Еволуција човека

Еволуција човека је мултидисциплинарно поље научног истраживања које настоји да схвати и опише порекло и развој људског рода. Еволуција човека обухвата и друге значајне научне дисциплине као што су антропологија и генетика човека. Термин човек, у контексту еволуције човека, односи се на род Homo, али проучавање еволуције човека обично обухвата и човекове претке хоминиде (што је израз за биолошку фамилију Hominidae), као на пример аустралопитекуса (род Australopithecus).

Палеоантропологија

Каже се да модерна палеоантропологија почиње од открића неандерталца и доказа о постојању других „пећинских људи“ током 19. века. Идеја да су људи слични неким великим мајмунима била је већ неко време у оптицају, али идеја о биолошкој еволуцији врста није била званично разматрана све док Чарлс Дарвин није објавио Порекло врста 1859. године. С обзиром на то, да у својој првој књизи о еволуцији није дотицао питање еволуције човека ("порекло човека и његов развој ће бити накнадно објашњени“ било је све што је Дарвин написао о томе), његовим савременицима је било јасно о чему се ради. Томас Хаксли и Ричард Овен су расправљали о еволуцији човека, а Дарвин је ускоро објавио књигу о том питању насловљену као Настанак човека, која ускоро постаје добро познат, али и прилично контроверзан приказ његове теорије. Чак су и многе првобитне Дарвинове присталице (као нпр. Алфред Расел Волас и Чарлс Лајел) одбациле идеју о томе да би људска бића могла развити скоро неограничене менталне способности и морални кодекс само путем природне селекције.

Још од времена Линеа сматрало се, на основу морфолошке сличности, да су велики мајмуни човеку најсродније животиње. У 19. веку сматрало се да су гориле и шимпанзе наши најближи живи рођаци те се, на основу чињеница да су живели у Африци, претпостављало да ће се и фосили човековог претка сигурно пронаћи у Африци и да и афрички мајмун и човек имају заједничког претка.

Међутим, до двадесетих година 20. века нису, осим неандерталца, пронађени никакви други фосили човека. Године 1925. Рејмонд Дарт описује „афричког аустралопитека“ (Australopithecus africanus). Био је то примерак врсте знан као дете из Тонга, дете аустралопитека пронађено у Тонгу, Јужна Африка. Радило се о врло добро очуваним остацима лобање и мождане овојнице. Иако је мозак био мален (410 кубних цм), био је, за разлику од мозга горила и шимпанзи, округао попут мозга данашњег човека. Такође, на фосилу су пронађени кратки очњаци, док је положај foramen magnumа (отвора на бази лобање) био доказ бипедализма (кретања на две ноге). Сви ови докази су навели Дарта на закључак да је „дете из Тонга“ двоножни човеков предак, односно, прелазни облик од „мајмуна“ ка човеку. Требало је да протекне двадесетак година да би се Дартове тврдње почеле узимати озбиљно у научним круговима, а ускоро су уследила открића многих сличних фосила. У то време преовлађивало је мишљење да се велики мозак развио пре способности кретања на две ноге (бипедализма). Сматрало се, аналогно данашњем човеку, да је интелигенција предуслов за бипедализам.

Данас се сматра да је аустралопитек директни предак рода Homo, коме припада човек. И аустралопитек и „хомо“ припадају породици хоминида, међутим, новији подаци доводе у сумњу мишљење да је A. africanus директан предак данашњег човека. За аустралопитеке се у почетку мислило да су у подједнаком броју били и крхке и снажне телесне грађе. Варијетет аустралопитека снажне телесне грађе је ускоро класификован као парантропус. (Тај термин је коришћен у тридесетим годинама двадесетог века када је овај варијетет први пут описан. Шездесетих година тај се варијетет поново почео означавати као аустралопитек, док се у последње време поново класификује као засебан род).

