Часов Јар
Овом чланку је потребна лектура текста. То подразумева исправку граматичких, правописних и интерпункцијских грешака или тона. |
Часов Јар | |
---|---|
Административни подаци | |
Држава | Украјина |
Област | Доњецка област |
Становништво | |
Становништво | |
— 2020. | 12.550 |
Географске карактеристике | |
Временска зона | UTC+2 (EET), лети UTC+3 (EEST) |
Остали подаци | |
Градоначелник | Сергеј Чаус |
Часов Јар (укр. Часів Яр, рус. Часов Яр) је градић у Бахмутском округу, Доњецка област, Украјина. Налази се 10 км западно од Бахмута[1] и центар је градске заједнице Часов Јар. У јануару 2022. имао је 12.250 становника.[2]
Географија
[уреди | уреди извор]Налази се на споју канала Северски Доњец - Донбас и железничке пруге Краматорск - Бахмут, 18 км западно од окружног центра Бахмут, 81 км од регионалног центра Доњецка и 674 км од Кијева. Површина града је валовита. Просечна температура у јануару је -6,4°, у јулу +21,9°. Ниво просечних годишњих падавина прелази 500 мм.[3][4]
Историја
[уреди | уреди извор]Рани развој
[уреди | уреди извор]Часов Јар као значајно насеље може се пратити још од 1876. године када је руски племић основао ватросталну локацију за обраду локалне глине која је у изобиљу у том подручју. Првобитно познато као Хрузке или Плешчејеве, насеље је расло упоредо са индустријом глине. Ове индустрије су играле кључну улогу у економском расту региона, привлачећи насељенике и раднике у то подручје.[5]
Пре и после Другог светског рата
[уреди | уреди извор]Часов Јар је стекао статус совјетског града 1938. након совјетског пописа 1937. године, што је представљало значајну прекретницу у његовом развоју.[6][7] Током Другог светског рата, од октобра 1941. до септембра 1943. године, град су окупирале трупе Осовине. Касније је почела обнова града. Производња глине је модернизована након рата и развијена су нова постројења за електронику, метале и традиционалне производе од глине (ватростални материјали). За време совјетског периода у Часовом Јару су биле четири средње школе, две седмогодишње школе, школа ФЗО, два дома културе, 14 библиотека, четири клуба и два стадиона.[8]
У јануару 1989. године становништво је износило 19.804 становника, а основу привреде чинило је вађење ватросталне глине и производња ватросталних производа.[9]
Инвазија Русије на Украјину
[уреди | уреди извор]Непосредно пре руске инвазије на Украјину, цивилни градоначелник града је побегао. Уместо њега, украјински војни званичници успоставили су ванредно стање под војно-цивилном управом Часов Јар коју води 42-годишњи Сергеј Чаус.[10] Иако неизабран, мештани га незванично називају градоначелником. Чаус је позвао грађане да евакуишу град, али је био саосећајан са онима који су остали, рекавши да „не желе да напусте град у коме су рођени“.[11]
Дана 9. јула 2022, руски ракетни удари на град уништили су железничку станицу[12] и делимично уништили стамбену зграду.[13] Истог дана, у ракетном удару на стамбену област погинуло је најмање 48 људи.[14][15][16]
Након губитка Соледара 16. јануара 2023. и пада Клишчијевке 20. јануара, Часов Јар је постао кључни центар украјинске одбране на Доњецком фронту, пошто је постао једини пут за украјинске трупе и снабдевање у и из опкољеног града Бахмута.[17][18][19]
Град је деловао као позиција за прегруписавање, где су украјинске трупе ротирали у и из Бахмута, дајући им времена за одмор и снабдевање. Од предратног становништва од 15.000, до марта 2023. године у граду је остало само око 1.500 становника.[20] Преостали грађани углавном живе у подрумима изгорелих зграда. Више нема продавница, а становништво се ослања на спољну хуманитарну помоћ да би преживело.[21] Већина помоћи која је послата граду дошла је од УН-овог ОСНА, а велики конвој за снабдевање стигао је у град 10. марта 2023.[22]
