Pređi na sadržaj

Čelesta

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Pelesta
Instrumenti sa dirkama
Druga imenaCelesta
Klasifikacija Idiofoni instrumenti
Hornbostel–Saksova klasifikacija111.222
(Setovi udaračkih plaketa)
Izumitelj(i)
  • Čarls Viktor Mastel
  • Ogast Viktor Mastel
Razvio
  • 1860
  • 1886
Opseg sviranja
C4 - C8
Srodni instrumenti

Čelesta ili celesta, takođe zvan bel-klavir, udarački je ideofon kojim se upravlja pomoću klavijature. Izgleda slično uspravnom klaviru (četiri ili pet oktava), mada sa manjim dirkama i znatno manjom kutijom, ili velikom drvenom muzičkom kutijom (tri oktave). Dirke su povezane sa čekićima koji udaraju u graduirani skup metalnih (obično čeličnih) ploča ili šipki ovešenih preko drvenih rezonatora. Modeli sa četiri ili pet oktava obično imaju papučicu prigušivača koja održava ili prigušuje zvuk. Instrumenti od tri oktave nemaju pedalu zbog svog malog „stonog“ dizajna. Jedno od najpoznatijih dela koje koristi čelestu je „Ples vile šećerne šljive“ Čajkovskog iz Ščelkunčika.

Zvuk čelesta sličan je zvuku glokenspila, ali sa mnogo mekšim i suptilnijim timbarom. Ovaj kvalitet je instrumentu dao ime, celeste, što na francuskom znači „nebeski“. Čelesta se često koristi za pojačavanje melodijske linije ili sekcije koju svira drugi instrument. Delikatni zvuk poput zvona nije dovoljno glasan da bi se mogao koristiti u celokupnim ansamblskim sekcijama; takođe, čelesta se retko koristi samostalno.

Čelesta je transponirajući instrument; zvuči za jednu oktavu više od zapisanog tona. Opseg zvuka od četiri oktave obično se smatra da je C4 do C8. Osnovna frekvencija od 4186 Hz čini ovo jednim od najviših tonova u uobičajenoj upotrebi. Originalni francuski instrument imao je raspon od pet oktava, ali s obzirom da se najniža oktava smatrala donekle nezadovoljavajućom, izostavljena je iz kasnijih modela. Standardni francuski instrument sa četiri oktave sada se u simfonijskim orkestrima postepeno zamenjuje većim nemačkim modelom od pet oktava. Iako je član porodice udaraljki, u orkestralnom smislu se pravilnije smatra članom sekcije klavijatura i obično je svira klavijaturista. Komadi za čelestu su obično napisani na dve ograđene osnove, zvane velikim linijama.

Istorija

[uredi | uredi izvor]
Mehanizam mustel celeste

Čelestu je 1886. izumeo pariski graditelj harmonijuma Ogast Viktor Mustel. Njegov otac, Šarl Viktor Mustel, razvio je preteču čeleste, tipofon, 1860. Ovaj instrument je proizvodio zvuk udarajući zvučne viljuške umesto metalnih ploča koje se koriste u čelesti. Dulciton je funkcionisao identično tајipofonu i istovremeno je razvijen u Škotskoj; nejasno je da li su njihovi tvorci znali za instrumente jedni drugih.[1] Upotreba tajpofona/dulcitona bila je ograničena zbog male jačine zvuka. Oni su bili previše tihi da bi se mogli čuti u punom orkestru.

Petar Iljič Čajkovski obično se navodi kao prvi veliki kompozitor koji je koristio ovaj instrument u delu za puni simfonijski orkestar. On ju je prvi put koristio u svojoj simfonijskoj pesmi Vojevoda, op. post. 78, premijerno izvedenoj novembra 1891.[2] Sledeće godine, koristio je čelestu u odlomcima u svom baletu Ščelkunčik (Op. 71, 1892), naročito u Plesu vile od šećerne šljive, koji se takođe pojavljuje u izvedenoj Ščelkunčikovoj sviti, op. 71a. Međutim, Ernest Šoson je prethodio Čajkovskom upotrebivši čelestu u decembru 1888. godine u njegovoj scenskoj muzici, napisanoj za mali orkestar, za La tempête (francuski prevod Morisa Bušora Šekspirove Bure).[3]

Čelesta je koristena u pojedinim operskim partiturama 20. veka, uključujući scenu Srebrne ruže u Der Rosenkavalier (1911)[4] i Karl Orfovu Karmina Burana (1936).[5]

Deo glokenspilove klavijature u Mocartovoj Čarobnoj fruli danas često svira čelestom.[6]

Upotreba u drugim muzičkim žanrovima

[uredi | uredi izvor]