Пре рода Homo

• Најстарији хоминиди
  • Egyptopithecus
  • Sahelanthropus tchadensis
  • Orrorin tugenensis
  • Ardipithecus ramidus
• Род аустралопитекус Australopithecus
  • A. anamensis
  • A. afarensis
  • A. africanus
  • A. garhi
• Род Парантропус Paranthropus
  • P. aethiopicus
  • P. boisei
  • P. robustus

Род Homo

У савременој таксономији, Homo sapiens је једина преживела врста рода Homo. Све савремене студије о пореклу врсте Homo sapiens углавном показују да су постојале и друге врсте истог рода, али да су све изумрле. Док би неке од ових врста могле бити и директни преци савременог човека, многе од њих су вероватно наши „рођаци“ који су се у одређеном тренутку еволуционе историје одвојили од филогенетичке линије која води ка нама. Још увек не постоји слагање о томе које би од ових група требало убројати у посебне врсте, а које у подврсте. Један од разлога неслагања је мањкавост пронађених фосила, а други - врло фине дистинкције које се користе за разликовање врста у роду Homo .

Homo је латинска реч за „особу“, а први пут као назив биолошког рода човек ју је употребио Лине у свом класификационом систему.

Homo habilis

Живео је од пре 2,4 милиона година па до пре 1,5 милиона година. H. habilis, прва врста рода Homo, развио се пре 2,5 - 2 милиона година у јужној и источној Африци у касном плиоцену или раном плеистоцену када се одвојио од аустралопитека. H. habilis је имао мање кутњаке и већи мозак од аустралопитека и правио је оруђе од камена а можда и од животињских костију.

Homo Habilis је оштрим каменом могао да разбије орахову љуску или корњачин оклоп, да отвори шкољку или да убије глодара, али не и да лови веће животиње. Зато се у главном хранио биљкама и јестивим плодовима, пужевима и скакавцима или остацима угинулих животиња. Стално је био у покрету трагајући за храном. Није имао станиште, а у случају непогоде склањао се под природне заклоне, као што су надстрешнице од стења или је сам правио заклоне од грања. У пећине није улазио јер су их насељавали јачи од њега - пећински лав, сабљасти тигар и други месождери.

Homo Habilis је користио ватру за грејање и одбрану од животиња, али само ако би је нашао у природи. Правио је огњишта и трудио се да је сачува пошто сам није умео да је „произведе“. Кретао се у групама, чија је величина зависила од расположиве хране. Прве људске заједнице састојале су се вероватно од 15 до 20 чланова. У заједницама Homo Habilisa, хордама, је као и код многих животиња, важило право јачег; вођа је увек био најснажнији мушкарац.

Homo erectus

Живео пре око 1,8 милиона година (рачунајући и ергастера) или пре 1,25 милиона година (не рачунајући ергастера) па све до пре 0,07 милиона година. У раном плеистоцену, пре 1,5 до 1 милион година, у Африци, Азији и Европи, код дотадашњих представника врсте Homo habilis дошло је до повећања мозга те је почео израђивати сложеније камено оруђе; ове, као и неке друге разлике биле су довољне антрополозима да га класификују као нову врсту H. erectus. Најпознатији примерак H. erectus је пекиншки човек; остали примерци пронађени су у Индонезији (јавански човек) и на неким локацијама у Африци и Европи.

Homo ergaster

Живео од пре 1,8 милиона година па до пре 1,25 милиона година. Такође познат и као Homo erectus ergaster.

Homo heidelbergensis

Познат и као (хајделбершки човек). Живео од пре 500.000 година па до пре 300.000 година. Други називи: Homo sapiens heidelbergensis и Homo sapiens palaeohungaricus.

Homo sapiens idaltu

Живео пре око 160.000 година и сматра се за подврсту. Најстарији савремени човек познате анатомије.

Homo floresiensis

Живео пре 12.000 година (објављено 2004). Због ниског раста знан и као хобит.

Homo neanderthalensis

Живео од пре 250.000 година па до пре 30.000 година. Познат и као Homo sapiens neanderthalensis. Још увек трају расправе о томе да ли "неандерталац" спада у посебну врсту, H. neanderthalensis, или у подврсту H. sapiens. Док дебате и даље траје, најновије прелиминарне анализе митохондријске ДНК и ДНК из Y хромозома показују да нема генетичке повезаности између врста H. neanderthalensis и H. sapiens, те их, стога, треба сматрати двема засебним врстама. Године 1997. др Марк Стоункинг, тада професор антропологије на универзитету Пен Стејт, констатује: „Ови резултати [на основу митохондријске ДНК из кости неандерталца] показују да неандерталци нису пренели митохондријску ДНК данашњем човеку; неандерталци нису наши преци“. Наредна испитивања ДНК неандерталца из други извора потврдила су ове налазе. Мора се, међутим, нагласити да је у истраживању био небалансиран узорак - коришћено је много мање ДНК неандерталца него савременог човека.

