ukazati na problem „stila“ u cjelokupnoj građi. Radije bi oslik ovog rukopisa analizirali određivanjem uticaja zapadne i istočne likovne sfere. U Evanđelju je slikano 60 većih i šest manjih, jednostavnijih inicijala, te jedno zaglavlje na početku Markovog evanđelja. Kako je to Jovanka Maksimović pravilno uočila, ovo zaglavlje, tipa „položene osmice“, ima svoje paralele u Kopitarevom evanđelju (fol. 176r), Mletačkom (fol. 207v) i Hvalovom zborniku (fol. 163r).14 To nam svjedoči o kontinuitetu i prisustvu jednog likovnog rješenja unutar korpusa iluminacije bosanskog porijekla koje se prepisivačkom djelatnošću prenosi i pronalazi u kodeksima novijeg datuma (Hvalov zbornik, Biblioteca dell’ Università di Bologna, Ms. 3575 B, izravno datiran u kolofonu u ljeto 1404. g.; Mletački zbornik, Biblioteca Nazionale Marciana, Venezia, Cod. Or. 227 =[168], kraj XIV ili početak XV stoljeća). Tipološki, ovakav tip zaglavlja vezuje se za istoč10 Vidjeti: http://nlr.ru/manuscripts/RA1527/elektronnyiy-katalog?ab=55 FB AAF8-2146-4DD9-8B4E-144038423F59 (kons. 20. maja 2018). 11 O sastavu i jeziku ovog rukopisa vidjeti: L. NAKAŠ, Divoševo evanđelje, 12–15. 12 Isto potvrđuje i Anica Nazor referirajući se na Irenu Grickat: A. NAZOR, Rukopisi Crkve bosanske, 541. Herta Kuna, koja se najduže bavila jezičnim problemima bosanskih rukopisa i objavila veliki broj radova na tu temu, također je zastupala ovu tezu. 13 L. NAKAŠ, Divoševo evanđelje, 17–18. 14 J. MAKSIMOVIĆ, Slikarstvo minijatura u srednjovekovnoj Bosni, Zbornik radova Vizantološkog instituta 17 (1976) 175–188, str. 180, 182. Isto u: M. HARISIJADIS, Iluminacija rukopisa, str. 101, 102. U tekstu Mare Harisijadis se navodi da je ovo zaglavlje na početku Matejevog evanđelja, moguće da je u pitanju štamparska greška. 86 E. Mazrak, Prilog proučavanju iluminacije Evanđelja Divoša Tihoradića ni likovni krug, a u ovom slučaju to podrazumjeva preuzimanje motiva s grčkih matrica i njegovu reinterpretaciju.15 Mnogobrojni inicijali u kodeksu različitih su struktura, a fantastika je zasigurno osnovni element koji ih prati. Najviše je onih sa životinjskim i ljudskim figurama, jednakog broja, po dvadeset. Zatim slijede oni s floralnim ukrasima, katkad kombinovani s ljudskom rukom, te oni manjih obrisa uglavnom s biljnim stilizacijama. Gotovo svi autori/ice koji su se bavili ovom problematikom utvrdili su stanovite sličnosti između pojedinih inicijala Div i Miroslavljevog evanđelja (Narodni muzej Beograd, br. 1536; list 165r u Ruskoj nacionalnoj biblioteci, Petrograd). Sažet opis oslika kodeksa iznijela je autorica Jovanka Maksimović čiji je doprinos u istraživanju rukopisa srednjovjekovne Bosne od prvorazrednog značaja. Crtež i boje svih inicijala ona povezuje s razvijenim stepenom iluminacije srpskih rukopisa XIII stoljeća, a također i s grčkim i latinskim rukopisima južne Italije i knjižnog slikarstva njegovanog u skriptorijima Apulije, Kalabrije i Kapue.16 U taj kontekst stavlja i Manojla Grka koji se onda morao educirati u Bariju, Otrantu ili drugdje.17 Stilizacija ljudskih figura, ptica i drugih inicijala, kako ona iznosi, uglavnom je rađena u duhu arhaičnije romaničke iluminacije primijenjene u Manojlovom evanđelju, a potom i u Div. Mekšu i nešto drugačiju obradu biljnih ornamenata, po ovoj autorici, ima pomenuto zaglavlje za koje nalazi uporednice u, kako je već navedeno, Evanđelju Nikole Stanjevića. Takva je analiza dragocjena, ali ipak ne sadrži dovoljno komparativnih primjera, niti argumenovane tvrdnje vezane za porijeklo predložaka i prototipova. Na tragu analiza Jelice Đurić i Rajke Ivanišević u opisu inicijala autorica iznosi kako se rijetko srećemo s onima koji ilustruju tekst, a tu navodi dva: Inicijal s Kristom i sv. Petrom (fol. 1r) i Vješanje Judino (fol. 51r).18 15 Jovanka Maksimović je ispravno zaključila kako se slično zaglavlje nalazi u Evanđelju Nikole Stanjevića (Hilandar, br. 14, fol. 283r, treća četvrtina XIV st.). 16 Autorica ističe srodnosti sa rukopisima Vat.gr.866 (Biblioteca Apostolica Vaticana) i Laur. Plut. 11.09. (Biblioteca Medicea Laurenziana) – J. MAKSIMOVIĆ, Srpske srednjovekovne minijature, 112. Sasvim je razložno autorica povezala ova dva rukopisa sa iluminacijom Div, s tim što nije ulazila u dublje komparativne analize. Oba rukopisa su dostupna u elektronskoj formi, iluminacija im je relativno oskudna, ali tu ipak možemo govoriti o nekoliko prototipskih rješenja za Div – https: //digi.vatlib.it/view/MSS_Vat.gr.866 (kons. 21. jula 2017) http://mss.bmlonline.it/s. aspx?Id=AWOHy_3EI1A4r7GxMB6L&c=Vitae%20et%20politiae%20quorundam%20SS.%20Patrum#/book (kons. 8. novembra 2018). 17 J. MAKSIMOVIĆ, Umetnost u doba Bosanske srednjovekovne države, 56. 18 Jelica Đurić i Rajka Ivanišević uočavaju krilatog lava u inicijalu „Z“ na početku Markovog evanđelja (fol. 57r), a također i vezu inicijala i teksta u predstavi 87 Inicijal. Časopis za srednjovekovne studije 7 (2019) 83–100 Slično iznosi i autor Pavle Mijović u svom prilogu iz 1970. godine koji, kao i Jelica Đurić i Rajka Ivanišević, otkriva nekoliko komparativnih primjera, sa inicijalima Miroslavljevog evanđelja.19 Za ostale figuralne inicijale Jovanka Maksimović smatra da samo aludiraju na sadržaj teksta, često sasvim simbolično. Uočava i mnoge dodirne tačke u tipovima inicijala s onima iz Miroslavljevog evanđelja, ali i ističe razlike u njihovoj obradi. Mara Harisijadis, čiji je doprinos u istraživanju ove grupe rukopisa također dragocjen, pokušavala je pronaći više izravnih veza s tekstom. Izuzev „Obješenog Jude“ (fol. 51r, inicijal T koji ilustruje retke Mt 27: 3, odnosno kako smo utvrdili Mt 27: 5) ona spominje nekoliko inicijala „I“ koje razložno vezuje za tekstualne matrice u par primjera, ali istovremeno za neke inicijale koje opisuje ne navodi tačne listove na kojima se nalaze, nego samo poglavlja Evanđelja s kojima su u vezi.20 Ističe i zanimljive kombinacije motiva u inicijalima strukturiranim od ljudske figure, odnosno poprsja anđela i ornamenta (fol. 47v). Analizu jedne grupe inicijala Div provela je i Aksinija Džurova.21 Motiv krilatoga zmaja/drakona, katkad s kozjom glavom, pronalazi u srpskim, bugarskim, grčkim, mozarapskim, ruskim i insularnim rukopisima, a oslanjajući se na analize André Grabara tu uključuje i južnotalijanske, „Krista i sv. Petra“ (fol. 1r), „Vješanja Judinog“ (fol. 51r) i „Sinova Zebedejevih“ (fol. 30r ilustracija Mt 20:20). Autorice pokušavaju naći i veze teksta o čovjeku koji je imao dva sina (Mt 21:28) sa figuralnim inicijalom u kojem su u poprsju predstaljena dva anđela petljom povezanih tijela koja se završavaju u fitomorfnom obliku (fol. 33v), a također i dva brata iz priče o bludnom sinu s početka Lk 15:11 ilustrovana u inicijalu „Č“ na fol. 151r. Ilustracija carinika i farizeja, kako se dalje iznosi u tekstu, predstavljena je u inicijalu „Č“ na početku redaka Lk 18:10 (fol. 153v). Mislimo da ovakva identifikacija umnoženih figura, izuzev u slučaju „Sinova Zebedejevih“, nije korektna. Razmatrajući odnos teksta i slike, a u potrazi za komparativnim primjerima ističe se analiza inicijala sa orlom i zecom (fol. 128v), za koji se srodni primjeri pronalaze u Miroslavljevom evanđelju (fol. 223v), Esfigmenskom svitku br. 10 iz XIV st., mletačkoj arhitektonskoj plastici i fragmentu crkve Bogorodice Ljeviške iz Prizrena. Vidjeti: J. ĐURIĆ – R. IVANIŠEVIĆ, Jevanđelje Divoša, 155, 156. 19 Istorija Crne Gore II/I, 285 (P. MIJOVIĆ). Zaista je evidentna velika srodnost pojedinih historijskih inicijala u Miroslavljevom i Divoševom evanđelju, osobito u oblikovanju fantastičnih životinja. 20 Teško da jedan inicijal može ilustrovati dva sadržajno različita mjesta u dva evanđelja, jednostavno inicijal ilustruje ili ne ilustruje tekst uz koji je naslikan. Jasno je i da tekstualna podloga za oblikovno rješenje inicijala može biti sadržana u drugim recima Svetog pisma ili drugim vrstama tekstualnih matrica, ali onda se za svaki pojedini inicijal mora tačno naznačiti koji je tekstualni izvor u pitanju. 21 A. DŽUROVA, Reinterpretacija krilate zmije (zmaja) u hrišćanskoj tradiciji (povodom ukrasa na Divoševom jevanđelju), Zbornik radova Vizantološkog institua 46 (2009) 265–279. 88 E. Mazrak, Prilog proučavanju iluminacije Evanđelja Divoša Tihoradića pa i one s Patmosa, čija je „dekoracija“ nastala simbiozom romaničkih i bizantskih elemenata u tzv. mediteranskoj romanici, najjačih uporišta u južnoj Italiji.22 Po njezinom tumačenju ovaj antički i ranokršćanski motiv, vezan za rukopisni repertoar grčkih kodeksa X–XI stoljeća, pojavljuje se čak i u postbizantskoj tradiciji. Načelno, on je osobit za jednu grupu bosanskih rukopisa, a autorica ga, prilikom šire analize teratološkig motiva, vezuje i za srodne inicijale u Miroslavljevom evanđelju i Beogradskom parimejniku (Narodna biblioteka Srbije, Pc 2, kat. 2, prva četvrtina XIII st.). U Div ovakve inicijale pronalazi u sedam primjera (fols. 8v, 26r, 36v, 46v, 70v i 170r), s tim da ističe kako se u drugim rukopisima ovakvi pojavljuju svega dva ili tri puta. Motiv zmaja s jarećom glavom nalazi i na pročelju manastira Dečani i Daničićevom evanđelju, referirajući se na autorice Jelicu Đurić i Rajku Ivanišević. Komparirajući motiv zmaja (drakona) u Mletačkom i Hvalovom zborniku, Kopitarevom, te Nikoljskom evanđelju, A. Džurova razmatra i njihovu simboliku i mogućnosti ikonografskog značenja, zadržavajući se na tumačenjima „pozitivnih“ i „negativnih“ konotacija i drakona i zmije.23 Između ostalog, ističe i da su rukopisni „ukrasi“ bili namijenjeni prosvijećenom kršćaninu koji je umio shvatiti značenje Logosa, te da ovi motivi iziskuju ozbiljno proučavanje njihove osebujnosti. Analizu autorice bi trebalo dopuniti u smislu isticanja stilski srodnih primjera koji se nalaze na reljefima fasada crkava Moravske škole, ispunjenim upravo fantastičnim predodžbama ukrštenih zmajeva, ali i zmija, ptica, ljudske figuracije i biljnih motiva koji imaju svoje paralele upravo u Div, ali i u nekoliko drugih rukopisa srednjovjekovne Bosne. Lejla Nakaš je sprovodeći analizu Div istakla i indirektnu vezu teksta i inicijala sa predstavama anđela (fol. 42r, fol. 47v), te vezanost pojedinih inicijala sa Vatikanskim evanđelistarom (Biblioteca Apostolica Vaticana, Vat. slav. 4, XIII st.) i Dobrejšovim evanđeljem (Nacionalna biblioteka „Sv. Sv. Kiril i Metodije“, Sofija, No 17, prva pol. XIII st./1221. g. (?), bugarski ili makedonski rukopis; dio rukopisa koji se nalazio u Beogradu uništen je prilikom bombardovanja 1941), kroz nekoliko komparativnih primjera (npr. u inicijalima sa psima i rogatim zmajem).24 22 Tako se i za tzv. teratološki/zvjerinji stil koji se javlja u ćiriličnim rukopisima krajem XII i u XIII stoljeću otkrivaju paralelizmi s romaničkim i skandinavskim rukopisima u načinu dekorisanja punom fantastike. 23 Ovdje se mora istaknuti da inicijal u Hvalovom zborniku tipološki ne pripada ovoj skupini jer ima sasvim drugačije oblikovne karakteristike i stoga se više veže za drugu skupinu inicijala sa životinjskim motivim (tzv. glave nasađene na stablo). 24 L. NAKAŠ, Divoševo evanđelje, 23–31. Oba rukopisa su dostupna u elektronskoj formi: https://digi.vatlib.it/view/MSS_Vat.slav.4 (kons. 20. aprila 2018); http: 89 Inicijal. Časopis za srednjovekovne studije 7 (2019) 83–100 Sažetim osvrtom dosadašnjih istraživanja kodeksa uočavamo kako se pojedini motivi u užem smislu otkrivaju u rukopisima bosanskog porijekla, zatim i u širem prostornom kontekstu, ali ne pronalazimo one rukopise koji su u stilsko-ikonografskom i idejnom smislu bliski njegovom osliku. Potrebno je napomenuti da se iz korpusa rukopisa srednjovjekovne Bosne izdvajaju samo dva kodeksa25 koja su iluminirana gotovo isključivo figuralnim inicijalima, a to su Div i Radosavljev zbornik (Biblioteca Apostolica Vaticana, Borg. ill. 12, dalje Rad), najmlađi iz ove grupe. Kod oba poznajemo ime pisara i vrijeme nastanka; u Div okvirnu godinu, a u Rad na osnovu bilješke: a pisaše se u dni g(ospo)d(i)na krala Tomaša i dida Ratka.26 Komparativnom analizom jasno se uočava da je Div oslikano puno skladnije, sigurnijim potezom, jer je riječ o talentovanom i edukovanom minijaturisti, ali s druge strane iluminacija Rad se može ocijeniti kao izuzetno vrijedna jer indirektno i putem slike svjedoči o vjerskim uvjerenjima pripadnika autokefalne Crkve bosanske. Neki od motiva se javljaju u oba kodeksa, premda ih vremenski dijeli preko stotinu godina, pa je stoga veoma važno sustavnije odrediti rad u Div. Za istraživanje iluminacije Div od iznimnog su značaja izvorišta, odnosno prototipovi za izvedbu ovako složenih inicijala, ali također i pitanja radionice, stilske i interpretativne sličnosti s drugim rukopisima u pogledu kreacije i realizacije. U tom kontekstu osvrnućemo se na grčki rukopis, Praksapostol (dalje Praks), pohranjen u Nacionalnoj biblioteci u Atini (Kat. 8, Cod. 149, velum, 19,9–21 x 15,2–15,6 cm, 181/184 fol, početak i kraj nedostaju /oštećenja na listovima). Praks sadrži tekstove Djela apostolskih i Poslanice, a ispisan je krajem X ili početkom XI stoljeća s kasnijim intervencijama.27 Prve poveznice ovog rukopisa s iluminicijom srednjovjekovne Bosne iznosi André Grabar, koji je istakao kako je izvedba figura sv. Petra i sv. Pavla u Praks mogla poslužiti kao prototip za realizaciju figura evanđelista u Kopitarevom evanđelju (Narodna i univerzitetska knjižnica Lju//digital.nationallibrary.bg/DWWebClient/IntegrationViewer.aspx?DWSubSession= 5458&v=1796#dcId=1573664149981&p=1 (kons. 23. maja 2017). 25 U donošenju ovakv ih zaključaka izuzimamo fragmente rukopisa koji se sastoje od svega dva ili tri lista. 26 Kako je kralj Stjepan Tomaš vladao od 1443. do1461. godine, tako se i kodeks datira u sredinu XV stoljeća: A. NAZOR, Radosavljeva bosanska knjiga: Zbornik krstjanina Radosava, Forum Bosnae 42/08, Sarajevo 2008, 10. 27 Dostupan u elektronskoj formi: http://www.csntm.org/manuscript/View/ GA_1875 (kons. 12. aprila 2018). The Center for the Study of New Testament Manuscripts (www.csntm.org) mi je ustupio digitalizirane listove kodeksa Kat. 8, Cod. 149 Nacionalne biblioteke u Atini. Zahvaljujem se na saradnji. 90 E. Mazrak, Prilog proučavanju iluminacije Evanđelja Divoša Tihoradića bljana, Cod. Kop. 24, kraj XIV stoljeća). S druge strane on otkriva i njegovu vezu s južnotalijanskim rukopisima.28 Na Grabara se u nekoliko rečenica referirala autorica Jovanka Maksimović u predstavljanju iluminacije Kopitarevog evanđelja (dalje Kop), odnosno o „nejasnom“ uticaju ovog južnotalijanskog kodeksa na Kop.29 Prvi autor koji se bavio problemima slikarske radionice Manojla Grka istovremeno otkrivajući vezanost oslika Praks sa Man i Div bio je Vojislav Đurić.30 Na pola kartice teksta u svom dragocjenom prilogu o ovom problemu on povezuje rad iluminatora Praks sa radionicom Manojla Grka, iznoseći kako je sasvim opravdana pretpostavka kako se Praks nalazio u rukama „neke ličnosti koja se mogla služiti njegovim grčkim tekstom, ali koja je znala i srpskoslovenski, jer su tekstovi na svicima koje drže apostoli ćirilski“.31 Dakle, Đurić određuje rad novijeg sloja oslika u Praks kao srodan iluminaciji bosanskog porijekla, poglavito onoj iz prve polovine XIV stoljeća, odnosno iluminaciji Man i Div. U elektronskim katalozima s podacima o grčkom kodeksu navedeni su autori koji su se bavili analizama jezika i oslika.32 Anna Marava-Chatzinicolaou i Christina Toufexi-Paschou su uočile neuobičajenu izvedbu oslika stranu grčkim rukopisima, a u svom prilogu iznijele i sintetizirana zapažanja dotadašnjih istraživanja, koja podrazumijevaju sažete, ali i konkretne poveznice s Miroslavljevim evanđeljem (figura sv Petra i predstava orla), a zatim i sa Zografskim (Ruska nacionalna biblioteka, Petrograd, Glag. 1) u traženju prototipova za figuralna rješenja sv. Petra i sv. Pavla (Zografsko evanđelje, fol 43v).33 Slična rustičnost u obradi figura otkrivena je i u Prizrenskom evanđelju i indirektno u Evanđelju popa Dobrejša, pa se samim tim iluminacija Praks po automatizmu vezuje i za ove rukopise.34 U 28 A. GRABAR, Les manuscrits grecs enluminés de provenance italienne (IXeXIe siècles), Paris 1972, 68–69. 29 J. MAKSIMOVIĆ, Slikarstvo minijatura, 181. 30 Istorija srpskog naroda II, ur. J. KALIĆ, Beograd 1982, 343–370, str. 357, 358 (V. ĐURIĆ). 31 Isto, 358. 32 http://xeir.nlg.gr/all1.asp?id=8702&pg=2/051.gif&pn=0 (konsultovano 6. aprila 2018). 33 A. MARAVA-CHATZINICOLAOU – C. TOUFEXI-PASCHOU, Catalogue of the Byzantine Manuscripts of the National Library of Greece. I: Manuscripts of New Testament Texts 10th–12th Century, Athens 1978, 51–55. 34 O Prizrenskom evanđelju vidjeti: M. HARISIJADIS, Iluminirani rukopisi stare Narodne biblioteke u Beogradu, Starinar 19 (1968) 251–260; T. STARODUBCEV, Pitanja umetničkih uticaja hrišćanskog Istoka u Srbiji krajem XII i tokom XIII stoleća i puteva njihovog prenošenja, Zograf 40 (2016) 45–72, str. 56 i dalje (sa pregledom 91 Inicijal. Časopis za srednjovekovne studije 7 (2019) 83–100 osnovici se navodi kako je na temelju idejnih i tehničko-izvedbenih karakteristika očita bliska veza sa staroslavenskim i srpskim srednjovjekovnim rukopisima. Originalno ispisan i oslikan skromnijim inicijalima ovaj grčki kodeks je u prvoj polovini XIV stoljeća modificiran staroslavenskim ćiriličnim tekstom (na razvijenim rotulima i potpisivanjem slikanih figura),35 a starije literature). Kratak pregled dosadašnjih istraživanja o Dobrejšovom evanđelju iznijela je: E. MУСАКОВА, Изследователят читател на Добрейшовото ев-ангелие, Четенето в историческа перспектива, Littera et Lingua (2014) [E. MUSAKOVA, Izsledovateljat čitatel na Dobrejšovoto evangelie, Četenoto v istoričeskata perspektiva, Littera et Lingua (2014)], https://naum.slav.uni-sofia.bg/lilijournal/2014 /11/3/mousakovae (kons. 10. augusta 2018). Postoje dodirne tačke u iluminaciji Div, Prizrenskog i Dobrejšovog evanđelja, prije svega u načinu interpretacije pojedinih inicijala ili marginalnih predstava (Dobrejšovo), npr. sa psima (fol. 27v, 119r), zmijama (fol. 39v), zmajevima ili rogatim zmijama (fol. 105r, 108v, 115v), pticama (fol. 19r, 32v, 92v, 96v) ili sličnosti u prikazima zmija na minijaturama sa sv. Teodorom Tironom (fol. 97v) i sv. Prokopijem (fol. 81f) Prizrenskog evanđelja. Poveznice se, izuzev sa Div, otkrivaju i u Kop i to u predstavi krilatog zmaja (inicijal na fol. 66r). U ovim reduciranim i parcijalno predstavljenim komparativnim analizama u kojima se pokušavaju detektirati izvorišta određenog motiva ukazujemo na rješenje prestenastog zaglavlja u Man (fol. 31v) koje je M. Harisijadis razložno povezala sa iluminacijom srpskih rukopisa. Isti prstenasti motiv se nalazi i u Dobrejšovom evanđelju (fol. 18v, fol. 73r) i generalno u iluminaciji staroslavenskih rukopisa šireg kruga. Mišljenja smo da je pitanje ovakvog ornamenta važno, jer ga susrećemo u više bosanskih rukopisa, a u najrazvijenijoj formi, obogaćenoj i heraldičkim elementima, nalazi se u Mletačkom zborniku (fol. 226v). Poradi ilustracije, najsličnije primjere nalazimo u Giljferdingovom apostolu (fol. 93v, 113r i 169v) i Evanđelju Tvrtka Pripkovića (Giljferding 6, Rukopisni odjel GPB u Petrogradu, XIV ili poč. XV st., fol. 2v). U traženju predložaka i prototipova za pojedine figuralne inicijale sa psima, ukrštenim fantastičnim životinjama, pticama i srodnim predstavama, vrlo je važna grupa beneventanskih montekasinskih rukopisa oslikanih u XI st.: Cod. Casin 106 (fol. 100r, 644r) i Cod. Casin (fol. 103r, 119r), Cod.Casin 103 (fol. 158r), Cod. Casin 442 (fol. 52r). Rukopisi su dostupni u: G. OROFINO, Miniatura a Montecassino altomedioevo, Montecassino 2005, CD-ROM. Također, ne treba zaobići niti daleke prototipove reprezentativnih iluminiranih rukopisa kao što je Sacramentarium Gelasianum (Bibliothèque nationale de France, Ms. lat 12048, ispisan i oslikan u perodu 780–800, dostupan na: https://gallica.bnf.fr/ark:/12148/btv1b60000317.image (kons. 10. juni 2018). Upravo takav modalitet oslika, karakterističan za grupe italogrčkih i pojedinih staroslavenskih rukopisa je prisutan u ovome knjižnom spomeniku. 35 Postoji, doduše, i obimna literatura koja dokazuje da je slavenski tekst ispisan dosta ranije: K. STANČEV – A. DŽUROVA, Arheografski beležki ot Nacionalnata biblioteka v Atina, Starobălgarska literatura 9 (Sofia 1981) 33–75; Đ. TRIFUNOVIĆ, Ka počecima srpske pismenosti, Beograd 2001, 132–134. I. ŠPADIJER, Sveti Petar Koriški u staroj srpskoj književnosti, Beograd 2014, 205. Aksinija Džurova i Kamen 92 E. Mazrak, Prilog proučavanju iluminacije Evanđelja Divoša Tihoradića također i doslikan upravo u to vrijeme. Tomu svjedoče i pashalne table na fol. 159r ispisane za godine od 1328. do 1342. Pretpostavke da je kodeks nakon prvog ispisivanja i iluminiranja dospio nedugo nakon toga u ruke novog iluminatora i pisara su upitne, jer je očigledno da je ova intervencija izvedena u prvoj polovini XIV st., dakle oko tri stoljeća kasnije. Primijećeno je i kako pisar nije dobro poznavao grčki pa je pravio greške prilikom ispisivanja naslova i slično. Intervencija anonimnog skriptora i slikara se odnosila i na naknadno podebljavanje i dorađivanje starih inicijala i brisanje izvornog teksta, koji je, vjerovatno, bio već izblijedio. Zbog svega navedenog pretpostavlja se da je ova mala knjiga Poslanica dospjela u ruke nekog grčkog ili slavenskog svećenika koji je koristio u preobraćanju na kršćanstvo negdje na Balkanu. Skloniji smo mišljenju na tragu Vojislava Đurića da se radi o slavenskom svećeniku zbog nedovoljnog poznavanja grčkog, kao i zbog načina slikanja unutar kodeksa što ćemo pokušati dalje objasniti. Da bi zapažanja André Grabara bila jasnija, predstavićemo u slikovnoj formi minijature Kop (slike 1, 1a) i grčkog Praks (slike 1b, c, d). Cjelostranična minijatura s figurom sv. Luke evanđelista u Kop slikana je poslije popisa glava Lukinog evanđelja (fol. 106v). Evanđelista sjedi unutar polukružne arkade s naznačenim bazama i kapitelima, oživljene ornamentom. Sv. Ivan evanđelist je slikan slično kao i sv. Luka (polukružna arkada, sjedalo, cipele, postolje itd.), s tim da je sada gornji dio tijela predstavljen frontalno, a cijela figura je postavljena bliže lijevoj strani arkade (slika 1a). Prsti lijeve ruke koja drži stiliziranu knjigu jasno su vidljivi, a na „knjizi“ su ispisana slova s početka ovog Evanđelja („ИCKOНИ Б БЂ“). Halja je također slična, samo sada ima polukružni „okovratnik“, i dvije trake s ornamentima uz donji rub. Blisko izvedena ornamentalna traka s kružićima nalazi se i na donjem rubu halje jednoga od Zebedejevih sinova inicijala „T“ u Div (fol. 30r). Poređenjem navedenih minijatura u Kop i Praks uočavamo srodnosti u rustičnijoj obradi figura s geometrizovanim narandžastim/crvenim aureolama koncentričnih kružnica, slično su izvedene fizionomije i ornament u x i pleteničnoj formi. Sličnosti u osliku ova dva kodeksa koje potvrđuju zapažanja Grabara vide se i na detaljima poput stilizovane knjige crvenog okvira u ruci sv. Pavla u Praks (fol. 143r), jednako izvedene u Stančev smatraju da su istom rukom pisani slavenski tekstovi na svicima, grčka uncijalna zaglavlja, te minijature i zastavice povrh grčkoga teksta i to koncem XII ili u osvit XIII stoljeća. Đorđe Trifunović iznosi stav, koji temelji na promatranju jezičko-pravopisnih karakteristika, da su slavenski tekstovi ispisani tijekom XII stoljeća, te da je Praks vezan za srpska područja unutar Ohridske arhiepiskopije. 93 Inicijal. Časopis za srednjovekovne studije 7 (2019) 83–100 kopitima krilatog vola, simbola evanđelista Luke u Kop (fol. 105r). Ovakve tipove aureola surećemo i u Div u inicijalu s Kristom i sv. Petrom (fol. 1r) i inicijalu „Z“ na listu 57r s predstavom krilatog lava, simbola evanđeliste Marka, koji u šapama također drži stilizovanu crvenu knjigu. Daleki prototip za ovakve cjelostranične minijature evanđelista u Kop nalaze se, primjerice, u latinskom Evanđelju nastalom u Landévennecu u Velikoj Britaniji krajem IX ili početkom X stoljeća (Bodleian Library Oxford, MS. Auct. D. 2. 16). Na listu 28v predstavljen je evanđelist Matej kako sjedi na sjedalu ispod polukružne arkade.36 Veze Kop i Praks, ali i drugih bosanskih rukopisa možemo potvrditi i sa jednim tipom slikanog zaglavlja i inicijala s početka Markovog evanđelja u Kop (fol. 107r, slika 2). U zaglavlju je slikan motiv položene srcolike „osmice“ s floralnim ornamentima unutar pravougaonika. Isti se motiv, zajedno s nešto složenijim čvorastim prepletima, nalazi iznad gornjeg ruba zaglavlja kojega na krajevima poput fijala krase manji fitomorfni motivi. Inicijal „P“ riješen je u vidu arkade s bazama koju obavijaju lisnate grane. I zaglavlje i inicijal imaju paralele u Giljferdingovom Apostolu (Rukopisni odjel Gosudarstvene publične biblioteke „SaltykovŠčedrin“, Petrograd, Giljf. br. 14, prva pol. ili kraj XIV st., fol. 285v, slika 2a), inicijal u Miroslavljevom evanđelju, Hvalovom i Mletačkom zborniku, a zaglavlje u Vrutočkom evanđelju (Nacionalna i univerzitetska biblioteka „Sv. Kliment Ohridski“ [trenutno bez signature], Skoplje, posljednja četvrtina ili kraj XIV st., fol. 127r, slika 2b) i Evanđelju iz Dovolje (Gosudarstvena publična biblioteka, Petrograd, Giljferding 7, 1387-1389, fol. 13r, slika 2c).37 Jednake srcolike forme su u pravougaonoj zastavici u Kop na listu 105v (slika 2d). Stariji primjeri/prototipovi ovako slikanih zaglavlja nalaze se u grčkom knjižnom slikarstvu, npr. u rukopisu koji se čuva u Bodleian Library u Oxfordu (MS. Auct. T. 3. 3, fol. 112r), a srcoliki motivi su i dio iluminacije srpskih i drugih ćiriličnih rukopisa.38 Motiv „položene osmice“ koji je spomenut u pregledu istraživanja se nalazi i u zaglavljima Div, Kop, Drugog beogradskog evanđelja br. 95 / Daničićevog 36 http://image.ox.ac.uk/show?collection=bodleian&manuscript=msauctd216 (kons. 22. septembra 2014). 37 Važno je spomenuti vezanost oslika Kop i Vrutočkog evanđelja. Mnogo je dodirnih točaka u likovnim rješenjima ova dva kodeksa, počevši od ornamentalnog ukrasa, kolorita, tipova zaglavlja i zastavica, pa sve do šematizirano izvedenih figura. 38 https://digital.bodleian.ox.ac.uk/inquire/Discover/Search/#/?p=c+4,t+Auct. %20T%203.3,rsrs+0,rsps+10,fa+,so+ox%3Asort%5Easc,scids+,pid+86320578-a682 -4758-b1b5-d04d2c1ac361,vi+f35ea34c-e326-4bf5-84ca-29c6e9a1744f (kons. 20. januara 2013). 