Arhitektura i urbanizam 30 (2010)

ARHITEKTURA I URBANIZAM 30/ 2010. . 30 АРХИТЕКТУРА И УРБАНИЗАМ Часопис за архитектуру, урбанизам и просторно планирање Чланови уредништва Главни и одговорни уредник Технички уредници Секретар Милица Бајић - Брковић, Универзитет у Београду, Архитектонски факултет, Београд Ружица Богдановић, Универзитет у Београду, Саобраћајни факултет, Београд Миодраг Вујошевић, ИАУС, Београд Бранка Димитријевић, Glasgow Caledonian University, Глазгов Александар Иванчић, Barcelona Strategic Urban Systems, Барселона Бошко Јосимовић, ИАУС, Београд Нађа Куртовић-Фолић, Факултет теничких наука, Нови Сад Игор Марић, ИАУС, Београд Миленија Марушић, ИАУС, Београд Дарко Марушић, Београд Нада Милашин, ИАУС, Београд Борислав Стојков, Републичка агенција за просторно планирање, Београд Божидар Стојановић, Институт „Јарослав Черни“, Београд Мила Пуцар Мила Пуцар Марија Бербеља Бошко Јосимовић Издавачки савет ИАУСа Председник Мила Пуцар, ИАУС, Београд Заменик председника Јасна Петрић, ИАУС, Београд Секретар Тамара Маричић, ИАУС, Београд Бранислав Бајат, Универзитет у Београду, Грађевински факултет, Београд Милица Бајић - Брковић, Универзитет у Београду, Архитектонски факултет, Београд Драгана Базик, Универзитет у Београду, Архитектонски факултет, Београд Миодраг Вујошевић, ИАУС, Београд Бранка Димитријевић, Glasgow Caledonian University, Глазгов Славка Зековић, ИАУС, Београд Игор Марић, ИАУС, Београд Дарко Марушић, Београд Нада Милашин, Београд Саша Милијић, ИАУС, Београд Зорица Недовић Будић - University College Dublin, School of Geography, Planning and Environmental Policy, Даблин Марија Николић, Београд Владимир Папић, Универзитет у Београду, Саобраћајни факултет, Београд Ратко Ристић, Универзитет у Београду, Шумарски факултет, Београд Ненад Спасић, ИАУС, Београд Божидар Стојановић, Институт „Јарослав Черни“, Београд Борислав Стојков, Републичка агенција за просторно планирање Републике Србије, Београд Драгутин Тошић, Универзитет у Београду, Географски факултет, Београд Милорад Филиповић, Универзитет у Београду, Економски факултет, Београд Листа рецензената Aрхитектура и урбанизам Лектура Дизајн часописа и компјутерски прелом Kорице Фотографије вињета: Средњовековне тврђаве Издавач За издавача Адреса редакције Штампа Листа рецензената Нађа Куртовић Фолић, редовни професор, Универзитет у Новом Саду, Факултет техничких наука, Нови Сад Марија Максин, редовни професор, Универзитет Сингидунум, Београд Дарко Марушић, редовни професор у пензији, Универзитет у Београду, Архитектонски факултет, Београд Игор Марић, научни сарадник, ИАУС, Београд Дијана Милашиновић Марић, главни кустос УЛУПУДС-а Михајло Тимотијевић, редовни професор, Универзитет у Београду, Архитектонски факултет, Београд Мила Пуцар, научни саветник, ИАУС, Београд Дафина Жагар Марија Бербеља Колаж фотографија из часописа Бранко Јовановић Институт за архитектуру и урбанизам Србије Игор Марић, директор ИАУС-а Институт за архитектуру и урбанизам Србије Архитектура и урбанизам 11000 Београд, Булевар краља Александра 73/II, Телефони: 011/ 3370-091, 3370-185, faks 3370-203, e-mail: [email protected] Графо Нин Часопис излази периодично 30 Београд, децембар 2010. ЧАСОПИС СЕ РАЗМЕЊУЈЕ СА ВЕЋИМ БРОЈЕМ ИНСТИТУЦИЈА У ИНОСТРАНИМ ЗЕМЉАМА. У финансирању часописа учествовало је Министарство за науку и технолошки развој РС САДРЖАЈ 1 Уводник ....................................................................... ............................Мила Пуцар НАУЧНИ РАДОВИ 3-15 Развој Фрушке Горе и отворена питања одрживости ................................................................................................... Милица Бајић Брковић Прегледни рад 16-33 Јапанска култура као парадигма у формирању минимализма у архитектури........... ............................................................................................................Драгана Василски Прегледни рад 34-46 Дом комуна - стамбени експеримент руског конструктивизма Анализа методологије стваралачког поступка .......................................................................................................................Тања Бајић Прегледни рад 47-51 Архитектура модерне у функцији промоције Београда................................................ .......................................................................................Жељка Манић, Вера Бацковић Прегледни рад СТРУЧНИ РАДОВИ 53-63 Планирање и туристичко уређење простора: случај Петроварадинске тврђаве........ ............................................. Вук Гарача, Гордана Јовановић, Александра Трифковић Стручни рад НОВЕ КЊИГЕ 75-78 Креативне стратегије за одрживи развој градова у Србији уредник: Милица Бајић Брковић.................приказ Александра Ступар, Мила Пуцар 79 Развој народне архитектуре Централне Србије у процесу урбанизације аутор Игор Марић..........................................................приказ Михаило Тимотијевић Садржај АРХИТЕКТУРА 65-70 Реконструкцијом градске пијаце до новог јавног простора у Доњем Милановцу .............................................................................Мирјана Беркеш, Ана Ковенц-Вујић 71-73 Парк љубави у оквиру парковског комплекса Свети Сава у Нишу............................... ........................................................................ Александар Кековић, Марјан Петровић III У ВОДНИК Маглић, детаљ тврђаве Бранко Јовановић УВОДНИК Принципи и критеријуми одрживости, који се односе на промену филозофије планирања и планерске методологије, актуелна су тема у теорији и текућој пракси просторног планирања и одлучивања. Ауторка рада Развој Фрушке Горе и отворена питања одрживости заступа став да у специфичним случајевима планерски поступци морају бити одговарајуће трансформисани или у потпуности иновирани, што доводи до унапређења постојеће парадигме, укључујући технике које се односе на превенцију, вредновање капацитета средине, процену и предвиђање ризика, као и провере кроз вишекритеријумске анализе. The principles and criteria for sustainability, which refer to the changes in the philosophy of planning and planning methodology, are topical in the theory and current practice of spatial planning and decision-making. The author of the work Razvoj Fruške Gore i otvorena pitanja održivosti (Development of Fruška Gora and Open Issues of Sustainability) is of the opinion that planning actions must be adequately transformed or completely innovated, in speciic cases, which brings to the improvement of the existing paradigm, including the techniques that are related to prevention, capacity validation, assessment and risk prediction, as well as monitoring through multi criteria analysis. Одрживост је често присутна и на микроплану, када је примењена само у детаљу, потезу, пијацети, делу парка или мањем јавном градском простору. Пијаца у Доњем Милановцу и Парк љубави у Нишу, у чијем је уређењу употребљено много природних материјала који се не мењају кроз време и лако се одржавају, говоре о спроведеном концепту одрживости у планирању и пројектовању микроцелина. Сви материјали примењени у оба пројекта могу се рециклирати и еколошки су прихватљиви. Такође се, у оба пројекта, може уочити извесна повезаност идеја са темом минамализма којом овај часопис наставља де се бави. EDITorIAL Мила Пуцар The theme of minimalism, which is so vastly present in the Japanese culture, with a very long tradition in architecture, is at the same time, a contemporary need for simplicity, order and purity. The ideal of simplicity in Japanese tradition is speciic and spans from the traditional simplicity and rituals to the esthetic ideal, over the tea ceremony to the giants of the contemporary architectural scene. The author of Japanska kultura kao paradigma u formiranju minima­ lizma u arhitekturi (Japanese culture as a paradigm in the formation of minimalism in architecture), suggestively and in many examples from practice, explains the thesis that „minimalism in architecture is a contemporary sensibility, which, existing outside of any religion, rejects the dominant materialism and takes over the search for spirituality as a new principle of progress”. Mila Pucar Уводдник Тема минимализма, толико присутна у јапанској култури, са дугом традицијом управо у архитектури, уједно је и савремена потреба за једноставношћу, редом и чистотом. Идеал једноставности у јапанској традицији специфичан је и протеже се од традиционалне једноставности и ритуала као естетског идеала, преко церемоније чаја, до данашњих великана светске архитектонске сцене. Ауторка рада Јапанска култура као парадигма у формирању минимализма у архитектури сугестивно, и са бројним примерима из праксе, образлаже тезу да је „минимализам у архитектури савремена сензитивност која, живећи ван сваке религије, одбацује надмоћни материјализам и преузима трагање за духовношћу као новим принципом прогреса”. Sustainability is often present even on a micro level, when it is only applied to a detail, a move, a piazzetta, one part of a park or a smaller public urban space. The market in Donji Milanovac and the Love Park in Niš, in whose organization a lot of natural materials were used that do not change over time and are easy to maintain, tell us about the concept of sustainability that was carried out in the planning and design of a micro ensemble. All the materials applied in both projects can be recycled and are environmentally acceptable. In both projects, it can also be noticed that the ideas are somewhat related to the minimalist theme, which is an ongoing theme of this journal. 1 Н АУЧНИ РАДОВИ Калемегдан, детаљ тврђаве Бранко Јовановић Н АУЧНИ РАДОВИ UDK: 711.1(497.113) Прегледни рад РАЗВОЈ ФРУШКЕ ГОРЕ И ОТВОРЕНА ПИТАЊА ОДРЖИВОСТИ Милица Бајић Брковић Архитектонски факултет Универзитета у Београду, Департман за урбанизам и просторно планирање рад примљен: јуни 2010., рад прихваћен: октобар 2010. DEVELOPMENT OF FRUŠKA GORA AND SOME OPEN QUESTIONS OF SUSTAINABILITY Апстракт Будући развој подручја Фрушке Горе отвара низ питања из домена одрживости. Решења дефинисана У ППППН Фрушка Гора 2022 могу бити реализована само под условом да се у односу на текућу праксу просторног планирања и одлучивања учини квалитативан помак и формира образац планирања и одлучивања у сагласности са принципима и критеријумима одрживости. У овом раду разматрају се нека питања која се односе на промену филозофије планирања и планерске методологије. Аутор заступа став да у специфичним случајевима, као што је пример који се овде обрађује, планерски поступци морају бити одговарајуће трансформисани или у потпуности иновирани. Одрживост сама по себи мења начине рада а проблематика конкретног случаја, овде Фрушке Горе, захтева неке специфичности. У том смислу аутор даје предлоге за унапређење постојеће парадигме, укључујући технике које се односе на превенцију, спречавање узрока, вредновање капацитета средине, процену и предвиђање ризика, провере кроз импакт анализе, као и већ постојеће као што су ГИС заснован мониторинг или еколошко зонирање територије. У раду је посебна пажња посвећена квалитету животне средине као кључној одредници развоја Фрушке Горе па се и питање одрживости смешта, превасходно, у домен квалитета окружења а концептуални и методолошки помаци одговарајуће позиционирају и формулишу. Abstract Future development of Fruška Gora triggers numerous questions from the domain of sustainability. The solutions deined in the spatial plan-PPPPN Fruška Gora 2022, can be carried out only on condition that the current course of spatial planning and spacerelated decision making change, so that the respective procedures become more sensitive to the speciic requirements of sustainability. Sustainability by itself afects the way planning is being performed, while the speciics of a concrete case, like the case explored in this paper, set up a particular input relevant for both the conceptual and methodological aspects of planning. The proposals of implementing the speciic sustainability-based techniques along with the practical implications of their use throughout the planning process are examined in this paper. Normally, most of them are not part of a standard planning procedure, however, they become highly relevant in cases like Fruška Gora, or similar. A sequence of innovations and possible modiications of/within the existing paradigm proposed here include: the prevention techniques, carrying capacity assessment as it relates to the eco-balance, risk assessment, impact analysis, eco-sensitive zoning, GIS based monitoring, etc. Special attention is given to the issues of physical and environmental quality, as they relate to sustainability. Key words: sustainability, planning methodology, sustainable planning, sustainable development, Fruška Gora Кључне речи: одрживост, методологија планирања, одрживо планирање, одрживи развој, Фрушка Гора [email protected] Рад је резултат оригиналних истраживања аутора спроведених у оквиру НИПТР Одрживи развој и уређење бањских и других туристичких насеља Србије, током 2009-2010., као и експерт анализе Концепција одрживог развоја у подручју Фрушке Горе које је аутор припремила за студију Геолошки услови рационалног коришћења и заштите простора Фрушке Горе, обрађивач: Рударско-геолошки факултет Универзитета у Београду, инвеститор:Извршно веће АП Војводине, Покрајински секретеријат за енергетику и минералне сировине, 2006. 3 Милица Бајић Брковић /АУ30/2010/страна 3-15; Развој Фрушке Горе и отворена питања одрживости УВОД 4 Подручје Фрушке Горе и нарочито зона Националног парка током последњих година били су предмет помног разматрања у склопу активности на изради неколико планских докумената.1 Појачана пажња усмерена ка овом подручју говори не само о професионално исказаној бризи и обавези одговарајућих тела, органа и струке, већ рефлектује, такође, пробуђени интерес за проблематику одрживог развоја и отворена питања планирања развоја у простору. Подручје Фрушке Горе одликују изузетне природне карактеристике и богато природно и културно наслеђе. Национални парк и фрушкогорски манастири најчешће су помињане вредности, док су неки други облици наслеђа мање познати и у досадашњим плановима развоја ређе помињани или обрађивани. Примера ради, изван уског круга стручњака, скоро да је непознато да захваљујући својим геоморфолошким, хидрогеолошким, тектонским, литолошким а посебно одликама у стратиграфском погледу, Фрушка Гора представља јединствени споменик природе у Војводини и Србији. На релативно малом простору регистрована је и палеонтолошки документована читава геолошка прошлост, па многи Фрушку Гору с правом називају„огледалом геолошке прошлости”2. Богатство наслеђа и природе чине да је Фрушка Гора од значаја не само за просторни развој Војводине или у ширем смислу Србије, већ и за нашу укупну науку и културу. Природно наслеђе које овде имамо далеко је више него само природна карактеристика, а његова пуна афирмација треба да уследи управо кроз одговарајуће развојне стратегије и просторна решења. Простор Фрушке Горе биће предмет даљег интересовања како оних који се планирањем или заштитом простора баве, тако и других чији је интерес у области инвестирања или експлоатације природних ресурса. Реално је очекивати читав низ пројеката и планова који ће уследити по питању даље разраде ППППН, РППАП Војводине, секторских планова или бизнис планова фирми које послују на овом простору. Реално је, такође, очекивати и многе изазове са којима ће се обрађивачи суочити, у првом реду операционализацију одрживости на коју их виши документи обавезују, као и на сама решења која морају бити у складу са основним постулатима одрживог развоја. Према опште прихваћеној Bruntland Commission дефиницији, одрживи развој је онај који користи природне ресурсе и створена добра на начин да омогући задовољење потреба садашњих генерација али и оних који долазе. Само онај развој који неће ускратити или негативно утицати на могућности да и будуће генерације задовоље своје потребе сматра се одрживим (Bruntland Commission: Our Common Future, 1987). Одрживи развој остварује се путем здравог економског развоја, а прави изазов представља интегрисање свих димензија економског, социјалног, еколошког и просторног развоја како би се остварио свеобухватан и стабилан напредак. Одрживи развој подразумева раст и развој уз поштовање еколошких квалитета животне средине, одговорно трошење ресурса и рационално коришћење простора. У том контексту разматрање разних развојних опција и дефинисање могућих решења представља изузетан изазов за све струке које се простором баве, а нарочито за просторне планере чија је улога да кроз синтезу и оцену последица предложених решења формулишу најцелисходнија и са становишта одрживости најприхватљивија просторна решења. Одржив просторни развој нужно се доводи у везу и са питањима иновирања планерског рада па се на плану приступа, методологије и планерских процедура указује на потребу увођења новина, замене постојећих образаца или њихове модификације. За нашу праксу ова питања постају од примарног значаја јер досадашња настојања да обезбедимо и у пракси применимо одржива решења нису резултирала укупним квалитативним помацима, пре су у питању парцијална и пробна решења или појединачни успели примери. Намера овог рада је да укаже на специфичности у раду планера које се јављају у ситуацији када је потребно начин рада трансформисати и прилагодити принципима и критеријумима одрживости, као и постићи усаглашеност са захтевима који из саме природе предмета рада, односно локације проистичу. Показаћемо како ова промена утиче на конвенционални рад планера и како га мења. Шта значи када очување квалитета, виталности и разноликости средине постаје одређујући критеријум за дефинисање корака планерског процеса и планерских процедура, као и усвајање планова и пројеката. Указаћемо на конкретне начине унапређивања методологије планирања која ће одражавати општеприхваћена начела одрживости. Сврха и применљивост овог рада огледају се у потреби унапређења постојеће праксе планирања и утицаће на прихватање одрживости на нешто другачији начин него што је до сада била пракса. Коначно, овај рад нуди низ конкретних препорука за даљи рад на плановима и пројектима битним за одржив развој Фрушке Горе. 1 ППППН Фрушке Горе до 2022, 2004; Геолошки услови рационалног коришћења и заштите простора Фрушке Горе, 2006; Стратегија просторног развоја Републике Србије, 2008; Просторни план Републике Србије, 2010; Регионални просторни план аутономне покрајине Војводине (израда у току) 2 Милић, Р., Н. Ковачевић, В. Стојшић: Заштита природе и могућност експлоатације минералних сировина на Фрушкој Гори, у: Заштита животне средине Фрушке Горе и експлоатација минералних сировина, Зборник радова, 1997, стр. 27. Милица Бајић Брковић /АУ30/2010/страна 3-15; Развој Фрушке Горе и отворена питања одрживости ПОГЛЕД НА РАЗВОЈ ФРУШКЕ ГОРЕ КРОЗ ПОСТОЈЕЋЕ ПЛАНОВЕ Шире подручје Фрушке Горе има значајне ресурсе и потенцијале што га чини погодним за развој различитх активности, између осталих, туризма, пољопривреде, саобраћаја, експлоатације неметаличних сировина, итд. Ово је добро уочено у развојним документима који разматрају будућност овог подручја. Тако, према ПП Републике Србије, подручје Фрушке Горе припада појасу интензивног развоја I значаја, а потез Нови Сад-Рума-Сремска Митровица појасу интензивног развоја II значаја. Фрушка Гора се налази у зони утицаја макрорегионалних центара Београд и Нови Сад, и регионалног центра Сремска Митровица. Будући да се налази у зони Kоридора VII и IX значај подручја превазилази локални или регионални ниво и спада у ред зона којима се на националном нивоу поклања посебна пажња. Очекује се, и у том смислу утврђују се планска решења, да шире подручје Фрушке Горе буде једно од најактивнијих у развојном смислу, и као такво, зона интензивне изградње. Према ППППН Фрушка Гора 2022, општи циљеви развоја на овом подручју тичу се трајно одрживог и уравнотеженог развоја, нарочито у области животне средине, економског и социјалног развоја. У том смислу, наводе се основни и посебни циљеви просторног развоја чијом се реализацијом обезбеђује „такво динамично стање укупног система које је најближе појму еколошке развнотеже. То, између осталог, подразумева одрживи развој свих оних привредних функција које су компатибилне основној функцији Националног парка и које су у сагласју са високим стандардима Европе у области интегративне заштите и уређења природних, културних, историјских и духовних вредности” (ППППН Фрушке Горе, стр. 65). Инструментализацијом и реализацијом посебних циљева материјализоваће се општа опредељења кроз заштиту посебно вредних а деградираних подручја: интегрисањем заштите животне средине у све појединачне и секторске политике и стратегије развоја, одрживим коришћењем природних ресурса, добара и енергије, увођењем енергетски економичнијих технологија, подстицањем производње и примене технологија које смањују загађење животне средине и производњу отпада, и максимално могућим смањењем свих активности које имају негативне ефекте на природни систем Националног парка Фрушка Гора. Главни потенцијали који се могу активирати и на којима је развој могуће базирати јесу у областима туризма, пољопривреде и експлоатације неметаличних сировина. У оквиру прве, разрађене су бројне опције које све имају за циљ подизање атрактивности овог подручја и привлачење што је могуће већег броја посетилаца. Иако туризам до сада није био значајније заступљен као привредна грана, у свим разматраним документима сврстава се међу приоритетне. У том смислу се као посебно важни циљеви развоја истичу: очување природе и њен третман као посебно вредног добра, заштита животне средине, афирмисање и давање подстицаја природном и културном наслеђу, као и повезивање са гранама привреде које могу дати импулс развоју туризма. Важну улогу у овоме имају непокретна културна добра која се истичу у први план и представљају значајан ресурс за развој, док се у сегменту природних вредности указује на: потенцијал термалних извора, шума, биодиверзитет флоре и фауне и специфичне раритете геолошке средине. Унапређење и изградња инфраструктуре и саобраћајне мреже виде се као подршка развоју. При том, уочава се негативан утицај саобраћаја, а нарочито транспорта сировина кроз подручје Националног парка, па се предлажу и посебна решења са циљем минимизирања постојећих негативних утицаја. Значајан сегмент припада експлоатацији неметаличних сировина. ППППН овом питању приступа опрезно и поставља начелни принцип минималног ангажовања простора за саму производњу и обављање неопходних транспортних активности. Такође, утврђује да се на подручју Националног парка не могу резервисати нове површине за експлоатацију минералних сировина. За потребе Лафарж БФЦ-а, планира се наставак експлоатације на постојећим површинским коповима Филијала и Мутаљ, на површини од око 250hа, који се налазе у заштитиној зони Националног 5 Милица Бајић Брковић /АУ30/2010/страна 3-15; Развој Фрушке Горе и отворена питања одрживости парка. Такође, на основу стеченог права на локалитету Бело брдо који се налази у заштитној зони, резервисан је простор од око 160hа за детаљна геолошка истраживања, односно концесиони простор за експлоатацију, такође за потребе Лафарж БФЦ-а. Планирано је и изузимање површине од око 11hа на локалитету Опћиште из Националног парка, такође у циљу детаљних геолошких истраживања, јер је овај локалитет потенцијално експлоатационо поље. Рудници неметалаРаковац имају обавезу да у складу са важећом законском регулативом ураде и верификују планско-техничку документацију за рекултивацију постојећих копова. ППППН упућује да се даља геолошка истраживања чврстих минералних сировина морају ограничити на ниво проспекцијских истраживања3, у циљу глобалног и потпунијег сагледавања минералног богатства Фрушке Горе (Таб.1.). Таб.1. Експлоатација неметаличних сировина на подручју Фрушке Горе АКТИВНИ КОПОВИ 6 Назив Површина (hа) ПК Филијала 183 Локација Заштитна зона Националног парка ПК 68 Заштитна зона Мутаљ Националног парка ИСТРАЖИВАЊЕ НОВИХ ЛЕЖИШТА ПК Опћиште 10,7 10hа у Националном Парку и 10hа ван Националног парка 1963. ПК 160 Заштитна зона Бело брдо Националног парка Годишња експлоатација Година отварања Година затварања Урађени пројекти рекултивације 1.300.000,00 лапорац 900.000,00 кречњак 1968. 2012. - 1996. 2050. - Оверене резерве (туф) Нема дозволу за експлоатацију Очекиване резерве 60.000.000,00 (лапорац) Извор: ППППН Фрушка Гора, 2004; Консултован извор: Чамбер, Звонимир: Површински копови Беочинске фабрике цемента и Национални парк Фрушка Гора у последњих 35 година, у: Заштита животне средине Фрушке Горе и експлоатација минералних сировина, Зборник радова, 1997, стр.19. 2010. 2050. 3 Група аутора (2006): Управљање минерално­ сировинским ресурсима у Националном парку Фрушка Гора, Експертска анализа: Рударскогеолошки факултет Универзитета у Београду, Београд. Милица Бајић Брковић /АУ30/2010/страна 3-15; Развој Фрушке Горе и отворена питања одрживости Сл. 1. ППППН Фрушка Гора 2022: Намена површина, аутор: Милица Бајић Брковић Fig.1. Spatial Plan Fruška Gora 2022: Land use, author: Milica Bajić Brković Поред ових главних, планира се и низ других привредних активности, пре свега у пољопривреди али и у специфичним подгранама туризма, као што су лов, излетнички туризам и слично. У области заштите, поред општих одредби које се тичу заштите животне средине, дефинишу се оне које се односе на заштиту природних добара, биодиверзитета и заштиту природе, и то у најширем смислу речи. Детаљно су издвојени и обрађени поједини локалитети и станишта са циљем да се прикаже њихова вредност и да оцена за одређивање степена режима заштите као и конкретних мера заштите у делу који се односи на правила уређења, заштите и коришћења подручја природних вредности према утврђеном режиму заштите, и то по питањима њиховог очувања, обнављања, презентације и популаризације. На сличан начин обрађена је и материја која се односи на непокретна културна добра, док су за потребе изградње нових објеката, путева и инфраструктурних коридора посебно утврђене мере и смернице за реализацију. Уочљиво је да се у свим документима наглашава уравнотежени развој и потреба заштите овог подручја, уз примену високих стандарда одржања средине у свим даљим акцијама, плановима и пројектима на овоме простору. ИЗАЗОВИ ЗА ДАЉЕ ПЛАНИРАЊЕ И ОДРЖИВИ РАЗВОЈ ФРУШКЕ ГОРЕ Експлоатација минералних сировина Зона Националног парка и окружења има ограничено учешће у привредним активностима. Ипак, неке које се одвијају или имају капацитет за активирање у будућности могу да угрожавају квалитет животне средине и морају бити посебно разматране у свакој опцији одрживости на овом подручју. Анализа структуре привреде ширег подручја и активности Националног парка указује на одсуство квалитетне интеграције производње и заштите, и конфликт интереса у одређеним областима (заштита животне средине, заштита природе, саобраћај, експлоатација минералних сировина). Тако, експлоатација или могућности за експлоатацију локалитета као што су ПК филијала Северно поље- Беочин, ПК филијала МеђупољеБеочин (процена за ова два је могућност експлоатације у нарединих 20 година), ПК Мутаљ (процена за експлоатацију 40 година), ПК Кишњева глава, ПК Сребро (сада потопљени локалитет али са великим потенцијалом за експлоатацију), Опћиште (потенцијално), као и низ производних погона- цементара, производња опекарских производа, и сл., указују да се одрживи развој Фрушке Горе не може посматрати само у границама Националног парка, или утврђивањем и спровођењем одређених мера заштите, већ му се мора прићи на свеобухватан начин где ће се привредни развој, животна средина, социјални и просторни развој посматрати интегрисано и у склопу веза и утицаја које међусобно остварују. 7 Милица Бајић Брковић /АУ30/2010/страна 3-15; Развој Фрушке Горе и отворена питања одрживостиокружењу Овоме свакако треба додати већ присутну деградацију насталу услед дуготрајне експлоатације камена и других сировина која се огледа у осиромашењу екосистема, уништењу земљишта, шуме и других станишта живог света и нестанку појединих фитоценоза, птичијих и других врста. Напуштени копови нису рекултивисани и ревитализовани у складу са важећим законима. Очувати природну средину Фрушке Горе и истовремено обезбедити основу за даљи привредни развој, а нарочито услове за обављање експлоатационих радова, задатак је са којим се суочавамо у свакој расправи о даљем развоју овог подручја и наставку привредног развоја базираног на експоатацији сировина. Суочавање са овим питањем препознато је у ППППН, па се истиче: „...