Патка
| Патка | |
|---|---|
| |
| Bucephala albeola | |
Научна класификација 
| |
| Домен: | Eukaryota |
| Царство: | Animalia |
| Тип: | Chordata |
| Класа: | Aves |
| Ред: | Anseriformes |
| Натпородица: | Anatoidea |
| Породица: | Anatidae |
| Потпородице | |
|
Погледајте текст | |
Патка је општи назив за велики број врста птица из фамилије Anatidae која укључује и лабудове и гуске. Патке су подељење у више подфамилија у оквиру фамилије Anatidae, оне нису монофилична група (група потомака која има једног заједничког претка) већ чине таксон пошто се лабудови и гуске не сматрају паткама. Патке су углавном водене птице углавном мање од лабудова и гуски и могу се наћи у речним и морским водама.
Таксономија
[уреди | уреди извор]Све патке припадају биолошком реду Anseriformes, групи која садржи патке, гуске и лабудове, као и вриштавце и свраколику гуску.[1] Све осим вриштавица припадају биолошкој породици Anatidae.[1] Унутар породице, патке су подељене на разне подпородице и 'племена'. Број и састав ових потпородица и племена је узрок значајних неслагања међу таксономистима.[1] Неки заснивају своје одлуке на морфолошким карактеристикама, други на заједничком понашању или генетским студијама.[2][3] Број предложених потпородица које садрже патке креће се од две до пет.[4][5] Значајан ниво хибридизације који се јавља међу дивљим паткама компликује напоре да се раздвоје односи између различитих врста.[5]
У већини савремених класификација, такозване 'праве патке' припадају потпородици Anatinae, која је даље подељена на различит број племена.[6] Највеће од њих, Anatini, садржи патке које се „гљурају” или „речне” – назване по њиховом начину храњења првенствено на површини слатке воде.[7] 'Ронилачке патке', такође назване по њиховом примарном начину храњења, чине племе Aythyini.[8] 'Морске патке' из племена Mergini су ронилачке патке које су специјализоване за рибу и шкољке и проводе већину свог живота у сланој води.[9] Племе Oxyurini садржи 'чврсторепе', ронилачке патке познате по својој малој величини и крутим, усправним реповима.[10]
Бројне друге врсте које се називају патке не сматрају се 'правим паткама' и обично су смештене у друге потпородице или племена. Патке пишталице се приписују било племену (Dendrocygnini) у потпородици Anatinae или потпородици Anserinae,[11] или њиховој сопственој потпородици (Dendrocygninae) или породици (Dendrocyganidae).[5][12] Пегава патка из Аустралије је једини члан племена Stictonettini у потпородици Anserinae,[11] или у сопственој породици, Stictonettinae.[5] Патке шкољкаре чине племе Tadornini у породици Anserinae у неким класификацијама,[11] и сопствену потпородицу Tadorninae, у другим,[13] док се патке фрфтавке или налазе у породици Anserinae у племену Tachyerini[11] или заједно са паткама шкољкарама у племену Tadorini.[5] Патке перјанице се у неким класификацијама налазе у племену Cairinini у потпородици Anserinae, док је то племе елиминисано у другим класификацијама и његови чланови приписани су племену Anatini.[5] Андска патка је углавном укључена у потпородицу Anserinae у монотипском племену Merganettini,[11] али је понекад укључена у племе Tadornini.[14] Патка са ружичастим ушима се понекад укључује као права патка у племе Anatini[11] или племе Malacorhynchini,[15], а понекад се грушише са паткама у племену Tadornini.[11]
Распрострањеност и станиште
[уреди | уреди извор]
Патке имају космополитску дистрибуцију и налазе се на свим континентима осим на Антарктику.[1] Неколико врста успева да живи на субантарктичким острвима, укључујући Јужну Џорџију и Окландска острва.[16] Патке су стигле до бројних изолованих океанских острва, укључујући Хавајска острва, Микронезију и острва Галапагос, где су често лутајуће и ређе резидентне.[17][18] Неколико врста су ендемске за тако удаљена острва.[17]
Неке врсте патака, углавном оне које се гнезде у умереној и арктичкој северној хемисфери, мигрирају; оне у тропима углавном то не чине. Неке патке, посебно у Аустралији где су падавине несталне, номадске су, тражећи привремена језера и базене који настају након локализоване јаке кише.[19]