94 E. Mazrak, Prilog proučavanju iluminacije Evanđelja Divoša Tihoradića evanđelja (izgorjelo za vrijeme bombardovanja Beograda u Drugom svjetskom ratu) i Nikoljskog evanđelja (zbirka Sir Chester Beatty, Dublin, W 147, kraj XIV ili poč. XV st.), s tim da tu nije izveden u srcolikoj formi. Ovakvom uporednom analizom iluminacije nekoliko bosanskih rukopisa i određivanjem izvorišta za ovaj tip zaglavlja dolazimo i do oslika Praks u kojem također pronalazimo primjer blizak ovoj grupi. Na fol. 103r na početku desnoga stupca naslikan je ovaj tip zaglavlja uz figuru sv. Pavla na početku 1 Korinćanima (slika 2e, 2f). Uvidom u digitaliziranu kopiju grčkog kodeksa uočili smo kako je u novijem sloju oslika evidentan stil proizišao iz bizantskih i romanskih modela već definisan u svojoj simbiozi, a također i vrlo određene poveznice s iluminacijom srednjovjekovne Bosne, posebno s Div u idejnom i interpretativnom smislu. Simptomatično je i to što su ova dva kodeksa slikana u približno isto vrijeme, a motivi koje ćemo predstaviti kroz sljedeće primjere jasno ukazuju na određene veze među njima. Prvo ćemo se osvrnuti na sličnosti u izvedbi figura i odjeće u ova dva kodeksa. Premda je odjeća na slikanim figurama Div raznovrsnija u tipologiji, uočili smo jedan od elemenata koji ih povezuje. Riječ je o halji/himationu na prikazu sv. Pavla u Praks (fol. 103r, 143r, slike 3–3b) koja sadrži jednak floralni element kao i u pojedinim figuralnim inicijalima Div.39 On se proteže po sredini od vrha do dna u vidu grane s listovima, a čini prepoznatljiv ukras i u osliku figura Div.40 U figuralnom inicijalu „R“ na fol. 145v (slika 3c) ovaj motiv na odjeći je najsličnije izveden, a njega pronalazimo u još nekoliko inicijala s figurama obučenim u različite tipove odjeće (fol. 158v, 137r, 116v, 83r, 140v, slike 3d–3i). Izvedba pojasa u vidu trake ili rubnih dijelova slikanih u drugoj boji rađena su po istom principu u oba rukopisa. Kada uporedimo rad u Div i Praks uočljiva su dva slikarska pristupa u realizaciji.41 Minijaturista Praks je slobodniji i ne tako precizan, a onaj u Div je sklon stilizaciji ujednačenog poteza. Paleta i inkarnat su različiti, ali su očigledni isti modeli koji služe kao polazište u ovakvim interpretacijama. Slično je oblikovanje figura, srodnosti uočavamo i u izvedbi lica – linearnog tretmana, s akcentiranim očima i 39 Dvostruko se navodi paginacija, npr. 143r/145r. – http://www.csntm.org/ Manuscript/View/GA_1875 149info.pdf (kons. 2. februara 2018). 40 U grčkom rukopisu sveci nose halju i ogrtač ili samo bogato naborani himation. 41 Minijaturista grčkog kodeksa je koristio tamnu, crnu? nijansu koja je nagrizla podlogu na kojoj je slikao. To je uočljivo u cjelokupnoj iluminaciji ovog autora. 95 Inicijal. Časopis za srednjovekovne studije 7 (2019) 83–100 linijom podočnjaka, ružičastim pigmentom na obrazima i usnama, izduženim nosevima i malenim ustima, a također i u stilizaciji kovrdža kose. Impostiranje slobodnostojećih figura u tročetvrtinskom postavu lijevog stubca u Praks, s knjigom/evanđeljem ili razmotanim rotulom u jednoj ruci, dok druga daje blagoslov ili je u položaju molitve pred svetim tekstom u koji figure gledaju, se također može dovesti u vezu sa sličnim u Div samo u okviru inicijala, ali i sa nekolicinom drugih rukopisa srednjovjekovne Bosne.42 Takav položaj ima figura Krista u prvom višefiguralnom inicijalu Div („Krist i sv Petar“, fol. 1r, slika 3k), zatim dva inicijala Giljferdingovog apostola (fol. 212r, 234v, slike 3m, 3n) i općenito tip inicijala s drvetom/granom ili životinjom/slovom u više rukopisa nastalih u okviru iluminacije na ovom prostoru.43 Ako uporedimo figuru sv. Pavla (fol. 143r) u Praks i istu figuru u inicijalu Giljferdingovog Apostola uočavamo blizak koncept u interpretaciji fizionomije, stilizovanoj knjizi koja se pridržava u desnoj ruci i poplatama s vezicama koje otkrivaju bose noge. Karakteristična je šematizacija knjige i izduženost i predimenzioniranost palaca u nekim od ovih komparativnih primjera. Poveznice Praks i Div se uočavaju u antropomorfnim, zomorfnim, biljnim i drugim elementima iluminacije. U iščitavanju floralnih i geometrijskih elemenata istakli bi inicijale s lepezastim završecima karakterističnih obruba s ispunom i tačkama, nerijetko i prstenastim formama. U Praks ih pronalazimo u floralnim inicijalima slikanim na lijevim marginama listova 24v i 27v (slike 4, 4a), a komparativne primjere u Div u sklopu inicijala na 11r, 83r, 95r i 153v (slike 4b–4e) i unutar zaglavlja na početku Markovog evanđelja (fol. 54r). Inicijali „M“ i „P“ u grčkom Praksapostolu (fol. 42v, 103r, 176r, slike 5–5b) imaju isti ornament unutar tijela slova s malenim repetiranim krstićima na crvenoj podlozi smještenim u kvadratična polja, kao i u dva inicijala „T“ u Div (fol. 34r, 159v, slike 5c, 5d). Naime, ovaj tip inicijala 42 Desna ruka u položaju blagoslova na zapadnjački način kod figura sv. Petra i sv. Pavla u Praks (fol. 52v, 103r) slično je izvedena u minijaturi „Krist blagoslivlja apostole“ Hvalovog zbornika (fol. 38r). U Hvalovom zborniku predstavljene osobe i prizori se potpisuju, kao i u Praks. 43 Takav karakterističan položaj imaju i figure slikane u Mletačkom zborniku. Na početku Dekaloga unutar zaglavlja Jahve je predstavljen u stojećem položaju kako desnom rukom s dva pružena prsta ukazuje na Krista u tetramorfu (fol. 144r). Umjesto rotula u lijevoj ruci drži trodijelni globus. Na sličan su način osmišljena i druga sveta lica u ovom kodeksu (anđeli koji ukazuju na Krista u tetramorfu, apostoli i anđeli koji ukazuju na evanđelje itd.). 96 E. Mazrak, Prilog proučavanju iluminacije Evanđelja Divoša Tihoradića s ornamentiranom rukom koja drži granu je upotpunjen upravo ovakvim motivom.44 U realizaciji floralnih ili drugih elemenata u ova dva rukopisa (poput palmeta, prstena, ligatura i slično) pronalazimo blizak likovni vokabular, ali s razvijenijim interpretatorskim izrazom slikara Div. Zomorfna rješenja također dokazuju njihovu direktnu ili indirektnu vezu. Tzv. zvjerinji stil se očituje u nekoliko primjera Praks. Istakli bi pauna s rogovima umjesto krijeste na lijevoj margini lista 37r (slika 6). Neobična rogata životinja s naglašenim kandžama ima svoje uporednice u iluminaciji bosanskog porijekla. Tijelo je vodoravno raščlanjeno linijama i naizmjeničnom upotrebom boja, vertikalnim crtama se pravi šara, što je isti princip i u izvedbi nekoliko inicijala Div. Možemo je komparirati s krilatim zmajem (fol. 36v, 46v, slike 6a, 6b), inicijalom s pticom lepezastog repa ili onog u vidu palmete (fol. 147v, 161r, slike 6c, 6d), čak i sa inicijalom u obliku zmije gdje vidimo istu dekorativnu raščlanjenost tijela oživljenog s nekoliko boja (fol. 166v, slika 6e).45 Za ovu komparativnu analizu veoma je važno zaglavlje Praks s teratološkim motivima slikano uz figuru sv. Pavla prije početka 1 Timoteju (fol. 143r, slika 7). Kompozicija je dvodijelna – na lijevoj strani nalaze se dva zmaja upletenih repova, a na desnoj dvije ptice. Na uglovima i sredini pravougaonog okvira slikane su crvene i zelene palmete. Za zmajeve isplaženih jezika i povezanih tijela srodan primjer nalazimo u inicijalu Div slikanom na listu 26r, a za parove ptica na 44r (slike 7a, 7b). Parovi upletenih ptica izvedeni su u nekoliko rukopisa srednjovjekovne Bosne, istaknućemo onaj iz Rad (slika 7c).46 Inicijal „A“ u obliku omanje ptice u Praks (fol. 12v, slika 7f) također pripada ovoj skupini karakterističnoj za Div (fol. 114v i 128v, slike 7d, 7e).47 Slični primjeri teratoloških motiva u kojima su dominantnije zapadne južnotalijanske matrice nalaze se i u Evanđelju popa Dobrejšo i Prizrenskom evanđelju.48 44 Ovakav motiv se nalazi i u zaglavlju Mletačkog zbornika na početku 1. Korinćanima. 45 Slična obrada slikanih zmajeva unutar inicijala „V“ je u Odlomku Grigorovič-Giljferdingovu (GPB „Saltykov-Ščedrin“, Petrograd, Giljf. N° 61, fol. 1r). Nekoliko inicijala ovog fragmentarno očuvanog bosanskog evanđelja dovodi se u vezu sa Miroslavljevim. 46 Stariji primjer inicijala s pticama nalazi se u Miroslavljevom evanđelju. 47 Na inicijalu Praks vidimo oštećenja prouzrokovana neadekvatnim vezivom, na šta smo već ukazali. List je doslovno nagrižen. 48 Veze Dobrejšovog evanđelja s bosanskim rukopisima se pronalaze u još jednom primjeru iluminacije Mletačkog zbornika. U zaglavlju (fol. 255v) gdje su 97 Inicijal. Časopis za srednjovekovne studije 7 (2019) 83–100 U analizi inicijala s fantastičnim životinjama i biljnim ornamentom moramo se vratiti na ranije spomenutu arhitektonsku plastiku Moravske škole.49 Motiv zmaja klesanog na fasadi manastira Kalenić možemo u stilskom smislu uporediti sa ovakvim inicijalima u Div, naročito u izvedbi inicijala na listu 36v (slika 6a). Uočavamo kako je položaj tijela sličan, zatim i teksture, a i razlistali rep u vidu palmete. U ovoj grupi crkava karakteristični su upravo životinjski i figuralni motivi tipični za knjižno slikarstvo, često predstavljeni u parovima, što je slučaj i u primjerima Div, ali i Praks (slike 8a, 8b). Uzorak repetiranih krstića inicijala koje smo komparirali također se nalaze raspoređeni u nizovima upravo na fasadama ove grupe crkava. Dvoglavu pticu u formi inicijala možemo komparirati i sa heraldičkim motivima dvoglavog orla i rogatih ukrštenih zmajeva s parapetnih ploča manastira Hilandar (slike 8c, 8d). Navedeno dokazuje da se određeni motivi javljaju u različitim vrstama užeg prostornog pojasa pa se u tom smislu njihova interpretacija može dovesti u izravnije stilske suodnose. Vratićemo se temi Div i Praks. Predstavljenom analizom komparativnih primjera koji ukazuju na zajedničke elemente u detalju ili idejnom rješenju u iluminiranju ova dva kodeksa, a potom i srodnosti s drugim rukopisima srednjovjekovne Bosne dovode nas do pitanja da li su ovi umjetnici izravno ili posredno mogli biti u doticaju. Ako uzmemo u obzir vrijeme nastanka drugog slikanog i pisanog sloja u Praks, koje načelno odgovara onome u Div, onda možemo zaključiti da su ova dvojica minijaturista bili savremenici i da su okvirno djelovali 30-ih godina XIV stoljeća. Oslik Praks, koji je atipičan za standarde u grčkom knjižnom slikarstvu tog perioda, a simultano veoma blizak iluminaciji srednjovjekovne Bosne sugeriše kako je moguće pretpostaviti saradnju dvojice autora putem majstorske radionice(?) u kojoj su se prepisivali i oslikavali rukopisi ili na neki drugi način. Simptomatično je i to što je Div ispisao Manojlo Grk, a kako se čini, ista ruka anonimnog majstora u Praks je ispisivala tekst (podcrtavamo – nije dobro predstavljeni sv. Pavle kako diktira tekst sv. Luki možemo prepoznati modele prisutne u Prizrenskom i Dobrejšovom evanđelju s ispisanim tekstom na apstrahiranim knjigama vertikalno položenim unutar kompozicije. Sličnosti se otkrivaju u interpretaciji minijature sa portretom i simbolom sv. Marka evanđeliste u Prizrenskom evanđelju (fol. 31v) u izvedbi stolice i dekorativne arhitektonske plohe s karakterističnim (premda ne i jednakim) ornamentalnim uzorcima. 49 O arhitektonskoj plastici Moravske škole postoji veoma obimna literatura. Za predloženu vrstu komparacije može se konsultovati: N. KATANIĆ, Dekorativna kamena plastika moravske škole, Beograd 1988. 98 E. Mazrak, Prilog proučavanju iluminacije Evanđelja Divoša Tihoradića poznavao grčki) i slikala inicijale, zastavice i figuralne kompozicije. Iz toga slijedi da je u pitanju svešteno lice, što se već spomenulo u tekstu glede namjene malene knjige Poslanica. Kako je historijska građa nedostatna, jer nemamo podataka o majstorskoj radionici gdje je moglo nastati Div (ali ni Kop), niti imamo dovoljno podataka o njegovom iluminatoru, niti znamo gdje se minijaturista Praks mogao formirati, onda samo možemo na temelju oslika ovaj rukopis dovesti u vezu s iluminacijom bosanskog porijekla. Istraživanje grčkog rukopisa zahtijeva i tekstološku analizu, određivanje redakcije novog sloja pisanog teksta, a također i razmatranje nekih od marginalnih bilješki kao što je ona na listu 169v s popisom starozavjetnih proroka(?) koja bi se, evantualno, dala uporediti s Hvalovim marginalnim zapisom u Poslanici Hebrejima (Hvalov zbornik, fol. 284v). Potrebno je istaknuti kako nam istraživanje samo jednog tipa odjeće u knjižnom slikarstvu može potvrditi tezu o prenošenju određenog modela kroz duži vremenski period. U tom kontekstu otkrivamo veze iluminacije Div s dva veoma važna i reprezentativna bosanska rukopisa: Mletačkim zbornikom i Nikoljskim evanđeljem. Tip odjeće predstavljen unutar inicijala (Div, fol. 1r, 42r, 51r), zaglavlja i zastavica (Mletački zbornik, fol. 103r) ili minijature Nikoljskog evanđelja (simbol evanđeliste Mateja, fol.1v) nam zapravo svjedoči o međusobnoj vezi prepisivačkih centara i kopiranja jednoga modela. U tom smislu bi trebalo sagledati i odnos Praks i Div, koji imaju mnogo dodirnih tačaka. Ema Mazrak A CONTRIBUTION TO THE STUDY OF THE ILLUMINATIONS OF DIVOŠ TIHORADIĆ’S GOSPEL Summary This article offers a brief account of research to date into the Gospel of Divoš Tihoradić (treasury of Cetinje Monastery, no. 323), one of the most important illuminated manuscripts of medieval Bosnia, and notes the similarity between its illuminations and those of the Greek Praxapostolos from the National Library in Athens (Cat. 8. Cod 149). André Grabar (1972) was the first to see a connection between the art of the Praxapostolos and that of the Kopitar’s Gospel, noting that the saints’ portraits were painted in a similar 99 Inicijal. Časopis za srednjovekovne studije 7 (2019) 83–100 manner. Vojislav Đurić (1982) also saw the interdependences between Praxapostolos, on one side, and Gospels of Manojlo and Divoš, on the other. Examining a digitised copy of the Praxapostolos, where two layers of painting and text clearly exist, the older one dating from the 10th or the early 11th century and the second, presumably, from the mid 14th century, numerous resemblances were observed between the latter and the illuminations of Divoš’s Gospel, as well as with other medieval Bosnian manuscripts. These similarities are to be found in the types of headings, the treatment of the garments on the figures, the execution, the typology of the decoration and the initials (historiated initials, initials with geometric or vegetal decoration, etc.). Since this kind of illumination is virtually unknown in Greek manuscripts, and very similar to that in manuscripts of Bosnian origin, it was concluded that this codex probably came into the hands of a Slavic priest with a poor knowledge of Greek. The images, and the presence of Paschal tables in the Praxapostolos for the years 1328–1342, also suggest a date for the later additions to this book of Epistles which was created at approximately the same time as Divoš’s Gospel. In defining the artist’s style and mode of interpretation, reference is also made to the architectural sculpture of the Morava school, where identical types of animal motifs can be found. Keywords: Gospel of Divoš Tihoradić, Greek Praxapostolos, illumination, models, master workshop, medieval Bosnian illuminated manuscripts. Чланак примљен: 30. октобра 2018. Чланак прихваћен: 29. новембра 2019. 100 II ИЗВОРНА ГРАЂА SOURCE MATERIAL Иницијал. Часопис за средњовековне студије 7 (2019) 103–114 Initial. A Review of Medieval Studies 7 (2019) 103–114 УДК: 930.2:003.074(497.11)''13/14'' 091=124(272-788.3)''13/14'' DOI: 10.29341/IN.07.0.103114 Александар Крстић Историјски институт Кнез Михаилова 36/II, Београд, Србија [email protected] ДВА СВЕДОЧАНСТВА О АВГУСТИНСКОМ МАНАСТИРУ У ЕРДШОМЉУ (ВРШЦУ) ИЗ XIV И XV ВЕКА Апстракт: У раду се саопштавају подаци једног документа Чанадског каптола из 1406. године, који у себи садржи и препис акта истог каптола из 1342. године. Из ових докумената се види да је у насељу Ер(д)шомљо, данашњем Вршцу, у XIV и почетком XV века постојао августински манастир Светог Јована Крститеља. Постојање манастира августинског реда у овом средњовековном трговишту у данашњем јужном Банату до сада није било познато у историографији. Вести из поменутих докумената сагледани су у светлу других података о црквеним институцијама у Ер(д)шомљу у средњем веку. Кључне речи: Ер(д)шомљо, Вршац, августинци, доминиканци, манастир, средњи век О прошлости средњовековног насеља Ер(д)шомљо,1 данашњег Вршца у јужном Банату, и његовим црквеним установама писано је у више наврата у савременој мађарској, румунској и српској историографији.2 Међутим, колико је нама познато, постојање августинског 1 У изворима из XIII и XIV века наводи се као Érdsomlyó, а од XV века преовлађује облик Érsomlyó. За етимологију назива видети напомену 12. 2 Најновија монографија о средњовековној историји Вршца, где је дат и преглед ранијих истраживања и наведена релевантна литература: А. КРСТИЋ, Између брега и рита: Ер(д)шомљо – Вршац у средњем веку, Београд 2019 [A. KRSTIĆ, Između brega i rita: Er(d)šomljo – Vršac u srednjem veku, Beograd 2019]. Од ранијих историографских дела која се баве црквеним установама у Ердшомљу издвајамо: GY. GYÖRFFY, Az Árpád-kori Magyarország történeti földrajza (даље: Történeti földrajz), III, Budapest 1987, 473–476, 493–494; L. KOSZTA, DélMagyarország egyházi topográfiája a középkorban, in: A középkori Dél-Alföld és 103 Иницијал. Часопис за средњовековне студије 7 (2019) 103–114 манастира Светог Јована Крститеља у овом трговишту подно истоимене тврђаве на Вршачком брегу до недавно није било регистровно у историјској науци.3 Један документ које је издао Чанадски каптол 1406. године, и који садржи препис кратке исправе исте црквене установе с улогом места јавне вере из 1342. године,4 једини – за сада – сведочи о постојању овог манастира. Поменута исправа, која бележи једну скромну даровницу у корист наведеног манастира, чува се у Надбискупском архиву у Острогону у Мађарској.5 Будући да се ради о изолованом документу штурог садржаја, овај извор нужно отвара више питања него што даје одговора. Ипак, и такав какав је, он допуњује наша знања о средњовековној прошлости Вршца, али и о делатности августинаца на простору Баната у средњем веку, откривајући један до сада непознати манастир Реда светог Августина у Подунављу. Због тога смо сматрали корисним за будућа истраживања да објавимо критичко издање овог документа.6 Најранији писани помен насеља Ердшомљо потиче из 1227. године, из времена када је калочки надбискуп Угрин Чак заменио овај наследни породични посед са угарским краљем Андријом II (1205–1235) за град Пожегу у Славонији. 7 Ердшомљо је остао део Szer, ed. T. KOLLÁR, Szeged 2000, 55–70, p. 64; D. ŢEICU, Die ekklesiastische Geografie des mittelalterlichen Banats, Bucureşti 2007, 27, 148–149; Z. ČEMERE, Srednjovekovni manastiri Banata i Pomorišja, Kikinda, 2008, 64–65, 68, 89, 94, 140. 3 Податке о августинском манастиру у Ердшомљу који проистичу из исправа Чанадског каптола из 1342. и 1406. године саопштили смо у монографији: А. КРСТИЋ, Између брега и рита, 75–76, 113, 154. 4 О столном каптолу у Чанаду на Моришу и његовој улози у својству места јавне вере (locus credibilis) током средњег века видети: K. JUHÁSZ, A csanádi székeskáptalan a közepkorban (1030–1552), Mako 1941. 5 Prímási Levéltár, Esztergom, Esztergomi Székesfőkáptalan Magánlevéltára, Acta radicalia 73 C. 30. Црно-бели снимак исправе чува се у Мађарском националном архиву у Будимпешти (Маgyar nemzeti levéltar országos levéltara) у серији Diplomatikai fényképgyűjtemény (MNL-OL, DF) 238364. Снимак је приступачан на: https://archives.hungaricana.hu/hu/charters/view/96952/. Наше издање приређено је према овом снимку. 6 Кратак мађарски регест исправе из 1342. године објављен је 2007. године у 26. тому новог Дипломатара Анжујског доба: F. PITI, Anjou-kori oklevéltár, XXVI (1342), Budapest–Szeged 2007, 64, nr 30. С друге стране, документ Чанадског каптола из 1406. није забележен у Дипломатару Жигмундовог доба: E. MÁLYUSZ, Zsigmond-kori oklevéltár, II/1 (1400–1406), Budapest 1958. 7 T. SMIČIKLAS, Diplomatički zbornik Kraljevine Hrvatske, Dalmacije i Slavonije, III, Zagreb 1905, 264; I. SZENTPÉTERY, Az Árpád-házi királyok okleveleinek kritikai jegzyéke (Regesta regum stirpis Arpadianae critico-diplomatica), I/1 (1001– 1270), Budapest 1923, 140; А. КРСТИЋ, Између брега и рита, 40–42. 104 А. Крстић, Два сведочанства о августинском манастиру у Ердшомљу краљевског домена кроз читав XIII и XIV век. Сматра се да је још пре монголске најезде (1241–1242) заслугом краља Андрије II у Ердшомљу подигнут доминикански манастир. 8 Према житију светог Доминика с краја XIII столећа, манастир у „области“ Sumlu врло је поштован међу локалним становништвом због својих реликвија, те је био и познато место ходочашћа. 9 Овај манастир основан је у малом, недовољно урбанизованом месту близу границе, што је било у супротности са праксом да се доминиканци насељавају превасходно у великим градским центрима. По свему судећи, манастир је првенствено требало да има мисионарску улогу према некатоличком становништву унутар и изван угарских граница, на суседним територијама на које је претендовала угарска круна. 10 Овај манастир преживео је инвазију Монгола и помиње се у попису доминиканских манастира у Угарској, који је 1303. године сачинио Бернар Ги (Бернардо Гвидонис).11 L. KOSZTA, Dél-Magyarország egyházi topográfiája, 64; Z. ČEMERE, Srednjovekovni manastiri, 64–65, 94, 140; А. КРСТИЋ, Између брега и рита, 42–45. 9 Житије бележи већи број чуда (ускрснућа и исцељења) која су се догодила у манастиру или околини због молитава упућених светом Доминику. Верници су се заветовали свецу да ће приступити „ad suas reliquias in Sumlu visitandas personaliter nudis pedibus“, што су и чинили: Catalogus fontium historiae Hungaricae aevo ducum et regum ex stirpe Arpad descendentium ab anno Christi DCCC usque ad annum MCCCI, III, collegit A. F. GOMBOS, Budapestini 1938, 2336–2338; GY. GYÖRFFY, Történeti földrajz, III, 493; D. ŢEICU, Die ekklesiastische Geografie, 148–149. Није јасно шта овде тачно треба подразумевати под реликвијама, пошто се мошти светог Доминика од времена његове смрти (1221) чувају у Болоњи. У катедрали Светог Доминика за њих је израђен раскошан саркофаг 1267. године, док се глава свеца чува у украшеном реликвијару: V. ALCE, The Basilica of Saint-Dominic in Bologna, Bologna 1997. 10 L. KOSZTA, Dél-Magyarország egyházi topográfiája, 63–66; Z. ČEMERE, Srednjovekovni manastiri, 61–65. Видети и: P. ENGEL, The Realm of St Stephen. A History of Medieval Hungary 895–1526, London–New York 2001, 95–96; П. РОКАИ, З. ЂЕРЕ, Т. ПАЛ, А. КАСАШ, Историја Мађара, Београд 2002 [P. ROKAI, Z. ĐERE, T. PAL, A. KASAŠ, Istorija Mađara, Beograd 2002], 71; Б. СТОЈКОВСКИ, Августинци и доминиканци у средњовековном Срему, у: Средњовековна насеља на тлу Војводине, историјски догађаји и процеси, ур. Ђ. ХАРДИ, Сремска Митровица 2013 [B. STOJKOVSKI, Avgustinci i dominikanci u srednjovekovnom Sremu, in: Srednjovekovna naselja na tlu Vojvodine, istorijski događaji i procesi, ed. Đ. HARDI, Sremska Mitrovica 2013], 156–158. 11 N. PFEIFFER, Die Ungarische Dominikanerordenprovinz von ihrer Gründung bis zur Tatarenverwüstung 1241–1242, Zürich 1913, 39, 150; GY. GYÖRFFY, Történeti földrajz, III, 493–494; Z. ČEMERE, Srednjovekovni manastiri, 67–68; D. ŢEICU, Die ekklesiastische Geografie, 148. 8 105 Иницијал. Часопис за средњовековне студије 7 (2019) 103–114 У ретким, сада познатим изворима о овом доминиканском манастиру име области, односно насеља у коме се он налазио бележи се у облику Sumlu и Simulu, што је варијанта топонима Шомљо (Somlyó). У савременој историографији неподељено је прихваћено да се ради о Ердшомљу, дакле Вршцу, а не о насељу Мезешомљо (Mezősomlyó)12 – Шемљугу, код садашњих места Шемлаку Маре и Гатаја у румунском Банату северно од Вршца.13 Иначе, у трговишту Мезешомљо, које је током средњег века било веће и развијеније насеље од Вршца, постојало је више црквених објеката и установа. Краљ Бела IV (1235–1270) основао је у Мезешомљу августински манастир посвећен светом мученику Томи Бекету. Још половином XII века у овом насељу се налазила црква Светог краља Стефана, код које су средином XIV века одржаване скупштине племства Крашовске жупаније. У другој половини XIII столећа у Мезешомљу, на речним острвима на Брзави постојале су црква Светог Спаса и капела Блажене Девице Марије. У првој половини XV века забележена је и парохијска црква Светог Мартина.14 Сматра се да је у деценијама након монголске најезде подигнута и камена тврђава у Ердшомљу, односно замак на данашњем Вршачком брегу. Ипак, први сигуран и недвосмислен помен кастелана – заповедника краљевске тврђаве Ердшомљо потиче из 1323. године. То јасно и несумњиво доказује да је вршачка тврђава била изграђена пре тога. 15 Иако се Ердшомљо налазио на важном путном правцу који је повезивао Темишвар са Подунављем, те је стога било трг (forum) још у првој трећини XIV века, насеље се није брзо развијало као привредни и урбани центар. Као парохијско место, Ердшомљо је 1334. године убележен у попису папске десетине, која је у Somlyó је мађарски ороним, односно назив за (огољени) врх, планину, брег. Насеља Érdsomlyó („Шумовити“ или „Горски Шомљо“) и Mezősomlyó („Пољски Шомљо“) добила су своја имена према природним карактеристикама рељефа. О топонимима Ердшомљо и Мезешомљо видети: А. КРСТИЋ, Између брега и рита, 11–13, с одговарајућом литературом. 13 GY. GYÖRFFY, Történeti földrajz, III, 493–494; L. KOSZTA, Dél-Magyarország egyházi topográfiája, 64; D. ŢEICU, Die ekklesiastische Geografie, 27, 148– 149; Z. ČEMERE, Srednjovekovni manastiri, 64–65, 67–68, 94, 140; А. КРСТИЋ, Између брега и рита, 42–45, 75–76. 14 GY. GYÖRFFY, Történeti földrajz, III, 493–494; D. ŢEICU, Die ekklesiastische Geografie, 29, 123; 217–218. 15 L. BLAZOVICH – L. GÉCZI, Anjou-kori oklevéltár, VII, Budapest – Szeged 1991, 326, nr 712; А. КРСТИЋ, Између брега и рита, 56–58, и даље. 12 106 А. Крстић, Два сведочанства о августинском манастиру у Ердшомљу Угарском краљевству скупљана од 1332. до 1337. године. 16 Парохијска црква била је посвећена Богородици, како се види из једне папске исправе настале 1429. године (ecclesia B. Marie de Ersomellia, Senad diocesis).17 Вршачки парох Михаило је 1334. године скупљачима папске десетине предао свега 12 банских динара, што је била доста скромна сума за парохије у Чанадској бискупији.18 Међутим, из поменутог акта Чанадског каптола од 24. јануара 1342. године сазнајемо да је у Ердшомљу у то време постојао августински манастир Светог Јована Крститеља. Наиме, тада је племић Гал од Омора,19 зарад спаса своје и душа својих родитеља, пред Чанадским каптолом учинио даровницу у своје и у име свог потомства, одређујући да се сваке године на празник светог апостола Томе, 21. децембра, из његовог млина у Гатаји даје десет кабала брашна, као и једно свињче fratribus sancti Augustini in claustro sancti Johannis Baptiste in Erdsomlyo residentibus.20 Исправа је сачувана у трансумпту, у 16 Rationes collectorum pontificiorum in Hungaria 1281–1375, Monumenta Vaticana historiam regni Hungariae illustrantia, I–1, Budapestini 1887, 153; T. ORTVAY, Magyarország Egyházi földleirása a XIV század elejen. A pápai tizedjegyzékek alapján feltüntelve, Budapest 1891, 488–489; А. КРСТИЋ, Између брега и рита, 74–77. 