Сикско царство
Сикско царство Саркар-и Кхалса | |||||||||||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
| 1799–1849 | |||||||||||||||
 Застава | |||||||||||||||
Химна: Дег Тег Фатех | |||||||||||||||
 Махараџа Ранџит Сингово Сикско царство на свом врхунцу око 1839. | |||||||||||||||
| Престоница | Лахор | ||||||||||||||
| Заједнички језици | |||||||||||||||
| Религија | сикизам | ||||||||||||||
| Влада | Монархија | ||||||||||||||
| Махараџа | |||||||||||||||
• 1801–1839 | Ранџит Синг | ||||||||||||||
• 1839 | Карак Синг | ||||||||||||||
• 1839–1840 | Нау Нихал Синг | ||||||||||||||
• 1840–1841 | Чанд Каур | ||||||||||||||
• 1841–1843 | Шер Синг | ||||||||||||||
• 1843–1849 | Дулип Синг | ||||||||||||||
• 1843–1849 | Џинд Каур (регент) | ||||||||||||||
| Везир | |||||||||||||||
• 1799–1818 | Џамадар Кушал Синг[2] | ||||||||||||||
• 1818–1843 | Дјан Синг Догра | ||||||||||||||
• 1843–1844 | Хира Синг Догра | ||||||||||||||
• 14 Маy 1845 – 21 Септембер 1845 | Џавахар Синг Аулак | ||||||||||||||
• 1845 – 1846 | Лал Синг | ||||||||||||||
• 31. јануар 1846 – 9. март 1846 | Гулаб Синг[3] | ||||||||||||||
| Историјска ера | рани модерни период | ||||||||||||||
• Ранџит Сингово заузимање Лахора | 7. јул 1799 | ||||||||||||||
• крај Другог англо-сикског рата | 29. март 1849 | ||||||||||||||
| Популација | |||||||||||||||
• 1831 | 3.500.000[4] | ||||||||||||||
| Валута | Нанак Шахијев сик | ||||||||||||||
| |||||||||||||||
| Данас део | |||||||||||||||
Сикско царство (такође Сик Калса Раж или Саркар-и Калса[5]) била је држава са Индијског потконтинента, формирана под вођством махараџе Ранџита Синга, који је основао секуларно царство са седиштем у Панџабу.[6] Царство је постојало од 1799. године, када је Ранџит Синг заузео Лахор, до 1849. године, и било је засновано на темељима Калсе из заједнице аутономних сикских држава.[7][8] На свом врхунцу у 19. веку, царство се простирало од Хајберског прелаза на западу до западног Тибета на истоку, и од Митанкота на југу до Кашмира на северу. Верски разнолико, са процењеним становништвом од 3,5 милиона у 1831. години (што га чини 19. најмногољуднијом државом у то време),[4] то је био последњи велики регион Индијског потконтинента који су Британци анексирали.
Темељи Сикског царства могу се пратити већ од 1707, године Аурангзебове смрти и почетка пропасти Могулског царства. Пошто су Мугули знатно ослабили, сикска војска, позната као Дал Калса, преуређење Калсе које је инаугурисао Гуру Гобинд Синг, водила је експедиције против њих и Авганистанаца на западу. То је довело до пораста војске која се поделила у различите конфедерације или полунезависне државе. Свака од ових компонентних армија контролисала је различита подручја и градове. Међутим, у периоду од 1762. до 1799. године, изгледало је да су сикски заповједници постајали самостални ратни заповедници.
Формирање царства почело је махараџа Ранџит Синговим освајањем Лахора од његовог афганистанског владара, Заман Шах Дурана, и последичним прогресивним протеривањем Авганистанаца из Пунџаба, с њиховим поразом у Авган-сикским ратовима и обједињавањем засебних сикских подручја. Ранџит Синг је проглашен махараџом Пунџаба 12. априла 1801 (што се поклопа са Вајсакијем), чиме је стварена јединствена политичку државу. Сахиб Синг Беди, потомак Гуруа Нанака, спровео је крунисање.[9] Ранџит Синг се уздигао на власт у врло кратком периоду, од вође једне територије, да би на крају постао панђабски махараџа. Он је почео је да модернизује своју војску, користећи најсавременију обуку, као и оружје и артиљерију. Након смрти Ранџита Синга, царство је ослабљено унутрашњим поделама и лошом политичком управом. Коначно, до 1849. године држава је распуштена након пораза у Англо-сикским ратовима. Царство Сика било је подељено на четири покрајине: Лахор, у Панџабу, који је постао главни град Сика, Мултан, такође у Панџабу, Пешавар и Кашмир од 1799. до 1849.