Homo sapiens

Ова врста живи на планети Земљи од пре око 200.000 година па до данас. Средином периода који обухвата време од пре 400.000 година и друго међуледено доба средњег плеистоцена, (отприлике пре 250.000 година), нагло се убрзао развој мозга и вештина израде каменог оруђа, чиме су били створени услови за прелаз од H. erectus ка савременом човеку. Неки налази сугеришу да је H. erectus мигрирао из Африке, а да се затим H. sapiens развио од H. erectus у Африци. (Слаби су докази да се овај еволуциони скок догодио на неком другом месту). Новији докази такође не искључују ни могућност мултирегионалног настанка врсте. Ово је једна од „врућих тема“ у палеоантропологији. "Sapiens" значи „паметан“ или „разуман“.

Додатне напомене

Порекло човека често је предмет жучних политичких и верских расправа. Види: креационизам.

Класификација човека и његових сродника значајно се мењала током времена. Види: историја таксономије хуманида.

Спекулације о даљој еволуцији човека често се користе у научној фантастици. У неким случајевима се замишља чисти дух као крајња тачка еволуције, а понекад даље повећање броја људских врста с обзиром на заузимање одређених еколошких станишта.

Еволуција човека достигла је интересантну тачку. Човеково рационално разумевање његовог физичког окружења и његово умеће примене научних сазнања дају му неслућене могућности за прилагођавање околине његовим жељама и потребама (нпр. пољопривреда). Многи верују да ове способности умањују или чак спречавају деловање неких механизама за које се, теоретски, верује да узрокују еволуцију. Свакако, ради се о прилично поједностављеном становишту. Истина је да се борби за опстанак (у односу на сазревање) у индустријализованим друштвима даје много већи значај у технолошком и социолошком смислу, чиме се смањује утицај селекционих фактора који су постојали у ранијим окружењима, али, исто тако, опстанак није једини критеријум селекције тако да фактори као што су успешност репродукције (тј. полна еволуција) још увек варирају услед мноштва могућих разлога.

Остали фактори, као што је компактност људске популације, такође имају тренд да спрече деловање механизама као што је кладогенеза (еволуционо гранање), редукујући биодиверзитет, но, међутим, остали механизми као нпр. генетичке промене те смањење броја селекционих фактора могу довести до анагенезе(директне еволуције). Многе од природних промена по свој прилици ће имати обележја прилагођавања са негативним предзнаком (нпр.миопија постаје све уобичајенија појава захваљујући мањем броју селекционих притисака за бољим видом) али, овде се ради о типично људској дефиницији промене која је заснована на постављеним циљевима и вредносним системима.

Напретком науке и технологије сасвим је могуће да ће људска врста бити способна не само да свесно прилагођава околину својим сопственим потребама него да исто тако прилагођава сам генетички материјал. Овакав нови начин 'контролисане еволуције' могао би ублажити последице нестајања природних механизама еволуције. Штавише, човечанство би могло одбацити биолошке механизме трансхуманизам у замену за потпуно артифицијелне системе. Међутим, последице ранијих покушаја неконтролисаног мењања генетичке структуре (као што су амерички еугенички програми са почетка 20. века или исто такви програми нацистичке Немачке) доводе све приче о „побољшању“ у контроверзан и прилично неугодан контекст.