17 Гргур, син Домиников, аколит (припадник нижег свештеничког реда) и вратар парохијске цркве Блажене Марије у Ершомљу у Чанадској дијецези, поднео је молбу за примање сакрамента светих редова, што му је папска курија одобрила 30. априла 1429. године, уколико је достојан: P. LUKCSICS, XV. századi pápák oklevelei, I, Budapest 1931, 237; P. ROKAI, Dodela duhovnih milosti i crkvenih „beneficija“ licima i ustanovama u naseljima sa tla Vojvodine i Srbije u vreme pontifikata Martina V (1415–1431), у: Средњовековна насеља на тлу Војводине, историјски догађаји и процеси, ур. Ђ. ХАРДИ, Сремска Митровица 2013 [Srednjovekovna naselja na tlu Vojvodine, istorijski događaji i procesi, ed. Đ. HARDI, Sremska Mitrovica 2013], 143–144; D. ŢEICU, Die ekklesiastische Geografie, 261. 18 Rationes collectorum pontificiorum in Hungaria 1281–1375, 153; T. ORTVAY, Magyarország Egyházi földleirása, 488–489; А. КРСТИЋ, Између брега и рита, 76–77. 19 Гал од Омора, син Николе, био је племић из Крашовске жупаније, који се у дипломатичким изворима јавља од 1317. до 1342. године. Племићки наслов носио је по свом поседу Омор, данас Ровиница Маре у румунском Банату, североисточно од Денте. Припадао је оном делу угарског племства који се истакао у служби новог владара Карла I Роберта Анжујског (1301–1342). Био је специјални краљевски нотар (1317–1329) и кастелан краљевске тврђаве Угроц (Ухровец) у Тренчинској жупанији у данашњој Словачкој: P. ENGEL, Magyarország világi archontológiája 1301–1457, Budapest 1996, I, 450, 470; II, 177, где су наведени и одговарајући извори о овом властелину. 20 MNL-OL, DF 238364; F. PITI, Anjou-kori oklevéltár, XXVI (1342), Budapest – Szeged 2007, 64, nr 30. 107 Иницијал. Часопис за средњовековне студије 7 (2019) 103–114 другом акту истог каптола од 4. јула 1406. године. Тада је на захтев Стефана, приора августинског манастира Светог Јована Крститеља у Ердшомљу, Чанадски каптол издао препис поменутог документа из 1342. године у облику своје привилегије.21 Будући да су, за сада, ово једини познати подаци о манастиру Светог Јована у Ердшомљу, није јасно да ли се ради о новом, до сада непознатом обитавалишту августинских фратара које је можда подигнуто у овом месту током прве половине XIV века, или је у питању ранији доминикански манастир који су преузели августинци. Индикативно је да о доминиканском манастиру у Ердшомљу нема података након поменутог пописа Бернара Гија с почетка XIV столећа. С друге стране, августинци, који су 1256. године такође постали просјачки ред, држали су и током прве половине XIV века свој манастир у Мезешомљу.22 У недостатку друге изворне грађе може се само нагађати да ли је оснивање манастира Светог Јована Крститеља у Ердшомљу (или његово преузимање) резултат делатности августинских фратара из педесетак километара удаљеног Мезешомља, или из неког другог центра. Индикативно је да је насеље Гатаја, где се на реци Брзави налазио млин дародавца Гала од Омора, лежало у непосредној близини Мезешомља (Шемљуга), а не Ердшомља (Вршца). Пошто се и у документу из 1342. и у оном из 1406. године изричито наводи да је манастир Светог Јована у Ердшомљу, не може се сумњати да се ради о грешци, односно о мешању два насеља сличног имена. Можда је побожни Гал своје брашно из гатајског млина даровао удаљенијем, а не суседном августинском манастиру управо због тога што су две поменуте монашке обитељи биле у некој међусобној вези.23 У сваком случају, августински манастир Светог Јована 21 MNL-OL, DF 238364. Краљ Карло Роберт је 1330. године потврдио раније (можда кривотворене) повеље краљева Стефана V и Ладислава IV издате августинском манастиру Светог мученика Томе у Мезешомљу: Monumenta ecclesiae Strigoniensis, I, ed. F. KNAUZ, Strigonii 1874, 582–583; II, 1882, 90; III, ed. L. C. DEDEK, Strigonii 1924, 162; I. SZENTPÉTERY, Az Árpád-házi királyok okleveleinek kritikai jegyzéke. Regesta regum stirpis Arpadianae critico diplomatica, II/1, Budapest 1943, 103, nr 2076; GY. GYÖRFFY, Történeti földrajz, III, 493–494. Сматра се да је манастир вероватно страдао већ у време првих турских пустошећих упада на територију Баната крајем XIV века: L. KOSZTA, Dél-Magyarország egyházi topográfiája, 61, 68; D. ŢEICU, Die ekklesiastische Geografie, 217; Z. ČEMERE, Srednjovekovni manastiri, 69–70, 94, 142. 23 У Гатаји је средином XIV века основан и манастир павлинског реда: L. KOSZTA, Dél-Magyarország egyházi topográfiája, 62; D. ŢEICU, Die ekklesiastische Geografie, 104; Z. ČEMERE, Srednjovekovni manastiri, 95, 102–103, 143. 22 108 А. Крстић, Два сведочанства о августинском манастиру у Ердшомљу Крститеља у Ердшомљу био је активан и почетком XV столећа, када се на његовом челу налазио поменути приор Стефан. Каква је била каснија судбина ове монашке обитељи није познато, пошто о августинском манастиру у Ер(д)шомљу нема сачуваних других података. Имајући у виду судбину већег броја католичких духовних средишта са територије јужне Угарске, може се претпоставити да су османски упади у крајеве јужног Баната током друге половине XV и првих деценија XVI века, праћени разарањем и депопулацијом, довели и до нестанка августинског манастира у Вршцу. 24 На основу археолошких налаза може се закључити да се средњовековно насеље Ер(д)шомљо, подграђе истоимене тврђаве, простирало на уздигнутом терену од северозападних и западних падина Вршачког брега испод тврђаве до обода Малог вршачког рита. На том простору, који је био насељен још од енеолита, археолошки су потврђени слојеви раносредњовековног насеља IX–X века, затим насеобине XII–XIII столећа, као и позносредњовековног насеља (XV – XVI век).25 У средишњем делу овог простора, што вероватно одговара и средишту средњовековне насеобине, на локацији у Карпатској улици број 20, приликом копања темеља за кућу 1979. године откривени су зидови једне грађевине са апсидом, око које се налазило неколико гробова. Оправдано се претпоставља да се ради о сакралном објекту са некрополом, али није било могуће утврдити план и димензије ове цркве. 26 Она би се могла повезати с поменутом О османским пустошењима вршачког краја у другој половини XV и током прве половине XVI века и времену могућег првог, привременог освајања Вршца, које помиње Евлија Челебија, видети: А. КРСТИЋ, Између брега и рита, 115–127. 25 Ф. МИЛЕКЕР, Вршац у старини, Милекерове свеске 2, Вршац 20092 [F. MILEKER, Vršac u starini, Milekerove sveske 2, Vršac 20092], 186; М. АRALICA, Nalaz eneolitske kulture Salkuca IV u Vršcu, Рад Музеја Војводине [Rad Muzeja Vojvodine] 47/48 (2006) 29–39; ИСТИ, Два гроба касноантичког доба из Подвршанске улице у Вршцу, Гласник Српског археолошког друштва 18 (2002) [М. АRALICA, Dva groba kasnoantičkog doba iz Podvršanske ulice u Vršcu, Glasnik Srpskog arheološkog društva 18 (2002)] 183–198; ИСТИ, Парк болнице Др Славољуб Бакаловић, Археолошки преглед н. с. 4 (2006), Београд 2008, [М. АRALICA, Park bolnice Dr Slavoljub Bakalović, Arheološki pregled n. s. 4 (2006)] 112–114; А. КРСТИЋ, Између брега и рита, 77–79, 101–105. Захваљујем археологу Миодрагу Аралици, кустосу за антику и рани средњи век Градског музеја у Вршцу, што ми је љубазно ставио на увид још необјављену документацију о средњовековним налазима на поменутим локалитетима. 26 J. UZELAC – M. ARALICA, Note archéologique sur une église médièvale de Vârşeţ, Banatica 17 (2005) 597–600. 24 109 Иницијал. Часопис за средњовековне студије 7 (2019) 103–114 парохијском црквом Свете Марије, а можда и са вршачким доминиканским и/или августинским манастиром. Први директор Вршачког музеја Феликс Милекер забележио је да су на падини под Брегом крајем XIX века пронађени капители са стубова и фрагменти осликаног малтера, што би упућивало на црквену грађевину.27 Он је такође навео да су на локалитету Монастириште на потесу Физеш (сада Визош са јужне стране Вршачког брега), у XIX веку у једном винограду откривени трагови простране грађевине.28 Топоним Манастириште могао би се везати за доминикански или августински, али и за православни манастир Виреш Свети Никола у Вршцу, који бележе османски дефтери из друге половине XVI века.29 Постоји мишљење, засновано на префиксу Viroş (од vörös – мађ. црвен), да се овај последњи налазио на локалитету Црвенка, вероватно оном на падинама Вршачког брега, југоисточно од града.30 Опис исправе и дипломатичка анализа Колико се може закључити на основу црно-белог снимка исправе који нам је био приступачан, акт Чанадског каптола од 4. јула 1406. године написан је на пергаменту, готичким курзивом, тамним мастилом у 18 редова. Исправа је оверена висећим каптолским печатом који се на снимку на жалост не види, већ се може уочити само део врпце која је провучена кроз два прореза на доњем делу исправе. Пошто није доступан снимак полеђине документа, не може се рећи да ли се и какве белешке евентуално налазе на њој. Из садржаја овог акта сазнаје се да је несачувана исправа Чанадског каптола из 1342. године са спољне стране била оверена утиснутим каптолским печатом. Обе каптолске исправе имају уобичајену и релативно једноставну структуру, са стандардним почетним и завршним одредбама. Ф. МИЛЕКЕР, Вршац у старини, 186. С. МИЛЕКЕР, Повесница слободне краљеве вароши Вршца, I, Панчево 1886 [S. MILEKER, Povesnica slobodne kraljeve varoši Vršca I, Pančevo 1886], 42. 29 T. HALASI-KUN, Unidentified Medieval Settlements in Southeastern Hungary: Alba Ecclesia, Castrum Ér-Somlyó, Castrum Somlyó, and Maxond, in: Hungaro-Turcica. Studies in Honour of Julius Németh, ed. GY. KÁLDY-NAGY, Budapest 1976, 293–308, pp. 299–300; P. ENGEL, A Temesvári és Moldovai szandzsák, Szeged 1996, 147, 169. 30 T. HALASI-KUN, Unidentified Medieval Settlements, 299–300, претпоставља да је манастир био на потесу Црвенка северно од Вршца, али је извесније да би га требало довести у везу с истоименим потесом на падинама Вршачког брега, југоисточно од града, јер је на суседном потесу Физеш (Визош) у XIХ веку забележен топоним Манастириште: С. МИЛЕКЕР, Повесница, 42. 27 28 110 А. Крстић, Два сведочанства о августинском манастиру у Ердшомљу Документом из 1342. године, кроз форму изјаве пред каноницима, замењује се даровница коју би ауктор Гал од Омора издао дестинатару, тј. августинском манастиру у Ердшомљу. Формулар почиње кратком каптолском интитулацијом са промулгацијом, после чега се у експозитивном делу саопшавају разлози за издавања документа, односно побожна мотивација ауктора. Правни чин – обавеза годишњег давања брашна и једне свиње вршачком манастиру – саопштава се у диспозитивном делу. Завршне одредбе почињу короборацијом, која најављује оверу каптолским печатом. Ту се документ назива патентним писмом (отвореним листом), уз одредбу да ће на евентуални захтев вршачких фратара бити издат у облику привилегијалне повеље. На крају се налази датум, наведен према верском празнику у складу са угарским обичајима. Исправа из 1406. године такође започиње каптолском интитулацијом, после које следи општа инскрипција са салутацијом. Потом долази промулгација са експозицијом, у којој се саопштава молба дестинатара да се изда препис патентног писма из 1342. године, чији садржај се потом доноси у целини. У диспозитивном делу се потврђује аутентичност исправе и саопштава одлука да се њен препис изда у облику привилегијалне повеље. Завршне одредбе такође почињу каптолском короборацијом, која најављује оверу висећим печатом, после чега следи запис о писару, датум и листа каноника Чанадског каптола у својству присутних сведока. Текст исправе Capitulum ecclesie Chanadiensis, omnibus Christi fidelibus, presentibus pariter et futuris, presentium noticiam habituris salutem in Domino sempiternam. |2| Ad universorum noticiam harum literarum nostrarum serie volumus pervenire, quod religiosus vir dominus frater Stephanus, ordinis Beati Augustini |3| prior claustri Beati Johannis de Erdsomlyo, coram nobis personaliter constituendo, exhibuit nobis quesdam literas nostras tenoris infrascripti, |4| a tergo sigillo nostro consignatas, petens nos humili precum instancia, ut tenores earundem presentibus literis nostris inseri et transscribi facere digna|5|remur, quarum tenor talis est: Capitulum ecclesie Chanadensis memorie commendantes, tenore presencium, significamus quibus expedit universis, |6| quod accedens ad nostram presenciam magister Gallus, nobilis de Umor, retulit et confessus est oraculo vive vocis quod ob remedium anime sue et |7| parentum suorum ob salutem de bonis a Deo sibi collatis talem ordinasset ac sanxit et ordinavit, coram nobis elemosinam porrigendam |8| quod ipse et sui successores 111 Иницијал. Часопис за средњовековне студије 7 (2019) 103–114 fratribus Sancti Augustini in claustro Sancti Johannis Baptiste in Erdsomlyo residentibus, in festo beati Thome |9| apostoli de molendino suo de Gathaaly decem cubulos tritici et unum porcum in qualibet anni curriculo seu in singulis annis dare |10| et administrare tenerentur, in cuius rei memoriam presentes literas nostras patentes, sigilli nostri munimine fecimus communiri, promittentes autem quod |11| si presentes demum per dictos fratres ad nos reportate fuerint, in formam privilegii nostri eisdem redigifaciemus. Datum feria quarta proxima ante |12| dominicam Septuagesime, anno Domini millesimo trecentesimo quadragesimo secundo. Nos igitur, peticionem dicti domini Stephani prioris iustam racionique consen|13|taneam fore cognoscentes, prefactas literas non rasas, non cancellatas, non viciatas nec in aliqua sui parte suspectas, sed omni prorsus vicio |14| et suspicione carentes, nil addendo nec minuendo de verbo ad verbum presentibus literis nostris privilegialibus inseri fecimus et transcribi, in cuius |15| rei memoriam firmitatemque perpetuam presentes literas nostras privilegiales emanari fecimus, pendentisque sigilli nostri munimine roborari. Datum per manus |16| discreti viri magistri Mathie lectoris, octo die festi beati regis Ladizlai, anno Domini millesimo quadringentesimo sexto, presentibus honorabilibus |17| et discretis viris, dominis Laurencio preposito, Petro cantore, Andrea custode, Petro Themesiensi, Briccio Oradiensi, Jacobo Ultramorusiensi, Nicolao |18| de Thorontali et altero Nicolao de Crassow archidiaconis, ceteribusque fratribus nostris in Dei ecclesia regi iugiter famulantibus sempiterno. Превод Каптол Чанадске свима у Христу вернима, како садашњима тако и будућима, који буду добили ово обавештење, поздрав у Господу занавек. Желимо збиља да до свих доспе обавештење о овој нашој исправи, да нам је побожни муж, господин фратар Стефан, приор манастира Светог Јована реда светог Августина у Ердшомљу, лично пред нас приступивши, донео једну нашу исправу доле наведеног садржаја, са спољне стране оверену нашим печатом, понизно нас с истрајношћу молећи да изволимо начинити препис садржаја овог нашег писма, који гласи: Каптол Чанадске цркве, садржајем ове исправе остављамо сведочанство и дајемо на знање свима онима којих се то тиче, да је, код нас приступивши, магистар Гал, племић од Омора, известио и гласно и јасно изјавио како је за спас своје и душа својих родитеља од добара које му је Бог дао, пред нама изнету милост тако одредио и 112 А. Крстић, Два сведочанства о августинском манастиру у Ердшомљу установио, да он лично и његови наследници имају фратрима светог Августина који бораве у манастиру Светог Јована Крститеља у Ердшомљу из свог млина у Гатаји годишње давати и додељивати по десет кабала брашна и једно свињче на празник светог апостола Томе,31 дакле сваке године, о чему смо за сведочанство сачинили овај наш отворени лист, оверен нашим печатом, јамчећи пак да ћемо ову исправу редиговати у облику наше привилегије, ако нам је управо поменути фратри буду донели натраг. Дано у среду пред недељу Седамдесетнице, лета Господњег хиљаду триста четрдест другог.32 Стога, просудивши да је молба реченог господина приора Стефана праведна и образложена, будући да поменута исправа није остругана, преправљана ни искварена, нити у било ком делу сумњива, већ је сасвим без сваке погрешке и сумње, ми смо је овом нашом привилегијалном повељом преписали и пренели од речи до речи, без додавања или умањивања, о чему смо за трајно сведочанство и утврђивање сачинили ову нашу привилегијалну повељу и дали је оверити нашим висећим печатом. Дано руком разборитог мужа, магистра Матије лектора, осмог дана од празника светог краља Ладислава, лета Господњег хиљаду четиристо шестог,33 у присуству часних и разборитих мужева, господе Лаврентија препозита, Петра кантора, Андрије кустода, Петра тамишког, Брикција арадског, Јакова прекоморишког, Николе торонталског и другог Николе крашовског архиђакона,34 и друге наше браће која непрекидно служе краљу у Божијој цркви. 21. децембра 24. jaнуара 1342. године 33 4. jула 1406. године 34 О архиђаконатима Чанадске бискупије видети: T. ORTVAY, Magyarország Egyházi földleirása, 380–494; D. Ţeicu, Die ekklesiastische Geografie, 17–22; Z. Čemere, Srednjovekovni manastiri, 34–35. 31 32 113 Иницијал. Часопис за средњовековне студије 7 (2019) 103–114 Aleksandar Krstić TWO TESTIMONIES ABOUT THE AUGUSTINIAN MONASTERY IN ÉRDSOMLYÓ (VRŠAC) FROM THE 14TH AND 15TH CENTURIES Summary The paper presents the critical edition of a charter issued by the Chapter of Csanád in 1406, which contains the transcription of an act of the same chapter from 1342. The charter is now kept at the Primate Archives (Prímási Levéltár) in Esztergom. These documents show that an Augustinian monastery, dedicated to Saint John the Baptist, existed in Érdsomlyó in southern Hungary (today Vršac in Serbia) during the 14th and at the beginning of the 15th centuries. Until now, the existence of a monastery of the Augustinian order in this medieval market town has not been noticed in historiography. Information from the aforementioned documents was analyzed in the light of other data on church institutions in Ér(d)somlyó in the Middle Ages. Keywords: Ér(d)somlyó, Vršac, the Augustinian order, the Dominican order, monastery, the Middle Ages. Чланак примљен: 10. октобра 2018. Чланак прихваћен: 4. септембра 2019. 114 Иницијал. Часопис за средњовековне студије 7 (2019) 115–138 Initial. A Review of Medieval Studies 7 (2019) 115–138 UDC: 930.2:003.074(497.11)''1506'' 091=163.41(234.425.21)''1506'' DOI: 10.29341/IN.07.0.115138 Taisiya Leber Johannes Gutenberg University of Mainz Saarstraße 21, 55122, Mainz, Germany [email protected] MILICA JAKŠIĆ’S CHARTER FOR HILANDAR MONASTERY (1506)* Abstract: This act was issued on the 26th May 1506 by Milica and her sons voevoda Stefan and voevoda Mark Jakšić for the Hilandar monastery on the Mount Athos. The donors promise to donate every year a sum of 130 duсats to the Hilandar Monastery during their lifetime to be considered as founders and renovators (ктитори и обновители) of this great imperial (царски) monastery. In return for their yearly donation, they expect to participate in the life of the monastery and to be commemorated together with their deceased relatives – Stefan and Dmitar Jakšić. Their names have to be written down in the commemorative book of the monastery. The other prescriptions contain a detailed list of commemorative services that the donors and their deceased relatives expect from the monks for their donation. Keywords: Jakšić family, Milica Jakšić, Hilandar monastery, 16th century, Mount Athos, Russia, diplomatics, edition and commentary. Milica’s charter (1506) is one of three late medieval Serbian charters that were preserved only in one handwritten version – in a Russian miscellany of the 16th century from the so called Josef-Volokolamsk collection. There are no traces of these three acts in the archive of Hilandar monastery, making this manuscript (No. 151/514) to be the only source on three donations iniated by noble Serbian families of Branković (Angelina and her sons, 1496) and Jakšić (Milica and her sons, 1506), and by * Funded by the Deutsche Forschungsgemeinschaft (DFG, German Research Foundation) – project number PA 736/9-1, within the framework of the SPP 1981 Transottomanica (313079038). 115 Initial. A Review of Medieval Studies 7 (2019) 115–138 the Moldavian voevoda Peter Rareş (1533) to the Hilandar monastery. These three charters (ff. 459–470a) were discovered and edited by Kapiton Nevostruev in 1869 that remains until today the only edition of these documents.1 It seems to be a complicated task to provide an appropriate diplomatic analysis to a charter that is only avaible in a handwritten miscellany that was created several decades later than the charter itself – the manuscript dates to 1563 – and in a different linguistic environment. It is not clear, where the scribe of the miscellany had had an access to the text of Milica’s charter. It is possible that he copied it from another manuscript, but the one that had originated from the Hilandar monastery or from the Serbian monasteries on Fruška gora. Milica’s charter starts on the top of the foil 462a. The first letter is red, the rest of the text is written with black ink. Some initials are accented, especially in the signature on the last page of the charter (f. 468), but they are all in black. It remains unclear, if it was the scribe’s initiative to accentuate the first letter with red colour, or if he was following the sample of another manuscript he was using. On the one hand, numerous sections of the miscellany start often with red initials. On the other hand, it is possible that Jakšić-family insisted on using red ink in their charter, as they wanted to demonstrate their connection to the medieval tradition of Serbian royal diplomatics.2 About two-thirds of the text consists of the arenga without any titulature or any reference to the context of donation, but with pretty abstract theological statements (ff. 462a–466). On the folio 466 starts the expositio of the donors with their religious motivation – to achieve intercession and prayers of Theotokos they bring their donation to the Mother of God in hope to be rewarded a hundredfold and to inherit eternal life. That is why Milica and her sons took a decision to become founders and renovators of the Hilandar monastery, the great imperial monastery that had been founded by Holy Simeon and Sava. (f. 466a) Also this part seems to be not very concrete in explaining, why Milica and her sons wanted to support this particular monastery and without historical details or indications 1 See: K. NEVOSTRUEV, Tri hrisovulje u Hilandaru, Glasnik Srpskog učenog društva 25/8 (1869) 272–287. 2 On the significance of red ink as a mark of sovereign power in document production of Nemajić dynasty in the context of Byzantine diplomatic tradition, see: N. PORČIĆ, „Carske šare crvene“: o zastupljenosti i obrascima upotrebe crvenog mastila u dokumentima Nemanjića, Zbornik radova Vizantološkog instituta 53 (2016) 255–273. 116 T. Leber, Milica Jakšić’s Charter for Hilandar Monastery (1506) of legitimacy of the new patrons.3 The dispositio of Milica’s act (ff. 466– 468) consists of the statement of intent of Milica Jakšić and her sons to become founders and renovators of the Hilandar monastery in order to achieve commemoration for themselves and their deceased relatives. Only after a long description of commemorative measures comes the promise of yearly donation of 130 dukats during the lifetime of the donors. The charter is dated very precisely with the year 7014 AM (since world creation), indiction, the circle of the sun and the moon as well as with the month and day (all dates written down with Cyrillic alphabetic numerals). All of these year designations are in accord with each other, which implies that there are no mistakes in calculation, as was often the case. Such detailed dating of a charter is pretty unusual for the Serbian diplomatic tradition. Stanoje Stanojević mentioned in his study of dating of Serbian charters only three acts that have similar dating as this Milica’s charter – the one by king Milutin (1302)4 and two by despot Đurađ Branković (1445)5 – with the year, circle of the sun, circle of the moon, the indiction, the month and day6 (the last ones only in Branković’s acts from the same date and with identical linguistic features like the circle of the sun, circle of the moon). As the place, where the charter was issued, is indicated Nađlak, the domain of Serbian noble family Jakšić on Hungarian territories (today in Romania). The copy of the charter in this Russian miscellany is written in book minuscule, the language and orthography correspond to the Slavonic texts of Russian origin, without any specific Serbian elements. Translation of the narratio (main part) of the charter Therefore, we, in Christ God faithful lady Milica with my Godgiven and beloved sons – voevoda lord Stefan and voevoda lord Mark Jakšić have accepted to be founders and renovators of the imperial great monastery The Entry of the Most Holy Theotokos into the Temple called 3 Even Angelina's charter seems more precise in the part about the motivation of the donors. About some examples of late medieval expositio with numerous historical details see e.g.: S. STANOJEVIĆ, Studije o srpskoj diplomatici: VII Intervencija (peticija), VIII Ekspozicija (naracija), IX Dispozicija, Glas Srpske kraljevske akademije 96 (1920) 79–152, here p. 139. 4 F. MIKLOSICH, Monumenta Serbica spectantia historiam Serbiae, Bosniae, Ragusii, Vienna 1858, 66. 5 F. MIKLOSICH, Monumenta Serbica, 436 and 437. 6 See: S. STANOJEVIĆ, Studije o srpskoj diplomatici: XVI Pečat, XVIII Datiranje, Glas Srpske kraljevske akademije 132 (1928) 1–59, here p. 52. 117 Initial. A Review of Medieval Studies 7 (2019) 115–138 Hilandar, which is on the Holy Mountain Athos. This was created by Saint Simeon, the New Myrrh-streamer, as well as by Saint and Miracleworker Sava due their numerous efforts and achievements in praise of glorified in Trinity Our Lord and Saviour Jesus Christ and as an eulogy to Our Most Holy Lady Theotokos and Virgin Mary. And we will help the Holy Monastery and direct it, as much as it shall be in our power. And we should have commemoration in the same way as the former holy founders. The names of the deceased lord and voevoda Stefan and lord Dmitar should be written down into [the list for commemoration during] the proskomedia7 as well as into the commemoration book (поминникъ). Also we [our names] should be taken into the proskomedia and into the holy commemoration book. And the service should be held for us – a common paraklesis8 and a liturgy on Wednesday. One priest and one deacon should celebrate liturgy – the one for us who are alive and another for the deceased lord Stefan and Dmitar. And for dinner prilivok9 should be given out to brethren. Also yearly commemoration has to be celebrated for deceased lord Stefan, as the holy tradition for holy founders and rulers prescribes, with common kolivo10 and liturgies, and dinner, and prilivok in January on the 28th day. The same is for deceased lord Dmitar in the month of March on the 12th day. And also this way we should be commemorated after we have passed away, according to the custom as it is done for the holy founders with kolivo, liturgies and prilivok. And that is why we donated from the place of our dominion that God had given us and promised to the holy monastery of Our Most Holy Lady Theotokos and Virgin Mary to give it every year 130 ducats during our lifetime for the salvation of the soul of our faithful parents and brothers, as well as for our souls, of the ones who are still alive. And so we bring you this small donation, o rejoicing Theotokos, be a helper for us in this life, devastate visible and invisible enemies and be a strong pillar and weapon in battles, a protector and vindicator from our enemies, be a voevoda invincible for us, 7 Greek: προσκοµιδή, the Liturgy of Preparation, the act of preparing the bread and wine for the Eucharist. 