такође треба указати на проблем недовољног степена истражености лежишта, на могућност рационалније експлоатације активних лежишта, на потребу оцењивања употребне вредности појединих сировина за профитабилнија подручја примене, као и на испитивање могућности супституције неких минералних сировина експлоатацијом са других, алтернативних локација” (ППППН, 2004, стр. 59). Позивајући се на екпертску анализу Управљање минерално­сировинским ресурсима у Нацио­ налном парку Фрушка Гора4 у ППППН закључује се: „На бази прелиминарне АТК анализе, као и утврђеног стања на теренима произилази да треба онемогућити било какву експлоатацију чврстих минералних сировина на подручју Националног парка Фрушка Гора. Геолошка истраживања треба свести на меру која неће изазивати додатну деградацију животне средине”. Реалност, међутим, говори о појачаним напорима Сл. 2. Конфликтни односи у простору, аутор: Милица Бајић Брковић Fig. 2. Conlicts in land use and spatial development, author: Milica Bajić Brković 8 4 Рударско-геолошки факултет Универзитета у Београду, 2006. да се експлоатација на појединим локацијама интензивира, па у том смислу треба увтрдити опције које ће задовољити истовремене захтеве експлоатације, односно привредног развоја с једне, и заштиту окружења и обезбеђивање еколошке равнотеже, с друге стране. Експлоатацију сировина прати читав низ додатних појава које имају негативан ефекат на окружење. Пре свега, природна конфигурација терена и састав земљишта при експлоатацији се мењају. Ове промене почињу са почетком радова, и присутне су у свим фазама и односе се не само на коп, већ и на одлагалишта и депоније. Одсуство рекултивације које је данас присутно као и недовољна заштита природног окружења и станишта, временом доводе не само до физичког већ и хемијског мењања тла, односно, нарушавања природних структура. На Фрушкој Гори ови процеси већ су увелико у току и захтевају неодложну пажњу и стручну обраду. Припремни радови, бушења, минирања, откопавања, транспорт и истовар производе серију различитих штетних утицаја на животну средину. При експлоатацији настају привремене последице, али током дужег експлоатационог периода оне се претварају у сталне. Такође, трајне су и деградација простора и промена морфолошких облика које су саме по себи резултат експлоатације. На подручју Националног парка постоји, такође, и један број напуштених копова или оних у којима је експлоатација завршена. Они још увек нису ревитализовани нити се приступило рекултивацији, иако је она предвиђена а дефинисане су и обавезе оних чија је ово надлежност. Сл. 3. Површински копови на Фрушкој Гори, аутор: Милица Бајић Брковић Fig. 3. Open pits at Fruška Gora, author: Milica Bajić Brković Милица Бајић Брковић /АУ30/2010/страна 3-15; Развој Фрушке Горе и отворена питања одрживости Транспорт сировина и екстрахованог материјала Превоз сировина врши се гуменим транспортним тракама, жичарама и возилима (камионима). Деградација простора највише је узрокована последњим, јер се одвија како кроз зону Националног парка тако и кроз заштитну зону. Штетни утицаји су практично стални, јер је фреквенција кретања велика. Супституција другим видовима преноса није могућа јер је мање повољна из економских, технолошких или еколошких разлога (ППППН, стр.60), али је могуће умањити штетне утицаје које транспорт генерише применом одговарајућих мера заштите и побољшањем технологије превоза. Саобраћај кроз Национални парк Иако је обим саобраћаја на подручју Националног парка, односно Фрушке Горе, мали, са становишта одрживости може да представља потенцијални проблем. Одвијање саобраћаја кроз заштићене зоне увек је питање посебног режима. Међутим, Фрушка Гора није само подручје на коме се одвија локални саобраћај. Будући да се налази у близини важних коридора и да је једно од подручја у оквиру кога се планирају развој и изградња значајнијих путних праваца, ово питање постаје посебно осетљиво, нарочито са становишта рационалног коришћења простора и заштите животне средине. Експлоатација природног окружења у функцији развоја туризма Подручје Фрушке Горе богато је природним и културним вредностима чији адекватан третман и заштита обезбеђују потенцијал за развој као и основ за конципирање садржајнијег пројекта одрживог развоја. Природно богатство је завидне сложености и велике вредности. Имајући у виду богатство Фрушке Горе као „огледала геолошке прошлости”, неизбежно је да се у истраживању и дефинисању потенцијала за развој туризма и овај значајан капацитет узме у обзир. Индикативно је, међутим, да су до сада таква настојања изостала, и да су са овим благом српског простора упознати само ретки познаваоци, махом вођени својим професионалним интересовањима или пак они који су стицајем околности, игром случаја, или захваљујући професионалним околностима, дошли до оваквих сазнања. Фрушка Гора као стециште неспорних раритета на ширем простору Србије могла би да игра важну улогу у развоју специфичних грана туризма намењених онима који имају интересовања за природу, истраживање природних одлика и вредности, екологију и заштиту средине. Оваквом становишту иду свакако у прилог и новија кретања у развоју туризма са уочљиво растућим учешћем туриста који трагају за очуваним пределима и природним раритетима. Природни феномени траже и посебне услове уређења и коришћења како самих локација и станишта, тако и њихове непосредне околине. Могућности туристичког развоја разрађене су у ППППН Фрушке Горе, а у вези са таквим опредељењима су и развој путне мреже, инфраструктурних система и развој насеља који, узети укупно, или појединачно, утичу на квалитет животне средине и морају бити предмет посебног разматрања у даљим плановима и пројектима како би на принципима одрживости био омогућен будући развој овог подручја. С друге стране, свака активност која би се нашла или се налази у непосредној близини природних феномена мора бити регулисана у складу са захтевима њиховог обезбеђења и непосредне заштите. Заштита средине, брижљив однос према природном окружењу, успостављање еколошке равнотеже и обезбеђивање услова за одрживи развој Фрушке Горе не задржавају се у границама Националног парка. Проблем је далеко сложенији и тиче се целог простора Фрушке Горе. У оцени потенцијала за развој као и у развоју даље експлоатације природног капацитета овог подручја неопходно је захватити знатно ширу територију, а одговарајућа решења конципирати и развијати за цео простор Фрушке Горе. Будући да ППППН није у потпуности одговорио на ова питања, јер по природи ствари она и не припадају овом нивоу планирања, биће неопходно да се за поједине пројекте раде целовитија истраживања и детаљније процене о ефектима на окружење и радњама неопходним да се одрживи развој не би угрозио. То се односи не само на капацитете, локације и саобраћај, већ на читав низ питања која се јављају тек током експолоатације а која је нужно размотрири еx­ante не би ли се негативни утицаји предупредили или минимизирали. Не треба изгубити из вида да ће развој туризма нужно резултовати новом изградњом и то како објеката тако и саобраћајница, прилазних путева и др. Имајући у виду одржив развој као и пажљиво ангажовање ресурса на располагању које је неопходно сачувати и заштитити, јасно је да се планирању и реализацији ове привредне активности мора приступити пажљиво и уз пуно уважавање специфичних захтева које средина поставља. Санирање и превенција промена у геолошкој средини Клизишта су присутна на северним падинама, а спорадично и у другим деловима подручја Фрушке Горе. Са становишта успостављања одрживог развоја, проблем клизања и одроњавања земљишта није само геотехничко питање. Свакако да је то питање од највећег значаја за изградњу и дефинисање зона погодних за изградњу. Мећутим, клизања узрокују и промену рељефа, мењају просторно-обликовне карактеристике подручја и нарушавају амбијенталне вредности окружења па су са тог становишта проблем којем се мора посветити одговарајућа пажња. Према подацима доступним из ППППН,5 у већини малих насеља на подручју Фрушке Горе нема изграђене канализационе мреже, а тамо где је има испуштање се врши у реципијенте без претходног прочишћавања. Септичке јаме често су у напуштеним бушотинама бунара. Оваква пракса и 5 ППППН, стр.44 9 Милица Бајић Брковић /АУ30/2010/страна 3-15; Развој Фрушке Горе и отворена питања одрживости третман директно угрожавају животну средину у целини, и у директној су супротности са основним принципима одржања еколошке развнотеже и обезбеђивањем услова за одрживи развој. Депоновање комуналног отпада акутни је проблем на целом подручју Фрушке Горе. Бројне су дивље депоније, најчешће у близини насеља. Међутим, комунални отпад у мањим количинама депонује се и уз путеве, у близини насељених места, на паркиралиштима, односно свим оним просторима који нису непосредно изложени некој активној намени или су скрајнути са главних праваца кретања. Да је комунални отпад извор разних загађења, атак на здравље људи, квалитет окружења, опстанак флоре и фауне, већ је много пута указивано у разним приликама, и у многим документима. Одлагање решавања овог питања наноси само додатну штету и утиче на ескалацију проблема. Загађеност коју генерише комунални отпад има значајан утицај на природну средину а штета по тло, подземље и воде је велика. КА ОДРЖИВОМ ПЛАНИРАЊУ КОЈЕ ВОДИ ОДРЖИВОМ РАЗВОЈУ Импликације на плану приступа6 10 Амбициозни задатак о успостављању баланса између развоја и заштите који је ППППН поставио представља специфичне захтеве за све оне који ће се операционализацијом плана бавити, као и за све будуће планиране акције и пројекте на овом простору. То подразумева: •฀ увођење нових погледа и приступа у планирање7; •฀ промену стандардне методологије планирања и пројектовања, уз иновације специфично прилагођене оваквом осетљивом подручју; •฀ унапређење одлучивања о просторном развоју и изградњи, базирано на критеријумима који у средишту имају одрживост овог простора. Задаци другачијег приступа огледају се пре свега у: •฀ валоризацији простора Фрушке Горе као (перспективно) одрживог простора; •฀ постављању добробити животне средине Фрушке Горе у средиште пажње, што је циљ највишег ранга и основни критеријум за све планове, пројекте и акције; •฀ очувању и конзервацији виталности и разноликости Фрушке Горе; •฀ утврђивању осетљивости/рањивости средине и њено постављање на место кључног чиниоца у свим плановима, пројектима и акцијама; •฀ утврђивању максималне носивости овог простора наспрам планираних капацитета датих у ППППН и њихових синергичних ефеката којим ће оптерећивати ово подручје; •฀ остваривању позитивних веза између питања животне средине, културног и природног наслеђа, тј. редукције угрожености и подизања квалитета животне средине; •฀ успостављању ране дијагностике промена са одговарајућим вредновањем врста и типова промена; •฀ очувању овог регионалног простора кроз посебне политике и планове који се тичу климатских промена, дефорестације, елементарних непогода и слично. По природи ствари, свака интервенција у простору узрокује промене и мењање баланса у природном окружењу. Добро планирање или добро управљање простором биће оно које ће производити минималне негативне ефекте, односно, оно које резултује позитивним ефектима у простору као и позитивним билансима у погледу коришћења ресурса и ефектима на окружење. Стављање односа добробит-штета у средиште пажње планерске одлуке мења одлике планирања. Оно постаје далеко осетљивије према окружењу а поглед „унапред” изоштренији. Методолошке импликације Планирање које тежи производњи одрживих решења нужно укључује начине и методе рада којима ће се одрживост решења остваривати и контролисати. Процес стога постаје садржајнији, сложенији и дужи. Скраћене процедуре и императив брзине, о којима се често у последње време у Србији говори, овде нису применљиви. Темељна провера и одмеравање шта се може и шта би требало, а шта не би требало или се по сваку цену мора избећи у простору, траже финоћу у раду и провере по више линија. Планирање које ће производити одржива решења и решења која ће имати минималне негативне ефекте на окружење, интегрише: 1. предострожност; 2. спречавање узрока; 3. вредновање капацитета средине сагласно принципима еколошке равнотеже; 4. процену и предвиђање ризика; 5. провере кроз импакт анализе; 6 О концептуалним и методолошким импликацијама у ванстандардним случајевима погледати такође и: Бајић Брковић, М. (2001): Одрживи развој и нове тенденције у урбанистичком планирању, у: Куртовић Фолић Н., уредник (2001): Становање ка III миленијуму, Архитектонски факултет, Београд; Бајић Брковић, М. (1999): Неке методолошке особености планирања компакт града, у: Богдановић, Р., уредник: Компакт град: стратегије и методе за унапређење квалитета окружења у компакт градовима, ДУБ, Београд, и Бајић Брковић, М. (2009): Могу ли креативне економије да производе одржива решења? Нека европска искуства, Архитектура и урбанизам, бр. 24-25. 7 Темом приступа у специфичним случајевима бавили су се и други аутори. Погледати, нпр.: Спасић, Н., Г. Џунић, Ј. Ђурђевић (2009): Утицај производних система у великим рударским басенима на планирање, обнављање и уређење простора, Архитектура и урбанизам 26, стр. 67-76; Спасић, Н., Г. Џунић, Ј. Ђурђевић (2009): Конфликти и ограничења у просторном развоју рударских басена, Архитектура и урбанизам 27, стр. 20-34. Милица Бајић Брковић /АУ30/2010/страна 3-15; Развој Фрушке Горе и отворена питања одрживости Сл.4. Обронци Фрушке Горе, аутор: Милица Бајић Брковић Fig.4. The slopes of Fruška Gora, author: Milica Bajić Brković 6. одређивање намене простора или начине коришћења у складу са принципима тзв. еколошког зонинга; 7. стандарде и техничке услове осетљиве на одржање животне средине и у складу са критеријумима одрживости; 8. пост-пројектне провере; 9. ГИС (ТИС) подршку за простор Фрушке Горе; 10. мониторинг. Предострожност Предострожност као принцип у планирању се, по правилу, примењује у случајевима када се ефекти не могу у потпуности сагледати или када у тренутку предузимања одговарајуће акције у простору не постоје довољно поуздане информације од значаја за планерски процес, односно, могуће планерско решење. Она не значи одустајање од намере да се у простору интервенише, већ пре упућује на строжије дефинисање параметара у оквиру којих се планирано решење смешта, односно услова које је претходно неопходно испунити. Предострожност може да упути и на разлагање сложенијег проблема на више мањих који чине његов део и који су појединачно савладиви. У неким случајевима указује на потребу инкременталног планирања- „корак по корак” приступа, уместо дефинисања финалних решења. По правилу, подразумева надгледање реализације и дефинисање могућности за кориговање решења. Спречавање узрока У основи планирања које тежи одрживој средини превентива заузима важно место. Традиционално виђење планирања које реагује на изражене проблеме у простору или је посвећено осмишљавању будућих стања, сада се допуњава и усложњава, а праћење промена у простору и превентивно Сл. 5. Поглед са Фрушке Горе на Нови Сад, аутор: Милица Бајић Брковић Fig.5. View from Fruška Gora to Novi Sad, author: Milica Bajić Brković делање постају једнако важни јер утичу на цену развоја, спречавају ескалацију негативних ефеката и често онемогућавају појаву нежељених појава. Одрживо планирање поклања овоме велику пажњу. Превентива утиче на: •฀ обезбеђивање услова за очување, рационално коришћење и спречавање деградације природних богатстава; •฀ управљање развојем на начин који обезбеђује услове за заштиту, добробит људи, заштиту природног и створеног окружења; •฀ развијање интегралног система заштите; •฀ обезбеђивање да се интереси и циљеви који произилазе из концепта одрживог развоја анализирају и уважавају приликом планирања развоја насеља и коришћења земљишта; •฀ подстицање развоја технологија контроле загађивања, уважавајући при том специфичности простора и достигнути ниво развоја. Вредновање капацитета средине сагласно принципима еколошке равнотеже Свака јединица простора, без обзира на своју величину, има носећи капацитет. То није стриктно физичка величина већ у њеној оцени учествује низ параметара укључујући еколошке особености и квалитет, могућности за репродукцију, итд. Са тачке гледишта одрживости, капацитет средине је кључни критеријум при утврђивању: •฀ концепта развоја; •฀ намене земљишта и планираних активности у простору; •฀ планираних система-инфраструктуриних, саобраћајних, итд. За сваки појединачно, или повезано, утврђују се групе података које учествују у планерском процесу и на бази којих 11 Милица Бајић Брковић /АУ30/2010/страна 3-15; Развој Фрушке Горе и отворена питања одрживости се одређује интензитет коришћења земљишта, типови и капацитети намена, односно техничких система за планирано подручје, као и типови и обим изградње који неће угрозити капацитет средине. Гранични капацитет простора (ГКП) је агрегирани параметар где се узимају у обзир синергични ефекти. То значи да параметре не треба разматрати само појединачно према утврђеном стандарду, већ и у међусобним релацијама и групама које формирају како би се утврдили могући комбиновани ефекти. Појединачно мањи утицаји, када се удруже могу резултовати комплетно новим вредностима и утицати на предлог решења или одлуку другачије него што би био случај у простом збиру њихових појединачних ефеката. ГКП који је дефинисан на бази еколошких стандарда омогућава планерима да успоставе праве везе између предлога за развој и изградњу у одређеном подручју и стварних потенцијала које оно има8. Планирањем се антиципира будуће стање и предност се даје превентиви над (касније стиглом) куративом. простору и у тесној је вези са проблематиком заштите и превентиве. За процену и предвиђање ризика постоје одговарајући методи и технике. Питања која се у конкретном случају покрећу су инструменти принуде: када се покрећу, у чијој су надлежности и који пројекти, односно која врста интервенције у простору треба да буду предмет провера. У односу на конкретне проблеме идентификоване у случају Фрушке Горе, ова обавезност обезбедила би одговоре на питања: •฀ где се могу појавити озбиљни негативни ефекти на окружење; •฀ који су (потенцијално) опасни објекти/намене; •฀ какве би могле бити опасности и како се оне манифестују; •฀ на кога и на шта би могли утицати, и у ком обиму; •฀ каква би штета могла бити проузрокована и колика би могли бити размера штете; •฀ какве су последице; •฀ ко или шта увећава ризик. Процена и предвиђање ризика Планирање које производи одржива решења интегрише процену ризика. Везивање планерских решења за потенцијални ризик нарочито је важно у случају природних целина и заштићених подручја која истовремено интегришу и активности са (потенцијално) негативним ефектима на окружење. Стандардне методе, као што су процена утицаја на окружење или израда стратешких процена само су један аспект рада на заштити и одржању баланса, а други, исто тако значајан, тиче се утврђивања неопходних процедура које сваки пројекат или свака промена у осетљивом подручју морају да испуне током израде плана или пројекта, односно кроз коју морају да прођу пре него што добију одобрење или се приступи непосредној реализацији. Овде је у питању неопходност иновирања стандардне методологије израде планова и пројеката. Добра процена ризика је од вишеструког значаја за конципирање решења и утврђивање одрживих решења у Провере кроз импакт анализе У непосредној вези са претходним су и провере кроз импакт анализе. За читав низ објеката или интервенција у простору не тражи се израда анализе утицаја на окружење. Планерска процедура, такође, не обавезује обрађиваче на провере кроз импакт анализе. Примери као што су намеравани и планирани развој туризма на овом подручју, међутим, налажу финију методологију приликом израде одговарајућих планова нижег реда или пројеката који ће укључити и ову методолошку финесу. Непосредна импакт провера не мора нужно да резултује ригидним закључцима, нити да нас доводи у„да-не”ситуацију. Пре је у питању инпут који се на тај начин креира и који води креативнијим и одрживијим решењима у пуном сагласју са окружењем. Принцип одрживости 12 Процена/Примена За употребу обновљивих извора/ресурса Стопа употребе обновљивих ресурса/извора треба да буде Идентификација утицаја на обновљиве изворе-капацитете у складу са капацитетом регенерације природних система и степен/динамику регенерације За употребу необновљивих ресурса/извора Темпо трошења треба да буде једнак нивоу на којем се Идентификација утицаја на необновљиве изворе обновљиви извори замењују изумима и улагањима За отпад и загађење Емисије отпада треба да буду на асимилативном нивоу Идентификација утицаја на квантитет и квалитет путева капацитета животне средине, без непожељне деградације отпада и емисија на земљиште, ваздух и воду; опис будућег капацитета апсорпције отпада утицаја на квалитет продуката и продукционих процеса За конверзију од мањег ка већем интензитету употребе земљишта Идентификација утицаја на употребу простора и Квантитет: без губитка природног станишта постојећих намена/функција у простору. Квалитет: очување биодиверзитета Таб.2. Илустрација примене импакт анализе 8 Према Бајић Брковић, М. (1999): Одрживи развој и нове технике у планирању, у: Бајић Брковић, М., уредник (1999): Одрживост и град, Архитектонски факултет Универзитета у Београду, Београд. Милица Бајић Брковић /АУ30/2010/страна 3-15; Развој Фрушке Горе и отворена питања одрживости Еколошко зонирање Еколошко зонирање је техника којом се зонира територија у складу са носећим капацитетом и еколошким карактеристикама простора. Еколошки зонинг вуче своје порекло из Мекхарг ове (Ian McHarg) студије Design with Naturе9 у којој је по први пут елабориран метод класификације земљишта према носећем капацитету, односно, граничном носећем капацитету. У основи његове методе је утврђивање ограничења везано за сваку карактеристику подручја/тла, нпр., геотехничке карактеристике, састав земљишта, флору, фауну, итд. Метод је знатно усавршен касније, и данас, захваљујући напредним техникама као што су еколошки footprint и сличним, можемо са сигурношћу еколошки зонирати територију где јасно разграничавамо10: •฀ зоне без ограничења у погледу будућих намена, коришћења и изградње; •฀ зоне дозвољене само за одређену намену или одређене типове изградње; •฀ зоне са утврђеним рестрикцијама у погледу пораста оптерећења и интензитета коришћења; •฀ зоне које се могу развијати само под одређеним условима; •฀ зоне (локације-тачке или правци) које су предмет заштите. Еколошки зонинг може се радити као саставни део плана, али може и претходити плану. Кабридо (Cabrido)11 сматра да под одређеним условима еколошки зонинг претходи планирању, и то у случајевима еко-туризма, заштите биодиверзитета, коришћења земљишта за пољопривреду и изградњу. У том случају еколошки зонинг је инструмент управљања којим се дифинишу услови еx­ante за било који ниво или вид планирања. Стандарди и технички услови12 Дефинисања техничких услова и стандарда за изградњу који ће бити у духу и у складу са принципима и захтевима одрживог развоја не тичу се само врсте активности и капацитета или пак намене земљишта, већ се односе и на примењене материјале, начин одржавања, строге услове за рекултивацију, интензитет коришћења неких простора (ограничен приступ, режим саобраћаја итд.), геолошке хазарде и њихов утицај на животну средину, техногене хазарде, њихов утицај на животну средину, и сл. Праћење и пост-пројектне провере Пост-пројектне анализе (ППА) раде се у фази имплементације са циљем да олакшају или омогуће реализацију у складу са налазима и захтевима студија анализе утицаја на окружење и стратешке анализе утицаја. ППА се раде само за одређене делове плана, по правилу, за оне који могу имати сигнификантне утицаје на животну средину, али не и за план у целини нити по свим евидентираним утицајима. Идентификација утицаја, селекција питања која ће бити предмет даљег рада и приоритети утврђују се у документима у којима се анализира/прати утицај на окружење. Став је да то треба да буду утицаји који се оцене као најважнији по животну средину, они о којима се, на основу претходног искуства и знања, најмање зна, као и питања која из посебних разлога морају бити детаљније и свестраније испитана. Одатле и разноврсност студија, тематски усмерених ка техничким, технолошким, процедуралним, административним, и другим питањима. Досадашња искуства односе се углавном на веће пројекте, а сматра се да би се ППА могле радити и за развојне програме, планове па чак и политике развоја. У неким земљама (случајевима) се ППА везује за укупну активност која се тиче имплементације, па се види и као саставни део мониторинга који обухвата период пре изградње, током изградње, током експлоатације и након затварања објеката. У том смислу формулише се и улога ППА и његова позиција у управљању животном средином: •฀ ППА студијама утврђује се да ли су регулатива и стандарди који се тичу животне средине примењени на тражени начин; •฀ врши се преглед и провера очекиваних и предвиђених утицаја на животну средину са циљем прихватања и стављања под контролу фактора и ситуација ризика и несигурности; •฀ у случају појаве непредвиђених штетних утицаја на животну средину, на основу ППА врши се модификација пројекта тамо где је могуће, или се предузимају мере за ублажавање негативних ефеката; •฀ студијом се врши провера и утврђује тачност констатованих утицаја за пројекте који су већ у експлоатацији са циљем провере метода рада и резултата анализе утицаја на окружење и стратешке анализе, али и преношења искустава на нове пројекте; •฀ на овај начин врши се провера ефективности и ефикасности управљања утицајима на животну средину. 9 McHarg, I. (1971): Design with Nature. The Falcon Press, Philadelphia, USA. 10 Према: Бајић Брковић, М. (1999): Одрживи развој и нове технике у планирању, у: Бајић Брковић, М., уредник (1999): Одрживост и град, Архитектонски факултет Универзитета у Београду, Београд 11 Cabrido, Candido, A. (2008): A Horse Named Inversion­Ecological Zoning and Environmental Management Planning, SURP Centennial Lecture Series: Beyond the Ameri­ can Point of View, University of Washington, Seattle, USA 12 Стандарди су област најмање развијена код нас. Неки аутори посвећују посебну пажњу овом питању и дефинишу предлоге или указују на потребу установљавања специфичних стандарда за посебне случајеве, као нпр.:Стојановић, Б. (2006): Примена заштитиних одстојања око опасних постројења у урбанистичким и просторним плановима, Архитектзра и урбанизам 18/19, стр. 104-112. 13 Милица Бајић Брковић /АУ30/2010/страна 3-15; Развој Фрушке Горе и отворена питања одрживости ГИС (ТИС) подршка за простор Фрушке Горе Географски информациони систем (ГИС) или територијални информациони систем (ТИС) за једно омеђено и специфичнио подручје је база просторно дефинисаних података. Он је интегрисан у шири географски информациони систем простора региона или земље. За разлику од стандарних база података или тзв. информационе основе, ГИС (ТИС) је динамичан систем којим се бележе све промене у простору и чије је ажурирање у директној вези са постојањем одговарајућег система за мониторинг простора. Овакав систем још увек није установљен за простор Фрушке Горе. Информатичка основа која је основно полазиште за израду било које документације којом ће се мењати простор- планови, пројекти и сл., још увек се ради за потребе конкретне ситуације. Недостатак је у томе што се увек ради ad hoc, док се релативно мањи број просторних појава и процеса редовно прати. Мониторинг Успостављање ваљаног система за надгледање и периодичну процену квалитета окружења као и промена у њему од кључног је значаја за зачињање одрживог развоја на подручју Фрушке Горе. С обзиром на присуство рударских активности, али и на потребу очувања и заштите Националног парка и заштитне зоне Фрушке Горе, и с обзиром на планове за даљи развој овог подручја неопходно је успоставити систем мониторинга који ће обухватати компоненте приказане на следећој матрици: Таб.3. Матрица за мониторинг Циљ(еви) Шта се прати Извор података за мониторинг Колико често/временска динамика Када треба предвидети додатне активности Израда ГИС-а (ТИС-а) за праћење квалитета животне средине на бази идентификованих и праћених извора загађења, врста загађења, утврђеног и ажурираног катастра загађивача, уз примену одговарајуће методологије и техничкотехнолошке подршке за мерење, праћење и оцену, свакако је задатак од приоритетне важности када је одрживост у питању. Први кораци у овом правцу већ су учињени у делу који се тиче геолошке средине. Студија Геолошки услови рационалног коришћења и заштите простора Фрушке Горе обезбедила је инпут за формирање ГИС-а (ТИС-а) за праћење промена у питањима релевантним за, или у вези са геолошком средином, а убудуће и једног интегрисаног модела који би обухватио читав спектар питања очувања животне средине од значаја за Фрушку Гору. 14 Шта може да се уради када се идентификује проблем Милица Бајић Брковић /АУ30/2010/страна 3-15; Развој Фрушке Горе и отворена питања одрживости ЗАКЉУЧАК Даљи развој на подручју Фрушке Горе као и Националног парка уследиће у времену које долази на бази утврђених полазишта планске документације. Да би се решења, генерално постављена у тим документима, материјализовала и добила свој прави и пуни израз у плановима и пројектима на којима ће се даље радити, неопходно је осавременити начине рада, и то: (1) на плану приступа, и (2) у домену планерске методологије. У овом раду изнет је низ предлога који могу бити од помоћи да се тај циљ постигне. Неки од предлога су новина за нашу планерску праксу и њима треба посветити пуну пажњу. Данас већ увелико разматрамо тзв. одрживо планирање, и бавимо се питањима његове суштине као и садржаја којим се испољава одрживост на оперативном плану. Питање метода и техника више није формално питање, већ у пуној мери одражава бригу о квалитету „производа”. Само оно планирање које ће производити решења која трају и која су одржива јесте добро планирање. Фрушка Гора са Националним парком, у овом раду разматрана је као студија случаја. Пре свега, због значаја самог подручја као природног и културног наслеђа, а затим и као подручје које ће бити предмет појачане пажње у будућности. На овом конкретном примеру показан је сав значај потребе прилагођавања постојеће планерске парадигме специфичностима окружења или, генерално узевши-предмету рада, у контексту одржања овог подручја и његовог даљег одрживог развоја. Предлози изнети овде имају универзалну вредност за све исте или сличне случајеве. Предложене методолошке иновације могу бити примењиване у свим случајевима заштићених подручја која истовремено интегришу привредне активности или било које друге активности које нарушавају окружење и које могу имати потенцијално девастирајуће ефекте, затим, у свим подручјима са особеним еколошким карактеристикама, као и у зонама предела и пејзажа посебне вредности. Делови предложених иновација, неке технике и методе, могу бити примењивани и као саставни делови стандардне методологије планирања које тежи одрживим решењима. То се посебно односи на носећи капацитет простора, провере кроз импакт анализе, утврђивање стандарда који одражавају одрживост, као и ГИС (ТИС) подршку и мониторинг. БИБЛИОГРАФИЈА 1. Бајић Брковић, М., уредник (2010): Креативне стратегије за одрживи развој градова у Србији. Архитектонски факултет, Универзитет у Београду, Београд. 