Након што су руске снаге заузеле све значајне области Бахмута, Часов Јар је постао утврђена предња артиљеријска база, подржавајући украјинске снаге у њиховим бочним нападима и гранатирајући руске снаге у самом Бахмуту.[23] Од августа 2023. у остацима Часов Јара живело је нешто више од 1.000 цивила, који су постали мање зависни од хуманитарне помоћи пошто су им пролеће и лето омогућили да одржавају баште за прехрану.[24][25] Гувернер Доњецке области Павло Кириленко известио је да је град погођен руском касетном муницијом 23. јула.[26]
Руске снаге су прво почеле офанзиву ка Часовом Јару 26. децембра.[27] Русија је наставила копнену офанзиву ка Часов Јару почевши од 3. јануара 2024. године, рекао је новопроглашени главнокомандујући Оружаних снага Украјине Олександр Сирски. Сирски је известио да су руске снаге извеле велику офанзиву северно од града, у близини села Богдановка.[28] Од преосталих 800, углавном старијих становника града, скоро сви су изјавили да би се евакуисали са украјинским снагама ако би насеље заузеле руске снаге.[29]
Економија
[уреди | уреди извор]Привреда Часовог Јара је изграђена од вађења ватросталне глине и производње ватросталних производа.[30]
Транспорт
[уреди | уреди извор]У граду је постојала једна железничка станица, која је уништена 9. јула 2022. током руске инвазије на Украјину.[31][32]
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ „Christmas in a Bomb Shelter for Orthodox Ukrainians”. Agence France-Presse. 9. 1. 2023. Приступљено 19. 2. 2023 — преко Kyiv Post.
- ^ „Чисельність наявного населення України на 1 січня 2022” [Number of Present Population of Ukraine, as of January 1, 2022] (PDF) (на језику: енглески). Kyiv: State Statistics Service of Ukraine.
- ^ Часів Яр. // Географічна енциклопедія України. Том 3: П-Я. 1993 / редкол.: О. М. Маринич (відпов. ред.) та ін. – Київ: "Українська енциклопедія" ім. М. П. Бажана, 1993.
- ^ „Часів Яр // Малі міста України. Донецька область : бібліогр. покажч. / М-во регіон. розвитку, буд-ва та житл.-комун. госп-ва України, Держ. наук. архітектур.-буд. б-ка ім. В. Г. Заболотного; уклад.: Д. О. Мироненко, С. М. Кайнова, О. В. Углова ; редкол.: Г. А. Войцехівська (відп. ред.) (та ін.) ; наук. консультант В. І. Дмитрук. - Київ: ДНАББ ім. В. Г. Заболотного, 2017.”. Архивирано из оригинала 1. 2. 2020. г. Приступљено 11. 7. 2022.
- ^ Luk'yanov, V.B. (2001). Refractory plant in Chasov-Yar. 35-38.
- ^ Часов Яр // Большой энциклопедический словарь (в 2-х тт.). / редколл., гл. ред. А. М. Прохоров. том 2. М., "Советская энциклопедия", 1991. стр. 626
- ^ „Часов Яр”. ru. 2000.
- ^ Часов Яр // Большая Советская Энциклопедия. / редколл., гл. ред. Б. А. Введенский. 2-е изд. том 47. М., Государственное научное издательство «Большая Советская энциклопедия», 1957. стр. 57
- ^ Часов Яр // Большой энциклопедический словарь (в 2-х тт.). / редколл., гл. ред. А. М. Прохоров. том 2. М., "Советская энциклопедия", 1991. стр. 626
- ^ Nazarova, Anna (15. 12. 2023). „Сергій Чаус — декларація: скільки заробив голова Часового Яру за 2022 рік” [Serhiy Chaus - declaration: how much did the chairman of Chasiv Yar earn in 2022]. freeradio.com.ua (на језику: украјински). Приступљено 2. 3. 2024.
- ^ Engel, Richard; Smith, Marc; Smith, Patrick (18. 2. 2023). „A new life, a death and an escape: Three hours in the line of Russian fire”. NBC News. Приступљено 19. 4. 2023.