Однос са људима
[уреди | уреди извор]Лов
[уреди | уреди извор]Људи су ловили патке од праисторије. Ископавања ђубришта у Калифорнији која датирају од пре 7800 - 6400 година су открила кости патака, укључујући најмање једну сада изумрлу врсту нелетача.[20] Патке су хватали у „значајном броју“ становници током холоцена у доњој долини реке Охајо, што сугерише да су користили сезонску благодат коју су пружале мигрирајуће водене птице.[21] Неолитски ловци на удаљеним локацијама као што су Кариби,[22] Скандинавија,[23] Египат,[24] Швајцарска[25] и Кина ослањали су се на патке као извор протеина током дела или целе године.[26] Археолошки докази показују да су народ Маори на Новом Зеланду ловили нелетећу Финчову патку, вероватно до изумирања, иако је грабежљивост пацова такође могла да допринесе њеној судбини.[27] Сличан крај је чекао Чатам патку, врсту са смањеним способностима летења која је изумрла убрзо након што су њено острво колонизовали полинезијски досељеници.[28] Вероватно је да су пачја јаја скупљали и ловци-сакупљачи из неолита, иако су чврсти докази о томе недоступни.[22][29]
У многим областима, дивље патке (укључујући патке узгајане и пуштене у дивљину) лове се ради хране или спорта,[30] пуцањем или раније хватањем помоћу мамаца за патке. Пошто плутајућа патка или патка која лежи на копну не могу да реагују да полете или да се брзо крећу, израз „седећа патка“ је почело да значи „лака мета“. Ове патке могу бити контаминиране загађивачима као што је PCB.[31]
Доместикација
[уреди | уреди извор]
Патке имају много економских употреба, јер се узгајају због меса, јаја и перја (посебно паперја). Приближно 3 милијарде патака се закоље сваке године за месо широм света.[32] Такође их држе и узгајају авикултуристи и често се излажу у зоолошким вртовима. Скоро све врсте домаћих патака воде порекло од патке глуваре (Anas platyrhynchos), осим мошусне патке (Cairina moschata).[33][34] Позивна патка је још један пример расе домаће патке. Име јој потиче од првобитне употребе коју су установили ловци, као мамац за привлачење дивљих патака са неба, у замке које су им постављене на земљи. Ова патка је најмања раса домаћих патака на свету, јер тежи мање од 1 kg (2,2 lb).[35]
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ а б в г Carboneras 1992, стр. 536.
- ^ Livezey 1986, стр. 737–738.
- ^ Madsen, McHugh & de Kloet 1988, стр. 452.
- ^ Donne-Goussé, Laudet & Hänni 2002, стр. 353–354.
- ^ а б в г д ђ Carboneras 1992, стр. 540.
- ^ Elphick, Dunning, Jr. & Sibley 2001, стр. 191.
- ^ Kear 2005, стр. 448.
- ^ Kear 2005, стр. 622–623.
- ^ Kear 2005, стр. 686.
- ^ Elphick, Dunning, Jr. & Sibley 2001, стр. 193.
- ^ а б в г д ђ е Carboneras 1992, стр. 537.
- ^ American Ornithologists' Union 1998, стр. xix.
- ^ American Ornithologists' Union 1998.
- ^ Carboneras 1992, стр. 538.
- ^ Christidis & Boles 2008, стр. 62.
- ^ Shirihai 2002, стр. 239, 245.
- ^ а б Pratt, Bruner & Berrett 1987, стр. 98–107.
- ^ Fitter, Fitter & Hosking 2000, стр. 52–3.
- ^ „Pacific Black Duck”. www.wiresnr.org. Архивирано из оригинала 25. 11. 2021. г. Приступљено 2018-04-27.
- ^ Erlandson 1994, стр. 171.
- ^ Jeffries 2008, стр. 168, 243.
- ^ а б Sued-Badillo 2003, стр. 65.
- ^ Thorpe 1996, стр. 68.
- ^ Maisels 1999, стр. 42.
- ^ Rau 1876, стр. 133.
- ^ Higman 2012, стр. 23.
- ^ Hume 2012, стр. 53.
- ^ Hume 2012, стр. 52.
- ^ Fieldhouse 2002, стр. 167.
- ^ Livingston, A. D. (1998-01-01). Guide to Edible Plants and Animals (на језику: енглески). Wordsworth Editions, Limited. ISBN 9781853263774.
- ^ „Study plan for waterfowl injury assessment: Determining PCB concentrations in Hudson river resident waterfowl” (PDF). New York State Department of Environmental Conservation (на језику: енглески). US Department of Commerce. децембар 2008. стр. 3. Приступљено 2. 7. 2019.
- ^ „FAOSTAT”. www.fao.org. Приступљено 2019-10-25.
- ^ „Anas platyrhynchos, Domestic Duck; DigiMorph Staff - The University of Texas at Austin”. Digimorph.org. Приступљено 2012-12-23.
- ^ Sy Montgomery. „Mallard; Encyclopædia Britannica”. Britannica.com. Приступљено 2012-12-23.