2. Бајић Брковић, М., уредник (1999): Одрживост и град. Архитектонски факултет, Универзитет у Београду, Београд. 3. Бајић Брковић, М. (2001): Одрживи развој и нове тенденције у урбанистичком планирању, у: Куртовић Фолић Н., уредник (2001): Становање ка III миленијуму. Архитектонски факултет, Београд. 4. Бајић Брковић, М.(1999): Неке методолошке особености планирања компакт града, у: Богдановић, Р., уредник: Компакт град: стратегије и методе за унапређење квалитета окружења у компакт градовима, ДУБ, Београд. 5. Bartone, C., J. Bernstain, J. Leitmann, J. Eigen (1994): Toward Environmental Strategies for Cities, UNDP/World Bank, Urban Management Program, Washington, D.C. 6. Cabrido, Candido, A. (2008): „A Horse Named Inversion­Ecological Zoning and Environmental Management Planning“, SURP Centennial Lecture Series: Beyond the American Point of View. University of Washington, Seattle, USA. 7. Група аутора (2006): Геолошки услови рационалног коришћења и заштите простора Фрушке Горе. Обрађивач: Рударскогеолошки факултет Универзитета у Београду. Инвеститор: Извршно веће АП Војводине, Покрајински секретеријат за енергетику и минералне сировине, Нови Сад. 8. Јоксимовић, Б., Н. Крунић (2008): Implementation of GIAS in Selection of Locations for Regional Landill in the Kolubara Рegion, SPATIUM, No. 17/18, p. 72-77. 9. Mc Harg, I. (1971): Design with Nature. The Falcon Press, Philadelphia, USA. 10. Милић, Р., Н. Ковачевић, В. Стојшић (1997): “Заштита природе и могућност експлоатације минералних сировина на Фрушкој Гори”, у: Заштита животне средине Фрушке Горе и експло­ атација минералних сировина, Зборник радова. 11. (1996): Developing Local and Regional Environmental Action Plans. Case studies of Bulgaria, The Czech Republic, Hungary, Poland and the Slovak Republic. The regional Environmental center for Central and Eastern Europe, Budapest. 12. Спасић, Н., Г. Џунић, Ј. Ђурђевић (2009): Утицај производних система у великим рударским басенима на планирање, обнављање и уређење простора. Архитектура и урбанизам 26, стр. 67-76. 13. Спасић, Н., Г. Џунић, Ј. Ђурђевић (2009): Конфликти и огранишења у просторном развоју рударских басена, Архитектура и урбанизам 27, стр. 20-34. 14. Стојановић, Б. (2006): Примена заштитиних одстојања око опасних постројења у урбанистичким и просторним плановима. Архитектура и урбанизам 18/19, стр. 104-112. 15. (2000): Guide to Implementing Local Environmental Action Program sin Central and Eastern Europe. The regional Environmental center for Central and Eastern Europe, Budapest. 16. (2009): Неки аспекти одрживог просторног развоја Србије. Посебна издања 58. ИАУС, Београд. 17. (2007): Одрживи просторни развој градова. Међународни научни скуп, тематски зборник радова, други део. ИАУС, Београд. 18. (2004): ППППН Фрушке Горе до 2022. 19. (2008): Стратегија просторног развоја Републике Србије. Министарство заштите животне средине и просторног планирања и Републичка агенција за просторно планирање. Београд. 20. (2010): Просторни план Републике Србије. Министарство заштите животне средине и просторног планирања и Републичка агенција за просторно планирање. Београд. 15 Н АУЧНИ РАДОВИ UDK:72.038.42(520); 7.01(520); 7.038.42(100 Прегледни рад ЈАПАНСКА КУЛТУРА КАО ПАРАДИГМА У ФОРМИРАЊУ МИНИМАЛИЗМА У АРХИТЕКТУРИ Драгана Василски * Факултет за градитељски менаџмент рад примљен: септембар 2010., рад прихваћен: децембар. 2010. JAPANESE CULTURE AS A PARADIGM IN 16 THE FORMATION OF MINIMALISM IN Увод Апстракт Минимализам данас прихватамо кроз ARCHITECTURE "Естетска вредност која нам дефиницију културног начина поклања духовно добро, даје расуђивања, тј. као естетски приступ у Abstract: нам у својину нешто немерљиво, кретању кроз различита поља, као што Minimalism is now accepted as the deinition of непроценљиво. Сила која ту су уметност, архитектура, музика, culture by way of reasoning, that is, as an aesthetic делује није реална, али је то модни дизајн и критичке дискусије. То је approach to navigating through the diferent ields, савремена потреба за једноставношћу, such as art, architecture, music, fashion design and свакако сила која захвата реалну свест, сила која има ширину редом и чистотом који појединачно critical discussions. It is a contemporary need for погледа на свет. У основи свако долазе из историје. Они су примери simplicity, order and purity of the individual come доживљавање лепоте (естетске суштинског за којим постоји нарастајућа from history, examples of which is essential for the вредности) има значај погледа ургентна потреба, и на њих се може на growing emergency needs, and which may be a неки начин бацити ново светло. У на свет, баш тиме што је оно way to throw a new light. In Japanese culture, јапанској култури најдужу историју има architecture has the longest history. The ideal of осмишљавајуће за наш живот“ архитектура. Идеал једноставности у simplicity in the Japanese architectural tradition is (Hartman, 1979:484) јапанској традицији архитектуре је speciic - from the Ise shrine or the heroic simplicity Како се друштвена структура специфичан - од светилишта Исе (Ise) of architecture and rituals, as well as aesthetic темељи на заједничким или херојске једноставности ideals through the ceremony of tea and Katsura вредностима и системима архитектуре и ритуала као естетског Palace rikju to this great names on the international симбола, очигледно је да је идеала, преко церемоније чаја и палате architectural scene: Tadao Ando, or SANAA. Japaкултурална симболизација уско Кацура Рикју (Katsura Rikyu) до nese concept of a zen, who was in the minimum повезана са стварањем данашњих великана светске way of life always ofered a sense of liberation, a друштвеног миљеа (Parsons, архитектонске сцене: Тадао Анда (Tadao chance to be in touch with the essence of being, 1951:11). Архитектура може Ando) или САН-е (SANAA). Јапански inluenced by traditional Japanese architecture in a концепт зена, који је кроз минимални једино помоћу културалне way that not only left an indelible mark in the past, начин живота увек нудио осећај симболизације показати да but present a new way today, not only in Japan but ослобађања, могућност да се буде у also abroad. Minimalism in architecture is a свакодневни живот превазилази контакту са суштином постојања, contemporary sensitivity that living beyond all непосредну ситуацију, да утицао је на традиционалну јапанску religions, rejects superior materialism and takes формира део културалног и архитектуру на начин који не само да је the search for spirituality as a new principle of историјског континуитета. Оно оставио неизбрисив траг у прошлости, progress. што културу сачињава јесу: већ је на нови начин присутан и данас, заједничке вредности, и то не само у Јапану већ и шире. Keywords: Japan, The Teahouse, The Grand Shrines емпиријски (научни) домети, Минимализам у архитектури је at Ise, Katsura Rikyu Palace, minimalism, culture, филозофске идеје, морални савремена сензитивност која, живећи architecture, Tadao Ando закони, религијска веровања, ван сваке религије, одбацује надмоћни материјализам и преузима трагање за идеолошка уверавања и духовношћу као новим принципом прогреса. економски услови. Једна од основних културних вредности Јапана јесте калиграфија, уметност потпуног израза која се Кључне речи: Јапан, кућа за чај, велика светилишта Исe, спаја са духовношћу: да би стварао уметник мора бити у палата Кацура Рикју, минимализам, култура, архитектура, јединству са празнином која је темељ свих ствари, а то је Тадао Андо стање у којем се Ја (Ego) спаја са ониме што прожима све ствари. Архитектура је сама по себи део/елемент културе. То је људски производ који служи заједничким делатностима, јер када се архитектура, као „мајка уметности“, сједини са e-mail: [email protected] ликовном уметношћу, понекад и са музиком и драмом, у e-mail: [email protected] Драгана Василски/АУ30/2010/страна 16-33; Јапанска култура као парадигма у формирању минимализма у архитектури једну целину (Gesamtkunstwerk – интегрисана уметничка дела) директно се повезује са животом. Као људски производ изразито практичних обележја, архитектура има посебну способност да покаже како културне и традиционалне вредности одређују наш свакодневни живот (Schulz, 2009:136). Прошлост, кроз посебну концепцију својих порука, представља хумани и културни факт. Како све што постоји има неке везе са оним што му је претходило, намеће се закључак применљив на архитектуру, према речима Филипа Џонсона (Philip Johnson): „Апсолутно је немогуће не познавати историју “ (Cook, Klotz, 1974:33). „Да бисмо себи трасирали пут у будућност морамо знати одакле долазимо, искористити све што су нам претходни векови, тако радни у архитектури, оставили …” (Uniack, 1968:145). Исти став се може наћи у многим размишљањима и теоријама архитектуре: код Пелцига (Hans Poelzig) који је писао, давне 1906., да ако нисмо упознати са прошлошћу, не можемо разрешавати ни проблеме у садашњости (Sharp, 1972:7), или код Леонарда Беневола (Leonardo Benevolo): „Садашње искуство архитектуре везано је за познавање искустава прошлости ” (Benevolo, 1977:5). У јапанској култури најдужу историју има архитектура. Историја архитектуре је неисцрпна инспирација, непресушни извор концептуалних референци које су усмерене ка принципима грађења, питањима облика или неким другим питањима. Од скромности Гистава Ајфела (Gustave Eifel), који је рекао: „Све што знам научио сам од својих претходника“ (Igot, 1961:56), па до Бруса Алсопа (Bruce Allsopp) који је предлагао да се архитектура зове„експериментални доказ” („experimental evidence“), архитектонско стваралаштво је кроз историју посматрано као један континуалан процес (Allsopp, 1977:124). Данас, на почетку XXI века, минимализам у архитектури представља парадигму у свету који је постао једна заједничка глобална позорница. Ова савремена архитектура једноставности има своју традицију која припада историји различитих народа и култура, а јапанска култура у томе заузима посебно место. УМЕТНОСТ ЈАПАНСКЕ АРХИТЕКТОНСКЕ ТРАДИцИЈЕ Архитектура је једна врста филозофије о средини и околини. Када се материјал и светлост обједине у одређеном простору, настају дела великих вредности која обележавају не само једно време и стварање, већ читаву културу. То је срж јапанске архитектонске традиције. Потврда овог приступа јесте чињеница да је Исе Јингу (Ise Jingu), својом једноставном елеганцијом и избором природних материјала, представљала прототип за јапанску стамбену архитектуру која обједињује палате, виле и рану модерну стамбену архитектуру. Када се естетски принципи исказани у Исе комбинују са естетским принципима који су се развили у кући чаја, резултат тог споја је префињен и високо софистициран укус који представља један од главних доприноса јапанске културе свету. Архитектура храмова Исe - вечност у постојању Архитектонски значај светилишта Исe је огроман. То је рани пример примене неких основних архитектонских принципа који се сада сматрају да су типично јапански, као што су: употреба грађевинских материјала у природном стању (трска за покривање крова и необојено дрво за стубове и зидове), подизање конструкције на дрвене стубове и прилагођавање објекта природном окружењу. Од древних светиња у Јапану, Исе Јингу је најзначајнија. Утицајни немачки архитекта Бруно Таут (Bruno Taut) видео је светилиште Исе као источни еквивалент Партенона. Постоје две компоненте светилишта које су раздвојене неколико километара: унутрашње светилиште или Наику (Naiku) (Сл.1), које је посвећено божанству сунца Аматерасу Омиками (Amaterasu Omikami), и спољно или Геку (Geku), посвећено божанству хране, Тојо-ике-Омиками (Тоyо­уке­Omikami). Сем Наику и Геку, постоји још 123 шинто светилишта у оквиру града Исе и околног подучја: 91 је повезано са Наику, а 32 са Геку. Упркос неких мањих разлика, објекти Наику и Геку су готово идентични. Целокупно светилиште Исе Јингу лоцирано је у древној кедровој шуми. Заједничка одлика свих објеката који припадају овом комплексу је да су настали од архетипског објекта - праисторијског складишта за пиринач, подигнутог на уздигнутој платформи, које је временом модификовано у рафинирану и софистицирану конструкцију. 17 Драгана Василски/АУ30/2010/страна 16-33; Јапанска култура као парадигма у формирању минимализма у архитектури Вечност овој архитектури, симболу традиције, обезбеђује програм обнове: светилиште се поново гради сваке двадесете године. Процес је започет за време императора Тему (Temmu), 685.године, више од сто година након званичног увођења будизма и инвазије кинеске културе. Вероватно због одбране од тако великог нарастајућег утицаја стране културе, програм обнове је институционализован. Док су многа друга светилишта веома брзо добијала кинеске карактеристике, као што су закривљен кров и обојено дрво, доследност у шимеи (shimei) стилу и употреба природних материјала одржавани су у Иси. Неке карактеристике, као што су метални монтажни спојеви, оријентација објекта у правцу север-југ, као и дизајн капија, појавиле су се захвајујући континенталном утицају. Програм обнове захтева велико трошење ресурса, времена и новца, јер укључује замену 65 конструкција и апроксимативно 16000 предмета који се налазе унутра. Све ово захтева малу армију столара, скулптора, мајстора за рад у металу, кројача и других занатлија. Програм обнове започиње 12 година од подизања новог светилишта, и траје следећих 8 година, колико је потребно да се све заврши. Мада постоји неколико прескакања у овом програму обнове, светилиште у Исе Јингу обновљено је 61. пут 1993.године. 18 Главно светилиште Наику (Сл.2) је уздигнута правоугаона конструкција, три балвана широка и два дубока, направљена од хиноки стабала (hinoki - јапански чемпрес), посечених у неприступачној шуми, која је природно заштићена дубоко у планини. Кроз 20 година живота објекта, необојено дрво постепено мења боју, од златно браон до сиве. Можда је најимпресивнија архитектонска карактеристика светилишта велики кров прекривен планинском трском. Кровни гребен се ослања на два слободностојећа стуба пободена директно у земљу, у хотатебашира (hottatebashira) стилу који је употребљен у древном Јомон (Yomon) и Јајои (Yayoi) уздигнутим складиштима, а они представљају архетипске примере древне јапанске архитектуре. Зидове носе тешки стубови, као и уздигнути под окружен предивном верандом са оградом и рукохватом. Свети дирек стоји у средини пода, изнад њега је свето огледало које се чува у сандуку уздигнутом на постољу. Улаз је по средини једне од дужих страна, у складу са стилом хираири (hirairi). Како би се постигла равнотежа, кровне греде се сужавају са порастом висине, као и тешки стубови на које се ослања слемењача. Са сваке стране крова слемењача прелази и продужава се изван, тако да формира чиги (chigi - рачвасти завршетак). Ово помаже балансу кровних равни стрмог нагиба. Ред балвана је положен кроз слемењачу, тако да формира скуп кацуоги (katsuogi). Има десет балвана у Наику и девет у Геку, што указује на разлике у статусу светилишта. Дуге танке летве, које се продужавају изван забатних зидова, по четири са сваке стране испод слемењаче, познате су под именом мучикаке (muchikake) (Young, David & Machiko, 2004: 18-21). Сл.1. Велико светилиште Наику у Иси, поглед са југа Сл. 2. Главно светилиште у Наику Fig. 1. The Great Shrine of the Naiku at Ise, viewed from the south Fig. 2. The Main Sanctuary at the Naiku Драгана Василски/АУ30/2010/страна 16-33; Јапанска култура као парадигма у формирању минимализма у архитектури Кућа за чај - градитељска духовност архитектуре Зелени чај за пиће стигао је у Јапан из Кине, заједно са зен будизмом у VII веку, али је тек у Камакура (Kamakura) периоду (1185-1333), почела његова права употреба. Зен је одиграо пресудни утицај на развој пута чаја у Муромаћи (Muromachi) (1333-1573) и Момојама (Memoyama) (1573-1600) периодима, када је служење чаја пред гостима попримило духовноуздижућу форму. Зен мајстор из XV века, Мурата Ђуко (Murata Juko) (1422-1502) разбио је све конвенције дотадашњег чајног обреда намењеног аристократији, тиме што је свео простор за церемонију чаја на скромну собу величине од четири и по татамиа (tatami). Појединац који је направио највеће трансформације, тако да је испијање чаја постала префињена естетска церемонија са дубоком филозофском и верском конотацијом, био је Сен-но-Рикју (Sen­no­Rikyu) (1521-1591), лични чај мајстор војног владара Нобунага (Nobunaga), као и његовог наследника, Хидејошиа (Hideyoshi). Сен-но-Рикју је фаворизовао штедњу, са нагласком на естетске концепте саби (sabi - патину која долази са годинама) и ваби (wabi - дословно значи усамљеност), то су појаве које су једноставне, природне и несавршене. Ови концепти испољавају се у поставци мирног врта, коришћењу природних материјала за изградњу чајне куће, скромним судовима за чајну церемонију и грациозним, наизглед без напора, покретима чај мајстора. Једини украс у Рикјуовој чајној соби био је висећи какемоно (kakemono - свитак) или ваза са цвећем постављена у токономи (mokonomi - ниши). Захваљујући недостатку украса, учесници обреда постају свеснији детаља и отварају се за једноставну лепоту која се налази око њих и у њима самима. У јапанској чајној церемонији која је, према речима Какузо Окакуре (Okakura Kakuzō), умеће живљења Јапанаца, владају четири основна начела: хармонија, поштовање, чистота и смиреност. На сваки од ових начела утицала је одређена филозофија, па је тако хармонија таоистичко начело које налаже одржање склада са природом или склада између мушког и женског принципа (јина и јанга), чистота је шинтоистичко начело и има додира са таоизмом, поштовање је конфучијанско начело, а смиреност, као најзначајније, један је од највећих доприноса зен будизма јапанској мисли. Окакура је писао: „… Тек у јапанској чајној церемонији видимо кулминацују чајних идеала... Чај је код нас постао више од идеализације форме пијења, постао је религија умећа живљења. Напитак је израстао у прилику за исказивање поштовања чистоти и префињености, света служба у којој се домаћин и гост сједињују да би произвели крајње земаљско блаженство. Чајна соба је постала оаза у досадној пустоши постојања, где су се уморни путници могли срести да би пили из заједничког извора захвалности уметности. Церемонија је била импровизована драма чији је заплет био исткан чајем, цвећем и сликама. Ниједна боја није смела да поремети тон собе, ниједан звук да наруши ритам ствари, ниједан покрет да се наметне хармонији, ниједна реч да прекине јединство амбијента, а сви покрети су морали да се изводе једноставно и природно. То су били циљеви чајне церемоније и што је заиста чудно, често су били успешно постизани...”(Okakura, 1906: 28). Чајна кућа кроз своју архитектуру осликава чајну церемонију. Овај назив односи се на два различита облика просторне целине. Чајна церемонија се може обављати у посебној соби, која је предвиђена при изградњи приватних стамбених кућа, палата, храмова или двораца, али исто тако и у згради која је посебно подигнута у ту сврху. Са аспекта карактеристика чајне куће као објекта у коме и око кога се одвијала чајна церемонија, можемо разликовати два основна стила: стил соан (soаn) и стил шоин (shoin). Стил соан (сламната колиба) су, по угледу на Сен-но-Рикјуа, после њега наставили да користе његови рођаци. Мада је свако од њих развијао другачији начин употребе чаја, у својој основној концепцији они су наставили да користе Рикјуово потенцирање суровости природних материјала и непотпуности који су базирали на стилу соан. Кућа за чај је мала и једноставна. Постоји неслагање око одређивања оригиналне инспирације за архитектуру соан чајне куће, али се већина историчара слаже да је један утицај аутохтон - јапанска кућа са села, са својим природним материјалима и опуштеним, рустикалним угођајем. Карактеристике, позајмљене од аутохтоног облика су, наравно, прерађене, како би се постигли жељени естетски ефекати који одговарају церемонији, њеном суптилном верском и естетском значењу. Рикју је такође имао и седам других ученика, биле су то углавном слуге самураја Хидејошија, који су усвојили шоин стил архитектуре за изградњу чајних кућа. Шоин чајне куће, по мери њиховог аристократског порекла, су биле веће и мање рустикалне од својих соан рођака. Биле су под утицајем шоин стила архитектуре, а он подразумева уређење кућа и вртова који су најближи јапанском духу и култури. То је архитектура која најтачније исказује јапанско схватање света, природе и живота (Young, 2004:62 – 65). До почетка Едо (Edo) (1600-1868) периода, постојала је тенденција да оба стила, један од другог, усвоје одређене особине. Поређење чајних кућа у шоин стилу (Секатеи)(Sekkatei) чајна кућа у Кинкакуђи (Kinkakuji) храму у Кјоту (Сл. 3), и соан стилу (Мачиаи) (machiai), простор за чекање (Сл. 4), јасно указује на њихове основне разлике, као што је на пример облик крова. Чајна кућа, као самостални објекат, састоји се од два главна просторна елемента: саме зграде и врта (Сл. 5). Приступ згради је кроз мала, ниска врата, оригинално пројектована тако да спрече улазак самураја са мачевима. Она, на тај начин, симболизују чињеницу да сви учесници, када су у кући, бивају равноправни, без обзира на свој друштвени ранг. Унутрашњост се састоји од татами простирки на којима учесници седе, удубљења токонома за вешање смотуљака и цветног аранжмана, као и једне или више просторија где се обављају припреме. Величина простора креће се од две до осам или више татами простирки, у зависности од врсте свечаности. Пре Сен-но-Рикјуовог времена, зидови су били направљени од блата и прекривани белим папиром. Након Рикјуа, чисти зидови од блата су постали популарни, понекад обојени бојом зеленог чаја која даје снагу или црвеном која потиче од црвених шкољки које се мешају са блатом. Мањи део ових зидова од блата морао је да се прекрива јапанским папиром. Прозори се састоје од отвора различитих величина и облика, покривених материјалима као што су бамбус или летвице од папира направљеног од јапанског пиринча. Штапови, од природног материјала, који се користе у 19 Драгана Василски/АУ30/2010/страна 16-33; Јапанска култура као парадигма у формирању минимализма у архитектури Сл.3. Шоин стил: Секатеи чајна кућа у Кинкакуђи храму у Кјоту Fig. 3. Shoin style house: Sekkatei Teahouse at Kinkakuji Temple in Kyoto Сл.4. Соан стил: Мачиаи, простор за чекање Fig. 4. Soan style house: Machiai, the waiting place ентеријеру, често су обојени црвеним пигментом који је помешан са чађи, како би се створила тамна боја која надопуњује лепоту чајних апарата. У функционалном смислу, врт је саставни део чајне куће, а његова сврха је да припреми људе за учешће у церемонији чаја, пружајући им спокојан природни амбијент. Врт, који окружује чајну кућу са свих страна, обично је помоћу врата подељен на два дела. Први део је покривена површина за седење гостију који чекају да присуствују церемонији, док у другом делу постоји додатно седење, базен са водом за прање руку, као и степенасто поређано камење по коме гости ходају. Веће камење показује место где је могуће зауставити се пре него што се настави прилажење самој чајној кући. Гости остављају своју обућу на улазу, пре заустављања да прођу кроз мала, ниска врата. У овом другом делу врта може бити постављен камени фењер или засађено дрвеће или жбуње. Како је чајна церемонија деловање у ограниченом, малом простору, из ње можемо научити много тога: како се мали простор користи, како се комбинује са већим елементима и сл. Она, сама по себи, представља дугу временску секвенцу - прилазак кући, улазак кроз мала врата, улазак мајстора чајне церемоније... Зато се сматра да је чајна церемонија и дизајн времена, то је њена едукативна улога исказана кроз архитектонску традицију. Она поручује да архитекта, када пројектује простор, треба да пројектује и време, а време, као важан елемент чајне церемоније, у чајној кући прелепо је дизајнирано. Ремек дело естетског приступа - Кацура издвојена палата (Katsura Rikyu) 20 Сукија (Sukiya) стил је неформална верзија шоин архитектуре коју карактерише употреба орнаментално декорисаних зидова, тешких квадратних дрвених стубова и декорисаних таваница. У свим објектима подигнутим у стилу шоин, сукија стил је коришћен како би се креирала релаксирајућа атмосфера, јер је он позајмио многе архитектонске карактеристике од чајне куће, а једна од главних је истицање употребе природних материјала као што су дрвени стубови од дебала којима је остављена кора. Друга разлика између ова два стила је у обликовању кровне стрехе. Код објеката у шоин стилу она је крива, заобљена мало према горе, као што је то било у традиционалним светилиштима и храмовима, за разлику од сукија стила где су стрехе закривљене мало према доле ( Itoh, 1972: 78). Најпознатији пример сукија архитектонског стила је палата Кацура Рикју (рикју значи издвојена резиденција палате Кацура) (Сл.6), коју је око 1615. год. саградио принц Тошинито (Hachijo­no­miya Toshihito), млађи брат императора Гојозеиа (Goyozei). Принц је примио имање Кацура за своје заслуге у војничкој служби. Већина објеката је додата у периоду 1641-1662., тако да је формирана асиметрична композиција па се данас комплекс састоји од четири повезане структуре: стари шоин (Ko­shoin), Сл. 5. Чајна кућа посвећена божанству Фушими Имари (Fushimi Imari) у Кјоту: поглед на врт и ентеријер Fig.5. Tea house dedicated to the deity Fushimi Imari in Kyoto: view of garden and interior Сл. 6. Палата Кацура Рикју: комбинација Исе Јингу и традиције изградње палата Fig. 6. Katsura Rikyu Palace: combination Ise Jingu and traditional construction of the palace Драгана Василски/АУ30/2010/страна 16-33; Јапанска култура као парадигма у формирању минимализма у архитектури средњи шоин (Chu­shoin), музичка соба (Gakki­no­ma) и нова палата (Shin­goten). Смештена у шумовитом крају унутар древног обима царског града Кјото, Кацура представља најлепше архитектонско дело световне и неслужбене јапанске традиције. Палата је окружена предивном баштом за шетњу са вештачким брежуљцима, језерима и воденим токовима, на комплексу величине 56000 квадратних метара. Објекти који припадају палати лоцирани су западно од језера, имају забат и четвороводни кров, који је покривен шиндром и чемпресовом кором. Начин груписања четири објекта описује се као гуска у лету, формација која максимализује проток свежег ваздуха и погледе на башту. Подови и стрехе сваког објекта су на нивоима између којих постоје мале разлике тако да се постиже каскадни ефекат. Подови палате су прекривени татами простиркама, док је унутрашњи простор подељен помоћу укусно декорисаних клизних врата од папира – фусума (fusuma). Простори између спољних стубова могу се отварати и затварати клизним вратима направљеним од дрвених рамова прекривених транспарентним папиром од пиринча - шођи (shoji). Ентеријер има све одлике традиционалне јапанске куће, минке (Василски, 2010а:13). На бочним зидовима објекта, на најприроднијем и најпривлачнијем месту приступа, саграђене су веранде, као ненаглашена веза између куће и врта. Сл. 7. Поглед из собе за пријем на башту, реконструисана трговачка градска кућа у Кјоту Fig. 7. Reception room overlooking a land-scaped garden in a restored merchant's townhouse Kyoto Сл. 8. Поглед на врт Fig. 8. View of the garden Сл. 9 . Галерија од четири кутије, Атеље Бов Вов, 2009. Fig. 9. Four boxes gallery, Atelier Bow Wow, 2009. Зграде у Кацури конструисане су од лаке дрвене грађе, затворене су равним зидовима без стубова, са конзолама, темељним подијумом и подупртим тремом у кинеском стилу. Интимност, готово пребрижљиво смишљена, даје им основни тон. Од почетка су собе и нише биле застрте мноштвом татамија, простирки од пиринчане сламе за седење и лежање, којима се покривао под у свим просторијама. Дрво је остало необрађено, понекад је задржало чак и кору. Лепота пропорција и допадљивост природног материјала говоре сами за себе. Улази у све зграде су тако постављени да, гледано са унутрашње стране, уоквирују поглед на врт па пејсаж надокнађује зидне пејсаже кићене палате. (Velike arhitekture svijeta (1981.): 20,21). Овај мотив је из традиционалне архитектуре, као везу ентеријер - екстеријер (Сл. 7), или као везу између два врта (Сл. 8) преузео минимализам, а пример за то је Галерија од четири кутије (Атеље Бов Вов (Bow Wow)) (Сл. 9). 21 Драгана Василски/АУ30/2010/страна 16-33; Јапанска култура као парадигма у формирању минимализма у архитектури 1.