Минут

Минут је јединица времена обично једнака са 1/60 (први сексагезимални разломак^[1]) сата, или 60 секунди. У UTC стандарду времена, минут у ретким приликама има 61 секунду, што је последица преступних секунди (постоји одредба да се убаци негативна преступна секунда, што би резултирало у 59 секунди, али то се никада није догодило више од 40 година под овим системом). Иако нису СИ јединице, минуте су прихваћене за употребу са СИ јединицама.^[2] СИ симбол за минут или минуте је min (без тачке). Симбол прим се такође понекад неформално користи за означавање минута времена.

Минут или минута може да буде:

јединица за време једнака 1/60 делу сата, односно 60 секунди. (Неки ретки минути имају 59 или 61 секунд; видите преступну секунду.)
јединица за угао, 1/60 део степена. Такође је познат као минут угла или лучни минут, и даље може да се подели на 60 лучних секунди. Симбол за лучни минут је прим (′). На пример, петнаест минута може да се напише као 15′. Међутим, чешће се употребљава апостроф (U+0027).

Земља се окреће по својој поларној оси кроз 15 лучних минута сваког минута времена. Лучни минут на Земљином екватору износи приближно једну наутичку миљу.

Сат вероватно садржи 60 минута због утицаја Вавилонаца, који су користили бројни систем на бази 60.

Историја

Ал-Бируни је први пут поделио сат сексагезимално на минуте, секунде, трећине и четвртине 1000. године док је расправљао о јеврејским месецима.^[3]

Историјски, реч „минут“ потиче од латинског pars minuta prima, што значи „први мали део“. Ова подела часа може се додатно прецизирати „другим малим делом“ (латински: pars minuta secunda), и отуда долази реч „секунда“. Ради још даљег прецизирања, термин „трећи“ (¹⁄₆₀ секунде) остаје у неким језицима, на пример пољском (tercja) и турском (salise), иако већина модерних употреба дели секунде помоћу децимала. Симболска нотација прима за минуте и двоструког прима за секунде може се посматрати као означавање првог и другог пресека сата (слично као што је стопа први пресек јарда или можда ланца, са инчима као други ниво). Средњовековни научник Роџер Бејкон је 1267. године, писајући на латинском, дефинисао поделу времена између пуног месеца као број сати, минута, секунди, трећине и четврти (horae, minuta, secunda, tertia и quarta) после подне наведеног календарског датума.^[4] Увођење казаљке минута у сатове било је могуће тек након што је Томас Томпион, енглески часовничар, изумео повратну опругу 1675. године.^[5]

Антика

Грци су мерили време другачије од нас. Уместо да поделе време између једне поноћи и следеће на 24 једнака сата, они су делили време од изласка до заласка сунца на 12 „сезонских сати“ (њихово стварно трајање је зависило од годишњег доба) и време од заласка до следећег изласка сунца поново у 12 „сезонских сати”.^[6] У почетку је само дан био подељен на 12 сезонских сати, а ноћ на 3^[7] или 4 ноћне страже. До хеленистичког периода ноћ је такође била подељена на 12 сати.^[8] Дан и ноћ (νυχθήμερον) је вероватно први поделио Хипарх Никејски на двадесет и четири сата.^[9] Грчки астроном Андроник из Кира надгледао је изградњу часослова названог Кула ветрова у Атини током првог века пре нове ере. Ова структура је пратила 24-часовни дан користећи сунчане сатове и механичке индикаторе сата.^[10]

Уведено су канонски сати до раног хришћанства из јудаизма Другог храма. До 60. године, Дидах препоручује ученицима да се моле Оченаш три пута дневно; ова пракса је нашла пут и у канонским часовима. У другом и трећем веку, црквени очеви као што су Климент Александријски, Ориген и Тертулијан писали су о пракси јутарње и вечерње молитве, као и о молитвама у трећем, шестом и деветом часу. У раној цркви, у ноћи пред сваки празник, одржавано је бденије. Реч „бдење“, која се прво односила на ноћну службу, потиче из латинског извора, наиме Vigiliae или ноћне страже или страже војника. Ноћ од шест часова увече до шест часова ујутру била је подељена на четири страже или бдења од по три сата, прво, друго, треће и четврто бдење.^[11]

Хоре су првобитно биле персонификације сезонских аспеката природе, а не доба дана. Списак од дванаест Хора који представљају дванаест сати у дану забележен је само у касној антици, код Нона.^[12] Прва и дванаеста Хора додати су оригиналном скупу од десет:

