Тушт
| Тушт (Portulaca oleracea) | |
|---|---|
| |
| Научна класификација | |
| Царство: | |
| Дивизија: | |
| Класа: | |
| Ред: | |
| Породица: | |
| Род: | |
| Врста: | P. oleracea
|
| Биномно име | |
| Portulaca oleracea | |
Тушт (лат. Portulaca oleracea) је једногодишња зељаста биљка из породице Portulacaceae. Зову је још и тушањ, тушац, тушњак, портулак и ледена трава.
Име рода Portulaca потиче од латинске речи portula, што значи „мала врата”, а односи се на поклопац чауре који се подиже да би испало семе. Име врсте oleracea значи „зељаст” и означава да је биљка употребљива као поврће.[1] Назив Portulaca за ову врсту налази се још код Плинија и прихваћено је као име рода.[2]
Распрострањеност
[уреди | уреди извор]Тушт потиче из Кине и Индије, где се користио као зачин и поврће. Као такав био је познат још у време Старог Египта. Данас самоникло расте у свим деловима света, а у многим земљама се и даље узгаја.
У нашем поднебљу углавном расте као самоникла биљка, уз куће и путеве, на осунчаним местима, као коров по вртовима и виноградима. Успева само до 800 метара надморске висине.[3]
Изглед и цветање
[уреди | уреди извор]Тушт је ниска, по земљи прилегнута, од подножја разграната једногодишња биљка. Стабљика је округла, месната и сочна, светлозелена или црвенкаста, дуга 5-30 cm. Листови су дебели, меснати и сочни, дуги 1-2 cm. Обрнуто су јајасти, лопатичасти, седећи, сјајни и глатки, светлозелене боје. Цветови су ситни, жућкасти, звездастог облика и растворени само у сунчаним преподневним часовима. Развијају се од јула до октобра.[3] Плод је чаура са поклопцем, пуна ситног, црног, бубрежастог семена. Семе је бројно. Може се развити и до 10.000 семена по једној биљци. Клија у пролеће друге године, а клијавост задржава и до 40 година.[4]
-
Биљна розета -
Стабљика са листовима и плодовима -
Лист -
Цвет -
Плод - чаура са семеном
Метаболизам
[уреди | уреди извор]P. oleracea је једна од ретких биљака која може да користи CAM и C4 пут фотосинтезе, за које се дуго веровало да су међусобно некомпатибилни упркос биохемијским сличностима. P. oleracea ће се пребацити са C4 на CAM путеве током суше, а постоји регулација транскрипције и физиолошки докази за C4-CAM хибридну фотосинтезу током благе суше.[5]
Таксономија
[уреди | уреди извор]
P. oleracea је 1753. године забележио Карл Лине у Species Plantarum.[6] Због велике варијабилности, велики број подврста и варијетета је описан као сопствене врсте, али према другим публикацијама, све оне спадају у опсег варијације P. oleracea. Синоними P. oleracea subsp. sativa, P. sativa, и P. oleracea var. sativa, који су чешћи у литератури, односе се на нешто робуснији облик у узгоју са крупнијим семеном који се не може одвојити од врсте. Тренутно се узгаја око 40 сорти P. oleracea.[7]
Цветна биљка, познатија као зимски тушт (Claytonia perfoliata), члан је породице Montiaceae и није блиско сродна.
Етимологија
[уреди | уреди извор]Специфични епитет oleracea на латинском значи "поврће/биљно" и облик је речи holeraceus (oleraceus).[8][9]
Услови станишта и узгој
[уреди | уреди извор]
Тушт најбоље успева на плодном, песковитом тлу, на осунчаним положајима, али је веома отпоран и добро расте и у неповољним условима. Отпоран је на температурне разлике и сушу, а подноси сиромашна земљишта. Када се томе дода и способност да у оваквим условима брзо расте, може се рећи да поседује све особине корова.[10]
Иако је уобичајено је мишљење да тушт представља обичан коров, постоје и опречна. Према неким ауторима тушт је користан коров у њивама зато што расте око главне културе и својим густим и разгранатим стаблом прекрива околно тло, чиме спречава исушивање земљишта.