Прва соба за госте 2. Друга соба за госте 3. Соба за свечано пијење чаја 4. Огњиште за жеравник 5. Соба у којој се држи вода за чајну делатност 6. Токо-но-ма (Toko/no/ma) Сл. 10 . Шокинтеи Павиљон борових харфи Fig. 10 . Shokintei Pavilion pine harp Лепота једноставности, као основне парадигме традиционалне јапанске архитектуре, може се сагледати на објекту Шокинтеи (Shokintei), Павиљону борових харфи (Сл. 10). Палата Кацура је била предмет разматрања многих аутора. Како пише Кишо Курокава (Kisho Kurokawa) (Kunihei, 1967:44), у овом ремек делу јапанске архитектуре култивише се негована асиметрија, а у павиљону чаја употребљено је осам различитих прозора, чије је груписање, прави колаж, ушло у историју архитектуре, далеко пре постмодернистичких комбинација и „адхокцизма“. „Дело треба да буде незавршено и несавршено, како би омогућило да онај ко посматра архитектуру на свој начин дело заврши, или да му се остави слобода маштања и домишљања“, констатује Курокава ( Kurokawa, 1977:17). Његов став потврђује разуђена основа палате (Сл. 11), као и поглед на ситуацију комплекса палате (Сл. 12). Савремена архитектура једноставности, минимализам у архитектури, има своју традицију која припада историји, а у њој се палата Кацура налази на почасном месту. Тај развој може се пратити од Палате Кацура (Сл. 13) преко Пит Мондриана (Piet Mondrian): Композиција 10, (Сл. 14) све до развоја ових начела у делу Херцога и Мојрона (J.Herzog & P.de Meuron) у Галерији Гец (Goetz Gallery) у Минхену (1989-92), (Сл. 15). Сл. 13. Палата Кацура Fig. 13. Palace Katsura Сл.. 1. Разуђена основа палате Fig. 11. Jagged palace grounds Сл. 12. Поједностављена ситуација палате Кацура Рикју (палата је под бројем 2) Fig. 12. Simpliied layout of Katsura Rikyu Palace (Palace is no. 2) Сл. 14. Пит Мондриан: Композиција 10 Fig. 14 . Piet Mondrian: Composition 10 Драгана Василски/АУ30/2010/страна 16-33; Јапанска култура као парадигма у формирању минимализма у архитектури Сл. 15. Херцог и Мојрон: Галерија Гец, Минхен Fig. 15. J.Herzog & P.de Meuron: Goetz Gallery, Munchen УТИцАЈ ТРАДИцИОНАЛНЕ ЈАПАНСКЕ АРХИТЕКТУРЕ НА МОДЕРНУ „Спој сталности и промене као комплементарно јединство, а не као спој непомирљивих супротности, продире све јаче у свест.“ (Giedion, 1969: 417). Суштина јапанске архитектуре и формални стилизам досегнут њеним деловањем, утицали су на уметнике и архитекте од друге половине XVIII века па на овамо. Примери су бројни. Е.В.Годвин (Edward William Godwin) дугује овој источној култури, у свом пројекту куће за сликара Вистлера (J.Whistler) 1877. (Сл. 16), као и Ч.Р. Мекинтош (Charles Rennie Mackintosh) чији бројни ентеријери и препознатљив намештај делимично подсећају на деликатну оријенталну једноставност (Сл.17), (Bertoni, 2002: 39). Сл. 16. Годвин: Кућа за сликара Вистлера, 1877. Fig. 16. Edward William Godwin: House for the painter J.Whistler, 1877. Сл. 17. ц.Р.Мекинтош: Ентеријер Fig. 17. Charles Rennie Mackintosh: Enterier Сл. 18. Мали храм, Чикаго, 1893. Fig. 18. Small Temple, Chikago. 1893. Драгана Василски/АУ30/2010 страна 16-33; Јапанска култура као парадигма у формирању минимализма у архитектури Сл. 19. Дневна соба куће Френсиса В. Литла,1913. Fig 19. Leaving room in Frencis W. Litlle s House, 1913. 24 Сл. 20 . Ф. Л. Рајт: Преријска кућа Fig. 20. Frank Lloyd Wright: Prairie House Волтер Гропијус (Walter Gropius) је и сам истраживао Кацуру и тврдио да отворени план и његова флексибилност „могу да се користе и данас“, као нека врста вечног принципа (timeless) (Bertoni, 2002: 39). Све је отворено и на свој начин слободно. Ни стубови нису на истом растојању, а и модуларни систем (kiwari) омогућава да се структура ипак развија без ограничења. Све се мења са покретом и са временом. (Радовић, 1998: 304). Импресиониран овом архитектуром, која делује континуираним визурама, покретима у простору, сталном мобилношћу и динамиком ансамбла, он је заједно са Кенцо Тангеом (Kenzo Tange) написао књигу: Katsura: Tradition and Creation Japanese Architecture. Гропијус је написао: „Најкарактеристичнији у духу концепције је пут до улазне капије виле. Он је у складу са омиљеним зен приступом, који је ретко директан, аксијалан и симетричан. То је одлучна ненаклоност ка наметању равног пута, уместо кога је, мада постоји склоност ка интимном и обичном, пажљиво планиран приступ који обилује изненађењима на сваком кораку и води до главног циља једним људским, природним, неимпозантним начином. " (Gropius, 1968:126). Архитектонски и писани радови архитеката модерне, међу којима су на првом месту имена Рајта (Frank Lloyd Wright) и Бруна Таута (Bruno Tout), представљају индикацију дихотомије која је присутна између Истока и Запада, као и потврду чињенице да модернистичке идеје могу на неки начин да потичу из традиционалне јапанске архитектуре. „Архитектура јесте тај живи и креативни дух, који се из једне генерације у другу, из једне епохе према следећој, креће својим путем, опстаје и рађа се у савршеној хармонији са људском природом и променљивим околностима људске егзистенције“ писао је Рајт (Wright, 1955: 112). Јапан, као инспирација из раних дана, био је од суштинске важности за њега. Био је страствени колекционар јапанских бакрореза, а 1893. год. је видео Мали храм изложен на светској изложби у Чикагу (Сл. 18) који му је деловао као дирљив контраст бомбастичком неокласицизму који је обележио изложбу. Привукли су га његови продужени, плутајући кровови, одсуство зидова у западном смислу, пошто се на њиховом месту налазио само скелетни оквир танких дрвених потпора као једина баријера која је делила унутрашњи растерећени простор од спољне средине. Евидентан осећај за материјале Сл. 21. Чајна кућа Ген-ан у башти Ураку, Инујама, Аичи префектура, Јапан Fig. 21. Teahouse Gen-an, Uraku Garden, Inuyama, Aichi Prefecture, Japan исказан кроз љубав за природне материјале, пре свега дрво које је употребљавано на најједноставнији начин, било је исто оно осећање које је и млади Рајт гајио. Овај утицај је видљив у решењу дневне собе у кући Френсиса В. Литла (Frencis W. Little), из 1913. године, (Сл. 19) која је сада изложена у Метрополитен музеју уметности у Њујорку. Ова дневна соба је спектакуларно решење које је представљало типично рајтовску трансформацију отвореног ентеријера на два нивоа под јапанским утицајем. Тамно дрво и двоструки низ масивних греда испод таванице одавали су осећај безбедног заклона. Хоризонтални декоративни елемент испод таванице прелази у неперекинути низ бочних прозора, а тешка таваница од греда прекривена је гипким праволинијским формама. Ова таваница је јасно разграничавала простор који обухвата од оног ког формирају прстенови греда испод ње. Ентеријер, уз савршено уклопљен екстеријер, представљао је ниво који ће Рајт досегнути поново тек тридесетих година XX века. Полазећи од тога што је Саливен (Louis Henri Saliven) развио принцип јединства форме и функције, Рајт је развио идеју „органске архитектуре“ која подразумева хармоничан однос и опонашање природних процеса у архитектури.„Једна од лекција из Јапана, је узвишени напор ка елиминацији свега што је безначајно“, писао је Рајт (Wright, 1955:246). Према писању Петера Блејка (Peter Blake), Рајт је дубоко разумео ову лекцију и схватио ју је као универзални архитектонски став у свакој посебној ситуацији. „Рајтовски филозофски концепт отворених простора који се међусобно дубоко прожимају и које деле платна/зидови долази из традиције јапанске архитектуре, како код најједноставнијих сеоских кућа тако и из најсуптилнијих палата као што је Кацура“(Blake, 1977: 32). Ниске хоризонталне линије и отворени простор ентеријера, основне карактеристике Рајтове „преријске“ архитектуре, несумљиво подсећају на традиционалну јапанску архитектуру. На пример, облик ниског дуплог крова на Преријској кући (Prairie House), (Сл. 20), веома је сличан облику крова јапанске чајне куће у шоин стилу (Сл. 21). То је чајна кућа Ген-ан (Gen­ an), башта Уракуен (Urakuen) у месту Инујама, Аичи област у Јапану. Детаљ улаза приказује мала врата (Сл. 22) (Nute, 2000:67). Драгана Василски/АУ30/2010/страна 16-33; Јапанска култура као парадигма у формирању минимализма у архитектури Сл.22. Улаз у Ген-ан: мала врата Fig. 22. The entrance area to the Gen-an: Small door Сл. 23. Бруно Таут, 1935: Вила Хиуга Fig. 23. Bruno Taut, 1935: Villa Hyuga Сл. 24. Бруно Таут, 1933: Вила Окура Fig. 24. Bruno Taut, 1933: Villa Okura Сл. 26. Алдо ван Ајк: Сиротиште у Амстердаму, Холандија, 1960 - 1961 Fig. 26. Aldo van Eyck: Amsterdam Orphanage, The Netherlands, 1960 - 1961 Сл. 25. Бруно Таут, 1935: Дијаграм показује позитивне и негативне утицаје на развој јапанске градитељске традиције Fig. 25. Bruno Taut, 1935: Pattern shows the positive and negative inluences on the development of Japanese architectural tradition Бруно Таут је живео у Јапану од 1933. до 1937. године. Пројекат унутрашњости виле Хјуга (Villa Hyuga, 1935.) (Сл. 23) показује његов покушај да усклади јапанску културу са идејама модерне архитектуре. У том настојању он је користио и подне облоге и дрвене зидове, а татами простирке комбиновао је са модерним намештајем од бамбуса. Изграђена 1933. године, вила Окура (Villa okura) у Азабу-Токио (Сл. 24), још је један његов рад у складу са традицијом Јапана. Преовлађујући дух овог рада је несумњиво модеран, али елементи као што су јапански стил спратова, хисаши (hisashi), коси кровови, па чак и архитектонски украси као што су лампиони у екстеријеру, виле и кипови лавова на улазу, показатељи су његовог покушаја да примењује типологију далеког истока на виле и Сл. 27. Сутеми Хоригучи: Кућа Окада, 1934. Fig. 27. Sutemi Horiguchi: Residence Okada, 1934. да некако„транскрибује" модерну у јапанско царство. „Хтео сам", пише Бруно Таут, „да представим ново разумевање јапанске архитектуре, и да убацим зен у своје радове". Своја размишљања је обликовао кроз дијаграм који показује позитивне и негативне утицаје на развој јапанске градитељске традиције (Сл. 25). Он наставља да критикује јапанске модернисте: „Јапански модерниста може бити успешан ако пројектује са критичким погледом на своју традицију. Тек тада он може да створи модерна дела која су независна од Запада, а у складу са својим националним идентитетом. Таква дела, ако заиста изражавају националност, треба да припадају целом свету и да буду део светске културне баштине“ (Taut, 2003: 32). 25 Сем код Рајта и Таута, утицај традиционалне јапанске архитектуре видљив је и у опусу других аутора. Алдо ван Ајк (Aldo van Eyck) у свом Сиротишту у Амстердаму, употребио је модуларну основу и ритам какви постоје у плану палате Кацура (Сл. 26). Године 1934. у Окада резиденцији (Сл. 27), архитекта Сутеми Хоригучи (Sutemi Horiguchi) меша елементе сукија стила (под непосредним утицајем Кацура издвојене палате) у башти како би објединио западне и оријенталне аспекте плана (Stewart, 2002: 129). Данашња императорска палата у Токију, подигнута 1968.године, на земљишту оригиналног Едо замка (Edo Castle), у традицији је Кацуре, са правим линијама и елегантном једноставношћу (Сл. 28). „Модерни карактер јапанске традиције у принципу потпуно је прихваћен“, сматрали су Бонфанти и Порта (Bonfanti, Porta) (Bonfanti, 1967: 69). Чак је и Луис Кан (Louis Kahn), у башти јужно од Уметничког музеја Кимбел (Kimbell Art Museum, 1966-72), (Сл. 29) организовао врсту зен баште која је садржала скулптуру Исаму Ногучиа (Isamu Noguchi) и редове јапанског дрвећа који гледају на улаз у чијем се решењу осећа утицај Запада. Тако су класицизам, академизам, лепе уметности (Beaux Arts) и зен филозофија изједначени и стопљени код Кана у врсти архитектонског синкретизма. „Простор није простор ако није евидентан начин како је он настао“, говорио је Кан. Сл. 28. Садашња Императорска палата, Токио, 1968. Fig. 28. The present Imperial Palace, Tokyo, 1968. 26 Сл. 29. Луис Кан: Уметнички музеј Кимбел Fig.29. Louis Kahn: Kimbell Art Museum Драгана Василски/АУ30/2010/страна 16-33; Јапанска култура као парадигма у формирању минимализма у архитектури У Јапану се мери помоћу савитљивог ужета, што се одражава на архитектуру. Алфред Алтер (Alfred Alther) је писао: „Модуларна мрежа татамија била је и остала битна компонента планирања архитектуре што је одувек, па и данас, јапански изграђени простор чинило јасно развијеним“ (Alther, 1968:6). Постоје и други архитектонски принципи у Јапану који су се могли лако прихватити у модерном покрету: свеукупни систем стандардизације, а да се при томе избегну и понављање и монотонија, акценат на грађевини, као и у њеном конципирању, на вредностима и лепоти структуре и конструкције, суптилно и адекватно коришћење материјала, флексибилност унутрашњег простора (клизни зидови-шођи) и значај празног, симболичне вредности грађевине и њених делова и стално трагање за значењем, намештај интегрисан са простором, чему је тежио касније и Ле Корбизије (Le Corbusier). Сл. 30. Казуо Шинохара: Укијо музеј, Мацумото, 1982. Fig. 30. Kazuo Shinohara: Ukiyo Museum; Matsumoto, 1982. 27 Сл. 31 . Јошио Танигучи: Уметнички музеј општине Тојота, 1995. Тојота, Јапан Fig. 31. Yoshio Taniguchi: Toyota Municipal Art museum, 1995, Toyota, Japan 28 Драгана Василски/АУ30/2010/страна 16-33; Јапанска култура као парадигма у формирању минимализма у архитектури МИНИМАЛИЗАМ У АРХИТЕКТУРИ – ИЗМЕђУ АПСТРАКцИЈЕ И ПОЕЗИЈЕ Џон Поусон (John Powson), који се сматра гуруом минималистичке архитектуре, заговарао је зен будистичку филозофију раздвајања од припадања и одбацивање акумулације материјалних објеката, исто као и концепт једноставности као пут према самоослобађању. У својој чувеној књизи Минимум, која је имала огроман утицај на свет дизајна, он са посебном топлином пише о Кацура палати: „Неке културе ме привлаче више од других: Јапан из XVI века, антички Египат, класична Грчка. Наравно, ако би требало изабрати једно друштво које покрива сваку културну форму, онда би Јапан из XVI века био скоро идеалан, примењујући процес напредовања, побољшавања, оплемењивања кроз дуги период. Седећи у Кацура палати, гледајући на језеро обасјано месецом са традиционалним колачима и чајем, добијам јасну слику свега што ме привлачи једноставности. Ништа није погрешно, ни једна једина ствар: сто, послужавник, поглед, језеро, чин доласка и онда одласка. Све је савршено. То не значи да се може казати да је могуће ово савршенство поновити на Западу у дословном смислу.” (Pawson, 1996:10). Казуо Шинохара (Kazuo Shinohara) је веома утицајни јапански архитекта који је формирао оно што је сада познато као Шинохара школа (термин је први пут објављен у јануарском броју часописа Спејс дизајн (Space Design)) Он је повезан са стварајаштвом Тојо Ита (Toyo Ito), Казунари Сакамота (Kazunari Sakamoto) и Итсуко Хасегаве (Itsuko Hasegawa). Како је архитектонски критичар Томас Даниел (Tomas Daniell) рекао: „Кључна фигура, аутор који је изричито одбацио западни утицај али се појављује на скоро свакој грани породичног стабла савремене јапанске архитектуре ... је Казуо Шинохара ... Његов утицај на дисциплину, као теоретичара, пројектанта и наставника је огроман“ (Daniell, 2008:15). Поглед на његов Укијо музеј (Ukiyo Museum) у Мацимоту у Јапану (Сл. 30), асоцира на почетак онога што ће добити назив минимализам у архитектури, приступ који ће у чистоти израза дати примере као што су Тојота уметнички музеј (Toyota Municipal Art museum) (Сл.31) аутора Јошио Танигучија (Yoshio Taniguchi) или пројекат аутора САН-е: Нови музеј савремене уметности у Њујорку (Сл.32). Сл. 34. Галерија Ака, Осака, 1988. Fig. 34. Galleria Akka, Osaka, 1988. Сл. 33 . црква светлости, Осака, 1989. Fig. 33. Church of the Light, Osaka, Japan, 1989. Сл. 32. САНА (Казујо Сеђима / Рије Нишицава): Нови музеј савремене уметности, Њујорк, САД, 2007. Fig. 32. SANAA (Kazuyo Sejima / Ryue Nishizawa): New Museum of Contemporary Art, New York City, 2007. 29 Сл. 35. Храм воде, Аваји, Јапан, 1991. Fig. 35. Water Temple, Awaji, Japan, 1991. Драгана Василски/АУ30/2010/страна 16-33; Јапанска култура као парадигма у формирању минимализма у архитектури Сл. 36. Бонети-Козерски студио: Апартман у централ парку у Њујорку Fig. 36. Bonetti-Kozerski Studio: Central Park Apartmant, NY 30 Нову генерацију архитеката који су се појавили на јапанској и светској сцени, а који су одиграли запажену улогу у развоју минимализма у архитектури на интернационалном плану предводио је Тадао Андо (Tadao Ando), који је осамдесетих година прошлог века увео минимализам у архитектуру онда када он још и није постојао у другим срединама. Његова архитектура, која презентује универзалне квалитете, заправо је усађена у традиционалне јапанске вредности. То је савремена интерпретација јапанске естетике која наставља да истиче исте вредности које можемо видети у зен вртларству, или у кући чаја, или чак и у јапанској музици. Од најранијих остварења архитектура Тадао Анда представља пример процедуралне јасноће и екстремно формалне чистоте. Употреба појединачних материјала, армираног бетона који је третиран са бригом и пажњом као да је отмени материал и који подсећа на једноставну нагост традиционалне архитектуре, чиста геометрија, срачуната употреба извора природног осветљења и софистицирана апстракција саставних елемената, само су неке од главних карактеристика ове архитектуре опредељене за бројна понављања. „Андов минимализам је суштински монотон док се понавља у употреби инструмената архитектонског језика. Но, та моното- нија је функционална и постиже добре резултате у трагању за континуитетом” (Dal Co, 1995:97). Право из своје најраније фазе, Тадао Андова архитектура постала је интернационална референтна тачка за архитектуру која је економична у значењу и страна свим формама визуелне неумерености. Његов нарастајући успех био је истовремен са све већим интересовањем за архитектонско културно наслеђе, зен филозофију, апсолутан дух културе, „размишљање без објеката”, празан простор и ма. Интерпретација Патриције Ранцо (Patrizia Ranzo) нуди прихватљиво разумевање појаве која се у јапанској култури назива ма: „Ништа не може боље него јапански концепт ма (празан простор у коме се појава манифестује или временски интервал између једне појаве и друге) да прикаже период у коме ми живимо и идеју која инспирише многе савремене архитекте. Ово је моменат када пролазност времена више не изгледа као да је линеарна, већ неочекивано образује готово кружни дијаграм, поново трасирајући своје сопствене трагове, враћајући се у неке моменте у прошлости, нудећи простор и паузе за размишљање. Линија мисли која … нема намеру да редукује сложеност, већ би радије да истражује најважније, апсолутну идеју архитектуре у свој њеној оскудности и двосмислености.” (Ranzo, 1996:147). Драгана Василски/АУ30/2010/страна 16-33; Јапанска култура као парадигма у формирању минимализма у архитектури Сл. 37. Томојуки Уцуми: Кућа Камакура, Камакура, Јапан Fig. 37. Tomoyuki Utsumi/ Milligram Studio Architectural Practice: Kamakura House, Kamakura, Japan Сл. 38. Жаквин Торес: Кућа у Мадриду, Шпанија Fig. 38. Joaquin Torres A – cero: House in Madrid, Madrid, Spain Комбинујући утицаје јапанске традиције са оним најбољим у модернизму, минималној уметности (minimal art), уметности земље (land art), Андо је развио комплетну, јединствену, непоновљиву, оригиналну естетику која настаје употребом бетона, дрвета, воде, светлости у простору и елемената природе на начин који никад раније није виђен у архитектури (Василски, 2010б:12). То је употреба Ле Корбизјеових елемената: сунце, простор, зеленило, у интеракцији са традиционалном јапанском филозофијом пет елемената: вода, дрво, ватра, земља и метал. Он оживљава традиционалне јапанске квалитете, не у смислу носталгије или у ограниченом културолошком погледу, већ кроз пласирање уневерзалних архетипских квалитета у којима ужива свака чулна особа. У свим његовим објектима стварна величина постаје безначајна у поређењу са простором који се доживљава, како у Цркви светлости у Осаки из 1989. године (Сл. 33), тако и у Галерији Ака (Galleria Akka), такође у Осаки, 1988.године (Сл. 34) или Храму воде, Аваји, 1991. (Сл. 35). Бројни су примери минимализма у архитектури у којима се могу сагледати доминантне карактеристике традиционалне јапанске архитектуре. Њих има широм света, јер минимализам, као архитектонска школа мишљења, може да буде елитан захваљујући истицању драгоценог комодитета у простору, што потврђују све бројнији примери минимализма у ентеријеру (Василски, 2008: 447- 452). Присутан у естетски развијеним срединама, минимализам јесте у духу савременог начина живота, чему доприноси духовност коју је преузео из традиционалне јапанске архитектуре. Примери (Сл. 36, Сл. 37, Сл. 38) широм света то потврђују (Minimalist interiors (2005.):12, 27, 299). 31 Драгана Василски/АУ30/2010/страна 16-33; Јапанска култура као парадигма у формирању минимализма у архитектури ЗАКЉУЧАК ЛИТЕРАТУРА Основна карактеристика културе јесте да се њене вредности преносе независно од друштвеног миљеа (зато ми разумемо Микеланђела или Моцарта). Форме и стил живота из мање или више удаљених историјских периода растављени су изван идеологизма и интелектуализма. Оно што их повезује јесте једноставност, као лајт мотив (Василски, 2010в: 36) који у минимализму у архитектури неоспорно потиче из традиционалне јапанске архитектуре. „Један од најтежих задатака архитектуре је како објаснити њен однос према прошлости као делу будућег пројекта, односно делу њене будућности“(Херцог и де Мојрон (Herzog & de Meuron)). 1. Јапанска традиција и национални идентитет налазе се негде унутра, у срцу сваког човека и његовим емоционалноестетским стремљењима. Повратак природи не подразумева враћање природном животу примитивних људи, већ живот слободе и еманципације у коме постоји једноставнији начин изражавања осећања и стицања знања. Комбинација дуго темељених јапанских естетских сензибилитета, и оних проузрокованих савременим животним искуствима и последњим достигнућима високе технологије, изражена кроз минимализам у архитектури, шири се светом који је постао једна велика глобална позорница. Три речи: Данас, Некад и Једном, као основне црте времена, Ниче кроз појаву Заратрусте спаја у стално Сад, или у оно што метафизика зове Вечност (Хајдегер, 1999:82). Ако је Заратруста, како каже Ниче „учитељ вечног враћања“ (Ниче, 2002:49), јер је то његова судбина, онда је јапанска традиционална архитектура учитељ вечног враћања као културни симбол чији је градитељски задатак у савременом свету исказан кроз минимализам у архитектури. 2. 3. 4. 5. 6. 7. 8. 9. 10. 11. 12. 13. 14. 15. 16. 17. 18. 19. 20. 32 21. 22. 23. 24. 25. Allsopp, B. (1977.), A modern Theory of Architecture, Routeladge and Kegan Paul Alther, A. (1968,), Three Japanese Architects (Maekawa, Tange, Sakakura), Teufen, Verlag Arthur Niggli AG Benevolo, L. (1977.), Introduzione all’architettura, roma, Bari, Editori Laterza Bertoni, F. (2002.), Minimalist Architecture, Basel Boston Berlin, Birkhauser Blake, P. (1977.), Form Follows Fiasco, Why Modern Architecture Hasn't worked, Boston, Toronto, An Atlantic monthly Press Book Bonfanti, P. (1967.), L'architettura fondazione del movimento moderno, L'Arte Moderna, no 123/vol. XIV, Milano, Fratelli Fabbri Editori Василски, Д. (2010.а), МИНКА – јапанска сеоска кућа, Архитектура, бр. 151- 152:13, Београд Василски, Д. (2010.б), О светлости у архитектури минимализма: Архитектура без светлости није архитектура (Алберто Кампо Баеса), Архитектура и урбанизам, 28/2010: 1-20 Василски Д. (2008.), Простор као протагонист ­ минимализам у ентеријеру, Изградња 10 – 11: 447- 452. Василски, Д. (2010.в), Једноставност у архи­ тектури – од идеје у модерној архитектури до гуруа минимализма данас, Изградња, бр. 1-2: 29-40 Велике архитектуре свијета, (1981.) Загреб, Младост Giedion, S. (1969.), Простор, време, архитектура, Београд, Грађевинска књига Greenberg, C. (1999.), Homemade Esthetics: Observations on Art and Taste, USA, Oxford University Press Gropius, W. (1968.), Apollo in Democracy ­ The Cultural Obligation of the Architect, McGraw­Hill Book Company Dal Co F. (1995.), Tadao Ando, Complete Works, London Daniell, Th. (2008.), After the Crash: Architecture in Post­Bubble Japan, Princeton Architectural Press Igot, Y. (1961.), Gustave Eifel, Paris, Dodier Itoh, T. (1972.), The Classic Tradition in Japanese Architecture - Modern Versions of the Sukiya Style, Japan, Weatherhill / Tankosha Kunihei, W. (1967.), Katsura, Imperial Villa, Tokyo, Holkusha Publ Kurokawa, K. (1977.), Metabolism in Architecture, London, Studio Vista Minimalist interiors,(2005.) Keln, Taschen Ниче, Ф. (2002.), Тако је говорио Заратустра, Београд, Бонарт Nute, K. (2000.), Frank Lloyd Wright and Japan: The role of traditional Japanese art and architecture in the work of Frank Lloyd Wright, UK, London, Routledge okakura K. (1906.), The Book of Tea, New York, Putnam's Parsons, T. (1951.), The Social System, Britanija, Драгана Василски/АУ30/2010/страна 16-33; Јапанска култура као парадигма у формирању минимализма у архитектури 26. Pawson, J. (1996.), Minimum, London, Phaidon 27. Радовић, Р. (1998.), Савремена архитектура, између сталности и промена идеја и облика, Нови Сад, ФТН и Стилос 28. ranzo P. (1996.), L’era del ma, u F.Carmagnola, V. Pasca: Minimalismo, Milano, Lupeti 29. Stewart, D. B. (2002.), The Making of a Modern Japanese Architecture, From the Founders to Shinohara and Isozaki, Japan, Tokyo, Kodansha International 30. Sharp, D. (1972.), A Visual History of Twentieth Century Architecture, Heinemann, Secker and Warburg Ltd. 31. Schulz, Ch. Norberg (2009.), Intencije u arhitekturi, Zagreb, Naklada Jesenski i Turk 32. Taut, B. (2003.), Ich Liebe die Japanische Kultur, Berlin, Gbr Mann Verlag 33. Uniack, G. (1968.), De Vitruve a Le Corbusier, Textes d’Architectes, Paris, Dunot 34. Хајдегер, М.(1999.), Предавања и расправе, Београд, Плато 35. Хартман, Н. (1979.), Естетика, Београд, БИГЗ 36. Cook J., H. Klotz (1974.), Questions aux architects, Bruxelles, Pierre Mardaga Editeur 37. Wright, F. L. (1955.), An American Architecture, London, Architectural Press 38. Young, D. & Machiko (2004.), Introduction to Japanese Architecture, Hong Kong, Periplus Editions Извор фотографија 1. 2. 3. 4. 5. 6. 7. 8. 9. 10. 11. 12. 13. 14. 15. 16. 17. 18. 19. Young, D. & M. (2004.): 18 Young, D. & M. (2004.): 20 Young, D. & M. (2004.): 63 Young, D.& M. (2004.): 65 Internet Pawson, J. (1996.):70 ili ( http://en.wikipedia.org/ wiki/Katsura_Imperial_Villa) i Young, D.& M. (2004.): 102 Young, D. & M. (2004.): 1 Velike arhitekture svijeta: (1981.): 21 www.designboom.com/weblog/cat/9/view/7657/ atelier-bow-wow-four-boxes-gallery.html Velike arhitekture svijeta: (1981.): 21 Internet http://www.greatbuildings.com/buildings/ Imperial_Villa_Katsura.html Young, D.& M. (2004.): 102 Internet Internet Fotograija autora Internet Internet Internet - http://www.periodpaper.com/index. php/1893-chicago-world-s-fair-japanese-ho-o-dendedication Internet 20. 21. 22. 23. 24. 25. 26. 27. 28. 29. 30. 31. 32. 33. 34. 35. 36. 37. 38. Internet Young, D. & M. (2004.): 65 Young, D. & M. (2004.): 65 Interne http://www.2amagazine.com/default.aspx?c ategoryID=0&name=naivecollage&lang=en Internet http://www.2amagazine.com/default.aspx? categoryID=0&name=naivecollage&lang=en Internet www.arch.virginia.edu/lunch/print/dialect/ pdf/erdim.pdf radović, r. (1998.): 114 Internet Young, D. & M. (2004.): 100 Pawson, J. (1996.):70 http://eng.archinform.net/arch/16670.htm Internet http://www.archdaily.com/70822/new-ar tmuseum-sanaa/ Bertoni, F. (2002.):106 Internet - www.checkonsite.com/galleria-akka/ Bertoni, F. (2002.):108 Minimalist interiors (2005.):12 Minimalist interiors (2005.): 27 Minimalist interiors(2005.): 299 33 Н АУЧНИ РАДОВИ UDK: 72.036(47)"1920/1930" Оригинални научни рад ДОМ-КОМУНА - СТАМБЕНИ ЕКСПЕРИМЕНТ РУСКОГ КОНСТРУКТИВИЗМА Тања Бајић Институт за архитектуру и урбанизам Србије, истраживач стипендиста Министарства за науку и технолошки развој рад примљен: мај 2010., рад прихваћен: септембар 2010. DOM-KOMМUNA – HOUSING EXPERIMENT OF RUSSIAN CONSTRUCTIVISM Увод: 34 Апстракт: Дом-комуна представља историјски оригиналан концепт колективног друштвеног становања за чије су формирање заслужна исцрпна архитектонска истраживања совјетских конструктивиста током 20-их и 30-их година прошлог века. Овај стамбени модел није настао само као нужни одговор на велику стамбену кризу, већ и као нови „социјални кондензатор” епохе, који је, по дубоком уверењу његових стваралаца, требало да допринесе убрзаном друштвеном напретку Совјетског Савеза на основама марксистичке идеологије. Стамбена комуна креирана је као специфични просторни оквир за укидање класних супротности и различитих животних образаца буржоазије и пролетера, за подстицање колективизације, еманципацију жена и смањење утицаја нуклеарне породице. У овом раду анализирају се и издвајају неки од основних елемената стваралачких истраживања руских конструктивиста, усмерених ка успостављању новог стамбеног прототипа. Интерпретација креативног процеса кроз симулацију његових основних креативних фаза фокусира се на поступак социјалистичке трансформације идеје становања, Abstract: Dom-kommuna is original historic concept of collective social housing for whose formation is responsible comprehensive architectural research of Soviet constructivists during the 1920s and 1930s. This housing model did not only emerge as a necessary response to the great housing crisis, but as a "new social condenser" of the era, which was supposed to contribute to the accelerated social progress of Soviet Union on the basis of Marxist ideology, according to the deep conviction of their authors. Housing commune was created as a speciic spatial framework for the abolition of class antagonisms and diferent life forms of the bourgeoisie and the proletariat, for the encouragement of collectivization, women’s emancipation and reduction of the impact of nuclear family. In this paper some of the basic elements of the creative research of russian constructivists, with aim to establish a new housing prototype, are analyzed and abstracted. The interpretation of the creative process through simulation of its main creative phase focuses on the process of socialist transformation of the idea of living based on the vision of "reconstruction" and the principles of functionalism. This paper is intended to indicate the rationality and the complexity of the architectural considerations of the minimum living space in constructivism, whose results, such as the F-type residential unit, can be considered as universal contribution to residential architecture and a model which deserves contemporary architectural interpretation, despite being initiated by ideological demands. Key words: dom­kommuna, social condenser, creative process, dwelling transformation Средином двадесетих година 20. века, руска конструктивистичка авангарда намећe апсолутну државну контролу у грађевинском сектору у корист програма за афирмацију модерне архитектуре, усмеравајући посебну пажњу на истраживање нових типова колективног становања. Осмишљавање иновативних стамбених модела било је усмерено ка спровођењу Строикомове (Строиком)1 парадигме „социјалног кондензатора”, тј. идеје о архитектури као медијуму за убрзано успостављање социјализма и развој привредно и културно заосталог руског друштва. „Домкомуна” или „стамбена комуна” према Стајтсу (Stites) представља „један од кључних елемената совјетских архитектонских експеримената за нови начин живота” или „конкретизовану представу стотине утопијских снова”.2 Како наглашава Коп (Kopp), скоро целокупна архитектура овог покрета настала је за мање од десет година и то у материјалној ситуацији која је било какве конкретне експерименте чинила готово немогућим.3 e-mail: [email protected] 1 Строиком - Одсек за истраживање и пројектовање у области стандардизације становања који је 1928. године основао Комитет за изградњу РСФСР. На челу Строикома био је Мојсеј Гинзбург, док су преостала четири члана били М. Баршч, А. Пастернак, Г. Сум-Шчик и В. Владимиров. 