Auge (прво светло)
Anatole (излазак сунца)
Mousike (јутарњи час музике и учења)
Gymnastike (јутарњи сат вежбања)
Nymphe (јутарњи час абдеста)
Mesembria (подне)
Sponde (либације након ручка )
Elete (молитве)
Akte (јело и задовољство)
Hesperis (почетак вечери)
Dysis (залазак сунца)
Arktos (ноћно небо)

Види још

Референце

^ „What is the origin of hours, minutes and seconds?”. Wisteme. Архивирано из оригинала 24. 3. 2012. г. Приступљено 2011-05-25. „What we now call a minute derives from the first fractional sexagesimal place” .
^ „Non-SI units accepted for use with the SI, and units based on fundamental constants”. Bureau International de Poids et Mesures. Архивирано из оригинала 2014-11-11. г. Приступљено 2011-05-25.
^ Al-Biruni (1879) [1000]. The Chronology of Ancient Nations. Превод: Sachau, C. Edward. стр. 147—149.
^ R Bacon (2000) [1928]. The Opus Majus of Roger Bacon. BR Belle. University of Pennsylvania Press. table facing page 231. ISBN 978-1-85506-856-8.
^ Mitman, Carl (1926). „The Story of Timekeeping”. The Scientific Monthly. 22 (5): 424—427. Bibcode:1926SciMo..22..424M. JSTOR 7652.
^ James Evans (1998), The History and Practice of Ancient Astronomy, Oxford University Press, pp. 95[1]
^ Liddell, Henry George; Scott, Robert (1883). A Lexicon Abridged from Liddell & Scott's Greek-English Lexicon (20 изд.). Harper & Brothers. стр. 469. Приступљено 12. 4. 2021. „[...] from Homer downwards, the Greeks divided the night into three watches.”
^ Polybius 9.15
^ Liddell-Scott-Jones, A Greek-English Lexicon, s.v. ὥρα Α.ΙΙ.2 ὥρα
^ „A Walk Through Time”. National Institute of Standards and Technology. 12. 8. 2009. Приступљено 2. 4. 2014.
^ Cabrol, Fernand. "Matins." The Catholic Encyclopedia Vol. 10. New York: Robert Appleton Company, 1911. 6 October 2019 Овај чланак користи текст рада који је у јавном власништву.
^ Nonnus, Dionysiaca 41.263