Види још

• теорије о пореклу човека
• археогенетика
• еволуциона медицина
• FOXP2
• Homo neanderthalensis
• мултирегионално порекло
• хипотезе о јединственом пореклу
• физичка антропологија

Литература

• Aiello, Leslie; Dean, Christopher (1990). An Introduction to Human Evolutionary Anatomy. London; San Diego: Elsevier Academic Press. ISBN 978-0-12-045591-1. LCCN 95185095. OCLC 33408268. 
• American Heritage Dictionaries (2006). More Word Histories and Mysteries: From Aardvark to Zombie. Boston, MA: Houghton Mifflin. ISBN 978-0-618-71681-4. LCCN 2006020835. OCLC 70199867. 
• Bogin, Barry (1997). „The Evolution of Human Nutrition”. Ур.: Romanucci-Ross, Lola; Moerman, Daniel E.; Tancredi, Laurence R. The Anthropology of Medicine: From Culture to Method (3rd изд.). Westport, CT: Bergin & Garvey. ISBN 978-0-89789-516-3. LCCN 96053993. OCLC 36165190. 
• Bown, Thomas M.; Rose, Kenneth D. (1987). Patterns of Dental Evolution in Early Eocene Anaptomorphine Primates (Omomyidae) From the Bighorn Basin, Wyoming (PDF). Memoir (Paleontological Society). 23. Tulsa, OK: Paleontological Society. OCLC 16997265. 
• Boyd, Robert; Silk, Joan B. (2003). How Humans Evolved (3rd изд.). New York: W.W. Norton & Company. ISBN 978-0-393-97854-4. LCCN 2002075336. OCLC 49959461. 
• Brues, Alice M.; Snow, Clyde C. (1965). „Physical Anthropology”. Ур.: Siegel, Bernard J. Biennial Review of Anthropology 1965. Biennial Review of Anthropology. 4. Stanford, CA: Stanford University Press. ISBN 978-0-8047-1746-5. ISSN 0067-8503. LCCN 59012726. OCLC 01532912. 
• Bryson, Bill (2004) [Originally published 2003]. „The Mysterious Biped”. A Short History of Nearly Everything. Toronto: Anchor Canada. ISBN 978-0-385-66004-4. LCCN 2003046006. OCLC 55016591. 
• Cameron, David W. (2004). Hominid Adaptations and Extinctions. Sydney, NSW: UNSW Press. ISBN 978-0-86840-716-6. LCCN 2004353026. OCLC 57077633. 
• Cochran, Gregory; Harpending, Henry (2009). The 10,000 Year Explosion: How Civilization Accelerated Human Evolution. New York: Basic Books. ISBN 978-0-465-00221-4. LCCN 2008036672. OCLC 191926088. 
• Curry, James R. (2008). Children of God: Children of Earth. Bloomington, IN: AuthorHouse. ISBN 978-1-4389-1846-4. OCLC 421466369. 
• Darwin, Charles (1981) [Originally published 1871; London: John Murray]. The Descent of Man, and Selection in Relation to Sex. Introduction by John Tyler Bonner and Robert M. May (Reprint изд.). Princeton, NJ: Princeton University Press. ISBN 978-0-691-02369-4. LCCN 80008679. OCLC 7197127. 
• Dawkins, Richard (2004). The Ancestor's Tale: A Pilgrimage to the Dawn of Evolution. Boston, MA: Houghton Mifflin. ISBN 978-0-618-00583-3. LCCN 2004059864. OCLC 56617123. 
• DeSalle, Rob; Tattersall, Ian (2008). Human Origins: What Bones and Genomes Tell Us About Ourselves. Texas A&M University Anthropology Series. 13 (1st изд.). College Station, TX: Texas A&M University Press. ISBN 978-1-58544-567-7. OCLC 144520427. 
• Diamond, Jared (1999). Guns, Germs, and Steel: The Fates of Human Societies. New York: W.W. Norton & Company. ISBN 978-0-393-31755-8. LCCN 2005284124. OCLC 35792200. 
• Freeman, Scott; Herron, Jon C. (2007). Evolutionary Analysis (4th изд.). Upper Saddle River, NJ: Pearson Prentice Hall. ISBN 978-0-13-227584-2. LCCN 2006034384. OCLC 73502978. 
• Galinon-Melenec, Béatrice (2015). „From "Traces" and "Human Trace" to "Human–Trace Paradigm"”. Ур.: Parrend, Pierre; Bourgine, Paul; Collet, Pierre. First Complex systems Digital Campus World E-Conference. Tempe, Arizona: Springer. 