2 Stites, r. (1989): Revolutionary Dreams. Utopian Vision and Experimental Life in the Russian Revolution. New York: oxford University Press, стр. 200. Тања Бајић/АУ30/2010/страна 34-46; Дом-комуна - стамбени експеримент руског конструктивизма засноване на визији „реконструкције” и функционалистичким принципима. Овим истраживањем жели се указати и на рационалност и сложеност архитектонских промишљања минималног стамбеног простора у конструктивизму, чији се поједини резултати, попут стамбене јединице типа Ф, могу сматрати универзалним доприносом стамбеној архитектури и моделом достојним савремених градитељских интерпретација, иако су били иницирани идеолошким захтевима. Кључне речи: дом­комуна, социјални кондензатор, стваралачки процес, трансформација становања Општи карактер ових пројектантских истраживања почива управо на дубокој контрадикторности између постојећих ограничених економских и техничких могућности и утопијских веровања у револуционарну моћ архитектонског стваралаштва. Овај рад бавиће се интерпретацијом пројектантског приступа конструктивиста у развоју новог стамбеног прототипа, који није био само одраз објективних потреба за стандардизацијом и минимализацијом стамбеног простора, већ јединствени просторни одговор на комплексне друштвених циљеве у тадашњем Совјетском Савезу. Стваралачки процес4 биће анализиран кроз интерпретацију његових основних креативних фаза, узимајући за полазиште стамбени минимум, као прагматични проблем који претходи архитектонским истраживачким активностима. Циљ рада је препознавање и издвајање основних елемената пројектантског рада совјетских функционалиста заслужних за артикулацију иновативног концепта становања у комуни, и указивање на његов специфични допринос трансформацији и развоју идеје становања у ширем смислу. КОНСТРУКТИВИЗАМ КАО СТВАРАЛАЧКИ ПРИСТУП „Основни елементи наше архитектуре припадају социјалној, а не техничкој револуцији.”5 Ел Лисицки (El Lissitzky), 1929. Конструктивизам у совјетској архитектури не означава само „конструкцију” новог материјалног и друштвеног окружења већ подразумева и нови приступ самом процесу стварања. Примарно обележје овог приступа је потреба за „реконструкцијом”, која је по Ел Лисицком основни предуслов за истинску револуцију у архитектури.6 Негација наслеђених форми традиционалног начина живота за конструктивисте представља темељ за афирмацију нових културних и материјалних образаца. Друго важно одређење конструктивизма је његов друштвени садржај. Верује се да архитектура и материјална култура поседују моћ да трансформишу и обликују друштво, попут електричних кондензатора који трансформишу природу струје. Одатле настаје и идеја о новој улози архитектуре - улози социјалног кондензатора. „Архитектура је”, како истиче Ел Лисицки, „постала водећа уметност на коју се усмерава пажња јавности јер су њени проблеми проблеми маса“, а пред архитекту је стављена нова друштвена одговорност: 3 Коп, А. (2005a): Крај конструктивизма. У Перовић, М. (ур.): Историја модерне архитектуре, књига 2/Б. Кристализација модернизма. Авангардни покрети (стр. 564-567). Београд: Драслар партнер, стр. 566. 4 Методолошки оквир за анализу стваралачког процеса дефинисан је према: Мако, В. (2009): Естетика – Архитектура. Књига 1, Београд: Орион арт, стр. 109-123. 5 Ел Лисицки (2000): Архитектура Русије двадесетих. Реконструкција архитектуре у Совјетском Савезу. Београд: Орион арт, стр.15. 6 Исто. 35 Тања Бајић/АУ30/2010/страна 34-46; Дом-комуна - стамбени експеримент руског конструктивизма „Оно што ми захтевамо од совјетског архитекте је да он као уметник, снагом свог интелекта, у потпуности осети најтише таласање енергије у развоју, раније него што то могу масе – кратковиде када је њихов развој у питању – и да ту енергију претвори у архитектонску форму.” 7 Треће важно обележје конструктивизма у архитектури, које уједно представља и резултат претходна два, подразумева нови однос према уметности. Ел Лисицки наглашава да „дело једног уметника `само по себи` нема сврху нити сопствену лепоту док не оствари однос према заједници“8 , и указује на три периода развојног процеса „нове архитектуре”: а) одбацивање уметности која је само емоционална, индивидуална, романтично-изолована појава; б) „објективно стварање”, уз потајну наду да ће тај производ најзад, после извесног времена, ипак бити признат као уметничко дело; в) свесна, ка једном циљу усмерена архитектура, која ствара концизне уметничке ефекте, засноване на објективним научним темељима. 9 Tајге указује да се трансформација идеје становања остварује кроз негацију постојећих стамбених образаца (видети Шему 1). Функционално диференцирана буржоаска кућа представљена је као негација јединственог примитивног стамбеног простора, док јединствени стамбени простор унутар колективне стамбене зграде настаје као негација ове негације. Минимални стан чини репродукцију недиференцираног стана на вишем нивоу, али према мишљењу овог аутора, ова негација не означава повратак на претходно стање већ води становање ка вишем организационом ступњу. По Тајгеу, колективизација као облик трансформације становања подразумева : 1. централизацију и колективизацију економских, културних и социјалних фактора процеса становања; 2. редукцију стана на ниво индивидуалне стамбене ћелије; 3. репродукцију стамбене ћелије недиференцираног стана на вишем нивоу; 4. стварање материјалне и организационе основе социјалистичког начина живота.12 (Шема 2) ФРАГМЕНТ РЕАЛНОСТИ: СТАМБЕНИ МИНИМУМ Трансформација стана у пролетерско боравиште ФУНКцИЈА КАО СТВАРАЛАЧКИ ПОТЕНцИЈАЛ У осмишљавању новог модела колективног становања полазиште стваралачког поступка представља минимална стамбена јединица, као израз стамбене потребе дате епохе и практични пројектантски задатак. Стамбени минимум представља облик пролетерског становања који је дефинисан пре свега специфичним социјалним садржајем, а потом и његовим архитектонским изразом. Према Тајгеу (Teige), минимални стан није „мали стан за малога човека”, нити је редукована верзија буржоаског стана, већ насупрот томе представља нови тип становања који је супериоран у односу на конвенционалне стамбене обрасце, јер се заснива на економизацији и рационализацији градње, задржавајући при том квалитет стамбених услова.10 Одатле он изводи и техничку формулу за пројектовање стамбеног минимума: Стамбени минимум = минималнa површина + максимална употреба 11 Функционализам представља један од кључних конструктивистичких принципа, чији је значај садржан у стварању социјалног реда и уздизању инстиктивног на ниво свесног. Следбеници функционализма верују да се једино посредством функције остварује суштинска друштвена улога, а тиме и сам смисао архитектуре. „Само оно конструктивно решење које крије у себи обавезну функционалну, рационалну сврху има смисла”, истиче Черњихов (Чернихов).13 Функција, односно архитектонски садржај, производи просторну композицију објекта тј. његову форму. За разлику од Ел Лисицког, функционалистичке вође Веснин и Гинзбург сматрају да функционална форма, насупрот оној чисто утилитарној, ипак има моћ да достигне естетско савршенство и постане уметничко дело.14 Одатле се и однос функције као стваралачког потенцијала према контексту из којег настаје и његових крајњих стваралачких ефеката може приказати поједностављеном линеарном шемом: 36 7 Исто, стр. 34 8 Исто, стр.5. 13Черњихов, Ј. (2007): Конструкције архитектонских и машинских 9 Исто, стр.62. 10 Teige, K. (2002): The minimum dwelling. Cambridge, Mass. and London: The MIT Press, стр. 32. 11 Исто, стр. 33. 12 Исто, стр. 17. 14 Хан-Магомедов, С.О. (2005): Руски експеримент у архитектури. У Перовић, М. (ур.) Историја модерне архитектуре, књига 2/Б. Кристализација модернизма. Авангардни покрети (стр. 403-459). Београд: Драслар партнер, стр. 445. форми. Београд: Грађевинска књига, стр.XVII Тања Бајић/АУ30/2010/страна 34-46; Дом-комуна - стамбени експеримент руског конструктивизма Шема 1. Tрансформација становања према Тајгeу (2002., стр.15) Scheme 1. Transformation of dwelling according to Teige (2002., p.15) Шема 2. Шема колективног становања према Тајгеу (2002., стр.17) Scheme 2. The schemе оf a collective dwelling according to Teige (2002., p.17) Социјални контекст < > Функција > Форма > ... Уметничко дело Функција пролетерског стана у Совјетском Савезу настаје као производ марксистичке идеологије и конструктивистичке доктрине социјалног кондензатора (Шема 3). Преображај функције у стваралачке аспекте чији је крајњи резултат и специфична просторна манифестација, може се посматрати на нивоу квантитативне и квалитативне модификације функционалног садржаја и архитектонске форме. У оба приступа присутна је конструктивистичка потреба за рационалним решавањем простора, при чему квалитативне промене узрокују трансформацију једног облика у други, док се квантитативним мењањем простору даје нови квалитет. Развој новог концепта представља резултат и органску синтезу и једног и другог вида просторне Шема 3. Становање у функцији социјалног анализе (Шема 4). кондензатора Scheme 3. Dwelling in the function of "social condenser" ТРАНСФОРМАЦИЈА ДРУШТВА . < > ТРАНСФОРМАЦИЈА ФУНКЦИЈЕ укидање класног друштва /буржоазије и пролетера/ становање у комуни нови начин живота нова организација стамбеног простора редукција приватне сфере живота у корист друштвене сфере редукција стамбене јединице у корист комуналних садржаја трансформација /укидање/ породичног живота трансформација стана у боравиште: редукција /укидање/ индивидуалне стамбене кухиње; друштвено васпитање деце /уместо кућног/ итд. једнакост полова – ослобађање жена кућних послова 37 Тања Бајић/АУ30/2010/страна 34-46; Дом-комуна - стамбени експеримент руског конструктивизма Шема 4. Преображај потенцијала у стваралачке аспекте Scheme 4. The transformation of potential into creative aspects СТВАРАЛАЧКИ АСПЕКТИ И АРТИКУЛАцИЈА КОНцЕПТА 38 Под квалитативним аспектима подразумевају се они облици манифестације самог стваралачког потенцијала који суштински одређују начин његовог каснијег просторног испољавања. Ови аспекти садржани су у принципима конструктивизма које Черњихов дефинише као: „повезаност и спајање делова, зависност делова између себе и ослонац и стање мировања.”15 Неке од тих принципа могуће је превести и у посебне релације форме и садржаја стамбених комуна, које се могу дефинисати као: 1. функција – форма 2. елемент – композиција 3. унутра – споља Односе функција-форма и елемент-композиција у конструктивистичком обликовању простора Черњихов повезује са логиком конструисања машине. Према овој логици, поступак конструктивног компоновања заснован је на рационалном повезивању елемената у целину чији је однос према композицији одређен њиховом функционалном оправданошћу. На тај начин појединачни елемент добија смисао тек унутар групе конструктивно обједињених елемената која даје одређено интегрално јединство, док истовремено, међусобна зависност делова у оквиру тог јединства чини и основни принцип његовог функционисања. Ови аспекти суштински одређују просторно решење новог совјетског стамбеног модела. У дефинисању архитектонске композиције користи се павиљонски метод који подразумева функционалну поделу комплекса у блокове или просторне јединице и њихово спајање везним елементима - мостовима или коридорима (Сл. 1).16 Приватна сфера коју чине стамбене јединице и јавна сфера коју чине комунални сервиси налазе се у стању међусобне функционалне зависности. Сам процес компоновања дом-комуне одвија се истовремено на три основна просторно-функционална нивоа, а то су: урбанистички склоп, архитектонски склоп и стамбена јединица (Сл. 2 и Сл. 3). Сл. 1. Павиљонски метод компоновања – шематски приказ Fig. 1. Pavilion method of composition – schematic view Сл. 2. Модел компоновања дом-комуне Fig. 2. Model of composing a dom-kommuna 15 Черњихов, Ј. (2007): Конструкције архитектонских и машинских форми. Београд: Грађевинска књига, стр.94. 16 Хан-Магомедов, С.О. (2005): Руски експеримент у архитектури. У Перовић, М. (ур.) Историја модерне архитектуре, књига 2/Б. Кристализација модернизма. Авангардни покрети (стр. 403-459). Београд: Драслар партнер, стр. 445. Тања Бајић/АУ30/2010/страна 34-46; Дом-комуна - стамбени експеримент руског конструктивизма Сл. 3. Елементи архитектонског склопа дом-комуне – шематски приказ Fig. 3. Elements of the architectural assembly of а dom-kommuna – schematic view Сл. 4. Неки модели двоструко оријентисаног стана: а) Зилченко б) Иванов/Ладински ц) Строиком (Гинзбург) Fig. 4. Some models of double-oriented units: a) Zelchenko b) Ivanov/Ladinski c) Stroikom (Ginsburg) Однос унутра-споља представља важан аспект конструктивистичког креирања простора, а заснован је првенствено на вези куће и природе. Ова релација произилази из комунистичке идеје о укидању разлика између села и града и чини значајно средство у обликовању стамбених структура. Иако представља облик урбаног становања, насупрот каснијим концептима дезурбаниста, стамбена комуна прожета је представом о повратку природи и бекству од претећег хаоса градског живота. Светло, ваздух, сунце и зеленило постају инструменти просторне и функционалне организације јединице и склопа, који за конструктивисте више нису луксуз, већ основна људска потреба на коју сви имају подједнако право. Двострука оријентација стана представља целовито решење ове архитектонске замисли којом се постиже максимална проветреност и осветљеност, повећава квалитет погледа и ствара утисак већег простора и јединства са природом. За разлику од једностране оријентације, двострано оријентисани станови пружају свим станарима исти поглед и исти комфор, а тиме се дом-комуна још више приближава идеалу пролетерског начина живота и визији „комунистичког раја” (Сл. 4). Квантитативни аспекти по правилу одређују меру, а не суштину или припадност ствари. У конструктивизму квантификација чини саставни део стваралачког процеса и друштвене потребе за „механизацијом“ живота и материјалног света. У пројектовању се тежи аутоматском, егзактном резултату кроз употребу објективних научних метода, усмерених ка стварању рационалне основе за раскид са традицијом и афирмацију нових просторних и друштвених образаца. Нова архитектура постаје одраз брзог темпа модерног живота и његовог математички дефинисаног ритма. Одатле и кључни квантитативни аспекти произилазе из архитектонских покушаја рационалног мерења и контроле простора и времена. „Мера” стамбеног простора заснована је на принципу економичности. Приватни простор стамбене јединице редукује се у корист повећања јавног простора, у складу са друштвеним и технолошким захтевима „реконструкције”. Примену овог принципа Строиком спроводи кроз анализу просторних односа на нивоу јединице и склопа у виду: - анализе економске ефикасности стана (P/V – површина/ запремина); - редукције површине стана; - редукције површине коридора; - рационализације волумена стана / склопа кроз увођење система међунивоа.17 17 Видети у Коп, А. (2005): Нови социјални кондензатори: 1925­1932. У Перовић, М. (ур.) Историја модерне архитектуре, књига 2/Б. Кристализација модернизма. Авангардни покрети (стр. 475-496). Београд: Драслар партнер, стр. 481-482. 39 Тања Бајић/АУ30/2010/страна 34-46; Дом-комуна - стамбени експеримент руског конструктивизма Шема 5. Начин и ритам употребе стана према Тајгеу (2002, стр. 58) Scheme 5. Dwelling use and frequency of occupancy according to Teige (2002, p.58) Трансформација величине стамбеног простора резултат је и промењеног ритма његове употребе (Шема 5). Покушај прецизног утврђивања новог ритма становања огледа се у Кузминовом програму за суперколективизацију начина живота. У свом пројекту „стамбених касарни” архитекта предлаже контролу свакодневног живота станара кроз 24 – часовни распоред дневних активности, као водич за удруживање архитектонског пројектовања са начином живота у комуни: „Прегледањем дијаграма који приказују свакодневне активности може се открити да сам становнике комуне разврстао у категорије по старости. Свака категорија живи у кварту који је специјално опремљен и прилагођен њеним посебним активностима. Као пример наводим распоред за одрасле”:18 40 1. 2. 3. 4. 5. Гашење светла Осам сати сна; Буђење Јутарња фискултура – 5 минута Лична хигијена – 10 минута Туширање (опционо – 5 минута) 18 Исто, стр. 491. 22:00 6:00 6:05 6:15 6:20 Тања Бајић/АУ30/2010/страна 34-46; Дом-комуна - стамбени експеримент руског конструктивизма 6. 7. 8. 9. 10. 11. 12. 13. 14. 15. 16. 17. 18. 19. 20. 21. 22. Облачење – 5 минута До трпезарије – 3 минута Доручак – 15 минута До гардероба – 2 минута Облачење радне одеће – 5 минута До рудника – 10 минута Рад у руднику – 8 сати До комуне – 10 минута Скидање радне одеће – 7 минута Прање – 8 минута Вечера – 30 минута До собе за одмор – 3 минута Слободан сат; Они који желе могу да одремају или, још боље, у том случају одлазе у спаваонице. Лична хигијена и пресвлачење – 10 минута До трпезарије – 2 минута Чај – 15 минута До клуба; Рекреација; Културно уздизање; Гимнастика; Можда купање или пливање; План слободног времена овде ће одредити сам живот. Предвиђено време - 4 сата 23. До трпезарије; Вечера; До спаваоница – 25 минута 24. Припреме за спавање (евентуално туширање) – 10 минута 6:25 6:28 6:43 6:45 6:50 7:00 15:00 15:10 15:17 15:25 15:55 15:58 16:58 17:08 17:10 17:25 21:25 21:50 22:00 Трансформацију идеје становања која за крајњи резултат има настанак концепта становања у комуни, Тајге дефинише као процес „трансформације квантитета у квалитет”.19 У складу са тим могуће је извести и основну шему артикулације новог концепта (Шема 6). Шема 6. Концептуализација Scheme 6. Conceptualization 41 19 Teige, K. (2002): The minimum dwelling. Cambridge, Mass. and London: The MIT Press, стр. 16. Тања Бајић/АУ30/2010/страна 34-46; Дом-комуна - стамбени експеримент руског конструктивизма РЕАЛИЗАцИЈА Стамбена јединица типа Ф и дом-комуна Наркомфин у Москви Решавање стамбене јединице за совјетске конструктивисте представља кључни корак у покушају реструктуирања свакодневног живота. Њихово полазиште је потреба за коренитом променом у самој породици као основном градивном елементу будућег социјалистичког друштва. Нови стамбени модел, у складу са марксистичком идеологијом, представља оквир за разбијање нуклеарне буржоаске и моделовање пролетерске породице. Као производ истраживачког рада Строикомовог тима настаје пет типова стамбених јединица, од којих се јединица типа Ф (27-30м2) сматра иновативним и целовитим одговором на постојеће друштвене потребе (Сл. 5 и Сл. 6). Овај стан представља и производ Гинзбурговог уверења да трансформација животног простора и начина живота мора ићи постепено, и да архитекта треба да је подстиче, уместо да је насилно намеће.20 Стога је и стамбени простор креиран као променљив, без јасно дефинисаних подела између приватног и јавног, како би на крају могао у потпуности да одговори на потребе начина живота у комуни. Важан чинилац у организацији простора стана је и предвиђена кухињска ниша, као симбол независности породичног живота (Сл. 7). Како истиче Коп: „Стамбена јединица типа Ф није била само производ чисто техничких и архитектонских истраживања, већ решење проблема у коме су политички и друштвени чиниоци били од суштинског значаја. Стамбена јединица типа Ф била би само хир архитекте, привремени смештај, момачки стан, претходник наших савремених студија да није била првенствено заснована на новој концепцији становања у социјалистичком друштву.’’21 Сл. 5. Строикомова стамбена јединица типа Ф - основе Fig. 5. Stroikom F -type unit - plans 42 20 Наведено у Коп, А. (2005) Нови социјални кондензатори: 1925­1932. У Перовић, М. (ур.) Историја модерне архитектуре, књига 2/Б. Кристализација модернизма. Авангардни покрети (стр. 475-496). Београд: Драслар партнер, стр. 484. 21Исто, стр. 486. Тања Бајић/АУ30/2010/страна 34-46; Дом-комуна - стамбени експеримент руског конструктивизма Сл. 6. Строикомова стамбена јединица типа Ф - пресеци Fig. 6. Stroikom F -type unit - sections Сл.8. Основе стамбене јединице типа 2Ф Fig. 8. 2-F unit plans Сл. 7. Кухињска ниша као скривени симбол породичног живота Fig. 7. Kitchenеtte as a hidden symbol of family life Сл. 9. Основе стамбене јединице типа K: A) заједничка просторија, Б) родитељска соба, ц) дечија соба, Д) купатило Fig. 9. K-unit plans: A) common room, B) conjugal bedroom, C) child's room, D) bathroom Сл. 10. Зграда Наркомфин раних 1930-их година22 Fig. 10. Narkomin building in the early 1930s Сл. 11. и 12. Поглед са кровне терасе на заједнички блок (лево) и веза између стамбеног и заједничког блока (десно), 1930-их година Fig. 11. and 12. A view from the roof terrace at the communal block (left) and the connection of the living block and the communal block (right), 1930s 43 22 Очување парка представљало је важан елемент архитектонске визије комунистичког раја. Објекат је подигнут на тамне стубове – pilotis, налик на стабла дрвећа. Тања Бајић/АУ30/2010/страна 34-46; Дом-комуна - стамбени експеримент руског конструктивизма Комунална стамбена зграда Наркомфин23 у Москви, коју су пројектовали Гинзбург и Милинис (1930), представља резултат и коначно отелотворење решења овог истраживачког процеса и сматра се најживописнијим примером међу малобројним реализованим дом-комунама (Сл. 10,11,12 и 13). Наркомфин је креиран као прототип за све будуће државне стамбене зграде у Русији, а њен програм и станарску структуру одредио је Строиком. Према том програму, објекат је требало да смести приближно 200 људи различите социјалне структуре. Ова стамбена зграда сматра се прелазним обликом социјалног кондензатора, а не пионирским примером домкомуне јер је пројектована тако да омогући постепени прелаз од буржоаских, патријахалних и индивидуалистичких ка колективним животним навикама. У њој су поред стамбених јединица типа Ф пројектоване и јединице типа 2Ф и К, намењене буржоаским нуклеарним породицама (Сл. 8 и 9). Како истиче Букли (Buchli), овакво комбиновање различитих јединица није било последица толеранције за различите економске обрасце, већ одраз веровања у моћ архитектуре да мења и обликује појединца и друштво.24 Сл. 13. Зграда Наркомфин данас Fig. 13. Narkomin building today Сл. 14. Ле Корбизјеов Стамбени блок у Марсеју (1947-1952) Fig. 14. Le Corbusier`s Unité d’ habitation in Marseille (1947-1952) 44 23Објекат је био предвиђен за смештај службеника руског Народног комесеријата финансија, по чему је добио назив Наркомфин (руски: Народный комиссариат финансов). 24 Buchli, V. (1998): Moisei Ginzburg’ s Narkomin Communal House in Moscow: Contesting the Social and Material World. JSAH, 57:2, стр. 162. Тања Бајић/АУ30/2010/страна 34-46; Дом-комуна - стамбени експеримент руског конструктивизма ЗАКЉУЧАК Потреба конструктивиста за новим облицима који би одговарали идеолошким схватањима социјалистичког друштва утицала је на промену у дотадашњем начину разумевања и стварања архитектуре дајући јој ново друштвено значење. Основни задатак архитеката била је организација новог начина живота која је, у складу са општим технолошким и друштвеним напретком, налагала и промењен, рационализован приступ креирању простора. Домкомуна представља најпотпунији покушај реструктуирања начина живота и материјалног света у складу са револуционарним марксистичким принципима, а њен крајњи исход подразумевао је уништавање традиционалних стамбених образаца. Сам стваралачки поступак представља идеолошки обојену и културно усмерену активност засновану на негацији традиционалног као основи за афирмацију новог. Истраживање и преиспитивање овог процеса производи нову сазнајну основу о самом предмету истраживања и о стваралачкој активности као његовом посебном садржају. Упркос строгим критикама упућеним на рачун утопијског карактера конструктивистичких стамбених решења, немогуће је порећи њихову иновативност, просторну и идеолошку усклађеност, архитектонску слојевитост и рационалност, која делује сурово и задивљујуће у исти мах. Неоспорно је и то да су резултати ових истраживања у великој мери употребљавани у периоду масовне станоградње после Другог светског рата за решавање стамбених проблема широм порушене Европе. Један од најчувенијих Ле Корбизјеових (Le Corbusier) пројеката и ремек дело модернистичке архитектуре, Стамбени блок у Марсеју (Unité d’ habitation), заснован је управо на оригиналним просторним решењима совјетских авангардних стваралаца (Сл. 14 и Сл. 15). Ослобођене комунистичке идеологије, идеје руских конструктивиста нашле су примену и у многим савременим делима, захваљујући чему се и данас тумаче и преиспитују. Сл.15. Стамбени блок у Марсеју – основа типског стана и попречни пресек Fig. 15. Unité d’ habitation in Marseille – plan of the typical unit and a cross section 45 Тања Бајић/АУ30/2010/страна 34-46; Дом-комуна - стамбени експеримент руског конструктивизма Литература 1. Buchli, V. (1998): Moisei Ginzburg’ s Narkomin Communal House in Moscow: Contesting the Social and Material World. JSAH, 57:2 2. Ел Лисицки (2000): Архитектура Русије двадесетих. Реконструкција архитектуре у Совјетском Савезу. Београд: Орион арт 3. Коп, А. (2005): Нови социјални кондензатори: 1925­1932. У Перовић, М. (ур.) Историја модерне архитектуре, књига 2/Б. Кристализација модернизма. Авангардни покрети (стр. 475-496). Београд: Драслар партнер 4. Коп, А. (2005a): Крај конструктивизма. У Перовић, М. (ур.) Историја модерне архитектуре, књига 2/Б. Кристализација модернизма. Авангардни покрети (стр. 564-567). Београд: Драслар партнер 5. Мако, В. (2009): Естетика – Архитектура. Књига 1. Београд: Орион арт 6. Stites, r. (1989): Revolutionary Dreams. Utopian Vision and Experimental Life in the Russian Revolution. New York: oxford University Press 7. Teige, K. (2002): The minimum dwelling. Cambridge, Mass. and London: The MIT Press 8. Хан-Магомедов, С.