8 Greek: παράκλησις, a service of supplication for the welfare of the living. 9 Prilivok – wine or wine distribution for the sake of commemoration in Serbian context. It is a term that is not used in Russian medieval or Early Modern sources in the context of coommemorative measures, but only as drinkng solemnly to the health of Tsars or princes. See e.g. L. STEINDORFF, Memoria in Altrußland: Untersuchungen zu den Formen christlicher Totensorge, Quellen und Studien zur Geschichte des östlichen Europas 38, Stuttgart 1994, 51. 10 Greek: κόλλυβα, traditional dish of wheat that is used for commemorations of the dead. 118 T. Leber, Milica Jakšić’s Charter for Hilandar Monastery (1506) unworthy people. And in the day, when your son wants to come and to judge the world, be my cover and helper, and salvation to our souls. And let us be honoured to stand on the right of your son, our Lord, with all saints who please God. Amen. This chrysobull was written in the year 7014 since world creation. Indiction 9, the circle of the sun 14, the circle of the moon 3, in the month of May, 26th day. In Nadlak. In Christ Lord faithful lady Milica and lord voevoda Stefan and lord voevoda Marko Jakšić. Prosopographical data Initiators of this charter are Milica Jakšić and her two sons – Stefan and Marko Jakšić, representatives of the famous Serbian noble family Jakšić, living on the territory of the Kingdom of Hungary since the second part of the 15th century. In the text are also mentioned two of their deceased relatives – another Stefan (d. 1489) and Dmitar Jakšić (d. 1486) – respectively father and paternal uncle of Milica’s sons Stefan and Marko. Milica was Stefan Jakšić’s widow. Together they had two sons, Stefan and Marko, and three daughters: despotica Jelena (despot John Branković’s and later John Berislavić’s wife), Irina (herzog Matija Kosača’s wife) and Anna Jakšić, who was married to the Russian noble Vasiliy Glinskiy (mother of Elena Glinskaya and grandmother of the Tsar Ivan IV). Some historians suggest that this Milica was a daughter of another rich Serbian noble on Hungarian territories, of Miloš Belmužević. She and her mother Olivera should have been his only heirs and received all his properties after his death in 1501.11 However, Adrian Margina has convincingly proved that Milica Belmužević and Milica Jakšić were not one and the same person. According to his recent investigation, the daughter of voevoda Belmužević was and could not be married to one or another Stefan Jakšić, so this historiographic presumption about the alliance of these two noble families must have been false.12 Thus we do not have any 11 See here with the list of bibliography: D. MIKAVICA – N. LEMAJIĆ – G. VASIN – N. NINKOVIĆ, Srbi u Habzburškoj monarhiji. Vol. 1, Novi Sad 2016, 21. There can remain some doubts about the personality of Milica because (according to Sima Ćirković and repeated by Miloš Ivanović) Milica Belmužević was a minor in 1501 and she married later Stefan Jakšić (the younger one, Stefan and Milica’s son and Marko’s brother), about whom it is known that his wife’s name was also Milica. See: Istorija srpskog naroda III–1, ed. R. SAMARDŽIĆ, Belgrade 1993, 458 (S. ĆIRKOVIĆ); M. IVANOVIĆ, Vlastela države srpskih despota (PhD dissertation), Belgrade 2013, 405; A. KRSTIĆ, Novi podaci o vojvodi Milošu Belmuževiću i njegovoj porodici, Initial: A Review of Medieval Studies 1 (2013) 161–185, here pp. 178–179. 12 A. MAGINA, Milica Belmužević: l’histoire d’une noble dame du XVIe siècle, Initial: A Review of Medieval Studies 2 (2014) 145–162, here pp. 148–149. 119 Initial. A Review of Medieval Studies 7 (2019) 115–138 clue about the ancestry of Milica Jakšić, although according to her name that was very popular among Serbs during this period, she was definitely of Serbian descent. Pretty well is known and studied the origin of brothers Stefan and Dmitar Jakšić, voevoda Jakša’s sons. The founder of this noble kin Jakša Brežić lived in Serbian Despotate and presumably received his title from despot Đurađ Branković (1427–1456),13 in whose military campaings Jakša actively took part. One of the most famous actions was his participation in the siege of Constantinople in 1453 on the side of the Ottomans that was mentioned by Konstantin from Ostrovica. He possibly knew personally also Jakša’s sons, about them he wrote that they lived in Hungary.14 According to historians, Jakša’s sons Stefan and Dmitar Jakšić probably moved to Hungary between 1459 and 1464, where they had possessed some and later received some further estates from the king Matthia in the region of Nađlak (Nagylak).15 Stefan and Dmitar together with Stefan’s sons – Stefan and Marko Jakšić – are considered heroes and courageous warriors in the Serbian folk tradition. It was one of the most respected Serbian noble families who entered into the service of the Hungarian-Croatian kings. In 1470s Dmitar Jakšić fought on the side of the Hungarian king Matthias Corvinus (1458–1490) against the King of Poland Casimir IV Jagiellon (1440–1492) and for his valor received together with his family numerous new estates in Hungary.16 In 1479 Dmitar Jakšić lead a detachment of 900 Serbs against Turks in the HungarianOttoman battle of Breadfield in Transylvania that resulted with an important victory of the Kingdom of Hungary.17 His and his brother’s successes in fighting Ottomans were rewarded by Hungarian authorities with further lands that would also allow their heirs to finance their generous donation for the Hilandar monastery and other religious endowments.18 13 M. IVANOVIĆ, Vlastela države srpskih despota, 265; D. MIKAVICA ET AL., Srbi u Habzburškoj monarhiji, 21. 14 KONSTANTIN MIHAILOVIĆ IZ OSTROVICE, Janičarove uspomene ili Turska hronika, transl. and ed. Đ. ŽIVANOVIĆ, Belgrade 1959, chapter 26. 15 D. MIKAVICA ET AL., Srbi u Habzburškoj monarhiji, 21. On some aspects of Serbian emigration to Hungarian territories see: M. ILIĆ, Discourse and Ethnic Identity: The Case of the Serbs from Hungary, München – Berlin – Washington D.C. 2014, 14, 63. 16 M. IVANOVIĆ, Vlastela države srpskih despota, 400. For the documents on the Jakšić family (1467–1511) from the archives of Budapest see: J. RADONIĆ, Prilozi za istoriju braće Jakšića, Spomenik Srpske kraljevske akademije 59 (1923) 63–75. 17 M. IVANOVIĆ, Vlastela države srpskih despota, 401. 18 For example, Jakšić family is considered to be one of the founders of the Bezdin monastery in Banat (its church The Entry of the Most Holy Theotokos into 120 T. Leber, Milica Jakšić’s Charter for Hilandar Monastery (1506) Dmitar was killed in Smederevo in 1486, while he was returning from a diplomatic mission to the Ottoman court.19 His elder brother Stefan died in the service of King Matthias Corvinus in Vienna in January 1489.20 About the fate of Stefan’s and Milica’s sons is known that Marko was married with Polixenia, who according to the Ruvarčev rodoslov originated from Venice and with whom he had three daughters and one son.21 According to the documents from Romanian archives recently published by Adrian Magina, Marko had only female descendants (six daughters), that is why he had to solve the question of Jakšić’s possessions before his death.22 Marko’s daughters seemed to be very well integrated in the Hungarian society, because they married Hungarians.23 After the male line of the Jakšićs died out in 1543, Marko’s daughters – Scolastica and Elisabeth – entered into a dispute concerning the paternal heritage and tried to arrange their inheritance in a strictly legal manner.24 On some diplomatic peculiarities of Milica’s charter As it has been already pointed out, Milica’s charter does not contain any precise historical details. There is no information on the Jakšić family and their ancestry – there is no specifiying on mentioned deceased Stefan and Dmitar, on the degree of relationship between them and the donors. There is no particular explanation about their connection to the Hilandar monastery, except of mentioning Saint Sava and Simeon as founders of the monastery, but also without reference to their origin or the Temple was built in 1539). Another monastery in Banat – Hodoš-Bodrog was also renovated (or even refounded) by them. See: M. JOVANOVIĆ, Srpski manastiri u Banatu, Belgrade 2000, 112, 145; A. KRSTIĆ, “Which Realm Will You Opt For?” – the Serbian Nobility Between the Ottomans and the Hungarians in the 15th Century, State and Society in the Balkans Before and After Establishment of Ottoman Rule, eds. S. RUDIĆ – S. ASLANTAŞ, Belgrade 2017, 129–163, p. 158. 19 Aleksandar Krstić and other researchers claim that Dmitar was killed in November 1486, although according to Milica’s charter Dmitar had to be commemorated in March, not in November. Such a mistake would be odd for a document issued some 20 years after Dmitar’s death. See A. KRSTIĆ, “Which Realm Will You Opt For?”, 150. 20 Ibidem. 21 Lj. STOJANOVIĆ, Stari srpski rodoslovi i letopisi, Sremski Karlovci 1927, 57. 22 A. MAGINA, Acta Jakšićiana. Documents Regarding the Jakšić of Nădlac Family in Romanian Archives, Initial: A Review of Medieval Studies 6 (2018) 159– 188, p. 163. 23 J. RADONIĆ, Prilozi za istoriju braće Jakšića, 8. 24 A. MAGINA, Acta Jakšićiana, 163–164. 121 Initial. A Review of Medieval Studies 7 (2019) 115–138 the role of Nemanjić-dynasty. This missing connection is covered up by a very extensive arenga with numerous references to the Old and New Testament, as well as hymnography. Some themes are worth mentioning, like an episode of Adam’s banishment from paradise (F. 464) that can be understood (with a great deal of exaggeration) as an allusion to the destiny of expelled or forced to leave their homeland Serbs. Also the appeal to the Theotokos to protect them from both enemies visible and invisible (f. 467а) seems to reflect political difficulties in the Balkans and beyond, the fear of violent death and hope for celestial protection in exchange for pious donations. Such a long arenga indicates particular ambitions of the donors, whose charter is also typified as a chrysobull (хрисовȣлъ – f. 468), a type of charter that in the Byzantine Empire could be issued only by emperors, not even by empresses.25 All three charters from the Russian miscellany are called chrysobulls, but in other cases of Brankovićs or Peter Rareş it seems to be at least in part legitimized through their status as rulers which does not apply in the case of Jakšićs. Their piety and their wish to be commemorated as donors of Hilandar should be clear from their charter, but not their missing connection to the royal dynasty of Nemanjić. The closest example of a charter issued by a Serbian noble for the Hilandar monastery under Ottoman rule is despotica Jelena’s charter (1503). As a widow of the last despot of Srem John (Jovan) Branković and a daughter of Milica and Stefan Jakšić, Jelena’s example is particularly valuable, as it allows to compare, how she manifests her decision of donating for Hilandar monastery – as a a descendant of the last Serbian ruling dynasty in Srem (through her deceased husband) or as a member of noble Jakšić-family. The comparison proves that despotica Jelena’s charter shows no elements of sovereign’s dignity or notes of legitimacy via dynastical or spiritual connection to the Serbian holy dynasty of Nemanjić. Katarina Mitrović explained this fact as well as particular personal character of Jelena’s charter through her extremely unstable situation as a widow without any male offspring in Kupenik in the time of present Ottoman danger.26 This Jelena’s charter (not a chrysobull, but a книга) differs a lot from other Brankovićs’ acts, but resembles Milica’s charter. This similarity between both mother and daughter Jakšić’s charter needs some more explanations. It is obvious that Jakšić-family were interested in this particular connection to the Serbian Hilandar monastery, 25 F. BARIŠIĆ, Povelje vizantijskih carica, Zbornik radova Vizantološkog instituta 13 (1971) 143–193, pp. 181, 192. 26 See: K. MITROVIĆ, Povelja despotice Jelena Jakšić manastiru Hilandaru, Stari srpski arhiv 7 (2008) 195–203, p. 201. 122 T. Leber, Milica Jakšić’s Charter for Hilandar Monastery (1506) both from Kupenik and Nađlak. Milica’s sons Stefan and Marko Jakšić as well as their deceased relatives, Stefan and Dmitar, are called with their titles „lord voevoda“ the ones they presumably received during their service for despot Đurađ Branković and still important for their self-identification in the charter. They practically continue this tradition of support of the Hilandar monastery from their new homeland Kingdom of Hungary, as did Angelina Branković and her sons, Jelena Jakšić-Branković and now themselves from Hungarian Nađlak. They consider it to be their duty to support the most important monastery of Serbs on the Ottoman territory. Their motivation is to continue the Serbian patronage over the Hilandar monastery, even after the fall of Serbian state and ruling dynasty. By being patrons of an „imperial“ (царски)27 monastery they improve their symbolical status – they are going to be commemorated as previous „holy rulers and founders“. Memory of their family would be much more significant as patrons of Hilandar than as some nobles in the service of Hungarian (and Catholic) king. More historical details would actually challenge this unaddressed continuity in patronage and their ambitions of new Serbian powerful patrons of Hilandar. Preserving their memory in the Serbian lavra on Mt Athos seemed to be the main concern of Jakšićs at least according to their charters. As it can be seen from the content of Milica’s charter, the biggest part of the dispositio is reserved for the description of commemorative measures the donors wanted to receive from the monks of the Hilandar monastery as a compensation for their generosity. The fact that Milica and her sons demanded commemorative measures for their deceased relatives Stefan and Dmitar seems also to be important. Actually they did not mention the grade of their kinship with them, but only their titles (voevoda), but still they insisted on storing of their names in the book of commemoration, ensuring weekly and yearly commemoration for both of them. Possibly this should emphasise the importance of this noble kinship and a family character of their donation to Hilandar. In Serbian diplomatic tradition there is one similar example from the year 1396, from the charter of hegumen Nikodim from the monastery St Panteleimon on the Mt. Athos,28 where he confirms pious donations of Serbian princess 27 Analogous to the Greek βασιλικός monastery, the one founded by royal lay patrons and independant from the local eparchies/bishops. 28 Akty russkago na svjatom Afone monastyrja sv. Velikomučenika i celitelja Panteleimona, Kiev 1873, no. 59; ST. NOVAKOVIĆ, Zakonski spomenici srpskih država srednjeg veka, Belgrade 1912, 521–525, A. MLADENOVIĆ, Povelje i pisma despota Stefana, Belgrade 2007, 315–327. 123 Initial. A Review of Medieval Studies 7 (2019) 115–138 Milica (nun Eugenia) together with her sons to St Panteleimon and lists down their precise expectations of the way they wanted to be commemorated in the monastery together with the deceased Prince Lazar Hrebeljanović (1371–1389), husband and father of donors, but also himself a benefactor of churches and monasteries. According to the charter, Lazar should be commemorated every anniversary (when the day of his assignation comes) with usual kolivo and all priests who are present at the monastery should consecrate kolivo and celebrate liturgy, and all poor people should be allowed to enter the monastery at the time of consecrating of kolivo. All of them have to receive candles. Monks and poor brethren have to use the candles, and on the next day there should be a common meal and prilivok for everyone.29 In this case asking for particular commemoration for prince Lazar was a part of Milica’s concern about preserving Lazar’s memory and forming his cult as a martyr for the Serbian people.30 It remains still a rare matter in the charters initiated by Serbian noble women to ask explicitly for commemoration for their deceased husbands. In Angelina’s acts of donation to the monasteries St. Paul, Esphigmenou or Hilandar on the Mount Athos (1495–1499) there are no mentions of despot Stefan Branković or her deceased daughter Mara, even if she bequethed precisely, how she and her sons wanted to be commemorated.31 Also despotica Jelena, when issuing her charter for the Hilandar monastery in 1503, mentioned neither her deceased husband John Branković nor any other relatives (whether deceased or living). But expectance of her own commemoration was expressed through precise instructions – on Tuesday should be celebrated a liturgy with a paraklis and the monks should get wine during the mealtime (prilivok) in her honour. During all commemorative prayers her name should be invoked and 29 ST. NOVAKOVIĆ, Zakonski spomenici, 525. See e.g.: S. MARJANOVIĆ-DUŠANIĆ, Dinastija i svetost u doba porodice Lazarević: stari uzori i novi modeli, Zbornik radova Vizantološkog instituta 43 (2006) 77–95; B. CVETKOVIĆ, In search of Legitimacy: Ideology and Art of the New Serbian Dynasts, Byzantine Heritage and Serbian Art II: Sacral Art of the Serbian Lands in the Middle Ages, eds. VOJVODIĆ D. – POPOVIĆ D., Belgrade 2016, 411–421. 31 See e.g. the one for the monastery of St. Paul – F. MIKLOSICH, Monumenta Serbica, 539; ST. NOVAKOVIĆ, Zakonski spomenici, 533: обаче же да соуть дльжни више реченїе ѡбители светаго Павла иноци – а-дьнь вь седмици, вь четврьтькь, съврьшати божьстъвноую (ли)тоургїю и братїамь прилѣвакь, и си оуставь да боудеть непрѣмено. For the newest edition see: K. MITROVIĆ, Povelja despota Đorđa, Jovana i Angeline Branković manastiru svetog Pavla, Stari srpski arhiv 6 (2007) 209–217. 30 124 T. Leber, Milica Jakšić’s Charter for Hilandar Monastery (1506) after her death Jelena should be commemorated along with all holy rulers and founders.32 Equally expressed Milica and her sons their wish to be commemorated after their death according to the habit of commemorating of holy rulers and founders with kolivo, liturgies and prilivok. Historical context This donation to the Hilandar monastery occured during the period of Ottoman rule over the Mount Athos that had definitely set in 1423. With the end of the Serbian Despotate in 1459 Hilandar lost all its previous metochia on this territory. In the second part of the 15th century it was Mara Branković, who actively patronised the Hilandar as well as St Paul monasteries on the Mt Athos (especially between 1457 and 1487).33 Presumably during her stay in Ježeva, she initiated contacts with Wallachian rulers, asking them to take care of the Hilandar monastery. In the charter from the year 1492 Wallachian voevoda Vlad Călugărul (the Monk)34 mentioned that it was sultana Mara, who “persuaded him as her own child” to support Hilandar that “had become orphan” without its royal Serbian patrons and she had been the last one to take care of it. That is why after Mara’s and her sister Kantakuzene’s death it was Vlad who had to support the Hilandar monastery.35 With this charter Vlad initiated 32 F. MIKLOSICH, Monumenta Serbica, 546–548: да ми се пое параклись и лѵтоурьгїа прѣсветѣи богородици и благодѣтелници вь вьсакїи вторникь, и прилѣвькь на трапезе, и да смо вь вьсаки поменныи вь светыхь слоужбахь, и по прѣставлѥни моѥмь да ми се пое коливо сьборно и лѵтоургїе, ιакоже ѥсть ѡбычно светымь царемь и ктиторомь. For the newest edition see: K. MITROVIĆ, Povelja despotice Jelene Jakšić, 195–203. On the charter see also: M. SPREMIĆ, Brankovići i Sveta Gora, Druga kazivanja o Svetoj Gori, Belgrade 1997, 81–100, pp. 95–96. 33 See: A. FOTIĆ, Despina Mara Branković and Chilandar: Between the Desired and the Possible, Osam vekova Hilandara. Istorija, duhovni život, književnost, umetnost i arhitektura, ed. V. KORAĆ, Belgrade 2000, 93–99; PH. KOTZAGEORGIS, Two vakfiyyes of Mara Branković, Hilandarski zbornik 11 (2004) 307–323. 34 Vlad Călugărul is famous for his generous donations to the numerous Athonite monasteries, such as Philotheou (1487–1492), St. Panteleimon (1487), Kutlumus (1489, 1492), Docheiariou (1490). See: Documenta Romaniae Historica, seria B: Ţara Românească, Vol. 1 (1247–1500), Bucharest 1966, № 202, 323–326; № 203, 326–328; № 214, 342–344. 35 Documenta Romaniae Historica, № 235, 378: Хиландар, ȣзрѣхом ѡбсиревша ѡт благочъстивїих господах сръбскїихъ и блаженнїих хтитори на послѣдокже из ѡставшои благочъстивои госпожди и царици Маре къ старости ȣбо достигшои и блаженнїи конец ѡжидаюшои нас въ мѣсто чедї възлюбивши и ѡ свѣтом сим више реченнїим монастирȣ извѣстивши и благими словеси ιако своιа чеда помолившїи, ιако сїи свѣти монастир ѡт благочъстивїихъ господах 125 Initial. A Review of Medieval Studies 7 (2019) 115–138 yearly donation to the Hilandar monastery that was later confirmed by numerous Wallachian rulers.36 Still even after Mara Branković there were Serbian nobles, who after the fall of Smederevo in 1459 left Ottoman Serbia and moved to the Kingdom of Hungary, from where they could among other things support Orthodox monasteries on the Ottoman territories. An important role in the fortune of the Hilandar monastery during the Ottoman period played despotica Angelina Branković with her sons George and John, who issued in 1495/96 in Kupinik a charter for the Hilandar monastery with a promise to donate every year 1.000 gold coins37 to support the monastery and its monks and with concrete expactations of how they wanted to be commemorated in Hilandar. This is one of three acts that are preserved in this manuscript from Josef-Volokolamsk collection (151/514) and which precedes Milica’s act from 1506.38 As successors of Serbian medieval rulers and new despots of Srem, Angelina with her sons tried not to lessen the support to the Athonite monasteries. They donated also to the St Paul (1495)39 and Esphigmenou (1499)40 monasteries, demonstrating their willingness to take care of the monasteries as their founders and prescribing the detailed way of commemoration from the side of the monks. Historians explain this Brankovićs’ generosity towards Athonite monasteries as a future investment of despots of Srem in a hope to revive Serbian state under their rule.41 Another famous donation to Hilandar followed after the death of despot John Branković in ѡбсирѣвшїи не ѡставити назирати и миловати и послѣднїи хтитори нарицати се. Сего радї ми въсе сръдо въсприехом свѣтїи монастир по блаженнѣм прѣставленїи въсечистнои и блаженнои вишереченнои госпожди и царици и маице нашои Маре и сестре еи госпожде Катакȣзине, въсприехом називати се хтитори свѣтомȣ монастирȣ и миловати елико есмо мощни. 36 For the complete text of this charter with its Romanian translation see: Documenta Romaniae Historica, № 235, 377–380. About this document and its consequences for the fortune of the Hilandar monastery see: A. FOTIĆ, Sveta Gora i Hilandar u Osmanskom carstvu (XV–XVII vek), Belgrade 2000, 186–187; P. Ş. NĂSTUREL, Le Mont Athos et les Roumains. Recherches sur leurs relations du milieu du XIVe siècle à 1654, Rome 1986, 125–127. 37 An extremely high contribution, according to Aleksandar Fotić – about 52.000 akçe yearly. See: A. FOTIĆ, Sveta Gora i Hilandar, 188. 38 Josef-Volokolamsk collection, fonds 113, No. 151/514, Ff. 459–462; K. NEVOSTRUEV, Tri hrisovulje, 274–277. 39 F. MIKLOSICH, Monumenta Serbica, 539–541; K. MITROVIĆ, Povelja despota Đorđa, Jovana i Angeline Branković manastiru svetog Pavla, 209–217. 40 F. MIKLOSICH, Monumenta Serbica, 542–543. 41 M. SPREMIĆ, Despot Đurađ Branković i njegovo doba, Belgrade 1994, 555 –556; A. FOTIĆ, Sveta Gora i Hilandar, 187. 126 T. Leber, Milica Jakšić’s Charter for Hilandar Monastery (1506) 1502. It was initiated by his widow, despotica Jelena (from the Jakšić family), who promised in her charter a yearly donation to the Hilandar monastery in the amount of 100 ducats (5.400 akçe).42 Several years later was issued the charter by Milica and her sons, Stefan and Marko Jakšić, the mother and brothers of despotica Jelena respectively, to the Hilandar monastery (1506) and promised to be new founders and to donate 130 ducats (7.000 akçe) yearly (so 30 ducats more than the donation of Milica’s daughter Jelena). Wallachian and Moldavian rulers as well as representatives of the nobility were becoming in the end of the 15th century and during the first half of the 16th century the most active patrons and benefactors of the Athonite monasteries.43 Among them was also Moldavian voevoda Peter Rareş and the issuer of the third charter (1533) from this manuscript, who was married to Serbian Jelena Branković, daughter of despotica Jelena (Jakšić) and despot of Srem John Branković, and granddaughter of the issuer of this charter Milica Jakšić (all of them donors of the Hilandar monastery). It is well known that in the 16th century it was Russian Tsar Ivan IV (great-grandson of Milica and Stefan Jakšić) who assumed the role of a new imperial patron of Hilandar. His decision to become a patron he explained in his charter from 1556 by the Ottoman factor – by the rule of „apostate Turks“ not only over the Serbian lavra, but also over the whole Serbia. Thus this was the reason for lacking of Serbian patrons and that motivated him to take pity of Hilandar and its monks and to become a patron of Hilandar.44 Also one of Ivan’s wives Anastasia (d. 1560) became a donor of Hilandar monastery, as she donated a richly decorated 42 K. MITROVIĆ, Povelja despotice Jelene Jakšić, 195–203. See: P. Ş. NĂSTUREL, Le Mont Athos et les Roumains; D. I. MUREŞAN, Le Mont Athos aux XVe–XVIe siècles: Autour de quelques descriptions d’époque, The Romanian Principalities and the Holy Places along the Centuries. Papers of the Symposium held in Bucharest, October 15–18, 2006, eds. E BĂBUŞ – I. MOLDOVEANU – A. MARINESCU, Bucharest 2007, 81–122, p. 84; R. G. PĂUN, L’ordre de l’éter-nité: Sur la mémoire liturgique de monastère de Chilandar (Mont Athos, XVIIe–XVIIIe siècles), Histoire, mémoire et dévotion. Regards croisés sur le monde ortho-doxe aux époques byzantine et post-byzantine, ed. R. G. PĂUN, Seyssel 2016, 257–302. 