Изник
Изник тур. İznik | |
---|---|
Административни подаци | |
Држава | Турска |
Вилајет | Бурса |
Становништво | |
Становништво | |
— 2012. | 22.507 (градско) |
Географске карактеристике | |
Површина | 736,51 km2 |
Остали подаци | |
Градоначелник | Осман Саргин |
Позивни број | 16860 |
Веб-сајт | |
www.iznik.bel.tr |
Изник је град и административни округ у провинцији Бурса, Турска.[1] Историјски је био познат као Никеја (грч. Νίκαια), одакле потиче и његово модерно име. Град лежи у плодном базену на источном крају језера Изник, омеђен низовима брда на северу и југу. Град је далеко само 90 км југоисточно од Истанбула, али путем око залива Измит удаљен је 200 км. Налази се 80 км од Бурсе.
У граду се налази западни зид који се уздиже од самог језера, пружајући истовремено заштиту од опсаде из тог правца, као и извор залиха које би било тешко прекинути. Језеро је довољно велико да се не може лако блокирати са копна, а град је био довољно велик да веома отежа сваки покушај да се опсадним оружјем на копну дође до луке.
Град је са свих страна био окружен зидовима дужине 5 км и висине око 10 м. Они су пак били окружени двоструким јарком на копненим деловима, а укључивали су и преко 100 кула на разним локацијама. Велике капије на три копнене стране зидова пружале су једини улаз у град.
Данас су зидови на многим местима срушени због путева, али већи део раних радова је преживео и као резултат тога град представља туристичко одредиште. Град има око 15.000 становника. Окружни је центар провинције Бурса од 1930. Био је то у округу Кочаели између 1923. и 1927. године, а био је и градско насеље Јенишехир округа између 1927. и 1930. године.
Град је био важан произвођач високо украшеног посуђа и плочица од фрит порцелана у 16. и 17. веку.
Историја
[уреди | уреди извор]- За историју пре османског освајања, погледајте чланак о Никеји.
1331. године султан Орхан је заузео град од Византије и током кратког периода град је постао главни град растућег османског емирата.[2] Велика црква Аја Софија у центру града претворена је у џамију и постала позната као Орханова џамија.[3] У близини су изграђене медреса и купалишта.[4] Орхан је 1334. године саградио џамију и имарет (народну кухињу) одмах испред врата Јенишехира (Yenişeh Kapısı) на јужној страни града.[5]
-
Зидине Изника код Јенишехирских врата
-
Јенишехирска врата
-
Капија Лефке
-
Зид на капији Лефке
-
Зид на Истанбулској капији
-
Позориште Изник
-
Остаци цркве
-
Остаци цркве
-
Сулејманпаша медреса, Изник
-
Црква Аја Софија
Марокански путник Ибн Батута боравио је у Изнику крајем 1331. године убрзо након заузимања града од стране Орхана.[6] Према Ибн Батути, град је био у рушевинама и у њему је живео само мали број људи који су били у служби султана. Унутар градских зидина биле су баште и обрађене парцеле са кућама окруженим воћњацима. Град је производио воће, орахе, кестене и крупно слатко грожђе.[5][7][8]
Попис становништва из 1520. године забележио је 379 муслиманских и 23 хришћанска домаћинства, док је попис извршен век касније 1624. године забележио 351 муслиманских и 10 хришћанских домаћинстава. Претпостављајући да по пет чланова има свако домаћинство, ове бројке указују на то да је становника било око 2.000. Разне процене у 18. и 19. веку дају сличне бројеве.[9] Град је био сиромашан, а становништво малобројно чак и када је производња керамике била на врхунцу током друге половине 16. века.[10]
Процењује се да је у византијском граду живело 20 000–30 000 становника, али у османском периоду град никада није био просперитетан и заузимао је само мали део озиданог подручја. Енглески духовник Џон Ковел посетио је Изник 1677. године и открио да је заузета само трећина града.[11] 1745. енглески путник Ричард Покок известио је да Изник није више од села.[12] Низ посетилаца описао је град на неугодан начин. После посете 1779. године, италијански археолог Доменико Сестини написао је да Изник није ништа друго него напуштени град без живота, буке и кретања.[5] [13] Џејмс Далавеј је 1797. године описао Изник као „бедно село дугих стаза и зидова од блата...“[5] [14] Град је озбиљно оштећен 1921. током грчко-турског рата (1919–1922); становници су постали избеглице и многе историјске зграде су оштећене или уништене.[15]
Керамика и плочице
[уреди | уреди извор]Град је постао важнији развојем индустрије грнчарије и плочица током османског периода у 16. веку, познатом као İznik Çini. Керамичке плочице Изник коришћене су за украшавање многих џамија у Истанбулу које је дизајнирао Мимар Синан. Међутим, ова индустрија је опала у 17. веку[16] и Изник је постао углавном пољопривредни мањи град на том подручју када га је велика железница заобишла у 19. веку.