Залеђина
[уреди | уреди извор]Мугулска владавина над Панџабом
[уреди | уреди извор]Сикска религија настала је око времена освајања Северне Индије од стране Бабура, оснивача Могалског царства. Његов освајачки унук, Акбар Велики, подржавао је верску слободу и након што је посетио лангур Гуруа Амара Даса стекао је повољан утисак о сикизму. Као резултат његове посете донирао је земљу лангару и Мугули нису имали сукоба са сикским гуруима до његове смрти 1605.[10] Његов наследник Џахангир, међутим, Сике је видио као политичку претњу. Он је наредио Гуру Арјуну Деву, који је ухапшен због подршке побуњенику Кусрау Мирзи,[11] да промени пасус о исламу у Ади Гранту. Кад је Гуру одбио, Џахангир је наредио да буде убијен мучењем.[12] Мучеништво Гуруа Арјана Дева довело је до шестог Гуруа, Гуруа Харгобинда, који је прогласио суверенитет Сика у стварању Акал Такта и успостављању утврђења за одбрану Амрицара.[13] Џахангир је покушао да потврди власт над Сикима тако што је затворио Гуруа Харгобинда у Гвалиору, али га је пустио након низа година када се више није осећао угроженим. Сикска заједница није имала даљих проблема са Могулским царством све до смрти Џахангира 1627. Џахангиров син наследник, Шах Џахан је био увређен „суверенитетом” Гуруа Харгобиндса и након низа напада на Амрицар присилио је Сике на повлачење на брда Сивалик.[13]
Следећи гуру, Гуру Хар Рај, одржавао је свој статус на тим брдима побеђујући локалне покушаје заузимања сикске земље и играјући неутралну улогу у борби за власт двојице синова Шаха Џахана, Аурангзеба и Дара Шикоха, за контролу над Мугалским царством. Девети гуру, Гуру Тег Бахадур, преселио је сикску заједницу у Анандпур и увелико је путовао и проповедао у отпору Аурангзебу, који је покушао да постави Рам Раја као новог гуруа. Гуру Тег Бахадур помагао је Кашмирским Пандитима у избегавању преласка на ислам и Аурангзеб га је узапсио. Када му је понуђен избор између преобраћења у ислам и смрти, он је изабрао да остане доследан својим принципима, те је погубљен.[14]
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ Фенецх, Лоуис Е. (2013). Тхе Сикх Зафар-намах оф Гуру Гобинд Сингх: А Дисцурсиве Бладе ин тхе Хеарт оф тхе Мугхал Емпире. Оxфорд Университy Пресс (УСА). стр. 239. ИСБН 978-0199931453. „Wе сее суцх ацqуаинтанце цлеарлy wитхин тхе Сикх цоурт оф Махараја Рањит Сингх, фор еxампле, тхе принципал лангуаге оф wхицх wас Персиан.”
- ^ Греwал, Ј.С. (1990). Тхе Сикхс оф тхе Пуњаб. Цамбридге Университy Пресс. стр. 107. ИСБН 978-0-521-63764-0. Приступљено 15. 4. 2014.
- ^ Сатиндер Сингх, Раја Гулаб Сингх'с Роле 1971, стр. 46–50.
- ^ а б Амариндер Сингх`с Тхе Ласт Сунсет: Тхе Рисе анд Фалл оф тхе Лахоре Дурбар
- ^ Wахеедуддин, Факир Сyед (1981). Тхе Реал Рањит Сингх (1ст изд.). Патиала, Пуњаб, Индиа: Пуњаби Университy. стр. 15. ИСБН 978-8173807787. Приступљено 14. 5. 2019.
- ^ „Рањит Сингх: А Сецулар Сикх Совереигн бy К.С. Дуггал. ''(Дате:1989. ИСБН 9788170172444'')”. Еxотициндиаарт.цом. 3. 9. 2015. Приступљено 9. 8. 2009.
- ^ Цхисхолм, Хугх, ур. (1911). „Рањит Сингх”. Encyclopædia Britannica (на језику: енглески). 22 (11 изд.). Цамбридге Университy Пресс. стр. 892.