44 Rossija i grečeskij mir v XVI veke, Vol. 1, Moscow 2004, 199–202; Moscow-Serbia/Belgrade-Russia: Documents and Materials. Vol. 1: Social and Cultural Relations, Moscow – Belgrade 2009, № 6, 208–209. On the patronage of Ivan the Terrible over Hilandar monastery see: V. G. TCHENTSOVA, Patronage et titulature: Chilandar et le tsar au XVIe siècle, Το Άγιον Όρος στον 15ο καὶ 16ο αιώνα, Thessalonique 2012, 181–190. 43 127 Initial. A Review of Medieval Studies 7 (2019) 115–138 katapesma (a curtain of the Royal Donors) that was brought to Mt Athos in 1557.45 Milica’s charter in Russian miscellany As it has been mentioned above, this Milica’s charter had been edited only once by Kapiton Nevostruev in 1869.46 In his article Nevostruev pointed out that he could not find it in any other editions of Serbian charters. What can be stated almost 120 years later is that this charter was not preserved in the archives of Hilandar Monastery47 and no other copies are known. Also, the location of the manuscript 151/514 from the JosephVolokolamsk Monastery collection (fonds 113) needs to be clarified. According to Nevostruev this manuscript was located at the Moscow Theological Academy,48 but nowadays it is to be found at the Russian State Library (RGB)49 in Moscow. This manuscript, together with other handwritten books from the Joseph-Volokolamsk collection, was digitalised during the last years and now is available online, on the official web-cite of the Holy Trinity-St. Sergius Lavra.50 This miscellany is a quarto book, it has 508 folios and consists of numerous different parts from Paterikon, Psalter and New Testament, hagiographic literature, text fragments from Russian Chronograph (from the so called „version of 1512“). One Moldavian and two Serbian charters for the Hilandar monastery are the only documents in this miscellany. But it is interesting that the manuscripts contains also a part from the Russian Chronograph on the history of Serbia (От царства сербскаго) (ff. 322a – 325).51 This part consists of two chapters of Russian Chronograph 45 There is a monk’s charter from 1557 with a detailed description of this katapesma. Its copy on microfilm is accessible in the Hiladar Research Library in Columbus, Ohio: HIL SLAV 252. 46 K. NEVOSTRUEV, Tri hrisovulje, 278–283. 47 The author of this paper looked for it in the Hilandar Research Library in Columbus, Ohio without any success. Dušan Sindik made an exhaustive inventory of Serbian acts in the Hilandar archives and this document couldn’t be found there, see D. SINDIK, Srpska srednjovekovna akta u manastiru Hilandaru, Hilandarski zbornik 10 (1998) 9–134. 48 Russian: Московская духовная академия. K. NEVOSTRUEV, Tri hrisovulje, 272, 287. 49 Russian: Российская государственная библиотека. I am thankful to Elena Belyakova for having found this manuscript and letting me know about it. 50 http://old.stsl.ru/manuscripts/sobranie-rukopisnykh-knig-iosifo-volotskogo -monastyrya/151?fnum=465 51 On the sources of the Serbian part of Russian Chronograph see: E.P. NAUMOV, Serbskie glavy i razdely russkogo Hronografa (itogi i zadači issledovanjia 128 T. Leber, Milica Jakšić’s Charter for Hilandar Monastery (1506) – chapter 197 (Царство Сербьское), Vita of Stefan Dečanski, and chapter 198 (Царство Сербьское Стефаново). Theodosii, the archbishop of Novgorod and Pskov,52 as well as his two disciples Jeremia and Euthymii (Turkov) were initiators and compilers of this miscellany. Another scribe, Nikita Lapšin (monk Nikodim), is also mentioned in one collophon. The main question is, why these charters were copied into this Russian miscellany. Did the scribe copy them from another manuscript? How did the content of the charters come to Russia? Why exactly these three acts were copied into the Russian manuscript? And why did the charters themselves disappear from the Hilandar monastery (if they had ever arrived there)? The text of the charters had to reach Moscow in the period between 1533 (date of Peter Rareş’s charter) and 1563 (when the manuscript was written). It is known that in 1556 there was an embassy from Moscow to Hilandar, carrying the charter of Tsar Ivan IV that endowed Serbian monastery’s archimandrite and monks a court with real estate property in Moscow’s Kitay-gorod. Hieromonk Seliverst, with brethren, was supposed to bring this charter of donation together with a book of everyday commemoration (вседневни поменик) to the archimandrite, hieromonks and monks of the Hilandar monastery, who had to perform prayers and commemoration of the Russian Tsar, his ancestors and relatives.53 Some Serbian chrysobulls (e.g. one King Milutin’s document) are mentioned in the Hilandar-monks writings between 1554 and 1581 as sent along with their letters to the Russian Tsar54 to elucidate him about the glorious history of the monastery and its generous benefactors. It brings up also the role of the Russian tsar as a new royal patron and a „second founder“ of the monastery during the challenging times, following in the footsteps of Tsar Stefan Dušan, King Milutin, St. Simeon and St. Sava.55 The monks wrote down all donations initiated by Tsar Ivan serbskih istočnikov Hronografa redakcii 1512 g., Rusko-balkanski kulturni vrăzki prez Srednovekovieto, Sofia 1982, 102–122. 52 On Theodosii’s manuscripts see a PhD-thesis of DINA SMIRNOVA (KOPANEVA), Sočinenija novgorodskogo arhiepiskopa Feodosija (1491–1563 gg.) kak istoričeskij istočnik, St-Petersburg 2015. 53 Rossija i grečeskij mir, 199–202; Moscow-Serbia/Belgrade-Russia, № 6, 208–209. 54 See: Moscow-Serbia/Belgrade-Russia, № 7, p. 210: А к тому и свети краль Милутин, рекомии Стефан, иже и от основания послежде црквь вьздвиже и тьчьнства еи нигдеже, якоже и в житии его (ска)зует и в грамате златопечатнеи, и от чести еж(е) послахом до светаго ти царствия. 55 See: Moscow-Serbia/Belgrade-Russia, № 7, p. 211: И мы смерении и ништи твоего царства богомолци узревше, радости исп[о]лнихом се, якоже 129 Initial. A Review of Medieval Studies 7 (2019) 115–138 and his wife to the Hilandar monastery and asked for new favours – renovation of the monks’ cells and a tower of St. Nicholas, a string of new donations and of diplomatic negotiations, first of all with the Ottoman sultan, to protect and liberate Hilandar from taxes and duties toward the Ottoman ruler and to allow the Serbs to transfer Milutin’s remains into the monastery.56 It can be suggested that the Hilandar monks intentionally sent these three charters (or their copies, maybe) to Moscow in order to motivate Russian rulers in their further donations to Hilandar, following the example of recent Serbian and Moldavian benefactors. Another question is the choice of the charters. All of them are from the Ottoman period. Angelina Branković was well known in Moscow, because she used to be in an active contact with prince Vasiliy III. Angelina asked him for financial support of her founder’s activities (1508) and he sent her money for her church-building project: a church dedicated to John Chrysostom as a mausoleum for deceased despot Stefan Branković in Srem.57 Angelina’s pious initiatives were also supported by Jakšić family, who provided her with estates in Fruška Gora for the foundation of Krušedol monastery.58 And certainly one of the most important point is that the dynasty of Musтебе христолюбиваго нашего цара и ктитора самого зреште по сред(е) нас ходешта, якоже иногда цара Стефана или краля Милутина, любо светаго Симеона и светителя Саву, сице радости исп[о]лнихом се... 56 Moscow-Serbia/Belgrade-Russia, № 7, 212: царь и господар, кнез велик(и)и Иван Василиевич всея Рус, умилосрди се, покажи милост, якоже и предлниы светии цари, устрои свети монастир утрвди (его ст)ени и келие понови и стрелнице укрепи...И еште в моление прилагаем...пошли своее милости топлоту от православиа луч свою царскую грамоту до турецкого султана Мустафою (sic!), султановим купцем, что бы светии монастир от дани и пошлинах и насилствуюштих свободит(и)...И еште, царь и господар, пожалуи уложи у тоижде грамате султановои принести мошти светаго краля Милутина от рекома места Сардакие в монастир Хиландар... This charter originates from 1554–1581, although it is not clear how the monks could have known Sultan Mustafa, as he became sultan in 1617! Possibly, Murad III is meant. 57 See: Moscow-Serbia/Belgrade-Russia, № 4–5, 205–207. On the connection between Angelina and the ruler of Muscovy see: M. Boškov, O simbolici dara despotice Angeline velikom knezu Vasiliju Ivanoviču. In: Mili Stojnić u čast, Belgrade 1999, 69–86. 58 B. STRIKA, Fruškogorski manastiri. Zagreb 1927, 60; V. MATIĆ, Crkva majke Angeline u Krušedolu. Pokrajinski zavod za zaštitu spomenika kulture. 6–7 (1979), 69–81; O. ZIROJEVIĆ, Crkve i manastiri na području Pečke patrijaršije do 1683.godine, Belgrade 1984, 122; V. PETKOVIĆ, Pregled crkvenih spomenika kroz povesnicu srpskog naroda, Belgrade 1950, 158. 130 T. Leber, Milica Jakšić’s Charter for Hilandar Monastery (1506) covy rulers was kindred with Serbian Jakšić family. This fact had to be well known for Serbian contempories. One of the versions of the Serbian rodoslov, the so called Ruvarčev rodoslov from 1547–1563 strongly concentrates on the Jakšić family and repeatedly emphasizes its connection to the Russian ruling dynasty. Despotica Jelena is twice characterised in the text through as „sister of Anna, princess Glinskaya“ and Marko is described as the „brother of princess Glinskaya“.59 A whole paragraph of the Ruvarčev rodoslov is dedicated to the Jakšić family and their connections to Russian ruling dynasty. It seems worth to recitate the whole passage from this rodoslov: Jakšićs were noblemen by Serbian tsars and kings, and voevodas and even by despots, and were of royal origin. – Voevoda Stefan had children, voevoda Marko and Stefan, and three daughters: princess Glinskaya, and despotica Jelena, and lady Irina…The second daughter of Stefan Jakšić princess Anna – she was taken to wife by prince Vasiliy Lvovič in the kingdom Lithuania. And prince Vasiliy together with princess Anna got a daughter, princess Helena. Later pious lord prince Vasiliy Ivanovich, autocrat of whole Russia took to wife great princess Helena and got with her two sons, Tsar and great prince Ivan, autocrat of whole Russia, verily great Constantine that erected and resurrected the imperial crown of the whole new Israel, and strived for the ancient patristic heritage and grandeur. Since formerly Serbian empress Helena gave birth to pious emperor of all Greeks, Constantine, later the second empress Helena, great Serbian princess, gave birth to the tsar and great prince Ivan Vasilievič, autrocrat of whole Russia, hope of whole new Israel.60 59 See: Lj. STOJANOVIĆ, Stari srpski rodoslovi i letopisi, 55–56. LJ. STOJANOVIĆ, Stari srpski rodoslovi i letopisi, 56–57: Iакшићи беху болши велможи оу царь, и оу кралевь, и оу воиводи србскыихь, даже и до деспоть, и ѿ племене ихь, и ѿ родовь, вѣдеше се, кралѥвскаго. – Стефань воевода роди Марка воеводоу, и Стефана, и три дащери: кнегиню Глиньскоую, и Елену даспотицоу, и Ириноу госпождоу...Вьтора же дащи Стефана Iакшића кнегинιа Анна: иже ю поеть за себе кнезь Василие Лавовичь ва Литовскомоу кралѥвствоу. И роди кнезь Василїе и кнегинιа Анна великоу кнегиню Еленоу. По томь благовѣрнїй господарь кнезь Василїе Ивановичь, самодржаць васеи Роусїи поеть себе соупроужницоу великоую кнегиню Елену, и роди ѿ нѥе два сина, цара и великаго кнеза Ивана, самодрьшца васеи Роусїи, по истине великаго Константина, еже ваздвиже новаго и въскреси вѣнаць царски васего новаго Исраилιа, и поискавь древньнιаго васего отачаскаго наследиιа и благолепїιа. Понеже прежде Елена царица србскаго роди цара Константїна благочестиваго васем Греком, на последакь же вьтора Елена царица, велика кнегинιа срьбска, 60 131 Initial. A Review of Medieval Studies 7 (2019) 115–138 The obvious admiration of the cognation between the Jakšić family and Russian dynasty seems very important. The author of the Rodoslov praises the origin of Jakšić and their connection to Serbian rulers to show that Russian dynasty could only enjoy benefits of relationship with Serbs. This makes possible to establish a direct connection between the first Russian tsar Ivan IV and the last Byzantine emperor Constantine, since both were born by „Serbian empresses“: Jelena Dragaš was the mother of Constantine XI and in Ivan’s case it was enough that his grandmother had been Serbian to maintain the origin of Ivan’s mother Elena Glinskaya. This similarity allowed Ivan to support his own vision of himself as „a new Constantine“ in his role of the Orthodox saviour of „new Israel“, where also the author of the Rodoslov wants to belong to. On the other hand, it makes the role of Jakšić especially important, because they made this connection to Russian dynasty possible, brought hope to the Serbian people as a part of „new Israel“ with its strong patron in the person of Russian Tsar.61 It seems evident that the choice of Serbian charters in the Russian miscellany was determined by the family ties of Ivan IV with the Serbian dynasties in order to prove his pretensions of being a descendant of Byzantine emperors, though via Serbian ladies, like Ivan’s great-grandmother Milica Jakšić. The family connection between Jakšić family and the Serbian Branković dynasty, as well as to the Moldavian ruler Petar Rareş demonstrate the dignity of this Tsar’s ancestry and connect him not only with Byzantium, but also with two most important traditions of Orthodox patronage – the Serbian and Moldavian ones. The charters were supposed to prove to the Russian ruler that his ancestors were patrons of Hilandar and thus convince him to continue the patronage, all the more so if their lineages had become unable to fulfill their promises. As a short conclusion can be suggested that the history of these Hilandar-charters can be examined as an example for the „transottoman“ mobility62 – the charters, two of them that were issued in the Kingdom of роди цара и вѣликаго кнеза Ивана Василїевича, самодрьжьца васеи Роусїи, надеждоу васего новаго Исраилιа. 61 See: A. TURILOV, Obshestvenno-političeskie svjazi XVI–XVIII vv., Moscow-Serbia/Belgrade-Russia, 110–111. On the self-portrayal of Tsar Ivan see: V. G. TSCHENTSOVA, Ktitorstvo i carskij titul: Rossija i Hilandarskij monastyr’ v XVI v, Slavjanovedenie 2 (2014) 15–24. 62 On this concept see: S. CONERMANN ET AL., Transottomanica. Osteuropäisch-osmanisch-persische Mobilitätsdynamiken: Perspektiven und Forschungsstand, Göttingen 2019. 132 T. Leber, Milica Jakšić’s Charter for Hilandar Monastery (1506) Hungary by Serbs and one of them in the Ottoman tributary state Moldavia for the Hilandar monastery on the territory of the Mt Athos under the Ottoman rule, found their way to Moscow to be preserved in one of Russian miscellanies to serve as a reminder of the pious duties of Russian Tsar towards the Hilandar monastery under the Ottoman rule. Appendix: Text of the charter F. 462а Слава тебѣ Б(о)же нашь. Иже въ тро|2|ици с(вя)тѣи63 покланѧемыи слава |3| тебѣ. И пакы рекȣ слава тебѣ.|4| сыи преж(д)е сыи. Вл[а]д[ы]кω Г(оспод)и Б(о)же,|5| ѿче всед[е]ръжителю. Покланѧемыи |6| достоино ιако въ истинȣ и праве|7| дно. И подобно велелѣпїю64 с(вя)тыни |8| твоеѧ. тебе хвалити, тебе |9| пѣти. тебе бла(госло)вити. тебѣ кла|10|нѧтисѧ. тебе бл(а)годарити. те|11|бе славити. единосȣщаго въ исти|12|нȣ Б(о)га. И тебѣ приносити с[е]рдцем |13| съкрȣшенном. и д(у)хомъ смѣренном, |14| словеснȣю сїю слоужбȣ нашȣ. ιако |15| ты еси даровавыи нам разоум тво|16|еѧ истины. и кто доволенъ изгла[гола]|17|ти силы твоѧ. слышаны сътво|18|рит всѧ хвалы твоѧ.65 или исповѣда|19|ти всѧ66 чюдеса твоѧ на всѧко времѧ. 20| Вл[а]д[ы]кω вл[а]д[ы]кω всѧчьскых. Г(оспод)и н(е)б(е)си и зеF. 463 |21|мли. и всѧкоѧ твари видимыѧ |22| и невидимыѧ. сѣдѧи на пр(е)столѣ |23| славы. и призираѧ въ бездны, бе|24|значалне, невидиме, непости|25|жиме, неописаннѣ, неизмѣннѣ, |26| ω(т)че г(оспод)а н(а)шего I[и]с(уса) Х(рист)а. Великаго б(о)га |27| и сп(а)са оупованїа н(а)шего. иже есть |28| образ твоеѧ бл(а)гости. печать ра|29|внообразна. въ себѣ показȣѧ те|30|бе о(т)ца, слово живо, б(о)гъ исти|31|нныи, превѣчнаѧ прем[у]дрость, жи|32|вотъ, ос(вя)щенїе, сила, свѣтъ и|33|стинныи. им же д(у)хъ с(вя)тыи ιавис(я) |34| истинныи д(у)хъ. с(ы)ноположенїа |35| дарованїе. обрȣченїе бȣдȣщаго |36| достоѧнїа. и начатокъ вѣчных |37| бл(а)гъ. животворѧщаѧ сила. и|38|сточникъ с(вя)тыни. имже всѧ тва|39|рь словеснаιа ж(е) и разȣмнаѧ уокрѣ|40|плѧема тебѣ слȣжит. и тебѣ пр(и)сно 63 Nevostruev (p. 278): святѣи и покланѧемѣи. Nevostruev (p. 279): велѣнїю. 65 This passage (слышаны сътворит всѧ хвалы твоѧ) is missing in Nevostruev (p. 279). 66 The word всѧ is missing in Nevostruev (p. 279). 64 133 Initial. A Review of Medieval Studies 7 (2019) 115–138 F. 463а |41| сȣщее въсылаетъ славословїе. ιако |42| всѧчьскаѧ работна тебѣ. тебе бо |43| хвалѧть агг(е)ли, архаагг(е)ли, пре|44|столи господьствїа, начала вла|45|сти, силы. и многоωчитаѧ херȣ|46|вим, шестокрылатаѧ серафимъ.|47| съ сими бл(а)же[н]ными силами. Вл[а]д[ы]ко |48| ч(е)л(ове)колюбче. и мы грѣшнїи въпїемъ |49| и г(лаго)лемъ с(вя)тъ еси ιако въистинȣ |50| и прес(вя)тъ. и нѣс[ть] мѣры великолѣпїю |51| с(вя)тыни твоеѧ. и преподобенъ |52| въ всѣх дѣлѣх своихъ. ιако правдою |53| и сȣдомъ истинным всѧ наведе на |54| ны. създавъ бо ч[е]л(ове)ка п[е]ръстъ прїем |55| ѿ землѧ. и образомъ своимъ б(о)же |56| почетъ. положи его въ раи пища |57| безсм(е)ртныѧ жизни, и прїатїе |58| вѣчных бл(а)гъ. въ съблюденїи заповѣ|59|деи твоихъ обѣщавъ емȣ. но пре|60|слȣшавша тебе истиннаго б(о)га съF. 464 |61|здавшаго <его>и. и прелести змїинои |62| повинȣвшасѧ. оумръшвлена же |63| своими емȣ прегрѣшенми. изгна|64|лъ еси его праведным сȣдом твоимъ |65| б(о)же из раѧ въ миръ сеи. и възвра|66|тилъ еси в землю ѿ неιа ж[е] взѧтъ быс[ть], |67| оустраѧа емȣ пакы бытїемъ |68| сп(а)сенїе, еже самѣмъ Х(ристо)мъ твоим. |69| не бо ѿвратисѧ създанїа своего |70| въ конець еже сътвори бл(а)же. ниж[е] |71| забы дѣла рȣкȣ своею. но посѣтил |72| еси многообразно за м[и]л(о)с[е]рдїе мило|73|сти твоеѧ. прор[о]кы послалъ еси. |74| сътворилъ еси силы с(вя)тыми свои|75|ми. В коемждо родѣ и родѣ оугождь[ив]ши|76|ми ти. гла(гола) намъ оусты рабъ сво|77|ихъ прор[о]къ. провъзвѣщаѧ нам хо|78|тѧщаѧ быти сп(а)сенїе. законъ|79| далъ еси въ помощь. агг(е)лы при|80|ставилъ еси хранителѧ. егда же F. 464а |81| прїиде кончина временем. Гла(гола) нам самѣм |82| с(ы)номъ своим имже и вѣкы сътвори67. иж[е] |83| сы(й) сїанїе славы твоеѧ. и начертанїе |84| състава твоего68. носѧ ж[е] всѧ гл(агол)омъ силы |85| своѧ69. не въсхищенїемъ въмѣни еж[е] бы|86|ти равенъ тебѣ б(о)гȣ и ѿцȣ70. но Б(о)гȣ сын |87| превѣчныи. на земли ιавис(я) и71 съ ч(е)л(ове)кы |88| поживе. и ѿ д(е)вы с(вя)тыѧ въплощьс[я]. |89| истощи себе зракъ рабїи прїемъ. |90| съобразенъ бывъ тѣлȣ н(а)шего 67 This passage is an uncomplete reference to Hebrews 1: 2. Nevostruev (p. 280): състава его. 69 Hebrews 1: 3. 70 Phil. 2: 5 71 This passage (превѣчныи. на земли ιавис(я) и) is missing in Nevostruev (p. 280). 68 134 T. Leber, Milica Jakšić’s Charter for Hilandar Monastery (1506) сми|91|ренїа. да нас съобразны сътворит |92| образȣ славы своеѧ. понеж[е] бо ч[е]л(ове)ка |93| ради грѣх вниде в миръ. и грѣха рад(и) |94| см(е)рть72. бл(а)гоизволи единородныи |95| твои с(ы)нъ. сыи в нѣдрѣх тебѣ Б(о)гȣ |96| и ѿцȣ. рождьсѧ ѿ с(вя)тыѧ б(огороди)ца и пр(и)сно|97|д(е)вы Марїа. бывъ под законом. осȣди |98| грѣх плотїю своею. ιако да иже о А|99|дамѣ оумирающеи. оживȣть о са|100|мѣмъ Хр(и)стѣ твоем. И поживе в мирѣ F. 465 |101| сем, дасть повелѣнїа сп(а)сителнаѧ. |102| оставивъ нас ѿ льсти идольскыѧ.|103| приведе въ познанїе тебе исти|104|ннаго Б(о)га и ѿца. създавъ нас себѣ люд(и) |105| изрѧдны. ц(а)рское с(вя)щенїе. ιазыкъ |106| с(вя)тъ. и очищъ водою. и ос(вя)тивъ д(у)хом |107| с(вя)тым. и дасть себе измѣнȣ см(е)рти въ |108| неи же д[е]ръжими бѣхом продани под грѣ|109| хомъ. и съшед кр(е)стомъ въ адъ да испо|110|лнить собою всѧчьскаѧ. Раздрѣшь |111| болѣзни см(е)ртныѧ. и въскр(е)се тре|112|тїи д(е)нь. пȣть сътвори всѧкои пло|113|ти еже из м(е)ртвых въскр[е]с[е]нїю. ιако ж не |114| бѣ мощно дръжимȣ быти тлею |115| началникȣ жизни. быс[ть] начатокъ |116| оусопшим. пръвѣнець изъ м(е)ртвых. |117| да бȣдет сам всѧ въ всѣх пръвенствȣѧ. |118| и възшед на н(е)б(е)са. сѣде одеснȣю велич[е]|119|ствїа твоего на высокых. иже и прї|120|идет ѿдати комȣждо по дѣломъ его. F. 465a |121| и не по мнозѣх днехъ посла им. пр[е]с(вя)тыи |122| и срасленыи свои д(у)хъ. иже наоучи |123| ихъ всѧкои истинѣ. ιако без сȣмнѣ|124|нїа вѣровати б[о]ж(е)ствȣ его. и сладцѣ |125| его ради безчестїе и см(е)рть прїима|126|ти. и многаѧ дарованїа подасть. |127| даръ слова и прем[у]дрости. даръ чюдо|128|творенїа, и гла(гола)нїа странных ιазы|129|къ. ιако да сице73 малы соуще и ни|130|щїи. премȣдрыѧ и силныѧ побѣдѧт |131| и к вѣрѣ приведоут. и всѧ ч[е]л(ове)кы и|132|стинѣ наоучать. Тебе бо прор[о]кы |133| проповѣданнȣю. с(вя)тоую и исти|134|ннȣю74 б(огороди)цю и пр(и)снод(е)вȣ вѣдѣти ч[е]л(ове)кы |135| наоучиша. юже м(у)ч(е)н[и]ци исповѣ|136|даша. и мы вѣровахом. вѣмы бо |137| вѣмы, ιако велико д[е]ръзновенїе |138| имаши къ ис тебе рождьшемȣсѧ Б(о)гȣ, |139| ιакож никтоже инъ. всѧ можеши |140| ιако Б(о)гȣмати. Въ всем крѣпка еси 72 Rom. 5: 12 Nevostruev (p. 281): аще instead of сице. 74 This word is missing in Nevostruev (p. 281). 73 135 Initial. A Review of Medieval Studies 7 (2019) 115–138 F. 466 |141| ιако всѣм съдръжителница тварем. |142| ни едино же тебѣ неневъзможно75 аще |143| въсхощеши точїю. тѣмже и при|144|падаемъ къ кровȣ бл(а)гости твоеѧ. |145| и молимсѧ и милїсѧ дѣемъ. да мо|146|лишисѧ за нас грѣшных рабъ твоихъ. |147| къ ис тебе рождьшемȣсѧ с(ы)нȣ своемȣ |148| и Б(о)гȣ нашемȣ. Ѡ вл[a]д[ычи]це мирȣ прї|149|ими наше сїе малое приношенїе. ιак[о] |150| твоѧ и ѿ твоихъ к тебѣ приносимаѧ. |151| да и на нас исполнитсѧ слово с(ы)на тво|152|его. еже да сторицею въспрїимем76. и жи|153|вот вѣчныи наслѣдствȣемъ. Сего |154| ради и мы, въ Х(рист)а Б(о)га бл(а)говѣрна. Г(оспо)жа |155| Милица съ б(о)годанными и въ|156|злюбленными с(ы)новы моими. вое|157|водою г(осподи)номъ Стефаном и воеводою |158| г(осподи)номъ Марком Iакшикы. прїими |159| сїа. ιако да бȣдем ктитори и обно|160|вителїе. ιаже въ с(вя)тѣи горѣ Афо F.466a |161|нстѣи. ц(а)рскомȣ великомȣ монасты|162|рю. Введенїе въ с(вя)таѧ с(вя)тых пр[е]с(вя)тыѧ |163| б(огороди)ца г(лаго)лемомȣ Хиландарю. егож с(вя)тыи |164| Cvмеонъ новыи мироточець и с(вя)ти|165|тел77 и чюдотворець Сава. многыми|166| трȣды и подвигы създаша. въ сла|167|вословїе иже въ троицы славимо|168|мȣ г(оспод)оу б(о)гȣ и сп(а)сȣ нашемȣ I(и)с(усу) Х(рист)оу. И |169| похвалȣ пр(е)с(вя)тыѧ78 вл[а]д(ычи)ци нашеѧ Б(огороди)цы |170| и пр(и)снод(е)вы М(а)рїа. и елика ни бȣ|171|деть сила да спомогамо с(вя)тыи мо|172|настырь и да направлѧемо и да и|173|мамы поминъ ιакоже и прежнїи |174| с(вя)тїи ктиторїе. и да сѧ впишет |175| въ с(вя)тȣю проскомидїю оусопшїи |176| г(осподи)нъ и воевода Стефанъ. и г(осподи)нъ Дми|177|тръ. такожде и въ с(вя)тыи поминникъ. |178| и мы також да сѧ впишем въ с(вя)тȣю про|179|скомидїю79 и въ с(вя)тыи поминникъ. |180| и нам да сѧ пое параклис съборно F.467 |181| и въ средȣ лит[у]ргїа. и попъ единъ и дїа|182|конъ да поют лит[у]ргїю. единъ нам кои |183| есмѧ въ живых. а дрȣгыи г(оспо75 There is the word „не“ [not] written with different ink over the word „невъзможно“ [impossible]. 76 Letters that had been originally missed by the scribe and added later in the margins are marked in italics. 77 This word is missing in Nevostruev (p. 282). 78 Nevostruev (p. 282): пречистыѧ instead. 79 This passage (оусопшїи г(осподи)нъ и воевода Стефанъ. и г(осподи)нъ Дмитръ. такожде и въ с(вя)тыи поминникъ. и мы також да сѧ впишем въ с(вя)тȣю проскомидїю) is completely missing in Nevostruev (p. 282). 136 T. Leber, Milica Jakšić’s Charter for Hilandar Monastery (1506) ди)ноу Сте|184|ѳанȣ80 и Дмитрȣ преставльшимсѧ. |185| и на обѣдѣ приливокъ братїамъ. |186| також[е] и лѣтныѧ памѧти да сѧ |187| творѧт оусопшемȣ г(осподи)ноу Стефанȣ. |188| ιакоже ес(ть) с(вя)тыи обычаи о с(вя)тых кти|189|торѣх и ц(а)рѣхъ творити. и коливом |190| съборнымъ и лит[у]ргїами такожде. |191| и обѣдом, и приливком м(е)с(я)ца генȣа|192|рїа ки <28> д(е)нь. також оусопшемȣ г(осподи)нȣ |193| Дмитр(ȣ). м(еся)ца марта вı <12> д(е)нь. |194| також да сѧ творить и нам всѧко|195|мȣ памѧть по преставленїи на|196|шем. ιакож[е] обычаи ес(ть) с(вя)тым ктито|197|ромъ. и коливи и лит(у)ргїами и при|198|ливци. И сего рад[и] сътворихом81 ѿ домȣ |199| б(о)годарованнаго нам господства. |200| и обѣщахомсѧ с(вя)т(о)мȣ монастырю F.467a |201| пр(е)с[вя]тыѧ82 вл(а)д(ы)ч(и)ца нашеѧ б(огороди)ца и пр[и]снодѣ|202|вы Марїа прилагати на всѧко лѣ|203| то рл <130> доукат въ всѧ дни живо|204|та нашего. за д(у)ша бл(а)говѣрных род(и)|205|телеи наших и братїахъ. и за д(у)ша |206| наша иже обрѣтаемсѧ въ живых. |207| И сїе приношаемъ ти малое прино|208|шенїе ѡ обрадованнаѧ. помо|209|щница бȣди намъ здѣ83 въ житїи сем. |210| видимыѧ и невидимыѧ рати ра|211|зори. и столпъ крѣпокъ. и орȣжїе |212| въ бранех, и съблюденїе, и побо|213|рница, и воевода непобѣдимаѧ |214| бȣди нам недостоиным ѿ лица вра|215|гъ наших. и въ д(е)нь во иже хощеть |216| с(ы)нъ твои прїити и сȣдити мирȣ. |217| тогда ми бȣди покровъ и предстате|218|лница. и сп(а)сенїе д(у)шам нашим. и да |219| сподобимсѧ еже одеснȣю с(ы)на тво|220|его г(оспод)а н(а)шего стоѧнїа съ всѣми с(вя)тыF.468 |221|ми б(о)гѫ оугождьшими аминь. |222| Писасѧ сїи хрисовȣлъ ѿ създанїа |223| мирȣ лѣтѫ тогда текȣщȣ. четве|224|ртомȣ и десѧтомȣ. къ седмим ты|225|сѧщам.84 Индиктионъ ѳ <9> кроуг |226| с(о)лнцоу . дı <14>. лоун. г <3>. м(еся)ца маїа. |227| кϛ [26] д(е)нь. Оу Надлакȣ |228| Въ Х(рист)а Б(о)га бл(а)говѣрна. Господѧ Ми|229|лица. И г(осподи)нъ воевода Сте|230|фанъ. И г(осподи)нъ воевода Марко. |231| Iакшикы. 80 The name Stefan is written sometimes with “ф” and sometimes with “ѳ”. Nevostruev (p. 283): И сего (ради) дари отворихомъ о дому. 82 Nevostruev (p. 283): пречистыѧ instead. 83 This word is missing in Nevostruev (p. 283). 