-
Плочице из Изника унутар Селимије џамије у Једрену
-
Музеј Изник
-
Изложба музеја Изник
-
Изложба музеја Изник
-
Изложба музеја Изник
-
Изложба музеја Изник
-
Свећњаци
-
Кригла
-
Џамија Пијале паше
-
Тањир
Сачувани споменици
[уреди | уреди извор]Велики број споменика подигли су Османлије у периоду између освајања 1331. и 1402. године када је град опљачкао Тамерлан. Међу онима који су преживели су:
- Џамија Хаџи Озбек (1333). Ова џамија је изграђена само три године након освајања. Трем на западној страни зграде срушен је 1940. године да би се проширио пут.[17]
- Јешил џамија, Изник (1378–1391). Џамија је изграђена за Чандарли Кара Халила Хајрудин-пашу, првог великог везира Османског царства. Налази се у близини Лефке капије на источној страни града. Оштећена је 1922. током грчко-турског рата и обновљена између 1956. и 1969.[5][18]
- Аја Софија такође позната као Аја Софја[19] (грч. Ἁγία Σοφία, "Света Мудрост") је византијска некадашња црквена грађевина коју је Јустинијан I саградио усред града у 6. веку.[20]
- Нилуфер Хатун кухиња (1388). Зграда је била напуштена дуги низ година, али је обновљена 1955. године и сада је музеј.[21]
- Медреса Сулејман Паше (средина 14. века). Ово је једна од две преживеле медресе у граду. Обновљена је у 19. веку и поново 1968.[22]
- Маузолеј Чандарли Хајрудин Паше (14. век). Главна соба садржи петнаест саркофага. У доњој соби налазе се још три саркофага, укључујући и Хајрудин-пашин. Маузолеј се налази на гробљу испред капије Лефке источно од града.[23]
Неколико споменика преживело је у 20. веку, али је уништено током грчко-турског рата (1919–1922). Ови укључују:
- Црква Успења (6 – 8. век, али обновљена после земљотреса 1065). Ово је била једина црква у граду која није претворена у џамију.[24] Била је украшена византијским мозаицима из 11. века од којих су фотографије преживеле.[25][26]
- Џамија Ешрефзаде Румије (15. век). Ешрефзаде Руми био је ожењен ћерком Хаџи Бајрама Вели. Основао је суфијску секту и након његове смрти 1469–70. његова гробница постала је место ходочашћа.[5] Џамија је обновљена, а гробница је украшена плочицама Изник.[27]
- Џамија и маузолеј Сејх Кутбедин (15. век). Џамија и маузолеј су обновљени.[28][29]
-
Изник Есрефоглу комплекс, екстеријер
-
Изник Есрефоглу комплекс, ентеријер
-
Комплекс гробница Есрефоглу
-
Џамија Сејх Кутбудин са маузолејем
-
Гробнице Сех Кутбудин џамије
Спорт
[уреди | уреди извор]Ултрамаратон Изник је трка издржљивости од 130 км која се одржава око језера Изник у априлу од 2012. године као најдуже једностепено атлетско такмичење у земљи.[30]
Међународни односи
[уреди | уреди извор]Градови близанци - градови побратими
[уреди | уреди извор]Изник је побратимљен са:[31]
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ Lonely Planet Turkey ed.
- ^ Raby 1989, стр. 19–20.
- ^ Tsivikis, Nikolaos (23. 3. 2007), „Nicaea, Church of Hagia Sophia”, Encyclopaedia of the Hellenic World, Asia Minor, Foundation of the Hellenic World, Приступљено 20. 9. 2014
- ^ St. Sophia Museum, ArchNet, Приступљено 20. 9. 2014
- ^ а б в г д ђ Raby 1989, стр. 20.
- ^ Dunn 2005, стр. 158 note 20
- ^ Defrémery & Sanguinetti 1854, стр. 323–324
- ^ Gibb 1962, стр. 453
- ^ Raby 1989, стр. 20–21.
- ^ Raby 1989, стр. 21.
- ^ Covel 1893, стр. 281.
- ^ Pococke 1745, стр. 123.
- ^ Sestini 1789, стр. 219–220.
- ^ Dallaway 1797, стр. 169.
- ^ Uyan, Ayhan (28. 11. 2011), İznik'te Milli Mücadelede Yunan Tahribatı, iznikrehber.com, Приступљено 19. 6. 2013
- ^ https://web.archive.org/web/20180128235958/http://mini-site.louvre.fr/trois-empires/en/ceramiques-ottomanes.php. Архивирано из оригинала 28. 01. 2018. г. Недостаје или је празан параметар
|title=
(помоћ) - ^ Haci Özbek Mosque, ArchNet, Приступљено 20. 9. 2014
- ^ Green Mosque, ArchNet, Приступљено 20. 9. 2014
- ^ „İznikte Gezilecek Yerler”. Türkiye'nin En Güncel Gezi ve Seyahat Sitesi, GeziPedia.net (на језику: турски). Приступљено 2020-06-27.