• Johanson, Donald; Edey, Maitland (1981). Lucy, the Beginnings of Humankind. St Albans: Granada. ISBN 978-0-586-08437-3. 
• Montgomery, William M. (1988) [Originally published 1974]. „Germany”. Ур.: Glick, Thomas F. The Comparative Reception of Darwinism. Chicago, Illinois: University of Chicago Press. ISBN 978-0-226-29977-8. LCCN 87035814. OCLC 17328115.  "The Conference on the Comparative Reception of Darwinism was held in Austin, Texas, on April 22 and 23, 1972, under the joint sponsorship of the American Council of Learned Societies and the University of Texas at Austin"
• Kondo, Shiro, ур. (1985). Primate Morphophysiology, Locomotor Analyses, and Human Bipedalism. American Journal of Physical Anthropology. 70. Tokyo: University of Tokyo Press. стр. 278—279. ISBN 978-4-13-066093-8. LCCN 85173489. OCLC 12352830. doi:10.1002/ajpa.1330700214. 
• Leakey, Richard E. (1994). The Origin of Humankind. Science Masters Series. New York: Basic Books. ISBN 978-0-465-03135-1. LCCN 94003617. OCLC 30739453. 
• M'charek, Amade (2005). The Human Genome Diversity Project: An Ethnography of Scientific Practice. Cambridge Studies in Society and the Life Sciences. Cambridge; New York: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-83222-9. LCCN 2004052648. OCLC 55600894. 
• Martin, Robert D. (2001). „Primates, Evolution of”. Ур.: Smelser, Neil J.; Baltes, Paul B. International Encyclopedia of the Social & Behavioral Sciences. International Encyclopedia of the Social & Behavioral Sciences (1st изд.). Amsterdam; New York: Elsevier. стр. 12032—12038. ISBN 978-0-08-043076-8. LCCN 2001044791. OCLC 47869490. doi:10.1016/B0-08-043076-7/03083-7. 
• Maxwell, Mary (1984). Human Evolution: A Philosophical Anthropology. New York: Columbia University Press. ISBN 978-0-231-05946-6. LCCN 83024005. OCLC 10163036. 
• McHenry, Henry M. (2009). „Human Evolution”. Ур.: Ruse, Michael; Travis, Joseph. Evolution: The First Four Billion Years. Foreword by Edward O. Wilson. Cambridge, Massachusetts: Belknap Press of Harvard University Press. ISBN 978-0-674-03175-3. LCCN 2008030270. OCLC 225874308. 
• Ramachandran, Sohini; Hua Tang; Gutenkunst, Ryan N.; Bustamante, Carlos D. (2010). „Genetics and Genomics of Human Population Structure”. Ур.: Speicher, Michael R.; Antonarakis, Stylianos E.; Motulsky, Arno G. Vogel and Motulsky's Human Genetics: Problems and Approaches (4th completely rev. изд.). Heidelberg; London; New York: Springer. ISBN 978-3-540-37653-8. LCCN 2009931325. OCLC 549541244. doi:10.1007/978-3-540-37654-5. 
• Robinson, J.T. (2008) [Originally published 1963; Chicago, Illinois: Aldine Transaction]. „Adaptive Radiation in the Australopithecines and the Origin of Man”. Ур.: Howell, F. Clark; Bourlière, François. African Ecology and Human Evolution. New Brunswick, NJ: Transaction Publishers. ISBN 978-0-202-36136-9. LCCN 2007024716. OCLC 144770218. 
• Srivastava, R.P. (2009). Morphology of the Primates and Human Evolution. New Delhi: PHI Learning Private Limited. ISBN 978-81-203-3656-8. OCLC 423293609. 
• Stanford, Craig; Allen, John S.; Antón, Susan C. (2009). Biological Anthropology: The Natural History of Humankind (2nd изд.). Upper Saddle River, NJ: Pearson Prentice Hall. ISBN 978-0-13-601160-6. LCCN 2007052429. OCLC 187548835. 
• Strickberger, Monroe W. (2000). Evolution (3rd изд.). Sudbury, MA: Jones and Bartlett Publishers. ISBN 978-0-7637-1066-8. LCCN 99032072. OCLC 41431683. 