Литература

Henry Campbell Black, Black's Law Dictionary, 6th Edition, entry on Minute. West Publishing Company, St. Paul, Minnesota, 1991.
Eric W. Weisstein. "Arc Minute." From MathWorld—A Wolfram
The Oxford English Dictionary, Oxford: Oxford University Press .
Baxter, William H.; et al. (2014), Old Chinese: A New Reconstruction, Oxford: Oxford University Press , available in part here [2].
Clagett, Marshall (1995), Ancient Egyptian Science, Vol. II: Calendars, Clocks, and Astronomy, Memoirs of the APS, No. 214, Philadelphia: American Philosophical Society, ISBN 9780871692146 .
Dershowitz, Nachum; et al. (2008), Calendrical Calculations, Cambridge: Cambridge University Press, ISBN 9780521885409 .
Holford-Strevens, Leofranc (2005), The History of Time: A Very Short Introduction , Very Short Introductions, Vol. 133, Oxford: Oxford University Press, ISBN 9780192804990 .
Landes, David S. (1983), Revolution in Time, Cambridge: Harvard University Press .
Parker, Richard Anthony (1950), The Calendars of Ancient Egypt (PDF), Studies in Ancient Oriental Civilization, No. 26, Chicago: University of Chicago Press .
Petersen, Jens Østergård (1992), „The Taiping Jing and the A.D. 102 Clepsydra Reform”, Acta Orientalia, 53, Copenhagen, стр. 122—158 . .
Rogers, J.H. (1998), „Origins of the Ancient Constellations”, Journal of the British Astronomical Association, No. 108, London: BAA .
Sewell, Robert (1924), The Siddhantas and the Indian Calendar, Kolkata: Government of India Central Publication Branch, ISBN 9788120603646 .
Sōma, Mitsuru; et al. (25. 10. 2004), „Units of Time in Ancient China and Japan”, Publications of the Astronomical Society of Japan, Vol. 56, No. 5, 56 (5), Tokyo: ASJ, стр. 887—904, doi:10.1093/pasj/56.5.887 .
Steele, J.M. (2000), Observations and Predications of Eclipse Times by Early Astronomers, Amsterdam: Kluwer Academic Publications .
Stephenson, F. Richard (1997), Historical Eclipses and Earth's Rotation, Cambridge: Cambridge University Press .
Stephenson, F. Richard; et al. (2002), Historical Supernovae and Their Remnants, Oxford: Oxford University Press, ISBN 978-0-19-850766-6 .
Thongprasert, Chamnong (1985), „ทุ่ม-โมง-นาฬิกา [Thum-Mong-Nalika]”, ภาษาไทยไขขาน [Thai Unlocked], Bangkok: Prae Pitaya Press, Архивирано из оригинала 07. 06. 2010. г., Приступљено 30. 03. 2022 .
Wall, J. Charles (1912), Porches & Fonts, London: Wells, Gardner, Darton & Co.
Wilkinson, Richard H. (2003), The Complete Gods and Goddesses of Ancient Egypt, Singapore: Tien Wah Press for Thames & Hudson .
Gerhard Dohrn-van Rossum (1996). History of the Hour: Clocks and Modern Temporal Orders. University of Chicago Press. ISBN 978-0-226-15510-4.
Christopher Walker (ed.), Astronomy before the Telescope. London: British Museum Press, 1996.
Unit Systems in Electromagnetism Архивирано на сајту Wayback Machine (30. октобар 2020)
MW Keller et al. Metrology Triangle Using a Watt Balance, a Calculable Capacitor, and a Single-Electron Tunneling Device
Barry N. Taylor (Nov—Dec 2011). „"The Current SI Seen From the Perspective of the Proposed New SI"” (PDF). Journal of Research of the National Institute of Standards and Technology. 116 (6): 797—807. Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |date= (помоћ)
B. N. Taylor, Ambler Thompson,. International System of Units (SI). ISBN 1437915582. . National Institute of Standards and Technology 2008 edition, .
Crowder, Stephen; Delker, Collin; Forrest, Eric; Martin, Nevin (30. 11. 2020). Introduction to Statistics in Metrology (на језику: енглески). Springer Nature. ISBN 978-3-030-53329-8.
Atkins, Tony; Escudier, Marcel (2019). A Dictionary of Mechanical Engineering. Oxford University Press. ISBN 9780199587438. OCLC 1110670667.
Chapple, Michael (2014). Dictionary of Physics. Taylor & Francis. ISBN 9781135939267. OCLC 876513059.
Page, Chester H.; Vigoureux, Paul, ур. (20. 5. 1975). The International Bureau of Weights and Measures 1875–1975: NBS Special Publication 420. Washington, D.C.: National Bureau of Standards. стр. 238–244.

Спољашње везе

[1] „What is the origin of hours, minutes and seconds?”. Wisteme. Архивирано из оригинала 24. 3. 2012. г. Приступљено 2011-05-25. „What we now call a minute derives from the first fractional sexagesimal place” .

[2] „Non-SI units accepted for use with the SI, and units based on fundamental constants”. Bureau International de Poids et Mesures. Архивирано из оригинала 2014-11-11. г. Приступљено 2011-05-25.

[al-Biruni-3] Al-Biruni (1879) [1000]. The Chronology of Ancient Nations. Превод: Sachau, C. Edward. стр. 147—149.

[4] R Bacon (2000) [1928]. The Opus Majus of Roger Bacon. BR Belle. University of Pennsylvania Press. table facing page 231. ISBN 978-1-85506-856-8.

[5] Mitman, Carl (1926). „The Story of Timekeeping”. The Scientific Monthly. 22 (5): 424—427. Bibcode:1926SciMo..22..424M. JSTOR 7652.

[6] James Evans (1998), The History and Practice of Ancient Astronomy, Oxford University Press, pp. 95[1]

[7] Liddell, Henry George; Scott, Robert (1883). A Lexicon Abridged from Liddell & Scott's Greek-English Lexicon (20 изд.). Harper & Brothers. стр. 469. Приступљено 12. 4. 2021. „[...] from Homer downwards, the Greeks divided the night into three watches.”

[8] Polybius 9.15

[9] Liddell-Scott-Jones, A Greek-English Lexicon, s.v. ὥρα Α.ΙΙ.2 ὥρα

[nist-10] „A Walk Through Time”. National Institute of Standards and Technology. 12. 8. 2009. Приступљено 2. 4. 2014.

[11] Cabrol, Fernand. "Matins." The Catholic Encyclopedia Vol. 10. New York: Robert Appleton Company, 1911. 6 October 2019 Овај чланак користи текст рада који је у јавном власништву.

[12] Nonnus, Dionysiaca 41.263

[1]

[2]

[3]

[4]

[5]

[6]

[7]

[8]

[9]

[10]

[11]

[12]