- ^ Hazlitt, Classical Gazetteer, "Nicæa"
- ^ Nilüfer Hatun Soup Kitchen, ArchNet, Приступљено 20. 9. 2014
- ^ Süleyman Pasa Madrasa, ArchNet, Приступљено 20. 9. 2014
- ^ Tomb of Çandarli Hayreddin Pasa, ArchNet, Приступљено 20. 9. 2014
- ^ Kastrinakis, Nikos (16. 6. 2005), „Nicaea (Byzantium), Dormition Church”, Encyclopaedia of the Hellenic World, Asia Minor, Foundation of the Hellenic World, Приступљено 20. 9. 2014
- ^ Mango 1959.
- ^ Kanaki, Elena (22. 6. 2005), „Nicaea (Byzantium), Church of the Dormition, Mosaics”, Encyclopaedia of the Hellenic World, Asia Minor, Foundation of the Hellenic World, Приступљено 20. 9. 2014
- ^ Esrefzade Rumi Mosque, ArchNet, Приступљено 20. 9. 2014
- ^ Seyh Kutbeddin Mosque and Tomb, ArchNet, Приступљено 20. 9. 2014
- ^ https://www.bursa.com/wiki/Seyh_Kutbettin_Camii_Ve_Turbesi_Iznik
- ^ „İznik'te maraton heyecanı başladı”. Sabah (на језику: Turkish). 2012-04-14. Приступљено 2013-11-26.
- ^ „Kardeş Şehirler”. iznik.bel.tr (на језику: турски). İznik. Приступљено 2020-01-18.
Литература
[уреди | уреди извор]- Covel, John (1893). „Extracts from the diaries of John Covel (1670–1679)”. Ур.: Bent, J. Theodore. Early Voyages and Travels in the Levant. London: Hakluyt Society.
- Dallaway, James (1797). Constantinople Ancient and Modern: with excursions to the shores and islands of the archipelago and to the Troad. London: T. Cadell, junr. & W. Davies.
- Defrémery, C.; Sanguinetti, B.R. trans. and eds. (1854). Voyages d'Ibn Batoutah, Volume 2 (на језику: Arabic и French). Paris: Société Asiatic.
- Dunn, Ross E. (2005). The Adventures of Ibn Battuta. University of California Press. ISBN 0-520-24385-4. First published in 1986, ISBN 0-520-05771-6.
- Gibb, H.A.R. trans. and ed. (1962). The Travels of Ibn Baṭṭūṭa, A.D. 1325–1354 (Volume 2). London: Hakluyt Society.
- Mango, Cyril (1959). „The date of the narthex mosaics of the Church of the Dormition at Nicaea”. Dumbarton Oaks Papers. 13: 245—252. JSTOR 1291137. doi:10.2307/1291137.
- Pococke, Richard (1745). A Description of the East and Some Other Countries. Volume 2 part 2. London: self published.
- Raby, Julian (1989). „İznik, 'Une village au milieu des jardins'”. Ур.: Petsopoulos, Yanni. Iznik: The Pottery of Ottoman Turkey. London: Alexandra Press. стр. 19—22. ISBN 978-1-85669-054-6.
- Sestini, Domenico (1789). Voyage dans la Grèce asiatique, à la péninsule de Cyzique, à Brusse et à Nicée: avec des détails sur l'histoire naturelle de ces contrées (на језику: French). London and Paris: Leroy.
Додатна литература
[уреди | уреди извор]- Alioğlu, E. Fusun (2001). „Similarities between early Ottoman architecture and local architecture or Byzantine architecture in Iznik”. ICOMOS International Millennium Congress. More than two thousand years in the history of architecture, Session 2, Historic Towns (PDF). UNESCO-ICOMOS.
- Alioğlu, E.Fusun (2001). „Establishing the sustainable identity of a historical city field of research: Iznik”. ICOMOS International Millennium Congress. More than two thousand years in the history of architecture, Session 2, Historic Towns (PDF). UNESCO-ICOMOS.
- Raby, Julian (1976). „A seventeenth century description of İznik-Nicaea”. Istanbuler Mitteilungen. 26: 149—188.
Спољашње везе
[уреди | уреди извор]- Изник туристички водич са Википутовања
- „Iznik”. Архивирано из оригинала 04. 12. 2013. г., ArchNet. Information on the historic buildings in the town.
- 300+ photographs of the town and sights