- ^ Греwал, Ј. С. (1990). Тхе Сикхс оф тхе Пуњаб, Цхаптер 6: Тхе Сикх емпире (1799–1849). Тхе Неw Цамбридге Хисторy оф Индиа. Цамбридге Университy Пресс. ИСБН 978-0-521-63764-0.
- ^ Тхе Енцyцлопаедиа оф Сикхисм Архивирано 2014-05-08 на сајту Wayback Machine, сецтион Сāхиб Сиṅгх Бедī, Бāбā (1756–1834).
- ^ Калси 2005, стр. 106–107
- ^ Марковитс 2004, стр. 98
- ^ Мелтон, Ј. Гордон (15. 1. 2014). Фаитхс Ацросс Тиме: 5,000 Yеарс оф Религиоус Хисторy. АБЦ-ЦЛИО. стр. 1163. Приступљено 3. 11. 2014.
- ^ а б Јестице 2004, стр. 345–346
- ^ Јохар 1975, стр. 192–210
Литература
[уреди | уреди извор]- Хеатх, Иан (2005), Тхе Сикх Армy 1799-1849, Оспреy Публисхинг (УК), ИСБН 1-84176-777-8
- Калси, Сеwа Сингх (2005), Сикхисм
, Религионс оф тхе Wорлд, Цхелсеа Хоусе Публицатионс, ИСБН 978-0-7910-8098-6 - Марковитс, Цлауде (2004), А хисторy оф модерн Индиа, 1480-1950, Лондон, Енгланд: Антхем Пресс, ИСБН 978-1-84331-152-2
- Јестице, Пхyллис Г. (2004), Холy пеопле оф тхе wорлд: а цросс-цултурал енцyцлопедиа, Волуме 3, АБЦ-ЦЛИО, ИСБН 978-1-57607-355-1
- Јохар, Суриндер Сингх (1975), Гуру Тегх Бахадур, Университy оф Wисцонсин--Мадисон Центер фор Соутх Асиан Студиес, ИСБН 81-7017-030-3
- Сингх, Притам (2008), Федералисм, Натионалисм анд Девелопмент: Индиа анд тхе Пуњаб Ецономy, Роутледге, стр. 25—26, ИСБН 978-0-415-45666-1
- Несбитт, Елеанор (2005), Сикхисм: А Верy Схорт Интродуцтион, Оxфорд Университy Пресс, УСА, стр. 61, ИСБН 978-0-19-280601-7
- Волуме 2: Еволутион оф Сикх Цонфедерациес (1708–1769). 1999. ИСБН 978-81-215-0540-6., Бy Хари Рам Гупта. (Мунсхирам Манохарлал Публисхерс. Дате:. , 383 пагес, иллустратед).
- Тхе Сикх Армy (1799–1849) (Мен-ат-армс). 2005. ИСБН 978-1-84176-777-2., Бy Иан Хеатх. (Дате:. ).
- Тхе Херитаге оф тхе Сикхс Бy Харбанс Сингх. 1994. ИСБН 978-81-7304-064-1.. (Дате:. ).
- Сикх Доминатион оф тхе Мугхал Емпире. ИСБН 978-81-215-0213-9.. (Дате: 2000, Сецонд Едитион. ).
- Тхе Сикх Цоммонwеалтх ор Рисе анд Фалл оф Сикх Мислс. ИСБН 978-81-215-0165-1.. (Дате: 2001, ревисед едитион. ).
- Махараја Рањит Сингх, Лорд оф тхе Фиве Риверс, Бy Јеан-Марие Лафонт. 2002. ИСБН 978-0-19-566111-8.(Оxфорд Университy Пресс. Дате:. ).
- Хисторy оф Пањаб, Бy Др L. M. Јосхи анд Др Фауја Сингх.
Спољашње везе
[уреди | уреди извор]
- Article on Coins of the Sikh Empire
- Sikh Confederacy
- Confederacy of Punjab
- Sikh Kingdom of Ranjit Singh
- Battle of Jamrud
- Ганда Сингх. „Гобинд Сингх Гуру (1666-1708)”. Енцyцлопаедиа оф Сикхисм. Пуњаби Университy Патиала. Архивирано из оригинала 8. 5. 2014. г. Приступљено 11. 8. 2014.