Тушт се може и гајити као повртарска врста. Лако се размножава семеном, али и вегетативно, јер се стабљике веома лако саме закорењују.[10] У свету је познато око 40 сорти тушта које се узгајају.[2]
Хемијски састав
[уреди | уреди извор]Листови тушта садрже 20-50 мг% витамина Ц, каротина 1,5-5 мг%. Хранљивост тушта је релативно мала, јер зелени део садржи 92-95% воде, количина беланчевина је мала, 1-2,2%, масти 0,3-0,4, угљених хидрата 1,3-2,2%. Има и гвожђа, калцијума и фосфора.[10]
Екологија
[уреди | уреди извор]У поређењу са другим уобичајеним културама, P. oleracea је толерантнија према штеточинама због свог воштаног омотача који штити биљку од инсеката и болести. У неким случајевима, познато је да P. oleracea има антифунгална својства.[11] Међутим, неки фитотоксични метаболити Drechslera indica, гљиве, могу изазвати некрозу на портулаку.[12] Dichotomophthora portulacae, друга гљива, може изазвати трулеж стабљике.[13]
Познато је да се Schizocerella pilicornis и Hypurus bertrandi хране на Portulaca oleracea. У неким случајевима, они могу помоћи у контроли конкурентности P. oleracea како би се спречио раст корова на пољима где P. oleracea није пожељна, међутим, не они је спречавају у потпуности расте.[14]
Употреба
[уреди | уреди извор]| Нутритивна вредност на 100 g (3,5 oz) | |
|---|---|
| Енергија | 84 kJ (20 kcal) |
3,39 g | |
0,36 g | |
2,03 g | |
| Витамини | |
| Витамин А | 1.320 IU |
| Тиамин (Б1) | (4%) 0,047 mg |
| Рибофлавин (Б2) | (9%) 0,112 mg |
| Ниацин (Б3) | (3%) 0,48 mg |
| Витамин Б6 | (6%) 0,073 mg |
| Фолат (Б9) | (3%) 12 μg |
| Витамин Ц | (25%) 21 mg |
| Витамин Е | (81%) 12,2 mg |
| Минерали | |
| Калцијум | (7%) 65 mg |
| Гвожђе | (15%) 1,99 mg |
| Магнезијум | (19%) 68 mg |
| Манган | (14%) 0,303 mg |
| Фосфор | (6%) 44 mg |
| Калијум | (11%) 494 mg |
| Цинк | (2%) 0,17 mg |
| Остали конституенти | |
| Вода | 92,86 g |
| |
| Проценти су грубе процене засноване на америчким препорукама за одрасле. Извор: NDb USDA | |
Тушт се често користи као веома укусна самоникла биљка. За јело се може употребити цео сочни надземни део, сиров или куван. Млади листови су благог, кисело-сланог и ароматичног укуса, па се користе у исхрани као салата, сами или помешани са другим поврћем. Старији листови се пре употребе кувају и спремају као вариво, попут другог лиснатог зеленог поврћа или се од њега могу припремити укусне супе и чорбе. Такође се цела биљка може и конзервирати у сирћету, попут корнишона и друге зимнице, при чему се добија пикантан зачин за различита јела. Сушењем тушт губи ароматичност. Семе се може самлети у хранљиво брашно.[3]
Као лековита биљка тушт се употребљавао још у старој Грчкој. Некада се много препоручивао као лек против скорбута, али је у новије време установљено да, у поређењу са другим врстама поврћа, има релативно малу количину витамина Ц. У новије време откривено је да тушт помаже у повишавању крвног притиска, делујући слично адреналину.[3] Тушт се истиче као врста са највећим садржајем омега 3 масних киселина од свих биљака, а садржи и одређене антиоксидансе. Киселкаст укус потиче од оксалне и јабучне киселине, а њихова количина је највећа када се биљка бере рано ујутро. Свеж тушт садржи доста оксалата, који је познат као један од узрочника стварања камена у бубрегу, па се зато не препоручује претерана конзумација ове биљке.[2]
Тушт показује и извесна биоцидна својства, па се може користити и у борби против гљивица, инсеката и нематода.[15]
Јела припремљена са туштом
[уреди | уреди извор]Сви делови тушта су јестиви сирови или кувани. Семе се може јести сирово или користити за прављење брашна.[16]
Ова биљка се може јести као лиснато поврће.[17] Вилијам Кобет је приметио да су га „јели Французи и свиње када ништа друго не могу да добију. И једни и други га користе у салати, што ће рећи, сирово“.[18] Он има благо киселкаст и слан укус и једе се у већем делу Европе, Северне Африке, Блиског истока, Азије и Мексика.[7][19] Стабљике, листови и цветни пупољци су јестиви сирови или кувани.[20] Тушт се може користити свеж као салата,[21] пржен или куван као спанаћ, а због свог слузавог квалитета погодан је и за супе и варива. Кисели укус је због оксалне и јабучне киселине, од којих се потоња производи путем метаболизма красулаценске киселине (CAM) који се јавља код многих ксерофита (биљки које живе у сувим условима), а највећи је када се биљка бере у рано јутро.[22]
-
Салата од тушта са парадајзом и црним луком -
Салата од тушта са јогуртом -
Чорба од тушта -
Вариво од тушта -
Тушт у туршији
Види још
[уреди | уреди извор]Референце
[уреди | уреди извор]- ^ Gligić 1953
- ^ а б в „Tušt biljka korov uzgoj i lekovitost”. Lekovite biljke. 7. 7. 2016. Приступљено 2. 8. 2017.