- ^ „Russian strikes on Donetsk region: a man taken from under the rubble, and a railway station burned down”. Ukrainska Pravda. 9. 7. 2022.
- ^ Voitenko, Anna (10. 7. 2022). „Russian rockets hit apartment block, killing at least 15”. Reuters. Архивирано из оригинала 10. 7. 2022. г.
- ^ „Під завалами в Часовому Яру знайшли ще одну людину: загиблих уже 48”. РБК-Украина (на језику: украјински). Приступљено 13. 7. 2022.
- ^ „48 человек, в том числе ребенок, погибли при обрушении пятиэтажки после ракетного обстрела в городе Часов Яр” [48 people, including a child, died when a five-storey building collapsed after a rocket attack in the town of Chasov Yar.]. bbc.com (на језику: руски). BBC News | Russian Service. 13. 7. 2022. Приступљено 13. 7. 2022.
- ^ Hunder, Max (12. 7. 2022). „Emergency services: Death toll from collapsed Donbas apartment block rises to 43”. Reuters. Приступљено 12. 7. 2022.
- ^ „Russia Pours Fighters Into Battle for Bakhmut”. The New York Times. 1. 2. 2023.
- ^ Guerin, Orla (8. 2. 2023). „Ukraine war: Borrowed time for Bakhmut as Russians close in”. BBC News. Government of the United Kingdom. Приступљено 10. 2. 2023.
- ^ Engel, Richard (9. 2. 2023). „Ukraine's defiant city struggles to hold out as Russia pushes for a bloody victory”. CBS News. Paramount Global. Приступљено 10. 2. 2023.
- ^ „Bloodied And Muddied: Ukrainian Troops Fighting For Bakhmut Regroup In Chasiv Yar”. Radio Free Europe/Radio Liberty. 9. 3. 2023. Приступљено 29. 3. 2023.
- ^ Williamson, Hunter (27. 3. 2023). „How Many People Will Be Left in Chasiv Yar?”. whowhatwhy.org. Приступљено 29. 3. 2023.
- ^ „Ukraine: UN aid trucks reach frontline town of Chasiv Yar”. United Nations. 10. 3. 2023. Приступљено 29. 3. 2023.
- ^ Osborn, Andrew. „Explainer: How important is Wagner's claimed capture of Bakhmut?”. Reuters. Приступљено 6. 8. 2023.
- ^ Davies, Guy; Longman, James; Pshemyskiy, Oleksiy; Kaminski, Kuba. „Life in Chasiv Yar: The Ukrainian town in the Russian firing line”. WJBD-FM. ABC. Приступљено 6. 8. 2023.
- ^ de Vega, Luis (26. 6. 2023). „Life in Chasiv Yar, the prelude to Bakhmut's hell”. El País. Приступљено 6. 8. 2023.
- ^ Khrebet, Alexander (23. 7. 2023). „Governor: Aid center in Donetsk Oblast hit by Russian cluster munitions”. Kyiv Independent. Yahoo! News. Приступљено 6. 8. 2023.
- ^ Устяхина, Валентина (27. 12. 2023). „Срочно! Битва за Часов Яр началась: ВСУ на последнем издыхании”. 19rusinfo.ru (на језику: руски). Приступљено 21. 3. 2024.
- ^ „Russians push toward Chasiv Yar as fighting ongoing in east, says Ukrainian general”. The New Voice of Ukraine. Приступљено 18. 2. 2024.
- ^ Prodayvoda, Oleksiy (29. 12. 2023). „Residents Endure Constant Shelling As Russian Forces Zero In On Frontline Chasiv Yar”. Radio Free Europe. Приступљено 18. 2. 2024.
- ^ „Часов Яр”. ru. 2000.
- ^ „Russian strikes on Donetsk region: a man taken from under the rubble, and a railway station burned down”. Ukrainska Pravda. 9. 7. 2022.
- ^ Часов Яр // Большая Советская Энциклопедия. / редколл., гл. ред. Б. А. Введенский. 2-е изд. том 47. М., Государственное научное издательство «Большая Советская энциклопедия», 1957. стр. 57