84 Meaning 7014 (since world creation), 1506 A.D. 81 137 Initial. A Review of Medieval Studies 7 (2019) 115–138 Таисија Лебер ПОВЕЉА МИЛИЦЕ ЈАКШИЋ ЗА МАНАСТИР ХИЛАНДАР (1506) Резиме Рад садржи критичко издање, делимичан превод на енглески језик и фотографије повеље Милице Јакшић и њених синова војвода Стефана и Марка Јакшића за манастир Хиландар од 26. маја 1506. године. Документ није сачуван у хиландарском архиву, нити у оригиналном облику – једина позната копија налази се на 12 страница рукописне књиге из колекције Јосифо-Волоколамског манастира (фонд 113, манускрипт бр. 151/514, ff. 462а–468), насталој 1563. године, која се данас чува у Руској државној библиотеци у Москви. Претходно (непотпуно и једино досадашње) издање приредио је Капитон Невоструев још 1869. године. Милица, Стефан и Марко Јакшић обећавају монасима да ће сваке године поклањати износ од 130 дуката Хиландару, а да ће их манастирско братство заузврат сматрати оснивачима и обновитељима овог великог царског општежића. Такође, Јакшићи очекују да им њихова годишња донација омогући учествовање у животу манастира, те да ће бити спомињани заједно са својим покојним рођацима Стефаном и Дмитром Јакшићем, чија се имена морају додати на листу почивших хиландарских покровитеља. Остале одредбе акта садрже детаљан списак комеморативних служби које дародавци, каогод и њихови покојни рођаци, треба да очекују од монаха као накнаду за учињену донацију. Кључне речи: породица Јакшић, Милица Јакшић, манастир Хиландар, 16 век, Света Гора, Русија, дипломатика, издање и коментар. Чланак примљен: 15. октобра 2018. Чланак прихваћен: 24. новембра 2019. 138 III ПРИКАЗИ И КРИТИКЕ REVIEWS Иницијал. Часопис за средњовековне студије 7 (2019) 141–154 Initial. A Review of Medieval Studies 7 (2019) 141–154 ПРИКАЗИ И КРИТИКЕ REVIEWS Contact and Conflict in Frankish Greece and the Aegean, 1204–1453: Crusade, Religion and Trade between Latins, Greeks and Turks, eds. Nikolaos G. CHRISSIS – Mike CARR, Crusades – Subsidia 5, Routledge, London – New York 20162, xx + 232 pp. Друштво за проучавање крсташких похода и Латинског истока (Society for the Study of the Crusades and the Latin East) међународна је организација основана 1980. године. Од 2002. године Друштво покреће излажење специјализованог часописа Crusades који се редовно појављује једном годишње. Недуго потом, створена је и серија „Crusades –Subsidia“, осмишљена тако да објављује радове произашле из конференција које је Друштво организовало, као и друге научне публикације повезане са његовом делатношћу. Обухват серије исти је као код самог часописа: седам столећа од проповеди папе Урбана II у Клермону (1095) до француског заузимања Малте (1798), обједињујући стручњаке који се баве насеобинама од Балтика до Африке и од Шпаније до Свете Земље, теологијом, правом, књижевношћу, уметношћу, нумизматиком, као и друштвеном, политичком и војном историјом. Досад је објављено десет тематских зборника, а пред нама је сада пети том у серији, први пут штампан 2014. године и реиздат две године доцније (када је издавачка кућа Routledge, као део Taylor&Francis групације, преузела издавање публикација Друштва), посвећен разноликим везама католика, православаца и муслимана у Егејском басену у периоду између два пада Цариграда. Приређивачи књиге су Николаос Хрисис са Универзитета у Атини (Εθνικό και Καποδιστριακό Πανεπιστήµιο Αθηνών) и Мајк Кар (Mike Carr) из Британске школе у Риму (British School at Rome). Зборник се састоји од осам прилога, по два у свакој од четири тематске целине: „Франачка Грчка између истока и запада“ (стр. 15–62), „Византијске реакције на Латине“ (стр. 63–112), „Латини између Грка и Турака у XIV столећу“ (стр. 113–149) и „Османска ‘западна’ граница“ (стр. 151–215). 141 Иницијал 7 (2019) 141–154 Initial 7 (2019) 141–154 Тематима претходи увод приређивача (стр. 1–14), а за њима следе закључак Бернарда Хамилтона (стр. 217–226) и регистар (стр. 227–232). Хрисис и Кар објашњавају у уводу колико је политичка фрагментација Југоисточне Европе и Мале Азије после 1204. године отежала посао истраживачима историје тог региона. Сусрет латинских и грчких хришћана, уз додатак муслиманских Турака, поред неизбежног лингвистчког изазова када је о изворима реч, пред повесничаре ставља и сложен задатак пробијања преко културних и политичких граница. Стога се ова књига, кажу приређивачи, концентрише на поједине аспекте крсташког покрета који нису претходно изучавани до детаља; па тако имамо поглед на то како је папство у раном XIII веку управљало крсташким активностима у Грчкој под франачком влашћу, како је Византија XIV столећа видела крсташке походе, како је ђеновљанска трговачка породица водила крсташки рат, какав је значај Никопољске битке (1396) за Османлије, итд. Уопштено говорећи, крсташки покрет се не посматра као изолована тема, већ се интегрише у историју читавог региона. У првом чланку, под насловом: „Нове границе: Франачка Грчка и одвијање крсташких похода у XIII столећу“ (стр. 17–41), Николаос Хрисис испитује развој концепта крсташтва у раном XIII веку и наглашава да је у Франачкој Грчкој крсташки рат био уобичајени начин за отпочињање сукоба. Како каже, крсташки поход није проглашаван зато што су противници окарактерисани као непријатељи вере, већ је њихова отпадничка природа произилазила из чињенице да је рат био усмерен против њих. Такође, значај крсташког покрета у Грчкој лежи у томе што је први пут крсташка идеја коришћена у борби против читаве групе (у овом случају православних) хришћана, уместо одређених појединаца. Бернард Хамилтон (Bernard Hamilton – University of Nottingham), у раду „Латинско царство и западни контакти са Азијом“ (стр. 43–62), говори о томе како је Четврти крсташки поход омогућио приступ западноевропских трговаца, дипломата и мисионара крајевима у црноморском басену и даље на исток. Знатно је унапређено познавање копненог пута до Кине. Ипак, како је током XIV столећа слабила монголска власт над Средњом Азијом, овај правац је постајао све неприступачнији за Европљане. Студија Терезе Шокрос (Teresa Shawcross – Princeton University) „Златна Атина: епископско богатство и моћ у Грчкој у време крсташких похода“ (стр. 65–95), својим већим делом формално излази из хронолошких оквира зборника јер се бави Михаилом Хонијатом, атинским митрополитом (1182–1205), показујући како је учени архијереј успоставио и утврдио сопствени положај у граду, вешто користећи своја цариградска познанства и везе на добробит становништва и развијајући Атину као средиште Богородичиног култа. По доласку крсташке војске 142 Reviews Прикази и критике 1205. године успео је да договори мирну предају града и обезбеди франачку заштиту за светиње и житеље. И после његовог одступања са митрополитске катедре настављено је покровитељство над култом Матере Божје, а ходочасници су и даље масовно пристизали. У расправи Џудит Рајдер (Judith Ryder – Wolfson College, Oxford), „Димитрије Кидон и његова ‘Повест крсташких ратова’: стварност или реторика?“ (стр. 97–112), централна тема је говор из 1366. године, познат и под насловом Pro subsidio Latinorum, у коме велики византијски мислилац XIV века дебатује да ли би Ромеји требало да прихвате западну помоћ за борбу с наступајућом турском претњом. Предочавајући својој публици различите епизоде из крсташких похода, Кидон им, заправо, представља сажету историју крсташког покрета којом жели да оправда своје мишљење да би Латини били савршени савезници у сукобу с Османлијама, много ефикаснији него Византинцима истоверни Срби и Бугари. Мајк Кар, у чланку под насловом: „Трговина или крсташки рат? Закарије са Хиоса и поход против Турака“ (стр. 115–134), износи како се ђеновљанска породица Закарија, мотивисана заштитом својих трговачких интереса на Леванту, уплела у војне операције против Турака. Тако су 1329. године, у савезу са Јовановцима с Родоса, потукли муслиманску флоту за шта су награђени папским опроштајницама и трговачким дозволама. Закарије, поред испољавања крсташког жара, истовремено нису биле гадљиве ни на трговину с неверницима, што њима није било контрадикторно, већ савршено комплементарно са улогом хришћанских господара у граничној зони. Ипак, таква пракса је фрустрирала њихове византијске и турске суседе и довела, напослетку, до слома трговачког царства Закарија. Питер Лок (Peter Lock – York St John University), у раду „Санудо, Турци, Грци и Латини у раном XIV столећу“ (стр. 135–149), анализира идеје млетачког путника, списатеља и државника Марина Сануда Торсела, истичући како су његови ставови о Грцима еволуирали током времена. Венецијанац их је најпре презриво посматрао као шизматике да би на крају, на шта је утицала спознаја о растућој опасности од Турака, сматрао да су пожељни као савезници. Илкер Еврим Бинбаш (İlker Evrim Binbaş – Royal Holloway University of London), у саопштењу „Битка код Никопоља и очевидац из Дамаска: Шамс ал-Дин Ибн ал-Џазари (прем. 833/1429)“ (стр. 153–175), проучава османске погледе на велику победу Бајазита I над крсташком војском и доноси енглеске преводе ретко коришћених муслиманских извора – извештај сведока Никопољске битке, учењака Ибн ал-Џазарија, који је у две верзије, широј и ужој, унет у његове филозофско-историјске списе. 143 Иницијал 7 (2019) 141–154 Initial 7 (2019) 141–154 Роудс Марфи (Rhoads Murphey – University of Birmingham), у расправи под називом: „Спољнополитички планови и приоритети Бајазита I: однос снага, државништво, војни услови и дипломатска пракса у Анадолији и на Балкану“ (стр. 177–215), поставља себи „главни циљ да детаљно испита неколико илустративних примера и епизода из догађаја у Румелији и Анадолији који откривају универзалне карактеристике и оперативна начела која управљају политичком динамиком османске протоимперијалне епохе“. Резултат ауторових опсежних анализа је закључак да султанови приоритети нису подразумевали потчињавање западних сила; сфера утицаја није прелазила Дунав, изузев у његовом доњем току (Влашка), а главно подручје Бајазитових интереса били су Анадолија и Румелија. Закључак, из пера Бернарда Хамилтона (27. IX 1932. – 20. V 2019), председника Друштва у периоду 2008–2016, сумира резултате појединачних саопштења и наглашава обједињујуће теме различитих поглавља из овог зборника, стављајући их у шири контекст међусобних односа Византинаца, Латина и Турака у источном Средоземљу позног средњег века. Како је истакао, ова књига није збирка изолованих студија, већ дело које пружа кохерентан приступ кључним подручјима историје Балкана и Леванта тог доба и у коме су природно здружени резултати истраживања западних медиевиста, византолога и османиста. Драгић М. Живојиновић The Second Crusade: Holy War on the Periphery of Latin Christendom, eds. Jason T. ROCHE – Janus MØLLER JENSEN, Outremer: Studies in the Crusades and the Latin East 2, Brepols, Turnhout 2015, xii + 338 pp. Џејсон Роуш (Jason T. Roche), наставник на одељењу за средњовековну историју Универзитета у Манчестеру (Manchester Metropolitan University) и Јанус Мелер Јенсен (Janus Møller Jensen), начелник музеолошког департмана „Ниборшки замак“ (Nyborg Slot – Østfyns Museer, Nyborg), приређивачи су зборника радова посвећеног Другом крсташком походу у коме је 11 истраживача из пет земаља (Аустралија, Велика Британија, Данска, САД, Шпанија) публиковало своје прилоге. Како су истакли у предговору, модерно доба проучавања Другог крсташког рата почело је 1953. године, када је Џајлс Констабл (Giles Constable) објавио свој чланак у коме је поставио тезу да је с пролећа 1147. године поход доживљаван и планиран као општехришћанска офанзива 144 Reviews Прикази и критике против непријатеља Цркве у Светој Земљи, на Балтику и на Пиринејском полуострву (G. CONSTABLE, The Second Crusade as Seen by Contemporaries, Traditio 9 (1953) 213–279.). Премда Констаблове поставке нису универзално прихваћене, имале су знатан утицај на више капиталних синтеза које су се појавиле у последње три деценије; стога су Роуш и Мелер Јенсен одлучили да у овом зборнику представе најновија истраживања која настоје да општеприхваћене, спорне и нове концепте овог феномена поставе у шири идеолошки, хронолошки, геополитички и географски контекст (стр. VII). Дело се састоји од Увода и три тематске целине. Уводну студију написао је Џејсон Роуш („Други крсташки поход: главне дебате и нови хоризонти“, стр. 1–32) и у њој се уочава неколико главних циљева. Најпре се даје осврт на историографску продукцију с посебном пажњом на студије које следе Констаблове тезе (тзв. „унитаристички“ приступ). Потом следи хронолошки преглед догађаја између 1145. и 1149. године који традиционално чине део Другог крсташког рата и њихово проблематизовање кроз модерну историографију. Затим Роуш резимира сваки прилог из зборника, доносећи главне аргументе сваког аутора, чиме се, између осталог, оправдава и потреба за постојањем књиге која је пред нама. Оно што провејава кроз уводну студију јесте убеђење њеног аутора да књига чији је приређивач доказује колико је тешко дефинисати шта је крсташки поход. Историчари су као кључне доказе наводили папско покровитељство, духовну награду или одбрану Свете Земље; Роуш сматра да су учесници „ходочашћа под оружјем“ вођени међусобно сличним мотивима – а највише страхом од греха. Први тематски део, „Други крсташки поход и Свети рат“ (стр. 33– 111), састоји се од три рада, где је први од њих из пера Ане Бистед (Ane L. Bysted) са Универзитета у Архусу (Aarhus Universitet) – „Истинска година јубилеја: Бернар од Клервоа о крсташком походу и опроштајницама“ (стр. 35–49). Ауторка проучава утицај цистерцитског великана на развитак крсташке теологије у деценијама које су следиле чувеној клермонској проповеди папе Урбана II из јесени 1095. године. Урбан је потенцијалним учесницима у походу понудио индулгенцију која се могла тумачити на двосмислен начин; наиме, крсташима је остављена слобода да верују како својим чином могу остварити потпуни опрост грехова, тј. да ће им се поред црквене казне обрисати и она Господња. Овакво неканонско схватање о самоспасењу Бернар је вешто ставио у други план својом формулом о крсташком походу као години јубилеја. Јубиларна година је време када Бог указује своју милост човечанству, стављајући га пред искушење у коме се може остварити потпуно спасење. Дебора Гериш (Deborah Gerish) са Универзитета Емпорија Стејт (Emporia State University, Kansas) у свом чланку, „Сећајући се краљева 145 Иницијал 7 (2019) 141–154 Initial 7 (2019) 141–154 у Јерусалиму: Historia Nicaena vel Antiochena и краљевски идентитет у време Другог крсташког похода“ (стр. 51–89), проучава текст (Historia Nicaena vel Antiochena) настао у Јерусалимској краљевини за време владавине Балдуина III (1143–1163). Упркос проблематичној традицији (није сачуван оригинални рукопис, постоји једино препис из XVIII столећа) и несигурном времену настанка овог списа (на основу унутрашњих података може се говорити о 1145, 1147. или 1155. години) ауторка постулира да је наручен у време Другог крсташког рата, вероватно с циљем да учврсти легитимитет владарског дома у Јерусалиму. Кроз пажљиву анализу интертекстуалних односа овог списа са његовим изворима, крсташким хроникама Роберта Монаха и Фулхера из Шартра, Геришова показује да је његова сврха да представи измаштану прошлост, златно доба у коме је Бог указивао милост Францима. Сулејман Мурад (Suleiman A. Mourad – Smith College, Northampton, Massachusetts) и Џејмс Линдзи (James E. Lindsay – Colorado State University) затварају први одељак заједничким радом: „Муслимански одговор на Други крсташки поход: Ибн Асакир из Дамаска као пропагандиста џихада“ (стр. 91–111). Проучавајући текстове ученог Ибн Асакира аутори тврде да је неуспела крсташка опсада Дамаска заправо омогућила Нуредину из Алепа да 1154. године заузме овај град. Крсташки поход је, такође, стимулисао нови талас пропагирања џихада у коме се наглашавала потреба за окупљањем муслимана под једним сунитским владарем који ће, потом, повести свети рат против франачких неверника. Нуредин ће свој успех крунисати узимањем султанске титуле, а његов блиски пријатељ, учењак Ибн Асакир, имаће централно место у обликовању и ширењу нове идеологије. Другу тематску целину, „Утицај периферије и наступање ка Светој Земљи“ (стр. 113–216), отвара Даријуш фон Гитнер-Спожињски (Darius von Güttner-Sporzyński – University of Melbourne) радом „Пољска и Други крсташки поход“ (стр. 115–154), у коме расправља о положају ове словенске земље унутар ширег покрета. Аутор доказује да је крсташка идеја била кључна за образовање пољског идентитета, јер се учешћем у ратовима за одбрану вере и преобраћење (какви су били походи против балтичких пагана) легитимисао статус династије Пјастовића. Пољаци су имали искуства у „протокрсташким походима“, како фон Гитнер-Спожињски назива оружане кампање у Померанији током треће деценије XII века. Поред учешћа мањег пољског контингента унутар снага Конрада III у сиријским операцијама, истовремено спроведена офанзива на Прусе такође се смешта у оквире крсташког ратног напора. Следеће две студије написали су сами приређивачи зборника. Први од њих је Јанус Мелер Јенсен са чланком „Други крсташки поход и значај крсташког покрета у Скандинавији и северноатлантском регио- 146 Reviews Прикази и критике ну“ (стр. 155–181). У њему се показује како је крсташка идеја постала део ратничке културе владајуће елите у северној Европи захваљујући сагама у којима се исцрпно описују подухвати на Истоку и против пагана. Према ауторовом мишљењу, ова идеја имала је централни значај у владајућим слојевима друштва. Џејсон Роуш затвара овај одељак својим радом, „Краљ Конрад III у Византијском царству: Антитеза урођеној царској врлини“ (стр. 183– 216), у коме проучава понашање немачких учесника похода током проласка преко византијске територије. Његов је закључак да ромејска реторска књижевност савремена Другом крсташком походу, а последично и каснија дела (пре свега из пера Кинама и Хонијата), није имала за циљ да верно прикаже немачке крсташе. Аутор деконструкцијом грчких извора жели да оспори уврежено мишљење да су Немци били недисциплиновани и да су због таквог понашања трпели поразе. Трећи и последњи део зборника, „Ширење граница“ (стр. 217– 322), састоји се од четири прилога. Први међу њима написао је Луис Гарсиа-Гвихаро (Luis García-Guijarro) са Универзитета у Сарагоси (Universidad de Zaragoza): „Реконквиста и Други крсташки поход у Источној Иберији: хришћанска експанзија у долини доњег Ебра“ (стр. 219–255). Аутор се супротставља заступницима тзв. „панкрсташке теорије“ према чијем се мишљењу реконквиста на Иберијском полуострву одвијала као део хришћанског „мастер-плана“. Гарсиа-Гвихаро истиче три фактора који су стајали иза похода у долини Ебра током пете деценије XII столећа: 1) експанзионистичке и политичке тежње хришћанских владара; 2) разједињеност међу муслиманима; 3) крсташку идеологију. Међу овим чиниоцима крсташка идеја је најмање утицала, мишљење је аутора, на одлуке да се заузму градови Лерида и Тортоса – што се по традицији сматра интегралним делом Другог крсташког похода. Сузан Еџингтон (Susan Edgington – Queen Mary University of London) се такође бави Пиринејским полуострвом у свом раду „Заузеће Лисабона: предумишљај или опортунизам?“ (стр. 257–272). Анализирајући како је англо-фламанска флота која се упутила у Свету Земљу помогла португалском краљу да преотме Лисабон од Сарацена, ауторка је дошла до закључка да се ради о срећном сплету околности, а не о великој стратегији да се непријатељи хришћанске вере нападну где год да се наиђе на њих. Будући да је заузеће Лисабона било једини трајни успех направљен током Другог крсташког похода, Црква је ретроактивно желела да то представи као део свог унапред смишљеног плана. Џеј Лиз (Jay Lees – University of Northern Iowa) у чланку под насловом: „Зашто сте дошли са исуканим оружјем? Вође вендске кампање из 1147. године“ (стр. 273–301), расправља о узроцима ратног похода против Полапских Словена, у немачкој историографији познатог као 147 Иницијал 7 (2019) 141–154 Initial 7 (2019) 141–154 Wendenkreuzzug. По његовом мишљењу, духовни разлози (без обзира на ватрене проповеди Бернара од Клервоа) имали су много мању тежину од експанзионистичких тежњи двојице главних вођа „крсташке“ коалиције, саксонског војводе Хајнриха Лава и маркгрофа Албрехта Медведа. Стога и ова кампања не заслужује атрибут крсташки, већ је реч о подухвату иза кога стоје политички мотиви за територијалним проширењем. У последњем раду треће тематске целине, уједно и читавог зборника, Џон Линд (John H. Lind – Syddansk Universitet, Odense), под насловом: „Први шведски крсташки поход против Финаца: део Другог крсташког похода?“ (стр. 303–322), обрађује поход Швеђана на финске пагане, који се по традицији датује у период између 1155. и 1157. године. Иако се одвија неких десетак година после Другог крсташког рата, ова кампања, како истиче аутор, припада истом идеолошком оквиру пошто су папа Евгеније III и Бернар од Клервоа замислили „непрестани крсташки поход“ против свих пагана, а евидентно је да се рат са Полапским Словенима није окончао на задовољавајућ начин, те зато ни поход није могао да се огласи окончаним. Читањем ове књиге стиче се утисак да је централно питање које она поставља: шта је крсташки поход? О томе, уосталом, говори и приређивач у својој уводној студији, наглашавајући потребу да се догађаји сагледају у ширем контексту. Други крсташки поход јесте био свети рат вођен на рубовима хришћанске (римокатоличке) Европе: у Иберији, Сирији и Балтичком басену, а овај зборник је занимљив и користан прилог бољем познавању крсташке идеологије, Блиског истока и улоге папства у процесу христијанизације Европе. Драгић М. Живојиновић Éloïse ADDE-VOMÁČKA, La Chronique de Dalimil. Les débuts de l’ historiographie nationale tchèque en langue vulgaire au XIVe siècle, Publications de la Sorbonne (Textes et documents d’histoire médiévale), Paris 2016, 461pp. + illustr. Књига Елоизе Аде-Вомачке, истраживача Универзитета „Сан Луj“ у Бриселу настала је на основу докторске дисертације која је одбрањена 2011. године на Универзитету Париз 1 Пантеон-Сорбона. Пре свега, требало би истаћи да се ауторка упустила у веома захтеван научни подухват који је резултирао овом монографијом. Она се састоји из 148 Reviews Прикази и критике две целине – прве, која обухвата анализу историјског контекста настанка Далимилове хронике, са опширним коментарима друштвених и политичких прилика у Чешкој током позног средњег века, и друге, која представља превод на савремени француски језик. Практично, тиме је Хроника, поред превода на чешки и немачки, добила превод на још један савремени европски језик. На тај начин, текст Далимилове хронике постао је доступнији и пријемчивији истраживачима ван чешког говорног подручја, нарочито ако се узме у обзир специфичност овог дела, као важног извора за проучавање средњовековне политичке мисли, на шта је, у форми предговора, указао Жак ле Гоф, један од најважнијих француских и светских медиевиста. Додуше, предговор Жака Ле Гофа представља тек својеврсни коментар на ауторкин превод Далимилове хронике из 2009. године, који је тада још увек био у рукопису. Прва целина поред предговора и увода, садржи пет великих поглавља са закључком. У Уводу (стр. 9–18) ауторка укратко даје основне податке о аутору и његовом делу и практично о самој структури књиге. У првом делу „Далимил у свом контексту“ (стр. 19–45), ауторка је пажњу посветила питању личности чешког хроничара, наводећи многобројна мишљења присутна у литератури и чињеницу да се до коначног решења по том питању не може доћи. Ипак, упркос доминантном мишљењу да је аутор био клерик, Аде-Вомачка се опредељује за племићко порекло аутора. Такође је указала и на забуну око назива Хронике, која је настала још у XVI веку, посредством Вацлава Хајека из Либочана и учврстила се током наредног столећа, захваљујући Томашу Пешини из Чехорода. Остатак поглавља се бави прегледом сложене политичке ситуације у Чешкој, од 1306. године, када је умро последњи мушки изданак династије Пшемисловића, Вацлав III, до 1310. године, када је на чешки престо сео Јован Луксембуршки. Други део, „Даровати Бохемији чешку националну литературу“ (стр. 49–71) говори о изворима које је тзв. Далимил користио за писање Хронике, почев од усмених предања, легенди, преко хагиографских и историографских дела. Такође, ауторка даје преглед чешке историографије у позном средњем веку, како би се што боље схватила улога Далимилове хронике у чешкој историографији тога времена, која већим делом одудара од немачког и латинског наслеђа. У трећем поглављу „Колективни идентитет: Национализам и нација“ (стр. 77– 129) највише пажње је посвећено појмовима нације и колективног идентитета код тзв. Далимила, али и тумачењу поруке савременицима да брину о својој нацији (тачније, народу) и односу према странцима који пропагира чешки хроничар. Уопште, више простора немачком грађанству и чешком племству посвећено је у четвртом поглављу „Етнички сукоб и социјални антагонизам“ (стр. 133–174), где је ауторка истакла да се иза истицања националног антагонизма Чеха према Немцима у ствари може 149 Иницијал 7 (2019) 141–154 Initial 7 (2019) 141–154 назрети социјална компонента, тј. настојање чешког племства да спречи јачање немачке буржоазије. У петом поглављу „Политички програм“ (стр. 177–228) ауторка је настојала да ближе одреди најважније аспекте политичког програма присутне у Далимиловој хроници, који се своде на заједничку сарадњу и расподелу моћи између племства и владара, с тим што аутор Хронике оправдава и тираноубиство када је опште добро угрожено. Аде-Вомачка је као основу за превод Далимилове хронике на савремени француски језик (стр. 237–398) узела Бечки рукопис, који је, како су филолошка истраживања показала, најближи оригиналу, с тим што је тамо где је било потребно узела у обзир и друге рукописе. Превод прате бројна објашњења у напоменама, како би се читаоци лакше сналазили са оним што чешки хроничар с почетка XIV века предочава. Такође, ауторка се одлучила за неримован превод, иако је старочешки оригинал у рими, на првом месту због незграпности коју би у том случају носио превод на савремени француски језик. Имајући у виду лингвистичке различитости између француског и чешког језика, Аде-Вомачка је на појединим местима у књизи у табелама наводила упечатљиве термине које је користио тзв. Далимил (везане за имена народа, за племство и сл.) и њихове преводе на француски. Уз то, табела чешће коришћених појмова са преводима налази се и у виду додатка (стр. 399–400). Као додаци, на крају књиге налазе се и спискови чешких владара од легендарног Крока до Жигмунда Луксембуршког (стр. 401– 402), затим прашких бискупа од друге половине X до краја прве половине XIV века (стр. 403). Такође, ту су и мапе на којима је приказана територија Чешке 1300. године, као и градови, друга насеља и поседи чешких племићких породица (стр. 404–405). Умесно је рећи да су од посебног значаја илустрације у виду ексцерпата појединих рукописа Далимилове хронике, као што су Лобковицки, Фрањевачки и Париски рукопис. На корицама књиге налази се представа Св. Вацлава као ратника, присутна у Лобковицком рукопису. У завршном делу монографије, после додатака, налазе се опширна библиографија (стр. 407–442), регистар личних имена (стр. 443–453) и географски регистар (стр. 455–458). Далимилова хроника, настала у периоду 1309–1314. по много чему је специфична. То је прва чешка хроника писана на народном језику, чији је