- ^ а б в г Грлић 1986, стр. 114-115
- ^ Hulina 1998
- ^ Ferrari, Renata C.; Bittencourt, Priscila P.; Rodrigues, Maria A.; Moreno‐Villena, Jose J.; Alves, Frederico R. R.; Gastaldi, Vinícius D.; Boxall, Susanna F.; Dever, Louisa V.; Demarco, Diego; Andrade, Sónia C.S.; Edwards, Erika J.; Hartwell, James; Freschi, Luciano (2019). „C 4 and crassulacean acid metabolism within a single leaf: Deciphering key components behind a rare photosynthetic adaptation”. New Phytologist. 225 (4): 1699—1714. PMID 31610019. doi:10.1111/nph.16265
.
- ^ Linnaeus, Carl (1753). Species Plantarum. Sweden: Laurentius Salvius. OCLC 186272535
- ^ а б Spieler, Marlena (5. 7. 2006). „Something Tasty? Just Look Down”. The New York Times.
- ^ Parker, Peter (2018). A Little Book of Latin for Gardeners. Little Brown Book Group. стр. 328. ISBN 978-1-4087-0615-2. „oleraceus, holeraceus = relating to vegetables or kitchen garden”
- ^ Whitney, William Dwight (1899). The Century Dictionary and Cyclopedia. Century Co. стр. 2856. „L. holeraceus, prop. oleraceus, herb-like, holus, prop. olus (oler-), herbs, vegetables”
- ^ а б в „Tušt”. Priroda i biljke. 3. 1. 2015. Приступљено 2. 8. 2017.
- ^ Banerjee, G.; Mukherjee, A. (новембар 2002). „Biological activity of a common weed - Portulaca oleracea L. II. Antifungal activity”. Acta Botanica Hungarica. 44 (3–4): 205—208. ISSN 0236-6495. doi:10.1556/abot.44.2002.3-4.1.
- ^ Kenfield, Doug; Hallock, Yali; Clardy, Jon; Strobel, Gary (јануар 1989). „Curvulin and O-Methylcurvulinic acid: Phytotoxic metabolites of Drechslera indica which cause necroses on purslane and spiny amaranth”. Plant Science. 60 (1): 123—127. ISSN 0168-9452. doi:10.1016/0168-9452(89)90052-6.
- ^ Mitchell, J. K. (1986). „Dichotomophthora portulacaeCausing Black Stem Rot on Common Purslane in Texas”. Plant Disease. 70 (6): 603b. ISSN 0191-2917. doi:10.1094/pd-70-603b.
- ^ González, D.; Summers, Charles; Qualset, Calvin (јануар 1992). „Russian wheat aphid: natural enemies, resistant wheat offer potential control”. California Agriculture. 46 (1): 32—34. ISSN 0008-0845. doi:10.3733/ca.v046n01p32 .
- ^ Кнежевић 2006
- ^ The Complete Guide to Edible Wild Plants (на језику: енглески). United States Department of the Army. New York: Skyhorse Publishing. 2009. стр. 82. ISBN 978-1-60239-692-0. OCLC 277203364.
- ^ Wright, Clifford A. (2012). „Purslane”. Mediterranean Vegetables: A Cook's Compendium of All the Vegetables from the World's Healthiest Cuisine, with More Than 200 Recipes. Boston, Massachusetts: Harvard Common Press. стр. 276–277. ISBN 978-1-55832-775-7.
- ^ Cobbett, William (1980). The English Gardener. Oxford: Oxford University Press. стр. 126. ISBN 0192812920.
- ^ Pests in Landscapes and Gardens: Common Purslane. Pest Notes University of California Agriculture and Natural Resources Publication 7461. October 2003
- ^ Nyerges, Christopher (2017). Foraging Washington: Finding, Identifying, and Preparing Edible Wild Foods. Guilford, CT: Falcon Guides. ISBN 978-1-4930-2534-3. OCLC 965922681.
- ^ Meus, Jeroen (2021). „Salade met gelakte hondshaai en gebrande asperges” (на језику: Dutch). Dagelijkse Kost. Приступљено 22. 5. 2021.
- ^ McGee, Harold (2004). On food and cooking : The science and lore of the kitchen. Scribner. ISBN 978-0684800011.
Литература
[уреди | уреди извор]- Љубиша Грлић (1986), Енциклопедија самониклог јестивог биља, Загреб: Аугуст Цесарец
- Nada Hulina (1998), Korovi, Zagreb: Školska knjiga. ISBN 953-0-3117-6 неважећи ISBN.
- Gligić Vojin (1953), Etimološki botanički rečnik, Sarajevo: Veselin Masleša
- Knežević Mira (2006), Atlas korovne, ruderalne i travnjačke flore, Osijek: Poljoprivredni fakultet. ISBN 953-6331-49-7.
Спољашње везе
[уреди | уреди извор]
- „Besplatna ljekovita hrana skrivena u vašem dvorištu”. alternativa za vas. Архивирано из оригинала 04. 08. 2017. г. Приступљено 4. 8. 2017.
| Државне | |
|---|---|
| Остале | |