Otkako ju je Erl Hajns upotrebio 1928. godine, drugi džez pijanisti su povremeno koristili čelestu kao alternativni instrument. Tridesetih godina prošlog veka Fats Voler je ponekad svirao čelestu desnom rukom, a klavir istovremeno levom rukom. Među značajnim džez pijanistima koji su povremeno svirali čelestu su Memfis Slim, Mid „Luks” Luis, Vili „Lav” Smit, Art Tatum, Djuk Elington, Telonijus Mank, Badi Greko, Oskar Peterson, Makoj Tajner, San Ra, Kit Džaret, i Herbi Henkok. Čelesta pruža uvod u pesmu Someday You'll Be Sorry, koju je Luj Armstrong snimio za RCA, i prominentna je u celom delu. Brojni snimci koje je Frenk Sinatra snimio za Kolumbiju 1940-ih sadrže ovaj instrument (na primer, I'll Never Smile Again),[7] kao i mnogi njegovi albumi snimljeni za Kapitol 1950-ih (In the Wee Small Hours, Close to You i Songs for Swingin' Lovers).[8]

Rok i pop

[uredi | uredi izvor]

Pre konverzije instrumenta, islandski bend Sigur Ros ga je pozajmio za svoj album Takk....[9] Vodeći pevač Jonsi koristio je čelestu u Go Quiet, akustičnoj verziji svog solo albuma Go. Stiven Vilson koristi čelestu na raznim numerama u svojim solo radovima.

Šeril Krou svira čelestu na njenom albumu Be Myself iz 2017.[10]

Saundtrak

[uredi | uredi izvor]

Čelesta je decenijama bila uobičajena na filmu. Pored dopune brojnih orkestracija zvučne podloge za filmove iz 1930-ih, 1940-ih i 1950-ih, čelesta je povremeno našla primenu u evociranju hirovitog vazduha. Na primer, u Pinokio (1940), mali motiv na čelesti se koristi kad god se Plava vila pojavi iz vazduha ili izvodi magiju. Čelesta takođe pruža potpis za otvaranje Čiste imaginacije, pesme (koju je otpevao Džin Vajlder) iz filma Vili Vonka & fabrika čokolade iz 1971. godine.[11] Partiture kompozitora Džona Vilijamsa za prva tri filma o Hariju Poteru koriste ovaj instrument, posebno u čestim izjavama prva dva filma „Hedžigove teme“.

Čelesta se koristi u punoj orkestralnoj verziji tematske pesme iz TV serije Zapadno krilo koju je komponovao V. G. Snafi Volden.[12]

Proizvođači

[uredi | uredi izvor]
Pogled iznutra na čelestu
Čelesta otpozadi sa uklonjenim poklopcem

Šidmejer[13] i Jamaha[14] su dve od kompanija koje trenutno proizvode čeleste.

Reference

[uredi | uredi izvor]
  1. ^ Mo, Sue. „Dulcitone”. Sumo55 Websites & Multi Media Design. Приступљено 28. 9. 2016. 
  2. ^ Freed, Richard. [LP Jacket notes.] "Tchaikovsky: 'Fatum,' ... 'The Storm,' ... 'The Voyevoda. Bochum Orchestra. Othmar Maga, conductor. Vox Stereo STPL 513.460. New York: Vox Productions, 1975.
  3. ^ Blades, James and Holland, James. "Celesta"; Gallois, Jean. "Chausson, Ernest: Works", Grove Music Online Архивирано на сајту Wayback Machine (16. мај 2008) (Accessed 8 April 2006) (subscription required)
  4. ^ Luttrell, Guy L. (1979). The Instruments of Music, p.165. Taylor & Francis.
  5. ^ "Juan Vicente Mas Quiles – Carmina Burana, published by Schott Music
  6. ^ "An Overview of Yamaha Celestas" retrieved 13 March 2012
  7. ^ "All Or Nothing At All: A Life of Frank Sinatra", DonaldClarkeMusicBox.com.
  8. ^ "500 Greatest Albums of All Time, 100/500: In the Wee Small Hours – Frank Sinatra Архивирано 2012-05-27 на сајту Wayback Machine", RollingStone.com.
  9. ^ "Takk... documentary", sigur-ros.co.uk.
  10. ^ Be Myself на сајту Discogs (језик: енглески)
  11. ^ Stephen C. Meyer; Kirsten Yri, ур. (2020). The Oxford Handbook of Music and Medievalism. 
  12. ^ 2017. Armando Stettner, personal correspondence with composer.
  13. ^ „Schiedmayer Celesta”. Schiedmayer GmbH. Приступљено 2016-01-03.  Schiedmayer's website claims that it "... is today the only Celesta manufacturer worldwide": Schiedmayer is the only company manufacturing celestas according to the patent of A. Mustel and claims the instruments build by Yamaha are "keyboard glockenspiels". However, this claim is contradicted by Yamaha.
  14. ^ „An Overview of Yamaha Celestas”. Yamaha Corporation. Приступљено 2016-01-03.  Yamaha's website states that it has manufactured Celestas since 1992.

Literatura

[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze

[uredi | uredi izvor]