• Stringer, Chris B. (1994) [First published 1992]. „Evolution of Early Humans”. Ур.: Jones, Steve; Martin, Robert D.; Pilbeam, David. The Cambridge Encyclopedia of Human Evolution. Foreword by Richard Dawkins (1st paperback изд.). Cambridge, UK: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-32370-3. LCCN 92018037. OCLC 444512451. 
• Swisher, Carl C., III; Curtis, Garniss H.; Lewin, Roger (2001) [Originally published 2000]. Java Man: How Two Geologists Changed Our Understanding of Human Evolution. Chicago: University of Chicago Press. ISBN 978-0-226-78734-3. LCCN 2001037337. OCLC 48066180. 
• Tishkoff, S.A.; Reed, F.A.; et al. (2009). „The Genetic Structure and History of Africans and African Americans”. Science (објављено 22. 5. 2009). 324 (5930): 1035—1044. Bibcode:2009Sci...324.1035T. PMC 2947357 . PMID 19407144. doi:10.1126/science.1172257. 
• Trent, Ronald J. (2005). Molecular Medicine: An Introductory Text (3rd изд.). Burlington, MA: Elsevier Academic Press. ISBN 978-0-12-699057-7. LCCN 2004028087. OCLC 162577235. 
• Trevathan, Wenda R. (2011) [Originally published 1987; New York: Aldine De Gruyter]. Human Birth: An Evolutionary Perspective. New Brunswick, NJ: Transaction Publishers. ISBN 978-1-4128-1502-4. LCCN 2010038249. OCLC 669122326. 
• Ungar, Peter S.; Teaford, Mark F., ур. (2002). Human Diet: Its Origin and Evolution. Westport, CT: Bergin & Garvey. ISBN 978-0-89789-736-5. LCCN 2001043790. OCLC 537239907. 
• Walker, Alan (2007). „Early Hominin Diets: Overview and Historical Perspectives”. Ур.: Ungar, Peter. Evolution of the Human Diet: The Known, the Unknown, and the Unknowable. Human Evolution Series. Oxford; New York: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-518346-7. LCCN 2005036120. OCLC 132816551. 
• Wallace, David Rains (2004). Beasts of Eden: Walking Whales, Dawn Horses, and Other Enigmas of Mammal Evolution. Berkeley: University of California Press. ISBN 978-0-520-24684-3. LCCN 2003022857. OCLC 53254011. 
• Webster, Donovan (2010). Meeting the Family: One Man's Journey Through His Human Ancestry. Foreword by Spencer Wells. Washington, DC: National Geographic Society. ISBN 978-1-4262-0573-6. LCCN 2009050471. OCLC 429022321. 
• Wood, Bernard A. (2009). „Where Does the Genus Homo Begin, and How Would We Know?”. Ур.: Grine, Frederick E.; Fleagle, John G.; Leakey, Richard E. The First Humans: Origin and Early Evolution of the Genus Homo. Vertebrate Paleobiology and Paleoanthropology. Dordrecht, the Netherlands: Springer Netherlands. стр. 17–28. ISBN 978-1-4020-9979-3. ISSN 1877-9077. LCCN 2009927083. OCLC 310400980. doi:10.1007/978-1-4020-9980-9_3.  "Contributions from the Third Stony Brook Human Evolution Symposium and Workshop October 3–7, 2006."
• Alexander, Richard D. (1990). How Did Humans Evolve? Reflections on the Uniquely Unique Species (PDF). Special Publication. Ann Arbor, MI: Museum of Zoology, University of Michigan. стр. 1—38. LCCN 90623893. OCLC 22860997. Архивирано из оригинала (PDF) 04. 03. 2016. г. Приступљено 25. 07. 2019. 
• Barton, Nicholas H.; Briggs, Derek E.G.; Eisen, Jonathan A.; et al. (2007). Evolution. Cold Spring Harbor, NY: Cold Spring Harbor Laboratory Press. ISBN 978-0-87969-684-9. LCCN 2007010767. OCLC 86090399. 
• Enard, Wolfgang; Przeworski, Molly; Fisher, Simon E.; et al. (22. 8. 2002). „Molecular evolution of FOXP2, a gene involved in speech and language”. Nature. 418 (6900): 869—872. Bibcode:2002Natur.418..869E. ISSN 0028-0836. PMID 12192408. doi:10.1038/nature01025. 