О. (2005): Руски експеримент у архитектури. У Перовић, М. (ур.) Историја модерне архитектуре, књига 2/Б. Кристализација модернизма. Авангардни покрети (стр. 403-459). Београд: Драслар партнер 9. Черњихов, Ј. (2007): Конструкције архитектонских и машинских форми. Београд: Грађевинска књига 46 Извори илустрација: Сл. 1, 2, 3 и 4 - Цртежи аутора Сл. 5 – Према: Коп, А. (2005): Нови социјални кондензатори: 1925­1932. У Перовић, М. (ур.) Историја модерне архитек­ туре, књига 2/Б. Кристализација модернизма. Авангардни покрети (стр. 475-496). Београд: Драслар партнер, стр. 482. Сл. 6 – Исто, стр. 481. Сл. 7 – Исто, стр. 486. Сл. 8 и Сл. 9 – Buchli, V. (1998): Moisei Ginzburg’ s Narkomin Communal House in Moscow: Contesting the Social and Material World. JSAH, 57:2, стр.173. Сл. 10 - Исто, стр.170. Сл. 11 - Исто, стр.175. Сл. 12 - Исто, стр.178. Сл. 13 - Коришћено марта 2010. са: www.panoramio.com Сл. 14 - Коришћено марта 2010. са: www.nooshinesmaeili. wordpress.com Сл. 15 - Према: Кертис, В. Џ. Р. (2005): Unité d`habitation у Марсељу као прототип колективног становања. У Перовић, М. (ур.) Историја модерне архитектуре, књига 2/A. Кристализација модернизма. Велики мајстори (стр. 366-369). Београд: Драслар партнер, стр. 368. Шема 1-Према: Teige, K. (2002) The minimum dwelling. Cambridge, Mass. and London: The MIT Press, стр. 15. Шема 2 - Исто, стр. 17. Шема 5 - Исто, стр. 58. Шема 3, 4 и 6 - Цртежи аутора Н АУЧНИ РАДОВИ UDK: 72.036(497.11) Прегледни рад АРХИТЕКТУРА МОДЕРНЕ У ФУНКцИЈИ ПРОМОцИЈЕ БЕОГРАДА Жељка Манић, Вера Бацковић Филозофски факултет Универзитета у Београду рад примљен: септембар 2010., рад прихваћен: новембар 2010. ARCHITECTURE OF MODERNA AND ITS FUNCTION IN PROMOTION OF BELGRADE Апстракт У овом раду истиче се значај брендирања града за савремени развој. Анализира се улога архитектуре модерне у стварању препознатљивог изгледа Београда. У првом делу рада разматрају се карактеристике модернизма и његове специфичности у Београду са посебним освртом на Нови Београд, а након тога, у другом делу рада извршена је анализа докумената који треба да усмеравају будући развој града. Abstract This paper emphasizes the importance of city branding for its development. We analyze the role of architecture of Moderna in creating the image of Belgrade. The irst part of the paper points out the characteristics of Modernism and its speciic traits in Belgrade. More attention has been payed to planning and construction of New Belgrade during the socialist period, because at that time Modernism was dominant. Afterwards, we analyze the documents which should direct future development of the city. Увод Функционисање глобалне економије појачало је конкуренцију међу градовима. Истовремено, поред сложене и делимично стандардизоване економске, технолошке и културне основе, сваки урбани ентитет (чвориште или регион) тежи истицању своје посебности, издвајању од конкуренције и подизању атрактивности (Ступар, Ђукић, 2009: 4). Град треба да истакне Key words: architecture, modernism, Belgrade, своје специфичности и „представи” image, New Belgrade се као посебан. Једнако као што Кључне речи: архитектура, добар бренд продаје другу робу, модернизам, Београд, препознатљив изглед, Нови и градови се морају брендирати да би се успешно продали Београд на тржишту капиталних инвестиција, пословног простора, туризма, забаве, резиденцијалних погодности (Петровић, 2009: 91). Иако је овај тренд најизраженији у светским градовима, и остали градови су под утицајем поменутих процеса, и такмиче се са градовима свог ранга. Имиџ града постаје толико значајан да се урбано планирање помиче ка рекламирању (Зукин, 1995., према Петровић, 2009: 91). Архитектура има незаменљиву улогу у конструисању особеног изгледа града јер представља симбол препознавања града који се различитим стратегијама промовише. У економској сфери, сам пројекат изградње значајна је инвестиција јер врло често обнавља руиниране делове града. У раду се анализира потенцијал архитектуре модерне у креирању и промоцији особеног изгледа Београда, као једна од његових карактеристика. Указује се на могући допринос ове архитектуре у остваривању „препознатљивости” града која је неопходна за савремени развој. Пошто је модернизам доминантно био присутан током социјалистичког развоја Београда, посебно Новог Београда, акценат је на том времену и простору. email:[email protected] email:[email protected] 47 Жељка Манић, Вера Бацковић/АУ30/2010/страна 46-51/Архитектура модерне у функцији промоције Београда; Модернизам као концептуални модел социопросторног развоја Специфичности модернизма у Београду Модернизам као архитектонски концепт био је доминантан у прве две деценије након Другог светског рата, када почиње његова критика у САД и Европи. У капиталистичким градовима почиње интензивнија стамбена градња социјалних станова, омогућена применом префабрикације, намењених првенствено припадницима радничке класе, односно становништву које није било у могућности да на тржишту себи обезбеди стан. Под утицајем модернизма одвија се и планирање градова у социјалистичким земљама ради превазилажења негативних последица развоја капиталистичког града. Заједничку црту модернизма и концепта социјалистичког града представља истицање анационалних и неисторијских елемента у простору, које прати промовисање нових социјалистичких симбола. Модернизам се у капиталистичком граду, иако постоје примери јавних зграда, првенствено јављао у сектору социјалног становања. У социјалистичком граду изграђени станови најчешће су додељивани повлашћеним друштвеним слојевима – припадницима елите и стручњацима, а у Београду модернизам је био у функцији стварања препознатљивог центра нове државе, али је због пораста броја становника и стамбене оскудице био и у функцији решавања стамбених проблема. Модернистички принципи вредности и лепоте манифестују се кроз корисност објеката. Друга карактеристика модерне архитектуре била је интернационалност па националне и локалне особености нису узимане у обзир приликом пројектовања и грађења нових објеката. Једна од последица модернизма је пуристички стил, стога реализовани објекти стамбени објекти, управне зграде, институти или галеријски простори - подсећају на болнице. У Београду је 1928. год. основана Група архитеката модерног правца која је деловала до 1934. године. Њу су чинили: М. Злоковић, Ј. Дубови, Б. Којић и Д. Бабић. У преношењу и популарисању авангардних, модерних идеја на српско културно тло, ова архитектонска организована група одиграла је пресудну улогу (Милашиновић Марић, 2001: 45). Пројектовали су куће и објекте у стилу модерне архитектуре: куће равних кровова, застакљених степеништа или белих зидова са фенетрацијом. Њихова дела интернационализују и дебалканизују предратни Београд (Благојевић, 2004.). Контекст у коме се нашла архитектура након Другог светског рата у Југославији посве је другачији од предратног. Подруштвљавање свих области стваралаштва у новој, социјалистичкој Југославији је већ од ослобођења захватило и домен архитектуре (Кадијевић, 1997: 211). Развој урбанизма био је у складу са концептом планске привреде и обновом земље. На стилском плану, када је реч о архитектури стамбених и административних зграда, до почетка педесетих година XX века преовлађује модернистички концепт, преживео из позног међуратног периода. Кроз целокупну историју монументална архитектура је коришћена да искаже вредности доминирајућих идеологија и групација и као инструмент државне пропаганде (Перовић, 2003: 148). Примери модернистичке архитектуре су зграда ПРИЗАД-а (1939.) Б. Несторовића, зграда Министарства грађевине (1942.) Г. Тодића, данас зграда ТАЊУГ-а, Дечија клиника у Тиршовој (1940.) М. Злоковића, Државна штампарија (1940.), данас БИГЗ (Сл. 1), и хотел Метропол (1953) Д. Брашована, Дом синдиката (1952.) Б. Петричића и Генералштаб (1963.) Н. Добровића. 48 Сл. 1 БИГЗ, Д. Брашован / 1940. (аутор фотографије Р. Рашковић) Fig. 1 BIGZ, D. Brašovan / 1940. (photo by r. rašković) Жељка Манић, Вера Бацковић/АУ30/2010/страна 46-51/Архитектура модерне у функцији промоције Београда; Специфичности развоја Новог Београда током социјалистичког периода Иако је модернизам у архитектонској пракси био присутан и пре Другог светског рата када се јавила идеја трансформације Београда по угледу на европске метрополе, пуну афирмацију доживљава тек у пројектима за изградњу Новог Београда. У социјалистичком друштву, укидање приватне својине и тржишних односа омогућило је држави концентрацију средстава и њихово усмеравање према идентификованим приоритетима. На тај начин могућа је била планска изградња новог града који је одређен да постане политички центар ФНРЈ. Крајем 1945. године основан је Урбанистички институт на челу са Н. Добровићем. У тим првим послератним годинама за његово име ће се везивати урбанистички развој Београда у целини, посебно Новог Београда, као и покретачки напори урбанизације у Србији, али и у Југославији (Вукотић Лазар, 2002: 62). Добровићеви најзначајнији планови у вези са Новим Београдом су Скица регулације Београда на левој обали Саве (1946.) и Руководне идеје за пројектовање Новог Београда (1946.). Од планова је остало веома мало у данашњем изгледу Новог Београда, а један од разлога је и слабљење Добровићевог утицаја 1948. године. У то време изградња Новог Београда је обустављена и настављена 1956. године када је и основана Дирекција за изградњу Новог Београда. У развоју Новог Београда могуће је идентификовати две Сл. 2 Некадашње Председништво владе ФНРЈ, данас Палата Србије, A. Урлих, В. Поточњак, З. Најман и Д. Перак / 1961. (аутор фотографије Р. Рашковић) Fig. 2 Former Palace of the Federation, today Palace of Serbia, A. Urlih, V. Potočnjak, Z. Najman i D. Perak / 1961. (photo by r. rašković) концепције: управљачки град (чија је концепција садржана у наведеним радовима Н. Добровића)- планирани пројекат, и град становања - реализовани пројекат (Благојевић, 2007.). У изградњи Новог Београда недвосмислено се уочава идеја конкурисања градовима капиталистичких држава која се односи на плански развој и монументалност значајних објеката. Нереализација планираних пројеката првенствено је последица недостатка финансијских средстава јер је приоритет државе био индустријски развој и решавање стамбене кризе па су реализовани само најважнији државни и партијски објекти. Урбанистичко решење Новог Београда прошло је кроз више фаза. Прву фазу представља Скица регулације Београда на левој обали Саве. Овај пројекат био је урбанистичка основа за расписивање конкурса за идејна решења зграда ЦК КПЈ, Председништва владе ФНРЈ и репрезентативног хотела. Наведени конкурси представљају почетак друге фазе а обухватају и предлоге за урбанистичко решење, као пратеће делове архитектонских решења објеката који су главни задатак. Ови конкурси су први званични и јавни иступи с концепцијом изградње Новог Београда. Зграде ЦК КПЈ и Председништва владе ФНРЈ (Сл. 2) требало је да буду спој монументалности и функционалности1. 1 У општем услову конкурса за зграде ЦК КПЈ и Председништва владе ФНРЈ стоји између осталог и следеће: „У пластичној урбанистичкој композицији Новог Београда зграда Централног комитета КПЈ је доминантан објекат. Она то треба да постигне: својом висином (да достигне коту 120 м), односом маса и монументалном обрадом. Зграда треба да буде израз стваралачке снаге, моћан симбол комунистичке партије, руководиоца народа Југославије у борби за стварање Федеративне Народне Републике Југославије, у борби за економско и културно уздизање народа Југославије” (Стојановић, 1974: 216). 49 Жељка Манић, Вера Бацковић/АУ30/2010/страна 46-51/Архитектура модерне у функцији промоције Београда; Градња на Новом Београду није замрла са престанком радних акција. Уместо ручно зиданих зграда од цигле, какви су били први павиљони у Тошином бунару, високи солитери грађени су савременим монтажним системом, са елементима преднапрегнутог бетона (Кнежевић, Апостоловски, 1998.). Период интензивне стамбене изградње почиње након усвајања Генералног урбанистичког плана Новог Београда 1958. године. У складу са планом реализовани су тзв. експериментални блокови 1 и 2 (1959-1963.), и тада почиње пракса коришћења префабрикације и типизација зграда и станова. У блоковима 1 и 2 изграђено је пет типова стамбених објеката, кула (солитер са 13 спратова) и зграда, са 10 типова станова. У склопу блокова изграђен је и центар месне заједнице Фонтана (1963-1967.). Супротност архитектонском концепту старог града представљају Шест каплара (1965.), (Сл. 3), у блоку 21, и солитер ЦК, који и визуелно својом висином означавају нови град. Мада је План централне зоне Новог Београда (1960.) задржао идеју стварања централне зоне преко пута СИВ-а, у блоковима 26, 25 и 24, коју би чинила три трга: свечани манифестациони (испред СИВ-а), централни трг и трг испред железничке станице и 12 пословних кула, никада није отпочела њена реализација. Идеја је коначно напуштена 1989. године расписивањем конкурса за урбанистичко решење блока 24 и почетком изградње спортске хале у блоку 25. Сл. 3 Шест каплара, Л. Кабиљо / 1965. аутор фотографије Р. Рашковић Fig. 3 Šest kaplara, L. Kabiljo / 1965. photo by r. rašković Савремени развој Београда 50 Развој Београда не може се разумети без анализе процеса постсоцијалистичке трансформације Србије, у оквиру ког се разликују два периода. Први период почиње 1989. године и траје до 2000. године, када је покренут процес трансформације друштва (више о томе у Лазић, 2005.). Тек у другом периоду приступило се постепеном планирању урбаног развоја па су формулисана следећа документа: Генерални план Београда до 2021. године (ГПБ), усвојен 2003. године, Стратешки план општине Нови Београд (2006.) и Стратегија развоја града Београда (СРГБ), усвојена тек 2008. године. Примарни циљ ових докумената је економски развој, првенствено усмерен ка терцијарним и квартарним делатностима које су у основи трансформације града у центар услуга, образовања, саобраћаја и туризма. Саобраћајној инфраструктури, која је база економског развоја и предуслов за бољу „повезаност” града, посвећена је значајна пажња. Такође, препознат је значај креирања и промоције идентитета града помоћу архитектуре и културних и спортских догађаја. Усмеравање развоја града у функцији је достизања више позиције у европској урбаној хијерархији, како би се вратио значај Београда на Балкану. Сл. 4 Реконструисана Палата Ушће /2005. аутор фотографије Бранко Јовановић Fig. 4 Reconstructed Ušće Palace / 2005. photo by Branko Jovanović Жељка Манић, Вера Бацковић/АУ30/2010/страна 46-51/Архитектура модерне у функцији промоције Београда; У ГПБ као један од општих урбанистичких циљева града постулира се враћање принципима урбанизма као циљној делатности насупрот хаотичном развоју града. У складу са тим истичу се предности развоја Новог Београда током социјалистичког периода: израда планова, реализација стамбених блокова и осталих садржаја у складу са њима, расписивање јавних конкурса за архитектонско-урбанистичка решења. Препознат је значај конституисања и промовисања идентитета града за привредни развој, нарочито за туризам. За унапређење идентитета града неопходна је интегрална заштита градитељског наслеђа, афирмација јавних простора и амбијенталних целина, истицање и чување квалитетних визура и силуета града (ГПБ: 30). Као једна од „урбаних икона” идентификован је Нови Београд са својом архитектуром модерне, који се до сада недовољно истицао а чијој промоцији ће више пажње бити посвећено у будућности. Један од циљева Стратегије је афирмација Новог Београда као јединственог града у Европи, изграђеног у целини у стилу модернизма. претходи расписивање јавних конкурса за идејна решења: • Старо сајмиште, у коме треба да се афирмише меморија места, ревитализују постојећи објекти и изграде нови; • Централна зона Новог Београда, у којој треба да се очува и унапређује архитектура модерне; • Блок 16, Палата Ушће (бивша зграда ЦК, која је знатно оштећена током НАТО бомбардовања 1999. године), уз очување карактера блока са реперним објектом, дозвољена је изградања новог истоветног објекта (Сл. 4); • Улица Јурија Гагарина, чији даљи развој треба да буде у складу са карактеристикама градског булевара; • Блокови 44, 45 и 70 су стамбени блокови у којима треба унапредити пратеће садржаје, уз очување реализованог урбанистичко-архитектонског концепта; •Средишњи појас блокова 61-64 у коме ће се лоцирати парк са јавним садржајима (ГПБ: 154). Закључна разматрања Литература Нови Београд као пројекат социјалистичког доба конципиран је и реализован на принципима модерне, али због својих карактеристика у постсоцијалистичком периоду постаје средишњи простор трансформације на ком се најинтензивније манифестује прелаз из социјалистичког у капиталистички град и утицај „укључивања” у глобалну економију. Промене у доминантном архитектонском изразу прате процес мењања друштва. Последично, Нови Београд представља место сусретања аркитектуре модерне са значајним објектима постиндустријске економије – банкама, фирмама које пружају пословне услуге и шопинг центрима. Нови Београд представља јединствен простор у коме се модернизам тако јасно преплиће са симболима постиндустријског друштва. Политички урбани актери препознали су потенцијал архитектуре модерне што је предуслов за њену даљу промоцију. Посебно се издваја првобитни Нови Београд (први изграђени стамбени блокови, Студентски град, новоизграђени блокови Ретензија, блок 33, центар Фонтана и Четврти рејонски центар), као релативно функционално заокружен јер стамбену функцију прате остали услужни садржаји. Предвиђена је ревитализација изграђених стамбених блокова у складу са архитектуром модерне и правилима ГПБ. Издвојен је Блок 1 који представља целину епохе модерне у режиму потпуне заштите (ГПБ: 222). У подручја опште обнове према ГПБ уврштена је централна зона Новог Београда (блокови 21, 22, 23, 24, 25, 26, 28, 29 и 30), простор старог аеродрома Београда из 1927. године и простор Старог сајмишта. Према критеријумима опште и посебне вредности дела, идентификовани су објекти и вредне урбанистичко-архитектонске целине модерне архитектуре. На Новом Београду, према тим критеријумима, издвојени су следећи објекти и блокови чијој ревитализацији, или градњи нових објеката у оквиру постојећих блокова, треба да Благојевић, Љ. (2004.), Модерна архитектура у Београду: између нове епохе и Црне Траве, Време 684; Благојевић, Љ. (2007.), Нови Београд: оспорени модернизам, Београд, Завод за уџбенике; Вукотић Лазар, М. (2002.), Београдско раздобље архитекте Николе Добровића (1945­1967), Београд, Плато Генерални план Београда 2021 (2003.), Службени гласник Републике Србије, бр. 47/2003; Лазић, М. (2005.), Промене и отпори, Београд, Филип Фишњић; Кадијевић, А. (1997.), Један век тражења националног стила у српској архитектури (средина XIX – средина XX века), Београд, Грађевинска књига; Милашиновић Марић. Д. (2001.), Архитекта Јан Дубови, Београд, Задужбина Андрејевић Кнежевић, Г, Апостоловски, А. (1998.), Урбанистички Дизниленд, Политика, 13. април, Београд; Перовић, М. Р. (2003.), Српска архитектура XX века: од историцизма до другог модернизма, Београд, Архитектонски факултет; Петровић, М. (2009.), Трансформација градова: ка деполитизацији урбаног питања, Београд, ИСИФФ; Стојановић, Б. (1974.), Историја Новог Београда (I део), у: Стаменковић, Ј. (ур.), Годишњак града Београда, књига XXI, Београд, Музеј града Београда; Стратегија развоја Београда, (2008.); Стратешки план општине Нови Београд, (2006.); Ступар, А, Ђукић, А. (2009.), Урбани менаџмент: од теорије до праксе, од визије до реализације, Архитектура и урбанизам 27, 3-7; 51 С ТРУЧНИ РАДОВИ С ТРУЧНИ РАДОВИ UDK: 725.96(497.113); 711.451:338.48(497.113) Стручни рад ПЛАНИРАЊЕ И ТУРИСТИЧКО УРЕђЕЊЕ ПРОСТОРА: СЛУЧАЈ ПЕТРОВАРАДИНСКЕ ТВРђАВЕ Вук Гарача, Гордана Јовановић, Александра Трифковић ПМФ-Нови Сад, Департман за географију, туризам и хотелијерство рад примљен: септембар 2009., рад прихваћен: октобар 2010. TOURISM SPATIAL PLANNING AND DESIGN: CASE STUDY OF THE PETROVARADIN FORTRESS Abstrakt Апстракт Увод Each of these spatial units are intended for certain Дугорочно сагледавање развоја Од друге половине 20. вијека tourist activities. Long term spatial planning of the Петроварадинске тврђаве туризам постаје све значајнија Petrovaradin Fortress is deined by The General ur­ дефинисано је Детаљним појава и привредна дјелатност у ban plan of the Petrovaradin Fortress and by The урбанистичким планом развоју (WТО, 2008), а све већи Detailed urban plan of Novi Sad. According to these Петроварадинске тврђаве, као и утицај туризма на околни простор Генералним урбанистичким планом plans, this area should be primarly intended for јесте посљедицa његовог раста culture, tourism and hospitality, which would make Шоу и Вилијамс (Shaw and Williams), Новог Сада. Тако, приоритет у the Fortress an important center of cultural tourism намјени простора треба да имају 2004; Томка, 1998; Чомић, 1998). in the region. The subject of the paper is The Petroкултурни и туристичко-угоститељски Управо та чињеница условила је и varadin Fortress and its spatial arrangement in садржаји, са циљем да Тврђава веома велико интересовање постане стециште и центар културног term of cultural tourism development, as well as домаће и иностране научне и the planning, use and management of this place туризма у региону. Рад се бави истраживачке јавности за and its surrounding. The intensive development of проблемима туристичког уређења планирање простора за потребе tourism means special conditions of protection of простора на Петроварадинској туризма и за његово мјесто у spatial units at The Fortress, as well. The methods просторним плановима (Ђорђевић, тврђави, начином његовог used during the research process are analysing the Ђорђевић, 1996; Ахметовић-Томка, планирања, коришћења и proper literature and documents, ield work, ob- 1996), као и за туристичко уређење управљања. Интензиван развој servation and interview, synthesis, comparative, простора (Јовичић, Ивановић, 2006; туризма подразумијева и посебне critical and descriptive methods. услове заштите, одговарајуће Пиха, 1982), било да се аутори овом управљање, уређење и опремање проблематиком баве директно или Key words: Petrovaradin Fortress, Spatial простора Тврђаве. Методе у оквиру менаџмента туристичке примијењене током истраживачког Arrangement and Planning, Sustainable дестинације Мулец, (Mulec) 2010; Development, Cultural Tourism процеса биле су: истраживање Черовић, 2003; Бакић, 2002; Дреџ, примарне и секундарне грађе, (Dredge) 1999. Интересантно је рећи теренски рад, посматрање и да се појам планирања туризма у интервју, синтетички, компаративни, домаћој литератури често среће у вези са просторним, критички и дескриптивни метод. регионалним или планом простора посебне намијене, док је у иностраној литератури овај термин углавном везан за Кључне ријечи: Петроварадинска тврђава, туристичко методолошки процес планирања и управљања, не толико уређење и планирање простора, одрживи развој, културни простором, колико туризмом као појавом и привредном туризам дјелатношћу Мејсон, (Mason) 2008; Баидал, (Baidal) 2004. Ипак, оно по чему се овај рад разликује од свих претходних који су се бавили теоријом ТУП-а, општим планирањем намјене простора или његовом анализом, јесте чињеница да он обједињује све претходне радње, укључује нове теорије, као интегрални дио ТУП-а и даје конкретне приједлоге на бази истраживања. e-mail:[email protected] e-mail:[email protected] 53 В.Гарача, Г. Јовановић, А. Трифковић/АУ30/2010/страна 53-63/Планирање и туристичко уређење простора: случај Петроварадинске тврђаве КЉУЧНИ АТРИБУТИ ОДРЖИВОГ РАЗВОЈА ТУРИЗМА ТУП је планска и свјесна дјелатност представљена скупом различитих привредних и непривредних активности, усмјерених на планирање, стварање, управљање и уређење оптималног простора испуњеног инфраструктурним и супраструктурним објектима, услугама и кадровима намијењеним туристима, а на основу претходно утврђених обима тражње, понтенцијала понуде, социо-економских циљева друштва и локалне заједнице. Из сплета појмова који учествују у творби онага што зовемо ТУП у овом раду као кључни атрибути биће разјашњени појмови уређаја и опреме у функцији ТУП-а, одрживог развоја, културног туризма, планирања и управљања, како би процес ТУП-а био потпуно јасан. Уређаји и опрема у функцији туристичког уређења простора Када се говори о туристичком уређењу простора који представља дио урбаног ткива, треба имати на уму да се овај вид уређења простора за посебну намјену, а то су туризам и угоститељство, у највећој мјери преклапа са општим уређењем града. У том смислу, под туристичким уређењем простора подразумијева се опште и комуналано уређење града, које обухвата постављање, одржавање и заштиту урбане и комуналне опреме (Одлука о уређењу града, 2006). Опште уређење града обухвата услове и начин постављања и одржавања урбаног мобилијара, објеката и уређаја на јавним површинама и површинама видљивим са јавних површина као и њихову заштиту, уређење, коришћење и одржавање јавних површина, уређење и одржавање спољних дијелова зграда (Закон о планирању и изградњи, 2006). Комунално уређење града обухвата услове и начин постављања и одржавања комуналних објеката и њихову заштиту, као и услове за обављање дјелатности у које се убрајају: јавно оглашавање, одржавање јавне расвјете, освјетљавање објеката и свечано украшавање града, уклањање снијега и леда са јавних површина, постављање и одржавање јавних тоалета (Одлука о уређењу града, 2006). Одрживи развој туризма 54 Концепт одрживог туризма заснован је на три носећа стуба одрживог развоја које је дефинисала и препоручила Свјетска туристичка организација, а то су: одрживост економског, културног и природног окружења. Свјетска туристичка организација даље наводи и упозорава да је развој одрживог туризма могућ једино ако су сви релевантни чиниоци потпуно информисани и укључени у тај процес. Са друге стране, одрживи туризам мора задовољавати висок ниво туристичке сатисфакције, али и обезбједити раст свијести о окружењу и водити активну промоцију одрживог туризма (Марић и сарадници, 2009). Претходно наведени фактори упућују на једну нову категорију одрживости, а то је носећи капацитет. У њему су сублимиране све идеје одрживог развоја туризма, те се он јавља као јединствена функција одрживог развоја (Јовичић, Драгин, 2008). Културни туризам Ако се туризам плански развија на одређеном простору, он не може негативно утицати на простор, већ поспјешује акције заштите природних и антропогених вриједности које валоризује, и више од других дјелатности избјегава колизије и потенцира елементе комплементарног развоја. Тако туризам треба да едукује, образује, промовише и заинтересује туристе за то што посјећују и наметне причу о одговорности, те тако развије свијест о одрживости уопште. Такав вид туризма је културни туризам. Он представља ново тржиште и нову форму туризма, која увијек опстаје (Ричардс, 2002). Тако се културни туризам поред осталог, користи за позитивну промоцију културе и културне баштине (Чалишкан), 2010; Гузијан, Цвијић, 2009), али се и културна баштина користи за брендирање и промоцију дестинације (Медица, Ружић, Ружић, 2010). Управљање туристичким простором Када се говори о туристичкој дестинацији, под њом се најчешће подразумијева мање или више заокружена географска цјелина која располаже атрактивним, рецептивним и комуникативним факторима (Бакић, 2002), али се такође говори и о менаџменту туристичке дестинације, односно о начину управљања одређеним простором намијењеним туризму. У том смислу, неопходно је утврдити мисију, циљ и смјернице развоја дестинације, односно културног туризма на дестинацији, као специфичне задатке у њеном развоју. Да би се дестинација успијешно развијала мора постојати стратегија управљања туристичком дестинацијом гдје се планирање јавља као прва и можда најважнија фаза у процесу управљања (Черовић, 2003). Петроварадинскa тврђавa Аутор Фотографије: Бранко Јовановић Petrovaradin Fortress Photo by: Branko Jovanović В.Гарача, Г. Јовановић, А. Трифковић/АУ30/2010/страна 53-63/Планирање и туристичко уређење простора: случај Петроварадинске тврђаве ПОЛАЗНА САЗНАЊА О ПЕТРОВАРАДИНСКОЈ ТВРђАВИ Петроварадинска тврђава налази се у граду Новом Саду, на територији општине Петроварадин. Она представља комплексан тип војног, одбрамбеног система, настао између 1692. и 1780. године, кога су чиниле четири повезане цјелине. То су: Горњи град, који је представљао срце и најбоље брањени дио Тврђаве, Средњи град, као најпространији и најистуренији, Доњи град, као чврсто збијена градска структура опасана системом бедема, Водени град, као главна одбрамбена баријера према Дунаву, у чијим шанчевима је била присутна вода као физичка препрека. Као таква, Петроварадинска тврђава својим бедемима захвата 80,00 hа површине (Гајић, 2003). Статус Петроварадинске тврђаве регулисан је и загарантован Законом о културним добрима, који је 1994. године усвојила Народна скупштина Републике Србије. У том смислу, она је непокретно културно добро од великог значаја (Службени лист Р. Србије бр. 71\94). Карта бр. 1 Детаљан план Петроварадинске тврђаве Map No. 1 Detailed Plan of Petrovaradin Fortress Размјер: 1:10.000 Петроварадинскa тврђавa Аутор Фотографије: Бранко Јовановић Petrovaradin Fortress Photo by: Branko Jovanović В.Гарача, Г. Јовановић, А. Трифковић/АУ30/2010/страна 53-63/Планирање и туристичко уређење простора: случај Петроварадинске тврђаве МЕТОДЕ ПРИКУПЉАЊА И ОБРАДЕ ПОДАТАКА Toкoм истраживачког процеса коришћено је више различитих метода: (1) истраживање за столом, (2) теренско истраживање, (3) синтетички, компаративни, критички и дескриптивни метод. Истраживање за столом Овај дио истраживања подразумијева проучавање примарне и секундарне грађе, и заснован је на методи анализе. На овај начин дошло се до података из урбанистичких планова и планова подручја посебне намијене. Ради се о подацима који указују на намијену посматраног простора уопште када је ГУП Новог Сада у питању или о подацима о конкретним објектима, када је у питању ДУП. На основу детаљних планова дошло се до података о површинама појединачних објеката, што је омогућило прорачун укупно изграђених површина, површина у намјени, површина ван намјене, као и прорачун површина које су порушене. Тако се дошло до прецизних података о присуству туризма на Петроварадинској тврђави и о могућностима за његов даљи развој. Такође су коришћени и извори попут уредби, закона и одлука које су имале директан утицај на овај простор и његов развој у сфери туризма. Теренско истраживање Метода теренског истраживања незаобилазна је када је простор и објекат какав је Петроварадинска тврђава предмет истраживања, јер је увид у реалну ситуацију на терену могућ само на овај начин. Управо се техником посматрања дошло до примарних података о постојећем стању уређења простора у функцији туризма, намјени простора и стању зграда и објеката који се налазе на Петроварадинској тврђави. Ови подаци од посебне су важности јер су омогућили упоредну анализу ситуације на основу плана Петроварадинске тврђаве непосредно послије изградње и стања у којем се она сада налази. Као једна од техника теренског истраживања јесте и интервју (Перовић, 2008). На овај начин могуће је доћи до скривених и за истраживање интересантних података. Када је ријеч о овом раду, техником интервјуа дошло се до података о Петроварадинскј тврђави као туристичком симболу, њеним могућностима за развој, стању туристичког уређења и квалитету туристичког производа, начину управљања, на основу одговора различитих група испитаника: становништво, управљачи, запослени и туристи (Круја, Хасај, 2010). Посматрање и интервјуи обављени су током априла и маја мјесеца 2009. године на простору Петроварадинске тврђаве. Разговор је обављен са 30 испитаника: 5 особа из групе управљача, из сваке установе по једана особа; 10 особа из групе становника; 2 умјетника; 3 становника Подграђа и 5 грађана Новог Сада; 15 особа из група туриста, по 5 из сваке наведене подгрупе. Табела бр. 1 Структура група са којима је обављен интервју. Table No. 1 The Structure of interview grupe. 