Пређи на садржај

Kalijum acesulfam

С Википедије, слободне енциклопедије
Kalijum acesulfam
Acesulfame potassium
Ball-and-stick model of acesulfame potassium
Nazivi
IUPAC naziv
kalijum 6-metil-2,2-diokso-2H-1,2λ6,3-oksatiazin-4-olat
Drugi nazivi
Acesulfam K, Ace K
Identifikacija
3D model (Jmol)
ChemSpider
ECHA InfoCard 100.054.269
EC broj 259-715-3
E-brojevi E950 (glazing agents, ...)
UNII
  • [K+].C\C1=C\C(=O)NS(=O)(=O)O1
Svojstva
C4H4KNO4S
Molarna masa 201,242
Agregatno stanje beli kristalni prah
Gustina 1,81 g/cm3
Tačka topljenja 225 °C (437 °F; 498 K)
270 g/L na 20 °C
Ukoliko nije drugačije napomenuto, podaci se odnose na standardno stanje materijala (na 25 °C [77 °F], 100 kPa).
ДаY verifikuj (šta je ДаYНеН ?)
Reference infokutije

Kalijum acesulfam je bezkalorijski veštački zaslađivač. Takođe je poznat kao acesulfam K ili Ace K (K označava hemijski element za kalijum). U prodaji je pod imenima Sunett i Sweet One. U Evropskoj unije, on se vodi pod E brojem (kodom aditiva) E950.[3]

Ovo jedinjenje je slučajno otkrio 1967. nemački hemičar Karl Klaus u kompaniji Hoechst AG (sad Nutrinova).[4] Hemijska struktura, kalijum acesulfama je kalcijumova so 6-metil-1,2,3-oksatiazin-4(3H)-on 2,2-dioksida. On je beo kristalni prah sa molekulskom formulom C4H4KNO4S i molekulskom težinom od 201,24 g/mol.[5]

  1. ^ Li Q, Cheng T, Wang Y, Bryant SH (2010). „PubChem as a public resource for drug discovery.”. Drug Discov Today. 15 (23-24): 1052—7. PMID 20970519. doi:10.1016/j.drudis.2010.10.003.  уреди
  2. ^ Evan E. Bolton; Yanli Wang; Paul A. Thiessen; Stephen H. Bryant (2008). „Chapter 12 PubChem: Integrated Platform of Small Molecules and Biological Activities”. Annual Reports in Computational Chemistry. 4: 217—241. doi:10.1016/S1574-1400(08)00012-1. 
  3. ^ „Natural Products Expo/SupplyExpo Ingredient Standards & Guidelines”. Penton Media, Inc. Архивирано из оригинала 9. 9. 2009. г. Приступљено 23. 2. 2010. 
  4. ^ Clauss K.; Jensen H. (1973). „Oxathiazinone Dioxides - A New Group of Sweetening Agents”. Angewandte Chemie International Edition. 12 (11): 869—876. doi:10.1002/anie.197308691. 
  5. ^ David J. Ager; David P. Pantaleone; Scott A. Henderson; Alan R. Katritzky; Indra Prakash; D. Eric Walters (1998). „Commercial, Synthetic Nonnutritive Sweeteners” (PDF). Angewandte Chemie International Edition. 37 (13-24): 1802—1817. doi:10.1002/(SICI)1521-3773(19980803)37:13/14<1802::AID-ANIE1802>3.0.CO;2-9. Архивирано из оригинала (PDF) 10. 9. 2008. г. Приступљено 6. 8. 2012. 

Spoljašnje veze

[уреди | уреди извор]