- ^ Glenday, Craig (2014). Guinness World Records. стр. 135. ISBN 978-1-908843-15-9.
Литература
[уреди | уреди извор]- American Ornithologists' Union (1998). Checklist of North American Birds (PDF). Washington, DC: American Ornithologists' Union. ISBN 978-1-891276-00-2.
- Carboneras, Carlos (1992). del Hoyo, Josep; Elliott, Andrew; Sargatal, Jordi, ур. Handbook of the Birds of the World. 1: Ostrich to Ducks. Barcelona: Lynx Edicions. ISBN 978-84-87334-10-8.
- Christidis, Les; Boles, Walter E., ур. (2008). Systematics and Taxonomy of Australian Birds. Collingwood, VIC: Csiro Publishing. ISBN 978-0-643-06511-6.
- Donne-Goussé, Carole; Laudet, Vincent; Hänni, Catherine (јул 2002). „A molecular phylogeny of Anseriformes based on mitochondrial DNA analysis”. Molecular Phylogenetics and Evolution. 23 (3): 339—356. PMID 12099792. doi:10.1016/S1055-7903(02)00019-2.
- Elphick, Chris; Dunning, Jr., John B.; Sibley, David, ур. (2001). The Sibley Guide to Bird Life and Behaviour. London: Christopher Helm. ISBN 978-0-7136-6250-4.
- Erlandson, Jon M. (1994). Early Hunter-Gatherers of the California Coast. New York, NY: Springer Science & Business Media. ISBN 978-1-4419-3231-0.
- Fieldhouse, Paul (2002). Food, Feasts, and Faith: An Encyclopedia of Food Culture in World Religions. I: A–K. Santa Barbara: ABC-CLIO. ISBN 978-1-61069-412-4.
- Fitter, Julian; Fitter, Daniel; Hosking, David (2000). Wildlife of the Galápagos. Princeton, NJ: Princeton University Press. ISBN 978-0-691-10295-5.
- Higman, B. W. (2012). How Food Made History. Chichester, UK: John Wiley & Sons. ISBN 978-1-4051-8947-7.
- Hume, Julian H. (2012). Extinct Birds. London: Christopher Helm. ISBN 978-1-4729-3744-5.
- Jeffries, Richard (2008). Holocene Hunter-Gatherers of the Lower Ohio River Valley. Tuscaloosa: University of Alabama Press. ISBN 978-0-8173-1658-7.
- Kear, Janet, ур. (2005). Ducks, Geese and Swans: Species Accounts (Cairina to Mergus). Bird Families of the World. Oxford: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-861009-0.
- Livezey, Bradley C. (октобар 1986). „A phylogenetic analysis of recent Anseriform genera using morphological characters” (PDF). The Auk. 103 (4): 737—754. doi:10.1093/auk/103.4.737.
- Madsen, Cort S.; McHugh, Kevin P.; de Kloet, Siwo R. (јул 1988). „A partial classification of waterfowl (Anatidae) based on single-copy DNA” (PDF). The Auk. 105 (3): 452—459. doi:10.1093/auk/105.3.452.
- Maisels, Charles Keith (1999). Early Civilizations of the Old World. London: Routledge. ISBN 978-0-415-10975-8.
- Pratt, H. Douglas; Bruner, Phillip L.; Berrett, Delwyn G. (1987). A Field Guide to the Birds of Hawaii and the Tropical Pacific. Princeton, NJ: Princeton University Press. ISBN 0-691-02399-9.
- Rau, Charles (1876). Early Man in Europe. New York: Harper & Brothers. LCCN 05040168.
- Shirihai, Hadoram (2002). A Complete Guide to Antarctic Wildlife. Degerby, Finland: Alula Press. ISBN 951-98947-0-5.
- Sued-Badillo, Jalil (2003). Autochthonous Societies. General History of the Caribbean. Paris: UNESCO. ISBN 978-92-3-103832-7.
- Thorpe, I. J. (1996). The Origins of Agriculture in Europe. New York: Routledge. ISBN 978-0-415-08009-5.
Спољашње везе
[уреди | уреди извор]
Медији на Остави
Дефиниције из Викиречника
Новости на Викиновостима
Цитати на Викицитату
Текстови на Викизворнику
Литература на Викикњигама
Ресурси са Викиверзитета
Подаци на Википодацима
Таксономија на Викиврстама
Садржаји на Мети
Документација на Медијавикију- list of books (useful looking abstracts)
- Ducks on postage stamps Архивирано на сајту Wayback Machine (13. мај 2013)
- Ducks at a Distance, by Rob Hines на пројекту Гутенберг - A modern illustrated guide to identification of US waterfowl
