Ales Adamovič
| Ales Adamovič | |
|---|---|
 | |
| Лични подаци | |
| Датум рођења | 3. septembar 1927. |
| Место рођења | Konjuhi, SSSR |
| Датум смрти | 26. januar 1994. (66 god.) |
| Место смрти | Moskva, Rusija |
| Књижевни рад | |
| Жанр | proza, novinarstvo, filmski scenariji, kniževna kritika |
Aleksandar (Ales) Mihajlavič Adamovič (блр. Аляксандр (Алесь) Міхайлавіч Адамовіч; 3. septembar 1927, selo Konjuhi, Kapiljski rejon, Minska oblast — 26. januar 1994, Moskva) bio je beloruski sovjetski pisac, scenarista, književni kritičar. Doktor filoloških nauka (1962), profesor (1971), dopisni član Akademije nauka BSSR (1980).
Biografija
[уреди | уреди извор]Rođen 3. septembra 1927. u lekarskoj porodici. Od 1928. godine je porodica živela u selu Gluša, Babrujski rejon [1]. U vreme Velikog domovinskog rata, njegova je majka promenila mu u dokumentima datum rođenja na kasniji kako bi ga spasla od odvedenja u Nemačku, na prislilne radove. Već 1942. godine, kao sredoškolac, se Adamovič priključuje partizanskom pokretu kao održač veze partizanskog odreda, od 1943. godine - i kao borac. Nakon toga 1944. godine Centralni štab partizanskog pokreta ga upućuje na školovanje u rudarsko-metaluršku tehničku školu u Altajskiu pokrajinu ).
Vraća se u Belorusiju 1945. godine i polaže eksternu maturu.
Završio je osnovne (1950. godine) i postdiplomske studije (1953. godine) na filološkom fakultetu Beloruskog državnog univerziteta je i tamo je radio na katedri za belorusku književnost.
Više od dve decenije (1954-1962, 1967 -1983) radi u Institutu književnosti Akademije nauka BSSR.
Nakon prvih osam godina u Akademije doktorira i odlazi u Moskvu gde 1962. upisuje i 1966. diplomira na Visokoj školi scenarista
U istim godinama predaje kurs beloruske književnosti u Moskovskom državnom univerzitetu Lomonosov, gde je bio suzpendovan zbog odbijanja da potpiše kolektivno osuđujuće pismo protiv disidenata Jurija Danijelja i Andreja Sinjavskog [1].
Član delegacije BSSR na 37. sednice Generalne skupštine UN-a 1982. godine.
Od 1987. godine sve do smrti je direktor saveznog istraživačkog instituta za kinematografiju u Moskvi
Poslanik Veća narodnih poslanika SSSR [2](1989), prvog i poslednjeg relativno demokratski izbranog parlamenta Sovjetskog saveza. Član Unije sovjetskih pisac-a (od 1957. godine) i beloruskog PEN-centra od 1989. godine.
Javna i politička delatnost
[уреди | уреди извор]Kao poslanik narodnog veća SSSR je tokom 1989-1991 član tzv. Međuregionalne grupe, u kojoj su članovi bili i disident Andrej Saharov, Boris Jeljcin itd.
Aktivno je podržavao stvaranje Beloruskog narodnog fronta. Jedan od predsenika društva "Memorial" i međunarodnog fonda "Pomoć žrtvama Černobilja"[2][3].
Stvaralaštvo
[уреди | уреди извор]Pisao je na ruskom i beloruskom jeziku. Većina njegovog književnog i kinematografijskog dela se fokusira na Drugi svetski rat u Belorusije. Zajedno sa Elemom Klimovim su scenariste jednog of najznačajnig sovjetskog filma "Idi i gledaj".
Jedan od prvih u sovjetskoj književnosti je otvorio temu Černobilja[4] i nastupstva ove katastrofe[5]. Spored dobitnice Nobeleve nagrade Svetlane Aleksijevič, bio je jedan od najboljih kandidata na ulogu beloruskog Vaclava Havela [6].
Reference
[уреди | уреди извор]- ^ „Дом-музей Алеся Адамовича в Глуше вряд ли откроется в год празднования 90-летия со дня рождения писателя”. Архивирано из оригинала 08. 09. 2018. г. Приступљено 18. 06. 2019.
- ^ ТОМКОВИЧ, Александр. „От катастрофы — к саду надежды”. Свободные новости. Снплюс. Приступљено 2019-06-18.
- ^ Sputnik. „Бутерброд Грушевого: возможен ли успех гражданской инициативы в РБ?”. Sputnik Беларусь (на језику: руски). Приступљено 2019-06-18.
- ^ „Алесь Адамович предсказал страшные последствия Чернобыля и спас Беларусь от ядерных боеголовок”. TUT.BY (на језику: руски). 2007-04-26. Архивирано из оригинала 18. 06. 2019. г. Приступљено 2019-06-18.
- ^ Sputnik. „Алесь Адамовіч і тры тэмы яго жыцця – вайна, Курапаты, Чарнобыль”. Sputnik Беларусь (на језику: белоруски). Приступљено 2019-06-18.
- ^ „Светлана АЛЕКСИЕВИЧ: "Мы уже не можем, как герои Чехова, сказать: через 100 лет человек будет прекрасен"”. Известия (на језику: руски). 2004-05-14. Приступљено 2019-06-18.