аутор непознат, а име је добила, као што је назначено, услед забуне. Иако је то у историографији више пута коментарисано, назив дела је ипак задржан јер се одомаћио. Дело је убрзо након настанка постало популарно и преведено је на латински око 1340. године, те чак два пута на немачки, први пут у рими у периоду између 1342/44. и 1346. године, а други пут у прози 1444. године. Као што је природно очекивати, овим делом су се бавили претежно чешки истраживачи, историчари и 150 Reviews Прикази и критике филолози, па је Далимилова хроника доживела више издања, а најпотпуније критичко издање је изашло 1988. године у два тома. Елоиза АдеВомачка једна је од ретких изван поменуте средине која се на озбиљан и систематичан начин позабавила проблематиком овог значајног средњовековног дела, темељним претресањем уврежених мишљења у литератури и редиговањем многих од њих. Она је пажљивом анализом сложених политичких околности у Чешкој почетком XIV века утврдила да суревњивост Чеха према Немацима није била изражена у тој мери, каквом је представља тзв. Далимил. Другим речима, ауторка јасно показује да је антинемачки карактер овог текста неоспоран, али да се мора посматрати из перспективе друштвеног и политичког контекста тог времена, као и из перспективе састављача, што је уједно и најважнији научни допринос ове књиге. Такође, иако је Аде-Вомачка доста пажње посветила виђењу других из угла тзв. Далимила, на првом месту Немаца, ипак сматрамо да би било занимљиво детаљније проучити контекст пишчевог виђења других етничких групација као што су Срби, Хрвати и Мађари. На крају би још једном требало указати на допринос ове књиге проучавању средњовековне политичке мисли, али и на напоре Елизе Аде-Вомачке, која је својим примером показала да је понекад, приликом анализе једног посве проблематичног извора као што је Далимилова хроника, потребно променити уврежену перспективу сагледавања појединости које тај извор доноси, не би ли се добили или бар наслутили одговори на одређена питања. Марко Гавриловић Esad KURTOVIĆ, Arhivska građa za historiju srednjovjekovne Bosne (Ispisi iz knjiga kancelarije Državnog arhiva u Dubrovniku 1341–1526), sveske 1–3, Institut za historiju Univerziteta u Sarajevu – Javna ustanova Historijski arhiv Sarajevo, Sarajevo 2019, XVIII+1765 str. Две године након што је Есад Куртовић приредио подацима богату, двотомну збирку архивских исписа из дубровачке архивске серије Debita notariae (која обухвата књиге задужења регистрованих у нотаријату), пред нама је нови, још обимнији производ његове приређивачке радионице, у нешто измењеном руху и са посветом родитељима. Наиме, услед организационо-финансијских околности, исписи из серије Diversa cancellariae (тј. књига разнородних предмета регистрованих у канеларији) није издата у истој серији „Izvori za historiju srednjovjekovne 151 Иницијал 7 (2019) 141–154 Initial 7 (2019) 141–154 Bosne“ коју је покренула АНУБиХ, већ у склопу нове серије „Arhivska građa za historiju srednjovjekovne Bosne“ која представља заједнички издавачки подухват Института за хисторију Универзитета у Сарајеву и Хисторијског архива Сарајево. Промена издавача, међутим, није променила ни концепцију, ни методологију, ни употребну вредност ове драгоцене нове збирке. Иако се, због другог формата у односу на претходну збирку коју је приредио Куртовић, право поређење не дâ извести, нова колекција докумената о средњовековној Босни има близу двоструко више страна од оне објављене 2017. године. Када је реч о архивским исписима, ради се о приближно истом броју – у издању грађе из књига задужења објављено је 4592 јединице, а у издању исписа и канцеларијских књига 4705 јединица. Међутим, потоње су, у просеку, знатно дуже и мање типизиране и отуда (поред формата) велика разлика у обиму ове две публикације. Ново Куртовићево издање задржало је, као што смо већ истакли, стару концепцију. Књига је објављена у три свеске континуиране пагинације (Свеска 1: стр. 1–570, књиге Diversa cancellariae XIII–XXXVI за године 1341–1408; Свеска 2: стр. 571–1168, књиге Diversa cancellariae XXXVII–LVIII за године 1408–1444; Свеска 3: стр. 1169–1765, књиге Diversa cancellariae LIX–CXIV за године 1445–1526), из практичних разлога. Самом издању претходе Sadržaj и Uvod (стр. XI–XIV), односно Introduction (стр. XV–XVIII), где су дати кратки приређивачеви коментари о обрађеној серији, егдотичким поставкама, употребној вредности грађе и потенцијалним смеровима даљих истраживања. На пригодном месту, приређивач се захвалио и рецензентима, издавачима, као и Државном архиву у Дубровнику – установи из које потичу објављени извори и у којој је годинама истраживао, као неспорно најтемељнији проучавалац босанског средњовековља на темељима дубровачке грађе. Као и у збирци задужења, грађа је излагана по јединицама, од бр. 1 до бр. 4705, а сортирана према књигама у којима се изворно налази у Државном архиву у Дубровнику. Обрађене су књиге Diversa cancellariae од XIII до CXIV, а само у књизи бр. XIX није пронађена грађа везана за средњовековну Босну. Аутор је назначио да је хронолошки оквир који је изабран везан, пре свега, за обим његових досадашњих истраживања и интересовања и да нема неки дубљи смисао. Вреди, такође, поменути да књиге за поједине месеце или године нису сачуване, али су обрађене сви они томови који се данас налазе у Дубровачком архиву, а припадају овој серији, разуме се – за назначено раздобље. Како би писање опширних регеста узело и време и додати простор, а није нужно истраживачима, усвојен је егдотички принцип да се испред сваког исписа, након редног броја, масним словима испише кратак апстракт, тј. наслов јединице који служи корисницима као општа смерница (нпр. уговор о купо- 152 Reviews Прикази и критике продаји коња, уговор о служењу, уговор о учењу заната, изјава о плаћању рачуна, регистрација уговора о ступању у службу и слично). Ради се, дакле, о сведеном именовању предмета због кога је испис настао. Сам текст исписа дат је под знаковима навода, након чега је, у загради, назначен датум регистрације у архивску књигу, те потпуна сигнатура. Како то издања овога типа, по својој природи, налажу, након дела са објављеном грађом, следе опсежни регистри, који су, чини се, били изазов који не заостаје за транскрипцијом грађе за распон од скоро два века. Регистрима претходи кратка секција Prilozi (стр. 1533–1542) у којој се доноси неколико фотографија са примерима уноса у канцеларијске књиге. Imenski registar (стр. 1543–1751) и Registar mjesta (стр. 1752– 1765) су изузетно обимни и темељни. Теку на преко 220 страна, а садрже како словенске облике (тамо где их је било могуће одгонетнути или наслутити), тако и све изворне алтернативне начине писања имена људи и места, онако како су се јављали у латинизираном облику. Треба напоменути да бројеви наведени у регистру означавају стране на којима се појам налази, а не број јединице (исписа), што је био случај и са претходном збирком. На крају се треба осврнути и на значај ове публикације за истраживаче средњовековне Босне, али и Дубровника, па и околних земаља, имајући у виду релативну променљивост граница на ободима тадашњих држава и интензивне контакте свих политичких и економских актера у региону у раздобљу позног средњег века. Серија Diversa cancellariae, иако и она углавном нуди сувопарну грађу, разнороднија је од књига задужења. У тој серији се, да парафразирамо приређивача, нашло „све друго“ забележено у дубровачкој канцеларији, све што није спадало у непосредну делатност јавних власти, већ је представљало операционализацију прописаних норми на терену, међу појединцима, групама и друштвеним слојевима као факторима свакодневног живота. Ту се налазе извори за политичку, привредну, друштвену и културну историју средњовековне Босне и Дубровника. Најчешће су то уговори о купопродаји, најму, уласку у службу, изучавању заната, изјаве о плаћеним рачунима, подизању трибута, трговини стоком или намирницама. Уноси су најчешће шаблонски, али корисни, а у не малом броју случајева били су обогаћени неким допунским информацијама које носе додатну вредност. Грађа објављена у овој збирци сведочи о актерима, најчешћим аспектима свакодневне делатности становништва (пословима, потребама), као и о роби и производима којима се прометовало. Забележене су активности свих слојева друштва и тиме је показан интензитет односа Босне и Дубровника који су били развијени на свим нивоима. Ако се искључи политички оквир, радило се о међусобно потпуно прожетим заједницама које су твориле једно живо и динамично друштво 153 Иницијал 7 (2019) 141–154 Initial 7 (2019) 141–154 града и залеђа. Подаци из дубровачких канцеларијски књига значајни су и за питања идентификације личности, појединаца, што је некада лакши, а некада тежи задатак, као и за антропонимијска и топономастичка истраживања, па и за проучавање језика, имајући у виду да су канцелари и нотари углавном били из Италије, из несловенске средине. Како је указано и у уводу књиге, ова збирка представља полазиште за даља истраживања. Захваљујући темељности и посвећености Есада Куртовића, та даља истраживања биће умногоме олакшана свима онима који се баве разноврсним аспектима политичког, привредног, друштвеног и културног живота средњовековне Босне, Дубровника и Балкана. У том смислу можемо само изразити велико задовољство и упутити захвалност приређивачу што смо, у кратком року, добили и другу збирку дубровачких документарних извора о средњовековној Босни. Надамо се да ће и најављена трећа збирка, са исписима из серије Diversa notariae, коју треба заједнички да приреде Есад Куртовић и Емир Филиповић, угледати светлост дана у скорије време. Невен Исаиловић 154 IV НАУЧНИ ЖИВОТ SCHOLARLY LIFE Иницијал. Часопис за средњовековне студије 7 (2019) 157–170 Initial. A Review of Medieval Studies 7 (2019) 157–170 НАУЧНИ ЖИВОТ SCHOLARLY LIFE „Четврта медиевистичка знанствена радионица у Ријеци / Fourth Medieval Workshop in Rijeka“, Одсјек за повијест Филозофског факултета у Ријеци – Одсјек за повијесне знаности Завода за друштвене и повијесне знаности Хрватске академије знаности и умјетности, Ријека, Филозофски факултет, 30–31. мај 2019. После неколико година паузе, у Ријеци је, крајем маја 2019. године, одржан, четврти по реду, научни скуп под називом Медиевистичка знанствена радионица у Ријеци, у организацији Одсјека за повијест Филозофског факултета у Ријеци и Одсјека за повијесне знаности Завода за друштвене и повијесне знаности Хрватске академије знаности и умјетности из Загреба. Иако је, због чињенице да је првенствено намењен презентовању научноистраживачких резултата истраживача млађе генерације (доктораната и младих доктора), носио име радионице, овај скуп је, готово од свога настанка увелико превазилазио оквире који тај појам подразумева. Ради се, заправо, о конференцији пуног капацитета, у чијој су реализацији учешћа узели и еминентни стручњаци средње и старије генерације. Традиција је задржана и по питању мултидисциплинарности јер су се у програму нашли реферати из области историје, историје уметности, археологије, историје језика и писма итд. Испрва замишљена као годишња научна манифестација (прве три Радионице реализоване су од 2013. до 2015. године), Радионица је, овога пута, организована четири године након претходне, најпре због V конгреса хрватских повјесничара који се одржавао 2016. године, а затим због одређених потешкоћа организационог карактера у годинама које су уследиле. Начелни план организатора је да се, надаље, Радионица одржава бијенално. Вреди истаћи да је број учесника растао од радионице до радионице и да је на овогодишњем скупу постигнут досадашњи рекорд са преко 50 учесника из тринаест европских земаља (Хрватска, Србија, 157 Иницијал 7 (2019) 157–170 Initial 7 (2019) 157–170 Босна и Херцеговина, Словенија, Аустрија, Мађарска, Бугарска, Румунија, Чешка, Пољска, Италија, Велика Британија, Русија) међу излагачима, модераторима и организаторима сесија. Због тога је скуп овога пута трајао скоро пуна два радна дана. Организаторском тандему који су од почетка чиниле Косана Јовановић из Ријеке и Сузана Миљан из Загреба, придружио се и Горан Билогривић са Филозофског факултета у Ријеци. Даљи приказ скупа детаљније ће обрађивати сесије којима је аутор ових редова присуствовао, уз навођење основних података о сесијама које су се одржавале паралелно. Радионица је свечано отворена 30. маја на Филозофском факултету у Ријеци, који је, као и увек, био домаћин скупа, поздравним говором деканице Инес Срдоч-Конестра. Након тога је уследило уводно, пленарно предавање Наде Зечевић (Ројал Холовеј Универзитет у Лондону) под насловом Ties, Transition and Transformation: Trends in Researching Medieval Migration. У њему је било речи о новијој литератури, пројектима и порталима посвећеним теми миграција, али и граница у средњем веку, као и методолошким поставкама које ову крајње актуелну тему чине мултидисциплинарном. Током наставка рада првог дана Радионице, одржано је шест сесија, тако што су се паралелно одвијале по две сесије. Сесија 1А одржана је на хрватском језику, под насловом Средњовјековна Славонија и источно од ње, а модератор је био Дамир Карбић. Данко Дујмовић (Филозофски факултет у Ријеци) је, у излагању Гдје се налазио каструм Никола?, покушао да убицира ово утврђење. Мишљење ранијих истраживача указивало је да се ради о Доњој Зелини или Ресничкој Трнави, а аутор је настојао да прецизира локацију града који се, вероватније, налазио нешто ближе данашњем подручју Загреба, према Медведници. Маја Цепетић Рогић (Градски музеј Чазма) је поднела реферат Теорија vs. реалност. Црква св. Марије Магдалене у Чазми, покушавајући да утврди фазе изградње овог сакралног објекта и да потврди мишљења да та црква није наследница средњовековне цркве Св. Духа. Антонио Џаја (Музеј Мославине, Кутина) и Николина Антонић (самостални истраживач, Загреб) су, у презентацији Реамбулација посједа Михаловац, настојали да утврде границе поседа који се налазио на територији Туропоља, око Велике Горице. Моника Береш и Денис Њари (Филозофски факултет Осијек) су се у раду Средњовјековна утврда у околици Храстина бавили како пореклом имена Храстина, тако и поседницима утврђења које се крај тог места налазило и остацима старог града на локалитету Градац. Паралелно се одржавала сесија 1B посвећена историји уметности, на енглеском језику, под насловом Art and Liturgy, којом је модерирала Барбара Шпањол Пандело. У склопу те сесије предавања су одржали 158 Scholarly Life Научни живот следећи истраживачи: Инес Ивић (Централноевропски универзитет, Будимпешта) – Reading of the Sculpture: Renaissance Intertwining of Textual Models and Artistic Representations on the Example of the Relief of Saint Jerome in Trogir, Петар Струње (Универзитетски институт за архитектуру, Венеција) – Porta coelesti: Textual Sources behind the Sculptural Program of the Portal of the Church of Saint Lawrence in Zadar и Ивана Лемкул (из Београда, тренутно ангажована у Љубљани) – Cosmological Motifs in Western Medieval and Byzantine Art: Ideological Aspects of their Representations. У следећем термину су се такође одвијале две сесије слободних саопштења. Прва (2А) је окупила реферате на српском и хрватском језику у склопу целине Племство, писменост и правне институције, а модератор је био Дамир Карбић. Јелена Глушац (Историјски институт, Београд) прочитала је рад Последњи Бранковићи, лица која су живела у туђини – случај деспота Стефана Слепог Бранковића, предочавајући публици животни пут деспота Стефана Бранковића, од младости и ослепљења, преко кратке владавине до живота у избеглиштву. Антун Некић (Филозофски факултет Свеучилишта у Задру) је, у реферату Дјевојачка четвртина: поглед из средњовјековне Славоније, на основу примера из XIV века настојао да утврди у коликој су мери обичајно право везано за родовско поседовање земље и концепт солидарности рода били значајни за институцију девојачке четвртине. Ненад Обрадовић (докторант на Филозофском факултету у Београду) је презентацијом под насловом Угарске исправе српских деспота изнео исцрпан преглед латинских исправа које су издали српски деспоти, уз коментаре о језику, дестинатарима, мотивима настанка, дипломатичким особеностима, садржају и сазнајној вредности тих докумената. Мирза Хебиб (Правни факултет Универзитета у Сарајеву) је, у излагању Правнокултурални приступ у проучавању права средњовјековног Дубровника и сусједних држава настојао да утврди, кроз методологију компаративне правне анализе, у којој су мери дубровачко и право суседних држава били међузависни, као и који су били извори дубровачког права. Кристиан Паскојевић (Старославенски институт, Загреб) дао је исцрпну анализу морфолошких промена у ћириличком писму које се користило у дубровачкој, српској и босанској канцеларији у средњем веку, са посебним освртом на брзопис, у презентацији Графијске промјене у писму с обзиром на упорабу – студија на примјеру средњовјековног ћириличког писма дубровачке и сусједних канцеларија. Сесија 2B, посвећена претежно културној историји, под насловом Application and Communication, одржана је паралелно, на енглеском језику, под модераторском палицом Косане Јовановић. Обухватила је следећа предавања: Драгош Настасоју (Национални истраживачки 159 Иницијал 7 (2019) 157–170 Initial 7 (2019) 157–170 универзитет Висока школа економике, Москва) – St. Ladislas’ Cult and Anti-Royal Propaganda during the Political Crisis of 1401–1404, АндреаБјанка Зноровски (Универзитет Ка Фоскари, Венеција) – Mary with a Crown: Adapting the Iconography of the Presentation to the Temple in Manuscript Illuminations, Адам Запала (Пољска академија наука, Варшава) – From Supplication to the Use of Papal Provision: Proportion in Case of Late Medieval Poland и Иван Мисони (самостални истраживач из Загреба) – Croatian Medieval Passion Plays as Sources for Researching the History of Emotions. Последњи блок секција првога дана скупа чиниле су две паралелне сесије које су организоване као унапред пријављене целине, односно које нису биле састављене од сродних слободних саопштења. Сесија 3А, одржана је на хрватском и словеначком језику, у организацији Барбаре Шпањол Пандело, уз модерирање Ане Маринковић. Њен наслов је био Писани и материјални извори у истраживањима сјеверног Јадрана између 1300. и 1600. године, а углавном је окупила истраживаче из Ријеке, ангажоване на заједничком пројекту из области културне историје и историје уметности. Излагања су имали: Палма Карковић Такалић и Петра Предоевић Задковић (Филозофски факултет у Ријеци) – In publica platea terre Fluminis sancti Viti. Средишњи градски трг у касносредњовјековној Ријеци, Матко Матија Марушић (Институт за повијест умјетности, Загреб) – Ликовни и писани извори за романичка распела из Задра, Саша Поточњак (Филозофски факултет у Ријеци) – Прилог истраживању глагољаштва на отоку Рабу до 1600. године, Барбара Шпањол Пандело (Филозофски факултет у Ријеци) – Истраживања дрвене скулптуре сјеверног Јадрана – примјер отока Раба, Маја Ћутић Горуп (Филозофски факултет у Ријеци) – Прилог методологији истраживања реформације и католичке конфесионализације на примјеру хабсбуршке Истре и Сара Турк (Филозофски факултет Универзитета у Љубљани) – Opredelitev problematike stenskega slikarstva 14. stoletja v Kopru in Piranu. Паралелно се одвијала сесија 3B на енглеском језику, посвећена односима папства и источног Јадрана са залеђем у XII и XIII веку коју су, под насловом Papacy and the Eastern Adriatic in the 12th and 13th Centuries, заједнички организовали Џенан Даутовић и Игор Разум, док је модератор био Дамир Карбић. Недим Рабић (Институт за хисторију Универзитета у Сарајеву) се, у реферату The Role of the Papacy in the Transmission of Ideas of Renaissance of the 12th Century in South-East Europe, бавио утицајем папства на дисеминацију тзв. идеја ренесансе међу владарима и државама југоисточне Европе. Игор Разум (Музеј Двор Велики Табор, Десинић – Централноевропски универзитет, Будимпешта) је изложио рад The Pope as ‘Judge-Reformator’ – Examples of 160 Scholarly Life Научни живот Development of Papal Authority in the Eastern Adriatic in the 12th Century, говорећи о примени папског ауторитета на територијама под влашћу Арпадовића у XII веку, са посебним освртом на папску посету Задру и питање епископије у Хвару. Франческо Дал’Аљо (Институт за историјска истраживања Бугарске академије наука, Софија) говорио је о успешним дипломатским активностима папе Инокентија III у Бугарској, Србији, Босни, као и на подручју Вуканове територије и Далмације у раду под насловом The Diplomatic and Missionary Activity of Innocent III in the Eastern Adriatic. Џенан Даутовић (Регионални музеј Травник – Универзитет у Бихаћу) је у излагању The Influence of the Fourth Lateran Council (1215) on the Relations between Papal Curia and Bosnia настојао да укаже на одлуке IV латеранског сабора које су се тицале Босне и на разлику у приступу према решавању босанског верског питања у раздобљу пре и после смрти Инокентија III, у чему су улогу играли и интереси угарске државе. Габор Барабаш (Универзитет у Печују) затворио је ову сесију рефератом Papal Chaplains in the Southern Part of the Kingdom of Hungary and the Hungarian Kings in the 13th Century, говорећи о папским легатима који су посећивали Угарску током XIII века и развијали односе са тамошњим владарима, обављајући и дипломатске и канонске мисије. Први радни дан Радионице завршен је, традиционално, представљањима пројеката и зборника. Пројекат „Церемоније и церемонијална комуникација“ који је реализује у тзв. програму иницијалне подршке при Универзитету у Ријеци представили су Косана Јовановић, Барбара Шпањол Пандело, Горан Билогривић (из Ријеке) и Роберт Курелић (из Пуле). У наставку програма представљена су два зборника радова са претходних радионица – Друге (Secular Power and Sacral Authority in Medieval East-Central Europe, Amsterdam: Amsterdam University Press, 2018) и Треће (Papers and Proceedings of the Third Medieval Workshop in Rijeka, Rijeka: Faculty of Humanities and Social Sciences in Rijeka, 2018). Оба зборника су објављена на енглеском језику и обухватила су прерађене и допуњене прилоге учесника на претходна два скупа у Ријеци. Уводним пленарним предавањем Михаила Ст. Поповића (Аустријска академија наука, Институт за истраживање средњег века, Одсек за византолошка истраживања) The Myth of Big Data in Byzantium versus One of the Ways of Combining Byzantine / Medieval Studies, Historical Geography and Digital Humanities започео је други радни дан скупа. Поповић је у обимном излагању, пропраћеном богатим слајдовима, на примеру пројеката „Digitising Patterns of Power“ и „Tabula Imperii Byzantini“ показао како се историјска грађа може искористити за израду дигиталних платформи утемељених на интердисциплинарној обради топономастичких, али и других података из извора. 161 Иницијал 7 (2019) 157–170 Initial 7 (2019) 157–170 За разлику од првог дана, због великог броја пријављених учесника, другог дана су се паралелно одржавале по три тематске сесије. Због изостанка неких пријављених учесника, на крају их је било укупно пет. Све оне су одржане на енглеском језику. Првом сесијом слободних саопштења (4А), под насловом Nobility, Law and Order, модерирала је Нада Зечевић. Ангелина Калашњикова из Руске академије наука, која је требало да говори о улози сведока у руским судским документима из позног средњег века, била је спречена да присуствује скупу, па је прво саопштење, под насловом The Young John Hunyadi as Page and Mercenary (c. 1420–1439), поднео Золтан Вебер (Универзитет у Дебрецину), износећи детаље о раној каријери Јаноша Хуњадија док је био краљевски витез и северински бан. Поменута је могућност да га је одгајао Пипо Спано, као и да је био у војној служби српског деспота и Висконтија у Милану. Невен Исаиловић (Историјски институт, Београд) презентовао је своје истраживање The Elements of Customary Law in Formularies of Charters of Bosnian Rulers and Magnates, указујући на елементе обичајног права који су били присутни пре свега у даровницама домаћим дестинатарима, а подразумевали су поделу сведока на земље, помен братије и зазивање свеца-заштитника Босне Св. Гргура. Aна Адашинскаја (Централноевропски универзитет, Будимпешта – Колеџ Ал Кудс Бард, Јерусалим и Палестинске територије) је, пак, реферисала на тему Divine Enforcing Legal: Icon and Relics in Juridical Rituals of the Medieval Orthodox Countries. Она се прво осврнула на царске правне споменике који су дефинисали заклетву и начин њеног полагања, што је укључивало присуство или додиривање реликвија и других светих објеката, а затим и на имплементацију поменутих правних одредби у дипломатичким актима православних владара, али и према сведочењима наративних извора и иконографским представама. Сесија 4B одржана је под насловом Administration и модераторском палицом Сузане Миљан. Излагања су имали: Мартон Рожа (Универзитет Лоранд Етвеш, Будимпешта) – Narratives on Provincial Governors in the Letters of Theophylact of Ochrid, Ева Халас (Истраживачка група Мађарске академије наука и уметности, Будимпешта – Сегедин) – The Changes of the Person of Ban of Slavonia in the 14th Century, Петра Вручина (Филозофски факултет Свеучилишта у Задру) – Monetization and dominium directum, Јанош Сакач (Универзитет у Дебрецину) – Angevin- and Sigismund-Age County Administration in Hungary: the Case of Szabolcs и Александру Симон (Румунска академија наука, Центар за трансилванске студије) – Vlahia Maior, Vlahia Inferior and Bogdania in the Times of Kosača. Последњи реферат, кога је аутор ових редака имао прилике да чује, показује распрострањеност термина „влах“ на веома широком подручју, што може довести до забуна у идентификацији појединих 162 Scholarly Life Научни живот појмова. Тако се Vlahia Inferior из дубровачких споменика заправо односи на скупину тзв. Доњих Влаха са подручја Херцеговине. Сесија 4C, организована као унапред пријављена целина под насловом The Mongols in Central Europe: Context and Consequences, требало је да се одржи из два дела. Услед немогућности неколицине учесника да присуствују скупу, она је спојена у јединствену сесију, одржану у овом термину, а организатор и уједно модератор био је Балаж Нађ. У њеном склопу су били поднети следећи реферати: Stephen Pow (Централноевропски универзитет, Будимпешта) – The Mysterious Delpheos River: Mongol Defeats in Europe during the 1241-1242 Invasion?, Доротја Ухрин (Универзитет Лоранд Етвеш, Будимпешта) – Devastation of Books and Charters during the Mongol Invasion and its Consequences и Балаж Нађ (Универзитет Лоранд Етвеш и Централноевропски универзитет, Будимпешта) – The Mongols in Central Europe: New approaches to Much-Discussed Questions. Археологији је била посвећена сесија 5A, под насловом Archaeological approaches to medieval Central Europe and beyond, чији је модератор био Горан Билогривић. Своја истраживања су презентовали: Анте Алајбег (Музеј хрватских археолошких споменика, Сплит) и Петр Дреслер (Факултет уметности, Масариков универзитет, Брно) – Otres–Crkvina: the Archaeological Excavation and the Systematic Field Survey, Михаела Пришћакова (Факултет уметности, Масариков универзитет, Брно) – New Approaches to the Research of the Settlement Structure of the Early Medieval Site Pohansko (Czech Republic), Михал Вагнер (Факултет уметности, Масариков универзитет, Брно) – Nondestructive approach in the survey of deserted enclosed medieval villages in south Moravia, Pia Šmalcelj Novaković (Институт за археологију, Загреб) – In Search of Lost Space – Contribution to the Knowledge of Archaeological Topography of Kosinj. Паралелном сесијом 5B, под називом Ecclesiastical activity, модерирала је Сузана Миљан. Ана Вујковић Шакановић (докторант Филозофског факултета у Новом Саду) је, у реферату The Relations between Friar Fabian and Ban Stephen II Kotromanić, говорила о мисији фрањевца фра Фабијана у Босни 1325, његовом сукобу са доминиканцима и развоју догађаја до 1329. године, што је била тек прва фаза јачања католичанства у Босни. Балинт Терновац (Градски архив Будимпеште) говорио је на тему The Most Prominent Bishops of the Diocese of Bosnia and Most Important Members of the Chapter of Bosnia in the Course of the 13th and 14th Centuries, бавећи се личностима знаменитијих босанских епископа који су столовали у Ђакову и, заправо, углавном администрирали црквом на простору данашње источне Славоније. Други део његовог излагања био је посвећен каноницима босанског каптола у Ђакову. Агнеш Малет (Универзитет у Печују) се у свом реферату под насловом 163 Иницијал 7 (2019) 157–170 Initial 7 (2019) 157–170 The Camera Apostolica and the Hungarian High Clergy in the First Half of the 14th Century бавила црквеним порезима (на име конзисторијалних бенефиција) које је авињонско папство покушавало да наметне католичком свету, на примеру имплементације тих покушаја у анжујској Угарској у првој половини XIV века. Најзад, Милош Ивановић (Историјски институт, Београд) се, у раду Clerics as Trustworthy Men in Medieval Serbian State, бавио значајем и улогом свештенства и монаштва у средњовековној Србији, истичући њихову улогу у дипломатији, култури, али и правни процесима, јер су уживали веру и поседовали извесна знања недоступна другим друштвеним групама и слојевима. Након сесија одржан је, на енглеском језику, округли сто „How to Publish a Manuscript Abroad?