56 Прва група – управљачи ЈКП „Градско зеленило“ ЈКП „Пословни простор“ Градска управа за туризам ЈП „Завод за урбанизам“ Завод за заштиту споменика Друга група – становници становници Подграђа становници Новог Сада умјетници на Тврђави Трећа група – туристи посјетиоци Музеја града Новог Сада посјетиоци умјетничких галерија гости хотела „Леополд“ В.Гарача, Г. Јовановић, А. Трифковић/АУ30/2010/страна 53-63/Планирање и туристичко уређење простора: случај Петроварадинске тврђаве Синтетички, компаративни, критички и дескриптивни метод Поред наведених у раду су коришћене и слиједеће методе: синтетичка, гдје се на основу постојеће секундарне грађе и података добијених теренским истраживањем, њиховом систематичном употребом, долазило до конкретних закључака; компаративна, гдје су се подаци из литературе упоређивали са подацима добијеним на терену; критичка, када се заузимао критички став према претходним плановима и рјешењима туристичког уређења посматраног простора; те дескриптивна, којом се покушала дочарати идеја аутора о томе како посматрани простор треба да изгледа у будућности. РЕЗУЛТАТИ ИСТРАЖИВАЊА Током истраживачког процеса сакупљени су веома интересантни подаци везани за планирање и туристичко уређење простора Петроварадинске тврђаве. Као што је раније напоменуто, ТУП је комплексна и мултидисциплинарна дјелатност, односно процес, те се стога и резултати истраживања добијени различитим методолошким поступцима и техникама могу сврстати у неколико посебних цјелина, а у зависности од тога на шта се односе. Петроварадинска тврђава и туризам у просторним плановима Петроварадинска тврђава налази се на простору на коме се преклапају туристичке зоне Дунава и Фрушке горе, гдје је Дунав туристичка зона међународног ранга I степена у којој се Нови Сад са Фрушком гором планира као туристички центар на националном нивоу. У складу са тим, на Тврђави се, уз туристичке објекте и површине, планирају садржаји из области образовања, културе, туризма и рекреације, као што су: Академија умјетности, атељеи, љетње позорнице, планетаријум, хотел и др. (ГУП, 2001). Дугорочно сагледавање развоја Петроварадинске тврђаве дефинисано је Детаљним урбанистичким планом, који је Скупштина града Новог Сада усвојила 1991. године (Службени лист града Новог Сада, бр. 02\91). Тврђава мора да буде вишезначно атрактивна, добро саобраћајно повезана, мора имати довољно угоститељских објеката и услужних капацитета различитог нивоа услуге, као и довољно уређеног простора за спорт и рекреацију. Сваки од дијелова Тврђаве начелно је опредјељен за посебне активности, при чему је Горња тврђава планирана за културне и туристичко-угоститељске садржаје, Средња тврђава за спорт, рекреацију, омладину и културу, док је Доњи град планиран прије свега за туристичко-угоститељске садржаје (ГУП, 1991). Управљање простором Петроварадинске тврђаве Након 1951. године када је Војска напустила један дио Петроварадинске тврђаве (Гајић, 2003), надлежни орган, који се бавио управљањем и уређењем тог простора, веома често се мијењао, чиме су се мијењале и надлежности тог органа и његова структура. То је доводило до несклада у раду и немогућности да се дугорочни планови који су започети спроведу у дјело. Тврђавом су управљала и нека јавна предузећа којима је она била секундарна дјелатност, а у периоду који још увијек траје, Тврђавом управља више јавних предузећа истовремено. Посљедња организациона структура за управљање Петроварадинском тврђавом формирана је Одлуком Скупштине града Новог Сада јуна 1993. године, када је укинута претходна Одлука, према којој је Тврђавом управљало ЈП „Петроварадинска тврђава“ (Службени лист града Новог Сада, бр. 02\91). Новом Одлуком, послови планирања и туристичког уређења, као и управљања Петроварадинском тврђавом додјељени су слиједећим институцијама: ЈП „Пословни простор“, ЈП „Завод за изградњу града“, ЈКП „Градско зеленило“, ЈП „Урбанизам“, док директори ових јавних предузећа чине чланство Одбора задуженог за надзор (Службени лист града Новог Сада, бр. 8/93). 57 В.Гарача, Г. Јовановић, А. Трифковић/АУ30/2010/страна 53-63/Планирање и туристичко уређење простора: случај Петроварадинске тврђаве Табела бр. 2 Површинe дијелова Петроварадинске тврђаве Table No. 2 Surfaces of diferent parts on the Petrovaradin Fortress Ред. број 1. 2. 3. 4. 5. Цјелина Горњи град Средњи град Доњи град Водени град Укупно Површина (hа) 6,33 38,51 14,50 20,66 80,00 Постотак (%) 7,91 48,14 18,12 25,83 100,00 Извор: Поповић, 1996. Табела број 3 приказује управљаче Петроварадинске тврђаве и њихово реално и релативно учешће у обављању ове дјелатности. Тако Војска Србије управља са 23,70 hа, што представља готово трећину површине под бедемима, док је Град власник 56,30 hа, односно, нешто више од 70% од укупних 80 hа. Табела бр.3 Власничка права над Петроварадинском тврђавом Table No.3 Ownership of the Petrovaradin Fortress Area Ред. број 1. 2. 3. Управљач Војска Србије Град Нови Сад Укупно Површина (hа) 23,70 56,30 80,00 Постотак (%) 29,6 70,4 100,00 Извор: Поповић, 1996. Стање у коме се налази Петроварадинска тврђава 58 Стање у коме се налази Тврђава веома је лоше. Објекти су угрожени влагом, фасаде отпадају од старости, а бедеми се обрушавају услијед неодржавања. Ситуација је боља на Горњем платоу, гдје су 2007. године обновљени дијелови објеката који су пословали у саставу хотела „Варадин“. То су дијелови Дуге касарне и Официрског павиљона. Централни објекат у којем се налази Музеј града, познат као Топовњача, обновљен је само са предње стране. Објекти Доњег и Воденог града у стању су интензивног пропадања, а ни Средњи град заједно са подземним галеријама није у бољем стању. Када је у питању намијена простора, треба нагласити да она у већем броју случајева није адекватна. Тако, велики број галерија не ради или није отворен за јавност, што је случај и са неким клубовима. Капитални објекти као што су Једноставна касарна и Топовњача, имају велике површине неадекватно искоришћене, јер им је преовлађујућа намјена административна и депонска, а не изложбена, што је за атрактивни простор Горњег града недопустиво. Знатне површине унутар бедема Средњег града узорпиране су од стране физичких лица, као и од стране ромске популације, која је оформила неколико нехигијенских насеобина. Резултати интервјуа У интервјуу испитаници су на постављена питања давали углавном опречне одговоре, што је до некле било и очекивано. Као што је већ наведено, интервју је вођен са три циљне групе, и то са: (1) управљачима Петроварадинске тврђаве, (2) грађанима Новог Сада и (3) туристима и посјетиоцима Петроварадинске тврђаве. В.Гарача, Г. Јовановић, А. Трифковић/АУ30/2010/страна 53-63/Планирање и туристичко уређење простора: случај Петроварадинске тврђаве Интервју са управљачима Петроварадинске тврђаве Јавна предузећа и дијелови градске управе Новог Сада задужене за туризам, углавном су на постављена питања имали сличне одговоре, са изузетком Завода за заштиту споменика, чији је саговорник имао често опречне ставове у односу на остатак испитаника, што је разимљиво ако се има у виду посао којим се баве. Тако на питање о томе шта се подразумијева под Петроварадинском тврђавом, 80% испитаника није набројало све њене саставне дијелове, углавном заборављајући Доњи град (Подграђе) и Водени град (Васерштат), као њене саставне дијелове. Само је службеник Завода за заштиту споменика прецизно дефинисао простор који се у архитектонском и законском смислу сматра Петроварадинском тврђавом. Са друге стране, на питање о туризму на простору Тврђаве и искоришћености њених потенцијала, 60% испитаника изразило је мишљење да то није њихово подручје интересовања, па су тако дали уопштене одговоре, у смислу да је туристичко-угоститељска дјелатност добро развијена, те да се у посљедње вријеме много урадило по том питању. Остатак од 40% испитиваног тијела, имао је другачија схватања о туризму и његовом развоју, и то свако из свог угла. Градска управа за туризам сматрала је да је туристичка дјелатност развијена, да постоје задовољавајући и интересантни садржаји и музејске поставке, те према врсти и квалитету велики избор угоститељских објеката. Ипак, одговар на наредно потпитање у вези са будућим развојем туризма на Петроварадинској тврђави оставља снажан утисак да они који би требало да креирају туризам на подручју града Новог Сада не сматрају себе надлежним за ову активност јер се, као и до сада, оставља отворен простор слободном капиталу да у тој области регулише ствари, али уз надзор Завода за заштиту споменика. Завод за заштиту споменика сложио се са констатацијом да развој туризма на Тврђави мора бити верификован и надзиран са његове стране, али се изразила сумња у начин на који се то ради, јер мало ко испуни законску обавезу и прије градње и опремања простора изврши консултације са надлежним органом, а на тај начин наносе се велике штете Петроварадинској тврђави. На наредно питање у вези са ЕXIТ фестивалом, 80% испитаника сматрало је да је то изузетан догађај и да је Тврђава право мјесто за таква дешавања, те да би таквих садржаја требало бити више. Једино је Завод за заштиту споменика изразио сумњу у такву врсту манифестација, сматрајући да нарушавају статику Тврђаве, указујући на оштећења која су се прије неколико година почела појављивати на објектима. На питање о начину управљања 100% испитаника навело је да сваки од њих обавља свој дио посла најбоље што може, при томе се не мијешајући у послове и активности других јавних предузећа. На постављено питање о евентуалним уступањима својих надлежности потенцијалном јавном предузећу које би се у потпуности бавило проблемима уређења, одржавања и развоја туризма на цијелом простору Петроварадинске тврђаве, 100% испитаника истакло је да о томе не одлучују они него Скупштина града, те да на њега не могу директно одговорити. На посљедње питање о начину рјешавања проблема у вези са развојем туризма, одржавањем и рестаурацијом, испитаници из јавних предузећа одредили су се ненадлежним и пребацили одговорност на Туристичку организацију Новог Сада и Завод за заштиту споменика, док су испитаници Градске упрве за туризам изјавили да се очекује помоћ републичких органа ако се има у виду величина и значај објекта. Интервју са становницима Петроварадинске тврђаве и грађанима Новог Сада Сви испитаници у овој циљној групи изражавају посебно осјећање према Петроварадинској тврђави, али једна половина испитаника доживљава Тврђаву као симбол који посматра преко ријеке, а друга половина као мјесто свога свакодневног живота, па су у том смислу одговори углавном били подијељени. Ипак, 100% испитаника одговорило је да је Петроварадинска тврђава, или неки њен дио, симбол Новог Сада. На питање колико времена проводе на Тврђави, при чему се није мислило на Доњи град, показало се да 70% популације само четири до пет пута годишње одлази на Тврђаву, док свега 30% то чини чешће. При томе, треба напоменути да су међу испитаницима била и два умјетника, који имају атеље на Тврђави. Кроз разговор се показало да су разлози што грађани чешће не посјећују Тврђаву слиједећи: 60% се изјаснило да је то због мањка садржаја, те да у једном моменту постане досадно боравити у простору у коме нема дешавања и људи, 20% је рекло да је некада прилично напорно пењати се на Тврђаву, док је преосталих 20% изјавило да на Петроварадинској тврђави има довољно садржаја за свакога, мислећи прије свега на угоститељске садржаје. На питање шта је то што их привлачи на Тврђави 50% испитаника одговорило је да је то лијеп поглед на Нови Сад и Дунав и увијек чист и свјеж ваздух, 30% да је ријеч о амбијенталним и историјским вриједностима, док је 20% одговорило да су то садржаји који постоје на Тврђави. Одговарајући на питања која су се односила на уређеност простора, комуналну инфраструктуру и улагања, дио грађана (50%) који живи у Новом Саду није имао велике замјерке, јер сматра да се у посљедње вријеме значајно улагало у уређење Петроварадинске тврђаве. За разлику од њих, друга половина грађана која живи у Подграђу и умјетници који раде у атељеима на Тврђави, сматрају да се годинама није ништа улагало, да је велика влага и проблем са инсталацијама, као и да постоји опасност од обрушавања многих фасада, поготово у Подграђу. Одговарајући на питање о начину рјешавања проблема, 70% испитаника сматра да држава треба да буде носилац улагања кроз различите програме финансирања пројеката од националног интереса какав је Национални инвестициони план и слично, док свега 30% сматра да градска управа треба да нађе одговарајуће рјешење и организује посебно јавно предузеће које ће управљати простором и приходима Петроварадинске тврђаве. 59 В.Гарача, Г. Јовановић, А. Трифковић/АУ30/2010/страна 53-63/Планирање и туристичко уређење простора: случај Петроварадинске тврђаве Интервју са туристима на Петроварадинској тврђави Интервју са туристима вођен је на три различите локације на Петроварадинској тврђави: у Музеју града, умјетничким галеријама и хотелу „Леополд“. У том смислу није било битнијих разлика у одговорима у односу на локацију на којој је интервју вођен. Тако је кроз разговор са туристима постало јасно да 73,3% туриста сматра да је Петроварадинска тврђава непроцјењив културно-историјски и туристички потенцијал од значаја за цијелу Србију, док само 26,7% сматра да Тврђава има локални значај и да је више позната као симбол Новог Сада. Када је у питању просторни обухват Петроварадинске тврђаве, 86,7% туриста имало је погрешно мишљење и под Тврђавом подразумијевало само Горњи град, гдје се и налазе готово сви садржаји намијењени туристима и посјетиоцима. Само је 13,3% знало да се Петровардинска тврђава састоји од Горењег, Средњег и Доњег града. На питање у вези са туристичко-угоститељским садржајима, 40% туриста навело је да су садржаји квалитетни и веома интересантни, помињући поставку Музеја града и могућност обиласка подземних војних галерија, хотел „Леополд“ у барокном стилу и са ливрејисаном послугом, као и терасу са разноврсном ресторатерском понудом, истичући при томе да садржаја нема довољно и да би понуда морала бити разноврснија, позивајући се на сувенирнице, туристичку информативну службу, водичку службу, те умјетничке павиљоне и галерије који су готово увијек затворени. Друга страна, која је бројала 26,7% сматрала је да садржаја има сасвим довољно за један полудневни обилазак. Ипак, значајна група од 33,3% била је потпуно незадовољна културним садржајима, обзиром да је један од дана интервјуисања био понедељак, када Музеј града Новог Сада не ради, због чега није било могуће погледати музејске поставке, нити подземне војне галерије, а по обичају радила су само два умјетничка атељеа. Одговарајући на питање шта је то најатрактивније на Петроварадинској тврђави, 53,3% туриста изјавило је да је то амбијентална вриједност Тврђаве, те њена историјска и архитектонска вриједност, 40% одговорило је да су то бројни видиковци према Новом Саду, Подграђу, Дунаву, Фрушкој гори и Петроварадину, истичући да цијела Тврђава представља један велики видиковац, док је 6,7% рекло да је то угоститељска понуда. Разговарајући са туристима о томе што се не наплаћују улазнице за посјету Петроварадинској тврђави, као ни паркинг простор, сви су углавном изненађени, поготово туристи из Словеније, док су домаћи туристи били равнодушни и истицали да је све у држави тако неуређено и неорганизовано. Сматрајући да је лоша ситуација на Тврђави сигурно једним дијелом посљедица тога, 86,7% туриста било је за увођење, макар и симболичне, наплате улаза и опште контроле и евидентирања броја посјетилаца, док је 13,3% туриста било против наплате улаза, сматрајући да би то био удар на буџет туриста. Када је била ријеч о уређењу и опремљености простора, туристи су били једногласни у оцјени да је простор опремљен неадекванто туристичкој функцији коју Тврђава има. Тако је 46,7% туриста изјавило да на кључним мјестима, као што су видиковци, нема клупа, да не постоји јавни тоалет нити чесме са пијаћом водом, 33,3% указало је на непостојање путоказа и туристичких информација на значајним деловима Тврђаве, око важнијих објеката, капија или бастиона, док је 20% туриста изнијело мишљење да су партерно уређење и зелене површине у веома лошем стању. 60 ПРИЈЕДЛОГ ТУРИСТИЧКОГ УРЕђЕЊА ПЕТРОВАРАДИНСКЕ ТВРђАВЕ Одлуком Скупштине о уређењу града из 2006. године, Петроварадинска тврђава издваја се као једна од зона под посебним режимом заштите, у смислу смањеног интензитета саобраћаја, уређења и опремања простора. Тако је овај простор, који већ има могућност да прими већи број посјетилаца и разноврсне културне садржаје који га чине веома атрактивним, потребно и туристички уредити и опремити, како би представљао својеврсну туристичку микро-дестинацију. Стога се у овом дијелу В.Гарача, Г. Јовановић, А. Трифковић/АУ30/2010/страна 53-63/Планирање и туристичко уређење простора: случај Петроварадинске тврђаве рада дају виђења и посебни приједлози аутора о начину управљања, намијени, туристичком уређењу и регулацији саобраћаја на посматраном простору, а на основу претходно наведених истраживања, теренског рада, односно посматрања и интервјуа, као и на основу искустава других локалитета сличних архитектонских својстава и вриједности. Модел управљања Петроварадинском тврђавом Начин управљања Петроварадинском тврђавом мора бити такав да поспјеши и омогући реализацију планова и обезбиједи сигуран извор финансијских средстава. Ријеч је о централизованом моделу управљања који подразумијева јединствен информативни, административни и управљачки центар. То значи да се сви односи између различитих субјеката налазе унутар једне институције и тако обавеза координације уоквирује формом конкретног правног субјекта, па је јасно идентификовано мјесто одговорности и заслуга за почињене активности. На основу ранијих искустава, било би најцјелисходније поновно оснивање јединственог јавног предузећа за управљање овим простором, планирање и развој туризма на њему. Наиме, Скупштина општине Нови Сад 1991. године Одлуком је основала Јавно предузеће „Петроварадинска тврђава“, коме се Петроварадинска тврђава са Подграђем, као споменик културе, повјерила на управљање и коришћење. Оснивање овог јавног предузећа требало је да обезбједи техничко-технолошко и економско јединство простора Тврђаве, чиме би се створили услови за уређење, коришћење, унапрјеђење и заштиту Петроварадинске тврђаве, односно услови за обављање привредне дјелатности, стручних послова и организовање рада, којим се обезбјеђује ефикасност приликом управљања и одлучивања. Ово предузеће укинуто је 1993. године, необјашњивом Одлуком Скупштине града Новог Сада, а управа је додијељена групи јавних предузећа да газдују дијеловима простора и објеката, који су у оквиру њиховог ресора. Овакав начин управљања Петроварадинском тврђавом полако је довео до деградације цјелокупног простора. Туристичко уређење и намјена просторних цјелина Петроварадинске тврђаве Оно што би се као начелни став могло изнијети, када је ТУП Петроварадинске тврђаве у питању, јесте потпуно уклапање нових објеката и опреме у историјски контекст цјелине. У том смислу, један од сценарија могао би бити да се све слободне површине уређују у складу са преовлађујућим барокним екстеријером и ентеријером. То се, прије свега, односи на елементе урбане опреме, партерно уређење улица, тргова или приступних стаза. Комплексна културно-историјска цјелина Петроварадинске тврђаве треба да буде прилагођена различитим туристичким, угоститељским, културним и спортским садржајима. Горњи град био би резервисан за најквалитетније културне и угоститељске садржаје, јер је предвиђено отварање нових атрактивних музејских поставки у вези са историјом Тврђаве. Средњи град, као и до сада, био би база умјетника и студената Академије ликовних, музичких и примењених уметности. Туристички садржаји на овом простору били би употпуњени спортским теренима у шанчевима Хорнверка, по узору на француски утврђени град Неф Бризак, док би травнате површине бедема биле повезане мостовима и претворене у шеталиште. Овдје би били смјештени и садржаји намијењени омладинском туризму, као што су хостели и кампови. Доњи град представља барокну цјелину која је у потпуности предвиђена за туристичке садржаје. У том смислу, саобраћај би био потпуно обустављен, а простор претворен у пјешачку зону, у складу са захтјевима туриста добијеним путем интервјуа. Императив је отварање музеја и преуређење стамбеног приземља у пословне 61 В.Гарача, Г. Јовановић, А. Трифковић/АУ30/2010/страна 53-63/Планирање и туристичко уређење простора: случај Петроварадинске тврђаве просторе намијењене туризму, угоститељству, занатству и трговини. Значајне површине грађевинских структура планиране су за обављање хотелске дјелатности, а објекти који би због своје величине, компактности и власничког статуса могли послужити овој сврси налазе се под управом Војске. Водени град је највећим дијелом предвиђен за забавне садржаје и одмор. Планирана ревитализација подразумијева поновно упуштање воде у шанчеве, као што је то учињено у холандском градићу Буртанж. Идеја је да се по шанчевима крећу пловни објекти на ручни погон, односно умањене и прилагођене реплике тзв. шајки. Наспрамни бедеми били би повезани мостовима, а њихове травнате површине претворене у својеврсну шетачку зону. Регулација саобраћаја на Петроварадинској тврђави 62 Када је у питању саобраћај, циљ је да све комуникације на Петроварадинској тврђави буду намијењене пјешачком и бициклистичком саобраћају, док би моторним возилима приступ био дозвољен само до неких дијелова у подножју источних падина Тврђаве и на Транџаменту. Због тога ће бити обезбијеђени алтернативни начини превоза у виду кочија и фијакера са коњском запрегом, као редовних линија на појединим трасама, гдје је то потребно. Такође, планирају се посебне бициклистичке стазе са хоризонталном и вертикалном сигнализацијом. Са друге стране, постојање косих лифтова, потпуно би олакшало приступ Тврђави (Максимовић, Међо, 2008). Добар примјер за ово јесте коси лифт на Љубљанском граду. Око Петроварадинске тврђаве предвиђено је уређење зеленог заштитног појаса у чији би интегрални систем биле укључене саобраћајнице које опасују бедеме. Овај простор би, са малим изузецима, ЗАКЉУЧАК чинио једну изразито дугу трасу за шетњу, вожњу бицикла, Истраживање је показало сложеност услова у којим се налази трчање, те друге слободне видове рекреације. Изградња новог Петроварадинска тврђава. Овај простор остао је разапет друмског моста на постојећим стубовима старог жељезничког, између различитих врста планова који се праве на различитим један је од пројеката градских власти који треба да регулише нивоима. Са једне стране су управљачи који у облику промет возила на простору Петроварадинске тврђаве. Пројекат „колективног предсједништва“ одржавају стање неријепредвиђа мост са четири коловозне траке, по двије у оба шеним, гдје сваки од чланова управног одбора покушава да смијера, што подразумијева изградњу још једног тунела, уз за своје јавно предузеће оствари максималну корист, уз проширивање постојећег. Будући да је стијена на којој је минимална улагања. Са друге стране су потребе туриста и изграђена Тврђава диорит, позната као веома тврда, поставља грађана Новог Сада, који активно проводе вријеме на се питање да ли ће изградња тунела негативно утицати на Тврђави, спознајући слабости уређења овог комплекса и Петроварадинску тврђаву као заштићено културно добро, у сусрећући се са укупно слабим туристичким производом. смислу угрожавања њене стабилности и наношења физичких Кључни фактор за рјешавање овог проблема јесте оштећења објектима на њој. Са друге стране, намеће се и преиспитивање начина управљања простором Петропроблем визуелног карактера који се односи на питање хоће ли варадинске тврђаве, у смислу поновног оснивања јавног мост својом конструкцијом нарушити препознатљиву визуру предузећа које би преузело све надлежености колективног Петроварадинске тврђаве. Наиме, приликом одлучивања о управљача у циљу успостављања јединственог интереса рада избору рјешења, водило се рачуна да претходни услов буде и функционисања, као што је то било у периоду од 1991-1993. задовољен одабиром пројекта чија висина и визура неће године. Наредни корак било би доношење новог Детаљног угрожавати визуру Тврђаве. Представници УНЕСКО-а, који су урбанистичког плана Петроварадинске тврђаве, у складу са били у посјети Новом Саду и Петроварадинској тврђави, међу степеном заштите, потребама грађана и туриста и којима и Ђорђо Адриан (Giorgio Adrian), са којим је аутор рада могућностима друштвене заједнице, како би управљач имао имао прилику да разговара, изнијели су своје мишљење да би један од основних докумената на којем би требало да се изградња моста затворила врата стављању Тврђаве на листу заснива његов цјелокупан рад. То је предуслов одрживог и свјетске баштине. активног развоја туризма утемељеног на културним вриједностима простора Петроварадинске тврђаве, а сврха му је успостављање јединственог и комплетног туристичког производа којим ће сви његови корисници бити задовољни. В.Гарача, Г. Јовановић, А. Трифковић/АУ30/2010/страна 53-63/Планирање и туристичко уређење простора: случај Петроварадинске тврђаве Литература Ахметовић-Томка Д. (1996.), Регионализација туризма у просторном планирању, Зборник радова Института за географију 25, стр. 93-105; Baidal I. A. J. (2004.), Tourism Planning in Spain ­ Evolution and Perspectives, Annals of Tourism Research 31(2), pp. 313333; Бакић О. (2002.), Маркетинг менаџмент туристичке дестинације, Београд, Економски факултет; Çalışkan, V. (2010.), Examining cultural tourism attractions for foreign visitors: The case of camel wrestling in Selçuk Ephesus Turizam 14(1), str. 22-40; Черовић С. (2003.), Менаџмент у туризму, Нови Сад, Природно­математички факултет, Департман за географију туризам и хотелијерство; Чомић Ђ. (1998.), Теоријска концептуализација међуодноса туризам ­ физички простор, Туризам 2, стр. 20-22; Dredge D. (1999.), Destination Planning and Design, Annals of Tourism Research 26(4), pp. 772-791; Ђорђевић Д., Ђорђевић Ј. (1996.), Туризам као корисник земљишта у регионалном планирању, Туристички потенцијали Југославије, Нови Сад, Институт за географију, стр. 69-75; Гајић Р. (2003.), Петроварадинска тврђава ­ Гибралтар на Дунаву, Срем Карловци, Кровови; Генерални урбанистички план Новог Сада. (1991.), Нови Сад, ЈП „Урбанизам“; Гузијан Ј., Цвијић С. (2009.), Културно­историјско наслеђе као потенцијал развоја туризма на примеру градова Требиња и Јајца, Архитектура и урбанизам 27, стр. 57-61; Јовичић Д., Ивановић В. (2006.), Туризам и простор, Београд, Тон ПЛУС; Jovičić D., Dragin A. (2008.), The Assessment of Carrying Capacity – A Crucial Tools for Managing Tourism Efects in Tourist Destination, Turizm 12, pp. 4-11; Kruja, D., Hasaj A. (2010.), Comparisons of stakeholders' perception towards the sustainable tourism development and its impacts in Shkodra Region, Albania, Turizam 14(1), str. 1-12; Максимовић М., Међо В. (2008.), Алтернативни транспорт ­ приказ студије повезивања атрактивних туристичких локација града Београда жичарама и сличним системима, Архитектура и урбанизам 22-23, стр. 51-59; Марић И., Пуцар М., Бакић О. (2009.), Обнова Врњачке Бање и одрживи развој туризма, Архитектура и урбанизам 16-17, стр. 21-30; Mason P. (2008.), Tourism Impacts, Planning and Management, oxford, Butterworth­Heinemann; Medica, I., ružić, P., ružić, T. (2010.), Architecture as a tool for branding in rural Istrian tourism destination, Turizam 14(2), str. 78-86; Mulec, I. (2010.), Promotion as a tool in sustaining the destination marketing activities, Turizam 14(1), str. 13-21; odluka o uređenju grada. (2006.), Skupština grada Novog Sada, Novi Sad, Sednica br. 22; Perović M. (2008.), Green development and participation – Implications for countries in transition: Case study of Stara planina, Spatium 17-18, str. 38-4; Пиха Б. (1982.), Планирање туризма и свакодневне рекреације у самоуправном друштву, Београд, ПФВ; Поповић В. (1996.), Програм ревитализације, Нови Сад, ЈП „Урбанизам“; richards G. (2002.), Tourism attraction systems: Exploring cultural behavior. Annals of Tourism Research 29(4), pp. 1048-1064; Shaw G., Williams M. A. (2004.), Tourism and Tourism Spaces, London, Sage Publications Ltd; Службени гласник Републике Србије бр. 71/94; Службени лист Града Новог Сада бр. 02/91 и бр. 8/93; Томка Д. (1998.), Утицај туризма на трансформацију физичко­географских елемената простора – тема за истраживање, Туризам 2, стр. 7-10; World Tourism organization. (2008.), Tourism Highlights, Madrid, Publications dpt; Закон о планирању и изградњи, Службени гласник Р. Србије бр. 47/2003 и 34/2006, Београд. 63 A РХИТЕКТУРА Смедерево, детаљ тврђаве на Дунаву Бранко Јовановић РЕКОНСТРУКцИЈОМ ГРАДСКЕ ПИЈАцЕ ДО НОВОГ ЈАВНОГ ПРОСТОРА У ДОЊЕМ МИЛАНОВцУ Мирјана Беркеш, Ана Ковенц Вујић Година пројектовања: 2007. Година извођења: 2009/ 2010. Инвеститор: Mинистарство НИП-а и Општина Мајданпек Извођач: ГДП Инвестпродукт ДОО Лебане Локација: Доњи Милановац, СО Мајданпек Аутори: архитектe Мирјана Беркеш и Ана Ковенц Вујић из Београда Фотографије: Ана Ковенц Вујић и Марко Беркеш УВОД Интересовање за савременo обликовање јавних простора повећано је последњих година и у Србији, пре свега у Београду, где су више пута расписивани конкурси за решење вишенаменских пијачних простора. Месна заједница Доњи Милановац са око 3500 становника, смогла је снаге да у овим кризним временима наручи пројекат реконструкције градске пијаце и крене ка реализацији. Ауторски тим Мирјана Беркеш и Ана Ковенц-Вујић крајем 2007. године израдио је пројекат који је занимљивим решењем и убедљивим представљањем будућег објекта придобио грађане и успешно је започето прикупљање финансијских средстава. Уз велико ангажовање амбициозног и способног руководстава Месне заједнице ДМ и Општине Мајданпек, као и уз финансирање од стране НИП-а и делом од стране Општине, реализација је почела на јесен 2009. и завршена на пролеће 2010. 65 ЗАТЕЧЕНО СТАЊЕ Иако се налази у центру Доњег Милановца, стара пијаца, запуштена и девастирана, третирана је као „слепо црево”, па су је избегавали и продавци и купци, а роба се продавала испред улаза, директно из аутомобила. 66 Локација пијаце је сама по себи одлична, налази се преко пута цркве, близу Дунава, у дворишту које је омеђено: потоком, оградом према приватној кући, старим пијачним објектима и задњом страном веома девастираних објеката који не припадају пијаци. Иако је већина приземних кућа из окружења за рушење, задатак реконструкције био је, уз максимално задржавање постојећег, створити пријатан простор са допунским садржајима као мотивом да се сврати на пијацу (јавни тоалет, клупе, чесме). Најважнији задатак био је наткривање великог дела неправилног, дводелног, слободног простора намењеног продаји воћа и поврћа, и –у другом делу пијаце- израда надстрешнице за млечне производе. Срушени су само стара лимена продавница за коре и зграда јавног тоалета који су замењени новим, прикладним објектима. ПРОБЛЕМИ И РЕШЕЊА Проблем што један од постојећих објеката дубоко залази у пијачни простор и дели га на два дела превазиђен је формирањем лучне надстрешнице уз тај објекат која поступно води посетиоца из једног у други део, ублажава разуђеност основе и даје карактер простору нудећи мноштво различитих визура. Нова зграда јавног тоалета, смештена у дну пијаце, такође подржава правац кретања и затвара визуру са горњег улаза. Главни урбанистички проблем било је питање како навести људе да прођу кроз пијацу да би се тиме повећао промет и људи и робе. Понуђени допунски садржаји намењени су, како корисницима пијаце, тако и свим оним случајним пролазницима који из околних села долазе у град па им је пијаца згодно место за паузу, освежење, успутну куповину. Постојећа два улаза у пијачни простор задржана су и додатно су наглашена. Први главни улаз, близу раскрснице (сада у „новом руху”), и даље је остао кроз пасаж кроз који се може добро сагледати нова велика централна надстрешница зелене пијаце. 67 68 Други улазни правац, преко пута цркве, са денивелацијом у односу на улицу, формиран је и наглашен изградњом нових објеката. Стара лимена продавница кора, одмах поред другог улаза, срушена је и поново пројектована у духу минимализма који је карактеристичан за све нове објекте. Наспрам нове продавнице од дерсоване опеке, подигнут је слободно стојећи зид од истог материјала, на почетку зида-ограде, тако да заједно представљају ослонац за лаке челичне носаче лебдеће надстрешнице изнад степеница. Овај високи зидни сегмент од опеке добро кореспондира са другим новим зградама, такође од дерсоване опеке, повезујући их све у целину, а надстрешница изнад степеница наглашава улаз и зими штити од снега. Улаз је подржан и наранџасто обојеним дугачким зидом са светиљкама и клупама, који води до објекта јавног тоалета, на чијем се спољњем зиду налазе чесме са питком водом. Зид са чесмама скреће посетиоце ка другом, већем делу пијаце. Улогу усмеравања има и већ горе описана лучна надстрешница са једноводним кровом са друге стране тог улаза. На оба улаза постављене су нове савремене капије од челичних кутијастих профила које се преко ноћи закључавају. Пројектом је сугерисана и изградња једног пешачког моста преко потока, он би практично био трећи улаз који би учинио пијацу пролазном (мост није био део траженог пројекта и није изведен). Изградњом моста добио би се паралелни пешачки ток, алтернативни пут за пешаке (проћи кроз пијацу уместо улице оптерећене саобраћајем), а решило би се и питање лакшег уношења робе. Архитектонски проблем био је уједначење оквира пијаце са што мање рушења, примена пријемчивих, али ипак савремених материјала и детаља. •฀ Стари пијачни објекти су уједначени, омалтерисани и обојени топлом жуто-наранџастом бојом. •฀ Задње фасаде девастираних објеката које не припадају пијаци заклоњене су параваном од дрвених летвица и тиме визуелно искључене из пијачног амбијента. •฀ Нови објекти, јавни тоалет и продавница, урађени су од дерсоване опеке која не тражи одржавање и није толико подложна вандализму. У тоалет се улази са стране потока, са те стране су и прозори за вентилацију простора, а према пијаци је оријентисан зид са чесмама, без могућности отварања прозора због евентуално непријатних мириса. Сви отвори-светларници оријентисани ка пијаци затворени су стакленим призмама у спољњој равни зида. •฀ Већи, централни део пијачног простора наткривен је двоводном надстрешницом, која се вентилише кроз процеп и додатно се осветљава поставком централног великог поља од транспарентних поликарбонатних плоча. Кровови свих објеката (са малим падом од 15 (18) %) покривени су пластифицираним трапезастим (ТР) лимом. •฀ Мања, већ описана, лучна, једноводна надстрешница од сличних је елемената, као и велика правоугаона. Њену конструкцију чини решетка која има облик половине решетке велике надстрешнице и тако са њом чини целину. Дрвена решеткаста конструкција комбинована је са савременим челичним везним детаљима, затегама и стубовима од челичних цеви. Тако је постигнута савремена примена дрвета, увек популарног, племенитог и топлог материјала, а ипак је избегнут претерано рустични карактер конструкције. 69 ОДРЖИВОСТ КАО ПРИНЦИП ПРОЈЕКТОВАЊА ПИЈАЦЕ Поред описаних интервенција реализовано је и комплетно ново партерно уређење целог простора. Плато је поплочан бетонским плочама које комбинују две боје, испод надстрешница налазе се црвене, а у ненаткривеним међупросторима сиве бетонске плоче. Насипањем терена шљунком ублажен је природни пад и извршена прецизна нивелација платоа са падом и риголама усмереним ка потоку који чини границу простора. Вода из олука прихвата се олучњацима и одводи испод платоа до места где се сабирају све атмосферске воде и цевним путем упуштају у поток. 70 Велика је штета, што аутори нису могли да утичу на избор урбаног мобилијара (тезги, клупа и расветних тела на зидовима) тако да постоји мали несклад између сведених облика самог комплекса и дизајна постављеног урбаног мобилијара. Срећом, та чињеница не утиче много на општи утисак о комплексу. Клупе су веома удобне и расвета је добро постављена. За цео комплекс карактеристичан је приступ одрживог планирања и пројектовања без екстремно модерних, скупих материјала и непримерених решења. Примењени су природни материјали доступни на домаћем тржишту (дерсована опека, заштићена дрвена кровна конструкција, пластифицирани лим, алуминијум, челик) који се не мењају кроз време и лако се одржавају. Ови материјали лако се и рециклирају, еколошки су и радо се прихватају од стране корисника. Челични носачи и везни елементи, примена лексана и лименог крова као и савремени детаљи, указују на то да је пројекат рађен у двадесет првом веку сходно естетици данашњице. Без превеликих претензија аутора, пројекат је у свему прилагођен намени, месту и скромном буџету са којим се располагало.... Уређена пијаца примљена је веома позитивно од стране грађана, лепо се одржава тако да је постала ново место сусрета, стециште грађана, јавни простор у најбољем смислу те речи. ПАРК ЉУБАВИ У ОКВИРУ ПАРКОВСКОГ КОМПЛЕКСА СВЕТИ САВА У НИШУ Инвеститор: Градска општина Медијана - Ниш и Град Ниш Пројектант: АРХИТЕКТОНСКИ АТЕЉЕ АМ Ниш Аутори: др Александар Кековић, дипл.инж.арх. доцент на Грађевинско-архитектонском факултету у Нишу Марјан Петровић, дипл.инж.арх. сарадник на Грађевинско-архитектонском факултету у Нишу Година пројектовања: 2009. Година реализације: 2009. Признања: У годишњем избору НИН-а пројекат је сврстан у 10 најзначајнијих реализованих дела у Србији у 2009. години Концепт Парка љубави претежно је заснован на симболици коју су аутори желели да остваре композицијом, формама, уношењем елемента воде а тиме су повезали разнородно окружење и удахнули свој кредо у дати простор. На северном ободном делу парка Светог Саве невелики простор који је део постојеће целине уређен је тако да његове две компоненте - кружна пијацета и простор за игру деце - сачињавају једну композицију. Присуство православне цркве инспирисало је ауторе да користе елемент крста који се препознаје у дизајну фонтане и чесме. Мост којим се прелази преко водене површине чини са њом форму крста, а чесма је и у свом базису и телу крстастог облика. На овај начин аутори су желели да истакну симболику воде као извора живота али и крштења као зачетка духовног живота. 71 Кружна форма пијацете симболизује затворени концепт космоса, али његово јединство остварује се спајањем делова, што симболизује мост преко воде. Значај ове симболике спајања духовног и световног, мушког и женског, цркве и школе, спорта и културе, произашао је управо из окружења које чине: црква Светог цара Константина и царице Јелене, школа, спортски центар и позорница. 72 Симболички карактер простора допуњен је дидактичким садржајем у делу за игру деце где се на једној од укрштених стаза налазе слова азбуке те се кроз игру могу стицати знања читања и писања. Централни део овог простора чини просторна конструкција од пењалица, тобогана и кућица, испод које пролази пешачка стаза а која уједно спаја наспрамне делове дечијег игралишта, тако да су је аутори назвали „замак“ а уједно је и мост и капија. Цела ова шарена играоница по ауторима симболизује улазак у царство дечије игре. Различити амбијенти са осмишљеним садржајима интерпретираним различитим формама одговарајуће су и материјализовани. Простор пијацете реализован је у смиреним бојама сивих, зеленкастобелих и светлоруме- них тонова. Од материјала доминира штампани бетон, провидно зеленило воде и метални оквири моста и фонтана. Део за игру деце пршти од обиља боја сунчевог спектра а стазе су од бетонских плоча и гумених подлога. Водило се рачуна и о осветљењу на шта указује савремена еколошка расвета која троши мало енергије. Дихотомија садржаја и облика укомпонована је тако да у разликама постоје и сличности – преплићу се круг и крст, смиреност и живот, духовност и игра, вера и знање, а све у циљу оваплоћења љубави као покретача живота и његових мена. Љубав брачних парова који после венчања ступају на кружни трг и веселе се, љубав према деци, љубав унука и њихових бака и дека. Много наративног постоји у идеји овог простора коме је посвећена велика пројектантска љубав, али не превише посесивна да би се наметнула до мере буквалности. Танану игру симболике преточене у архитектонске облике, спојене са водом и зеленилом, посетиоци можда и не морају тумачити на исти начин, али сигурно да овај простор, када се нађете у њему, одише оптимизмом и лако га доживљавамо као место које има свој карактер и аутентичност. Игор Марић 73 Н ОВЕ КЊИГЕ Рам, детаљ тврђаве на Дунаву Бранко Јовановић КРЕАТИВНЕ СТРАТЕГИЈЕ ЗА ОДРЖИВИ РАЗВОЈ ГРАДОВА У СРБИЈИ Аутори: Милица Бајић Брковић, Ева Ваништа Лазаревић, Нађа Куртовић Фолић, Јелена Живковић, Невена Васиљевић, Ксенија Петовар, Весна Јокић, Петар Митковић, Љиљана Василевска, ђорђе Милић, Зоран Никезић, Данијела Миловановић Родић, Ксенија Лаловић Издавач: АрхитеКтонсКи фАКултет, униВерзитет у БеогрАду Beograd, 2010. Књига Креативне стратегије за одрживи развој градова у Србији окупља на једном месту знање и искуство врхунских стручњака из области урбанистичког и просторног планирања и представља значајан корак у превазилажењу процепа који је настао између теорије и праксе. Поред пресека тренутног стања, у књизи се анализирају интернационална искуства, али и дефинишу смернице и препоруке које би довеле до квалитетне развојне стратегије и олакшале спровођење стратешких циљева и решења у нашим условима. Теме су груписане у пет кључних целина које урбани развој у Србији посматрају кроз призму одрживости и детектују њене најважније манифестације у простору и друштву. Осветљавајући кључне слојеве савремене урбане егзистенције, сваки од аутора прави паралелу између глобалних тенденција и стања затеченог у Србији након две деценије стагнације. Први део - Слојевити пејзаж урбаних простора (М. Бајић Брковић), као централну тему посматра савремени град и његов урбани капитал који има кључну улогу како за развој самог урбаног ентитета, тако и за укупни развој земље. Предложена полазишта, стратешки циљеви и решења јасно су постављени у оквир одрживости која се чита на националном нивоу, нивоу урбаних кластера, мрежа градова и урбаних насеља, као и на локалном нивоу, где смернице директно произилазе из бројних идентификованих проблема. Нагласак се ставља и на фазу имплементације која би помоћу правних, економских и организационих мера гарантовала достизање жељеног степена одрживости градова у Србији. Посебан проблем свакако је везан и за процес урбане обнове и регенерације (Е. Ваништа Лазаревић) који у Србији веома често показује и своју лошу страну. Управо зато, предлаже се модел интегративне урбане обнове прилагођене нашим специфичним условима, посебно у случају brownield локација које би међу првима могле бити активиране. Култура и идентитет, као извор значајних компаративних предности савременог града, обрађени су у другом делу књиге. Културно наслеђе (Н. Куртовић Фолић), као један од необновљивих ресурса који у нашој земљи није имао адекватан третман, свакако чини важну компоненту друштвене и економске одрживости. Због тога се истиче његов стратешки значај као генератора развоја, а савремени приступ дефинише концепт који би одликовала флексибилност, ефикасност, либералност, прагматичност и демократичност. Битну компоненту развоја свакако представља и одрживост предела (Ј. Живковић, Н. Васиљевић) чије се вредности морају на прави начин идентификовати и укључити у дефинисање развојног карактера. Ауторке наглашавају важност интеграције проблематике предела у стратешке документе и детаљно презентују читав низ савремених мера и концепата. 75 У Просторним димензијама превазилажења подела аутори су посебну пажњу посветили проблемима социјалног развоја који, као основа социјалне кохезије, представљају један од стратешких развојних циљева ЕУ (К. Петовар, В. Јокић). Однос града и села, посматран из перспективе одрживог просторног развоја, детаљно је приказан у тексту П. Митковића и Љ. Василевске. Поред могућности партнерског односа ова два ентитета, наглашен је и значај повећања квалитета живота у руралним подручјима, а формулисани приоритети, као и предложене мере и инструменти, показују велику важност интегралног приступа. У четвртом делу Управљање просторним развојем, представљен је значај израде националне стратегије развоја, као и сам процес припреме Стратегије просторног плана Србије (Ђ. Милић). Како је стратешко планирање резултанта деловања различитих сила, издвојени су најважнији елементи и презентована су два кључна приступа - основни (акциони) и модел заснован на циљевима. Истовремено, пажња је посвећена и инструментима управљања/усмеравања просторног развоја градова (З. Никезић), при чему уочене крајности из праксе и усвојени европски стандарди обликују жељени модел заснован на синергији три кључна домена локалне самоуправе, непосредне државне интервенције и просторног и урбанистичког планирања. Поглавље Србија и информатичко друштво заокружује материју изнету у књизи упознајући нас са читавим низом најсавременијих могућности које су везане за процес управљања и одлучивања у оквирима одрживог просторног развоја. ИКТ, посматране као чинилац или ново окружење, свакако доприносе другачијој перцепцији и функционисању процеса планирања и управљања, а њихова примена у нашим условима носи и низ (не)очекиваних изазова. Управо зато, концепт е-управљања који предлаже Д. Миловановић Родић прилагођен је локалним специфичностима, те се као приоритетне активности наводе увођење е-управе, е-знања и е-инфраструктуре на свим нивоима. Подршка одлучивању (К. Лаловић) је још једна од могућих примена напредних информационих технологија, а ауторка наглашава важност формирања интегралних информационих основа о територији, наводи успешне примере њихове примене и истиче улогу коју овакви системи подршке имају за одрживи развој градова. Евидентно је да књига која је пред нама пружа низ драгоцених информација које своју примену налазе и у теорији и у пракси. Свеобухватношћу тема, јасном структуром и синхронизваним указивањем на страна искуства и домаћу реалност она олакшава рад како професионалцима, тако и студентима. Стога Креативне стратегије за одрживи развој градова у Србији интригирају својим садржајем струку, али и сродне дисциплине којима су у центру интересовања савремени град, његови просторни и друштвени феномени, урбане трансформације. Имајући то у виду, може се рећи да се сусрећемо са вредним документом и сведочанством турбулентног времена у коме се налазимо, али и суочавамо са значајним путоказом ка прихватљивијој визији будућности којој тежимо. Проф. др Александра Ступар, Архитектонски факултет Универзитета у Београду 76 Монографија Креативне стратегије за одрживи развој градова у Србији дело је ауторског тима стручњака и спољних сарадника Архитектонског факултета Универзитета у Београду, ангажованог на изради Стратегије просторног развоја Републике Србије и Просторног плана Републике Србије, који је обрађивао проблематику одрживог урбаног и руралног развоја, културног и природног наслеђа, социјалног развоја и управљања развојем. Монографија садржи пет поглавља и то: Слојевити пејзаж урбаних простора, Култура и идентитет, Просторне димензије превазилажења подела, Управљање просторним развојем и Србија и информатичко друштво. Свако поглавље садржи по два рада. Прво поглавље Слојевити пејзаж урбаних простора бави се питањима стратегије одрживог развоја градова у Србији. Полазећи од постојећег стања и ограничења, предлажу се решења која су одговор на текуће проблеме, идентификована су опредељења и стратешки циљеви који су дефинисани у складу са визијом одрживости, процењен је урбани капитал и капацитет градова за развојну трансформацију, разрађени су механизми за имплементацију решења са утврђеним капацитетима и одговорностима. Обнова и регенерација градова је данас, не само у просторном смислу, тема број један у Србији. Запуштени и девастирани градови оптерећени бројним сложеним проблемима, као што су просторни, економски, привредни, социолошки, тема су, не само овог поглавља, већ и целе монографије. Друго поглавље обрађује културно наслеђе и предео. Став аутора првог рада у овом поглављу, да културно наслеђе мора бити схваћено као необновљиви ресурс и да као такав мора имати веома значајан утицај на формирање стратегије одрживог развоја, поткрепљен је бројним аргументима и примерима из светске праксе, чије резултате морамо уважити. Изнети су ставови о принципима и утицајним факторима које треба узети у разматрање при формирању стратегије очувања, заштите и коришћења културног наслеђа, који би требало да буду имплементирани у будући одрживи развој Србије. Други рад образлаже став да су предели и амбијенти насеља елементи културе и идентитета и успоставља релацију између квалитета предела и одрживог просторног развоја. Наглашен је утицај предела на развој савременог друштва и квалитет живота. Валоризација предела постаје незаобилазна тема у стратешким документима просторног развоја Европе, те би такав приступ требало применити и у Србији, став је аутора овог рада. Треће поглавље обрађује социјални развој кроз анализу квалитета и доступности установа од јавног интереса које су један од кључних елемената за остваривање политике укључивања грађана у друштвени развој. Неквалитетне јавне службе увећавају проблеме грађана, нарочито оних који живе у сеоским, периферним и саобраћајно неинтегрисаним насељима и подручјима. Анализирана је просторна димензија социјалне кохезије у Србији као и индикатори доступности услуга установа у којима се остварују социјална и културна права грађана. Други рад у овом поглављу бави се сложеном проблематиком на релацији село-град, могућностима смањења разлика и успостављања хармоније у односима урбано-руралних подручја. Четврто поглавље обрађује тематику управљања просторним развојем. Занимљива су искуства аутора у припреми Стратегије просторног развоја Републике Србије и програмских основа Стратегије. Оцењено је да јединице локалне самоуправе немају довољан капацитет за подстицање развоја, већ да се он може подстакнути на регионалном нивоу. Регион као територијална јединица функционално повезаних подручја јединица локалних самоуправа, располаже значајним али недовољно активираним природним потенцијалом и територијалним капиталом. Како имплементирати план, који инструменти управљања то омогућавају, тема је следећег рада. Неадекватна имплементација „обара” план ма колико он био добар. Аутор заступа тезу да план не може бити добар уколико није усклађен са реалним условима и залаже се за концепт различитих инструмената управљања, зависно од просторне развијености појединих региона. У овом раду, инструменти управљања просторним развојем разматрани су као израз супротности на релацији идеје и имплементације, а у условима просторних, економских и социјалних различитости под којима се примењују. Пето поглавље Србија и информатичко друштво обрађује неизбежне промене које се дешавају у концепцији управљања простором, а које су последица развоја и примене информационо комуникационих технологија (ИКТ). Изложен је концепт модела развоја и примене ИКТ у пословима управљања просторним развојем. Модел представља сет смерница развоја е-управе у сегменту који се тиче просторног развоја на националном, регионалном и локалном нивоу. Тежиште другог рада у овом поглављу је преглед савремених достигнућа у развоју информациноих 77 система за подршку одлучивању у одрживом развоју градова и њихове концептуалне поставке усмерене ка промени перцепције реалности, подизању свести и промени система мишљења свих актера у одрживом развоју. Овако структуирана монографија заслужује пажњу научне и стручне јавности не само са становишта оригиналног доприноса одрживом развоју градова, већ и због тога што су предложена решења применљива у теорији и пракси просторног развоја. Аутори обрађују сложену проблематику одрживости, посебно када су у фокусу градови у Србији, оптерећени бројним проблемима, често тако супротним постулатима одрживости. Аутори мађусобно сарађују и нуде мултидисциплинарни приступ решењу ових проблема и залажу се за даље укључивање других струка без којих нема позитивног помака. Укључивање шире јавности, партиципација грађана и заједништво приватника и државе у том процесу неопходни су да би он довео до позитивних резултата. Посебну вредност монографије представљају примери и искуства земаља које су овим путем кренуле много пре нас и многе проблеме до сада решиле. Мултидисциплинарним приступом проблемима одрживости дат је конкретан допринос планирању градова Србије, применљив у пракси и од несумњивог научног значаја. Успостављене су основе за даљи легислативни оквир за усклађивање циљева сваког обрађеног сегмента понаособ са циљевима укупног просторног развоја и теоретско-методолошки оквир за интеграцију проблематике управљања развојем. Како побољшати квалитет живота, демографску структуру, привреду и инфраструктуру, очувати оно мало вредности које су још остале, посебно у селима Србије, подстаћи економски, социјални и еколошки развој, кључна су питања целокупне стратегије развоја Србије, па и ове књиге. Аутори имају јединствен став по многим питањима, а готово у свим радовима истакнут је значај регионалних целина за подстицање развоја. Посебно су анализирана и аргументована стратешка опредељења равномернијег субрегионалног развоја. Кључни изазов будућности налази се у обезбеђивању довољне разноликости окружења за развој, сматра већина аутора и тај свој став врло аргументовано поткрепљује анализирајући стање у Србији и Европи. Залагање за флексибилне моделе не само у области управљања већ и глобално, посебна је вредност која одражава демократски и истраживачки дух аутора. То све подразумева знање различитих актера у овом процесу, што није увек присутно. Зато се предлажу различити комплементарни модалитети развоја. Кључна реч и оно што повезује наизглед различите теме је одрживи развој градова. Ова различитост тема вођена на почетку програмским основама Стратегије, па затим самом Стратегијом просторног развоја, уобличена је у смислену целину, за коју су заслужни, поред самих аутора, координатор овог тима и уједно уредник монографије и, посредно, руководилац израде Стратегије, који је поставио концепцију и методологију овог изузетно сложеног задатка. Рецензент др Мила Пуцар, научни саветник, Институт за архитектуру и урбанизам Србије 78 РАЗВОЈ НАРОДНЕ АРХИТЕКТУРЕ ЦЕНТРАЛНЕ СРБИЈЕ У ПРОЦЕСУ УРБАНИЗАЦИЈЕ Аутори: Игор Марић, посебна издања бр. 63 Издавач: ИАУС, Beograd 2010. Монографија Развој народне архитек­ туре Централне Србије у процесу урбанизације има за предмет праћење развоја сеоских насеља у Србији кроз XIX и XX век. Аутор је сажео обиман материјал и презентовао га у пет поглавља и завршним разматрањима. Прво поглавље посвећено је развоју српског села кроз XIX и XX век, са освртом на просторне, урбанистичке и архитектонске карактеристике,а крај првог поглавља посвећен је обостраним утицајима сеоске и градске куће у доба формирања развијених форми традиционалне архитектуре централне Србије, што је битно и ново у изучавању ове материје. Друго поглавље разматра методолошке основе објеката народне архитектуре са посебним освртом на примере из суседних земаља и света, чиме позиционира народну архитектуру централне Србије као својеврсну у корпусу сличних традиција грађења, подвлачећи оно што је заједничко – универзално, и оно што је типично – регионално. Однос регулативе, правне и урбанистичке и развоја села презентован је кроз хронолошки принцип, што је подстицајно за доношење препорука и смерница за његов даљи развој, до сада није изучаван на начин који аутор користи у трећем поглављу. Да би се до тих препорука дошло, у четвртом поглављу истражене су промене у генези сеоских насеља - просторно-урбанистичкој, програмској и архитектонској појавности у периоду од два века. Пето поглавље је најзначајнији део монографије. У њему се налазе предлози за начин унапређења становања на селу, који су резултат истраживања прошлости и праћења савремених тенденција у просторној организацији и привреди као и норматива и урбанизацијских токова у селима Србије. Може се констатовати да је проучавање народног неимарства кроз процес урбанизације савремен начин сагледавања проблематике села и вредан материјал који кроз различите аспекте (просторне, привредне, политичко-историјске, статистичке, правне и урбанистичко-архитектонске) сагледава интегрално овај развој. С обризом да је у Србији село запостављено и са привредног и са урбанистичког становишта, ова монографија вишеструко је значајна и представља едукативно и подстицајно штиво за стручњаке разних профила, политичаре и друге, које занима рурална проблематика. Велики део посвећен је приказу генезе и објашњавању путева развоја, али је такође и не мали део посвећен препорукама за даље активности које су корисне смернице за планирање просторног, економског и функционалног напретка села. „На основу свестране анализе и препорука дошло се до ставова да ће се село развијати кроз савремену организацију рада, засновану на променама које ће уследити изнутра и споља. Структура становништва неће бити само пољопривредна пошто ће се у селима у већој мери јавити и услуге, производња, канцеларијско пословање, туризам. Уз пораст удела радне снаге са вишим и високим образовањем у пољопровреди и уз развој законодавства, ићи ће се ка укрупњавању поседа и побољшавању технологије рада. У овако измењеним условима центри села имаће много више садржаја и функција него раније, а уређење села и њихова укупна организација захтеваће већу пажњу и плански развој”. Приказ: Михаило Тимотијевић 79