“ (Како објавити књигу код страног издавача?) коју су водили Косана Јовановић, Нада Зечевић и Сузана Миљан. Том приликом је истакнуто да се не ради о немогућој мисији, али да се мора усвојити прагматичан приступ у избору теме и начину њене обраде, као и да се мора бити спреман на дугорочан процес вишекружног рецензирања и лекторисања. Скуп је, после тога, званично затворен. Као и ранијих година, организатори се могу похвалити успешном реализацијом скупа. Најављено је и прикупљање радова за зборник који би требало да буде у целини објављен на енглеском језику, највероватније код неког од истакнутијих међународних издавача базираних у Мађарској. Наредно „издање“ Радионице, може се очекивати најраније 2021. године, будући да ће на јесен 2020. године Ријека бити домаћин VI конгреса хрватских повјесничара. Невен Исаиловић “Dynamiques politiques, sociales et religieuses dans le Sud-Est européen” [12th International Congress of South-East European Studies – Political, Social and Religious Dynamics in South-Eastern Europe], Association Internationale d’études du Sud-Est européen, Bucharest, 2–6 September 2019 The Romanian National Committee for South-East European Studies (Comitetul Național Român al AIESEE) and the International Association of South-East European Studies (Association Internationale d'Études du Sud-Est Européen) have recently organized the 12th International Congress of SouthEast European Studies in the capital of Romania. About 500 researchers from all Balkan and South European countries, as well as Austria, Germany, Po- 164 Scholarly Life Научни живот land, France, Italy, United Kingdom, United States, Russia, Georgia, Armenia and Japan participated in this grand scholarly event. The official languages of the congress were English and French, the second being the traditional main language of the organizing association. Due to the large number of participants, most of the conference sessions had to run at the same time, and many of them began with introductory lectures by keynote speakers. The organizing committee, headed by the director of the Institute for South-East European Studies in Bucharest, Andrei Timotin, had a difficult task to avoid the overlapping of sessions with similar topics – a test they eventually passed. Due to the objective impossibility of presenting the whole course of congress, the authors of this review will, understandingly, give an outline of the sessions in which they participated or which they attended, pertaining to the history of the medieval and early modern Balkans and Southeastern Europe. While the first day of the congress was marked by the opening ceremony, inaugural addresses and the keynote lecture Networks in SouthEastern Europe: Politics, Trade, Culture (14th–17th Centuries) given by Andrei Pippidi, on the second day the Aula Magna of the Faculty of Law hosted the session “Ottoman Conquest of the Balkans: Structural Change and Continuity”. The session was organized by Oliver Jens Schmitt (Austrian Academy of Sciences, Vienna) who gave an introductory lecture entitled The Ottoman Conquest of the Balkans – Theoretical Models of Interpretation. In a longer presentation, Schmitt drew attention to the most important questions raised by the scholars of Ottoman conquest and to rather differing views of historians dealing with these subjects. After his lecture, Maria Kiprovska (University St. Kliment of Ohrid, Sofia) presented her paper Agents of Conquest: Frontier Lords’ Extended Households as Actors in the Ottoman Conquest of the Balkans. She emphasized the important role played in the process of conquest by local dynasties, who subsequently, received a certain autonomy in the Ottoman state, at least temporarily. The following lecture Conquered by Sword, Subdued by Charity? Geospatial and Socio-Economic Analysis of Islamic Pious Foundations’ Landed Possessions in Ottoman Bulgaria was given by Grigor Boykov (University St. Kliment of Ohrid, Sofia), who analyzed the socio-economic role of Islamic religious endowments on the territory of Ottoman Bulgaria. The presentation by Emir Filipović (University of Sarajevo) Vis major, Act of God or Natural disaster? Ottoman Military Threat as Exemption from Contract Liability during the Conquest of the Balkans (14th–15th Centuries) was based on the data indicating that the danger of the Turks was treated as a “force majeure” in the provisions of Balkan trade agreements during the fourteenth and fifteenth centuries, i.e. at the time of the Ottoman conquest. The Ottoman advance was seen as a natural disaster such as an earthquake, fire or flood. The Ottoman actions against 165 Иницијал 7 (2019) 157–170 Initial 7 (2019) 157–170 the Peloponnese from 1387 to 1460 i.e. to its final fall under Turkish rule were examined in the paper of Antonis Athanasopoulos (University of Ioannina): Ottoman Invasions in the Southern Balkans: The Case of Peloponnese. Through the study of the legal documents of the last Byzantine emperors, Jasen Vanev (South-West University ‟Neofit Rilsky”, Blagoevgrad), in his lecture Political and Commercial Implications of the Legal Actions of the Last Byzantine Emperors, sought to point out that their stipulations immensely influenced later treaties and, subsequently, political and economic relations between the states in the eastern Mediterranean and the Ottomans. The subject of commercial treaties of Dubrovnik and Venice with the Ottomans before 1453 were addressed by Snežana Rakova (Institute for Balkan Studies, Sofia) and Elena Kostova (Institute for Historical Studies, Sofia) who, in their joint paper Ragusa (Dubrovnik), Venice and the Ottomans: Regulation of the Trade Relations before the Fall of Constantinople, placed particular emphasis on the documents issued in 1430. Croatian Noble Refugees in the Late 15th and 16th Century Banat and Transylvania – Preliminary Findings was the title of the paper presented by Neven Isailović (Institute of History, Belgrade). On the basis of extant documents, he obtained information on the estates that Croatian nobles received when they resettled from their homeland and on the marriages they arranged with the representatives of local Hungarian families. The last presentation of this session The Belmužević Family – The Fate of a Noble Family in South-Eastern Europe in the Turbulent Period of the Ottoman Conquest (15th–16th Centuries) was co-authored by Aleksandar Krstić (Institute of History, Belgrade) and Adrian Magina (Museum of Highland Banat, Reşiţa). Combining the data of Serbian, Ottoman and Hungarian provenance, they described the life path of Miloš Belmužević who started as a Serbian nobleman, continued his career as the Ottoman sipahi and ended it as a Hungarian marcher lord. The authors also shared their findings concerning the fate of Belmužević’s descendants. On September 4, the third day of the congress, the session “Religious Rhetoric of Power in Byzantium and South-Eastern Europe. Part II” took place in the Constantin Stoicescu Hall of the Faculty of Law. Smilja Marjanović Dušanić (Faculty of Philosophy, Belgrade) delivered the first lecture Le rituel liturgique et la rhétorique du pouvoir dans la Serbie médiévale, dedicated to liturgical rituals and rhetoric of power in medieval Serbia. She emphasized the aspects of coronation of Serbian rulers and the question of the establishment of their saintly cult. The paper of Ivan Biliarsky (Institute for Historical Studies, Sofia) La rhétorique du pouvoir dans l’œuvre littéraire du patriarche Euthymius de Tarnovgrade referred to the rhetoric of power in the writings of the Patriarch Euthymius of Trnovo. The legal provisions connected with diplomatic marriages were the subject of the lecture given by 166 Scholarly Life Научни живот Saška Georgieva (Institute for Historical Studies, Sofia) called Marriage Law and Diplomatic Marriages in Mediaeval Bulgaria. The paper by Ivelin Argirov Ivanov (University St. Cyril and Methodius, Veliko Tărnovo) Looking South: The Bulgarian Medieval Policy towards Constantinople and Thessaloniki (8th–14th C.) aimed to analyze the strategic policy of the medieval Bulgarian state towards Constantinople and Thessaloniki. Marian Coman (“Nicolae Iorga” Institute of History, Bucharest) presented the paper Political Theory and Biblical References in Wallachian Charters (Late 15th C. –Early 16th C.) on the use of Bible topics and phrases as a means of political agenda of Wallachian rulers in the late Middle Ages. Radu G. Păun (Centre d’Étude des Mondes Russe, Caucasien et Centre-Européen, CNRS – EHESS, Paris) in his presentation Prince contre son gré. Le refus du pouvoir dans la tradition politique du monde orthodoxe referred to the examples of the topos of “rejection of power” in the Orthodox world. Lidia Cotovanu (“Nicolae Iorga” Institute of History, Bucharest) presented her paper Les deux corps du prince Matei Basarab (1632–1654) et la question de l’autonomie des laures princières de Valachie on the notion of “two bodies” of the prince of Wallachia Matei Basarab. The presentation of the Elena Firea (Central University Library, Cluj) called Holy Relics and the Legitimization of Princely Power in Moldavia (15th to 17th Centuries) tackled the influence of the holy relics on the legitimization of power in Moldavia in the late medieval and early modern period. In the afternoon of the same day, the session “Ottoman Empire, the Balkans and the Eastern Mediterranean through the Eyes of Western Travelers”, organized by Viorel Panaite, was held at the Faculty of Law of the University of Bucharest. The first lecture entitled The Perception of the Ottomans in the Eyes of Serbs from the Late 14th Century to the End of 15th Century was given by Miloš Ivanović (Institute of History, Belgrade). The author tried to point out that the image of the Turks in Serbian sources was gradually changing, but that they were always seen as the principal opponents. Ivayla Popova (University St. Kliment of Ohrid, Sofia) presented her paper Culture, Languages and Customs in the Balkans seen through the Eyes of Western Travelers of the 15th Century, emphasizing the fact that the Westerners found many Balkan customs peculiar and held a rather negative view towards the culture of South-Eastern Europe. L’image de la ville de Constantinople dans les œuvres historiques du XVe siècle was the title of the paper by Manuela Dobre (University of Bucharest, Faculty of History) who studied the image of Constantinople in the historical works of the 15th century. On the basis of extant data left by Western travelers, Viorel Panaite (University of Bucharest / Institute for South-East European Studies, Bucharest) sought to give an insight into economic history and commercial affairs 167 Иницијал 7 (2019) 157–170 Initial 7 (2019) 157–170 in the Ottoman Levant in his paper Western Merchants, Trade and Consuls in the Ottoman Mediterranean at Late-Sixteenth and Early-Seventeenth Century. The Evidence of Western Travelers’ Accounts. The visits of Western travelers to Ottoman Jerusalem in the early modern period were studied by Radu Dipratu (Institute for South-East European Studies, Bucharest) in his presentation A Costly Affair: Western Travelers to Ottoman Jerusalem in the Early 17th Century. Octavian-Adrian Negoiţa (University of Bucharest) in his paper Western Travelers to Mount Sinai during the Early Modern Ottoman Empire presented the data on visits of Western pilgrims to the Sinai Peninsula during Ottoman rule. On Thursday, September 5, the session “Perspectives on the Digitization of Documents in the South-East European Archives” was held in the National Archives of Romania. Several afternoon presentations attracted our attention. Anna Adashinskaya (Central European University, Budapest / Al Quds Bard College) sought to show how a specific type of sources such as inscriptions preserved in religious edifices, should be digitized in her presentation Monumentalized Endowment Documents: How to Process Data Preserved in Form of Inscriptions and Mural Paintings?. The project of digital archive of Serbian medieval documents was presented by Nebojša Porčić (Faculty of Philosophy, Belgrade) in his presentation entitled Diplomatarium Serbicum Digitale: A Virtual Archive of Serbian Medieval Documents. The efforts on digitization of data pertaining to the censuses of the Slovenian population were the topic of paper of Neja Blaj Hribar (Institute for Contemporary History, Ljubljana). On the last day of the congress, the session “Byzantine Heritage in South-Eastern Europe in the Middle Ages” took place in the Petre Antonescu Hall of the University of Bucharest, Faculty of Law. The extensive keynote lecture entitled The Byzantine Emperor and the Byzantine Heritage in SouthEastern Europe in the Middle Ages. Remarks on Certain Aspects of the Imperial Policy was delivered by the convener of the session Srđan Pirivatrić (Institute of Byzantine Studies of the SASA, Belgrade). Relying on rich source material, he highlighted the crucial role of the Byzantine emperors in the emergence of numerous institutions in the Balkans, also giving some of his observations on certain aspects of imperial politics. Byzantine Influences in the Documentary Production of Serbian Medieval Rulers was the title of the paper read by Nebojša Porčić (Faculty of Philosophy, Belgrade). In his presentation, the author concluded that Byzantine influence was among the crucial ones in shaping Serbian documentary practice, but it was sometimes more and sometimes less intense. The attempt at reconstructing the notion of Orthodox historical consciousness in the 13th century was made by Petre Guran (Institute for South-East European Studies, Bucharest) in his paper 168 Scholarly Life Научни живот The Legend of Roman and Vlahata: Saint Sava of Serbia and Orthodox Historical Consciousness in the 13th Century, with particular emphasis on the activities of the Saint Sava. Aleksandar Z. Savić (Faculty of Philosophy, Belgrade) sought to investigate the issue of Byzantine influence on the formation of opinions about Islam and Muslims among the medieval Serbs in his presentation Islam and Muslims in the Thought-World of Medieval Serbs: A Cultural and Intellectual Aspect of the Byzantine Heritage in SouthEastern Europe. The title of the paper by Oana Iacubovschi (Institute for South-East European Studies, Bucharest) was Portraits of Saints Represented as Icons. Their Place and Function in the Decoration of Byzantine and PostByzantine Churches. The author studied the iconographic programmes and their role in the decoration of churches in Bukovina and Moldavia. The heritage of Hristofor Žefarović’s art work in Romania was examined by Ștefania Dumbravă (National University of Arts, Bucharest) in her paper Connecting to the Melting Pot: Embroideries by Hristofor Žefarović in the Romanian Principalities and Their Cultural Testimony. Byzantine heritage on the territory of the Romanian lands, as reflected in examples of preserved material from an island in the Danube and from the Church of St. Nicholas in the city of Curtea de Argeş, was analyzed by Sergiu Iosipescu and Raluca Verussi Josipescu (Institute of National Heritage, Bucharest) in their paper Autour du Patrimoine byzantin dans les Pays Roumains: la cité de l’île de Păcuiul lui Soare et l’Église princière Saint Nicolas de Curtea de Argeş. Maja Nikolić (Faculty of Philosophy, Belgrade) in her paper Byzantine History in Μικρογραφίαι of George Klontzas interpreted the scenes from Byzantine history in the miniatures by Georgios Klontzas in a codex created between 1590 and 1592. The Cult of Saint Zotikos and His Images in Serbian Medieval Painting was the title of presentation made by Marka Tomić Đurić (Institute for Balkan Studies of the SASA, Belgrade). She emphasized that in the Palaeologan era the cult of this saint underwent a revival which was also reflected in Serbian painting. The session ended with the paper of Mihail-George Hâncu (Institute for South-East European Studies, Bucharest) For Whom the Saint Fights: Military Saints as Allies in Battle, focused on the role of the Christian saints who were summoned as allies in battles. During the congress, numerous events and exhibitions were held and book promotions were organized. Researchers were also able to obtain the latest scholarly editions of the faculties and institutes of humanities from South-Eastern Europe. Two guided excursions – to the monasteries of Bukovina and to the monasteries of Oltenia were organized for the participants in the days following the congress, so the foreign guests could get acquainted with the cultural and historical heritage of Romania and its regions. It can be concluded that this successfully organized congress was a good opportunity 169 Иницијал 7 (2019) 157–170 Initial 7 (2019) 157–170 to exchange the latest scholarly results and ideas related to the medieval history of the Balkans and South-Eastern Europe. The next International Congress of South-East European Studies will be held in Skopje and Ohrid in the Republic of Northern Macedonia in 2024. Miloš Ivanović Neven Isailović Онлајн издање Decreta Regni Mediaevalis Hungariae (DRMH) Са задовољством објављујем да је пет томова средњовековних угарских закона, објављених између 1989. и 2013. године, доступно онлајн у бесплатном пдф формату, укључујући ту и Вербецијев (Werbőczy) Tripartitum opus iuris consuetudinarii inclyti Regni Hungariae. Пуни назив издања је: Online Decreta Regni Mediaevalis Hungariae: The Laws of the Medieval Kingdom of Hungary, и може му се приступити преко линка https://digitalcommons.usu.edu/lib_mono/4. Ово издање, као прилог, садржи и неколико студија, од којих су неке служиле као предговори томовима штампане верзије. Осим што је допуњена детаљима из новије литературе, нова едиција је и ре-форматирана, како би се закони што лакше анализирали по савременим критеријумима претраге. Напомене (раније издвајане на крају томова) сада су претворене у традиционалне фусноте, тако да се сваки закон може засебно проучавати, уз пуне библиографске референце. Техничка и финансијска ограничења нису нам дозволила да у наведене одељке претходног законодавства унесемо хиперлинкове и друге сличне погодности дигитализованих публикација, но ту врсту претраге могуће је вршити уз помоћ било ког интернет претраживача. За сва питања и евентуалне примедбе, редакција издања стоји на располагању читаоцима. Јанош М. Бак, главни уредник (János M. Bak – [email protected]) 170 Иницијал. Часопис за средњовековне студије 7 (2019) Initial. A Review of Medieval Studies 7 (2019) НАПОМЕНА УРЕДНИШТВА Иницијал је мултидисциплинарни медиевистички часопис који објављује прилоге из свих области науке које се баве средњовековним темама на подручју југоисточне Европе и Медитерана. Иницијал објављује научне расправе на српском (и другим јужнословенским језицима), руском, енглеском, немачком, италијанском и француском језику. Приспели предлози на неком другом језику могу се узети у разматрање одлуком главног уредника. Детаљна упутства за припрему рукописа доступна су на адреси: http://cnss-cams.org.rs/критеријуми-за-публиковање/ http://cnss-cams.org.rs/приређивачке-норме-и-препоруке/ http://cnss-cams.org.rs/eтичка-политика/ http://cnss-cams.org.rs/ауторска-изјава/ http://cnss-cams.org.rs/уговор-о-преносу-ауторских-права/ EDITORIAL NOTE Initial is a multidisciplinary review of medieval studies intended for publishing contributions from all academic fields pertaining to the area of Southeastern Europe and the Mediterranean in the Middle Ages. Initial publishes academic papers in Serbian (and other South Slavic languages), English, French, German, Italian, and Russian. Papers submitted in other languages may be considered for publication by decision of the Editor-in-Chief. Detailed article submission guidelines can be accessed at: http://cnss-cams.org.rs/publishing-criteria/?lang=en http://cnss-cams.org.rs/editorial-norms-and-recommendations/?lang=en http://cnss-cams.org.rs/publication-guidelines-ethics-and-malpracticestatement/?lang=en http://cnss-cams.org.rs/authors-statement/?lang=en http://cnss-cams.org.rs/copyright-assignment-agreement/?lang=en 171 ИНИЦИЈАЛ. ЧАСОПИС ЗА СРЕДЊОВЕКОВНЕ СТУДИЈЕ 7 (2019) Издавач Центар за напредне средњовековне студије, Београд http://cnss-cams.org.rs [email protected] За издавача Драгић М. Живојиновић, председник Управног одбора Редакциони одбор Lenka Blechová-Čelebić (Historický ústav Akademie vĕd České republiky, v. v. i., Praha), Станоје Бојанин (Византолошки институт САНУ, Београд), Borislav Grgin (Filozofski fakultet Sveučilišta u Zagrebu), Сергей Аркадьевич Иванов (Факультет филологии, Национальный исследовательский университет „Высшая школа экономики“, Москва), Gábor Klaniczay (Central European University / Collegium Budapest), Esad Kurtović (Filozofski fakultet Univerziteta u Sarajevu), Смиља МарјановићДушанић (Филозофски факултет Универзитета у Београду), Војин Недељковић (Филозофски факултет Универзитета у Београду), Георги Николов (Исторически факултет, Софийския университет „Св. Климент Охридски“), Paola Pinelli (Facoltà di Economia, Università degli Studi di Firenze), Даница Поповић (Балканолошки институт САНУ, Београд), Дејан Радичевић (Филозофски факултет Универзитета у Београду), Срђан Рудић (Историјски институт, Београд), Ирена Шпадијер (Филолошки факултет Универзитета у Београду), Georg Vogeler (Zentrum für Informationsmodellierung in den Geisteswissenschaften, Karl-Franzens Universität, Graz), Валентина Живковић (Балканолошки институт САНУ, Београд) Секретар редакције Невен Исаиловић [email protected] Лектура и коректура Илија Ковић Технички уредник Небојша Порчић Штампа ŠTAMPARIJA TOPALOVIĆ, Ваљево Тираж 500 примерака CIP - Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд 93 / 94 ИНИЦИЈАЛ : Часопис за средњовековне студије = Initial : A Review of Medieval Studies / главни уредник = editor-in-chief Срђан Рудић ; одговорни уредник = publishing editor Драгић М. Живојиновић. - 2013, књ. 1- . - Београд : Центар за напредне средњовековне студије, 2013- (Ваљево : ŠTAMPARIJA TOPALOVIĆ). - 24 cm Годишње ISSN 2334-8003= Иницијал (Београд) COBISS.SR-ID 198315276 ИНИЦИЈАЛ. Ч АСОПИС ЗА СРЕДЊОВЕКОВНЕ СТУДИЈЕ не сматра се одговорним за ставове и мишљења аутора текстова. INITIAL. A REVIEW OF MEDIEVAL STUDIES disclaims responsibility for statements, either of fact or opinion, made by contributors. © Центар за напредне средњовековне студије 2019 Сва права придржана © Centre for Advanced Medieval Studies 2019 All rights reserved III ПРИКАЗИ И КРИТИКЕ – REVIEWS Contact and Conflict in Frankish Greece and the Aegean, 1204–1453: Crusade, Religion and Trade between Latins, Greeks and Turks, eds. Nikolaos G. CHRISSIS – Mike CARR, Crusades – Subsidia 5, Routledge, London – New York 20162, XX + 232 pp. (Драгић М. Живојиновић) The Second Crusade: Holy War on the Periphery of Latin Christendom, eds. Jason T. ROCHE – Janus MØLLER JENSEN, Outremer: Studies in the Crusades and the Latin East 2, Brepols, Turnhout 2015, XII + 338 pp. (Драгић М. Живојиновић) Éloïse ADDE-VOMÁČKA, La Chronique de Dalimil. Les débuts de l’ historiographie nationale tchèque en langue vulgaire au XIVe siècle, Publications de la Sorbonne (Textes et documents d’histoire médiévale), Paris 2016, 461pp. + illustr. (Марко Гавриловић) Esad KURTOVIĆ, Arhivska građa za historiju srednjovjekovne Bosne (Ispisi iz knjiga kancelarije Državnog arhiva u Dubrovniku 1341–1526), sveske 1–3, Institut za historiju Univerziteta u Sarajevu – Javna ustanova Historijski arhiv Sarajevo, Sarajevo 2019, XVIII+1765 str. (Невен Исаиловић) IV НАУЧНИ ЖИВОТ – SCHOLARLY LIFE „Четврта медиевистичка знанствена радионица у Ријеци / Fourth Medieval Workshop in Rijeka“, Одсјек за повијест Филозофског факултета у Ријеци – Одсјек за повијесне знаности Завода за друштвене и повијесне знаности Хрватске академије знаности и умјетности, Ријека, Филозофски факултет, 30–31. мај 2019. (Невен Исаиловић) “Dynamiques politiques, sociales et religieuses dans le Sud-Est européen” [12th International Congress of South-East European Studies – Political, Social and Religious Dynamics in South-Eastern Europe], Association Internationale d’études du Sud-Est européen, Bucharest, 2–6 September 2019 (Miloš Ivanović – Neven Isailović) Онлајн издање Decreta Regni Mediaevalis Hungariae (DRMH)