• Flinn, Mark V.; Geary, David C.; Ward, Carol V. (јануар 2005). „Ecological dominance, social competition, and coalitionary arms races: Why humans evolved extraordinary intelligence” (PDF). Evolution and Human Behavior. 26 (1): 10—46. ISSN 1090-5138. doi:10.1016/j.evolhumbehav.2004.08.005. Архивирано из оригинала (PDF) 04. 06. 2007. г. Приступљено 5. 5. 2015. 
• Gibbons, Ann (2006). The First Human: The Race to Discover our Earliest Ancestors (1st изд.). New York: Doubleday. ISBN 978-0-385-51226-8. LCCN 2005053780. OCLC 61652817. 
• Hartwig, Walter C., ур. (2002). The Primate Fossil Record. Cambridge Studies in Biological and Evolutionary Anthropology. 33. Cambridge; New York: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-66315-1. LCCN 2001037847. OCLC 47254191. 
• Heizmann, Elmar P.J.; Begun, David R. (новембар 2001). „The oldest Eurasian hominoid”. Journal of Human Evolution. 41 (5): 463—481. ISSN 0047-2484. PMID 11681862. doi:10.1006/jhev.2001.0495. 
• Hill, Andrew; Ward, Steven (1988). „Origin of the hominidae: The record of African large hominoid evolution between 14 my and 4 my”. American Journal of Physical Anthropology. 31 (59): 49—83. ISSN 0002-9483. doi:10.1002/ajpa.1330310505. 
• Hoagland, Hudson (1964). „Science and the New Humanism”. Science. 143 (3602): 111—114. Bibcode:1964Sci...143..111H. PMID 17781189. doi:10.1126/science.143.3602.111. 
• Ijdo, Jacob W.; Baldini, Antonio; Ward, David C.; et al. (15. 10. 1991). „Origin of human chromosome 2: An ancestral telomere-telomere fusion” (PDF). Proc. Natl. Acad. Sci. U.S.A. 88 (20): 9051—9055. Bibcode:1991PNAS...88.9051I. ISSN 0027-8424. PMC 52649 . PMID 1924367. doi:10.1073/pnas.88.20.9051. Приступљено 5. 5. 2015.  – two ancestral ape chromosomes fused to give rise to human chromosome 2
• Johanson, Donald; Wong, Kate (2010). Lucy's Legacy: The Quest for Human Origins. New York: Three Rivers Press. ISBN 978-0-307-39640-2. LCCN 2010483830. OCLC 419801728. 
• Jones, Steve; Martin, Robert D.; Pilbeam, David, ур. (1994) [First published 1992]. The Cambridge Encyclopedia of Human Evolution. Foreword by Richard Dawkins (1st paperback изд.). Cambridge, UK: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-32370-3. LCCN 92018037. OCLC 444512451.  (Note: this book contains very useful, information dense chapters on primate evolution in general, and human evolution in particular, including fossil history).
• Leakey, Richard E.; Lewin, Roger (1992). Origins Reconsidered: In Search of What Makes us Human. New York: Doubleday. ISBN 978-0-385-41264-3. LCCN 92006661. OCLC 25373161. 
• Lewin, Roger (1997). Bones of Contention: Controversies in the Search for Human Origins (2nd изд.). Chicago, Illinois: University of Chicago Press. ISBN 978-0-226-47651-3. LCCN 97000972. OCLC 36181117. 
• Morwood, Mike; van Oosterzee, Penny (2007). A New Human: The Startling Discovery and Strange Story of the 'Hobbits' of Flores, Indonesia (1st Smithsonian Books изд.). New York: Smithsonian Books/HarperCollins. ISBN 978-0-06-089908-0. LCCN 2006052267. OCLC 76481584. 
• Oppenheimer, Stephen (2003). Out of Eden: The Peopling of the World. london: Constable & Robinson. ISBN 978-1-84119-697-8. LCCN 2005482222. OCLC 52195607. 
• Ovchinnikov, Igor V.; Götherström, Anders; Romanova, Galina P.; et al. (30. 3. 2000). „Molecular analysis of Neanderthal DNA from the Northern Caucasus”. Nature. 404 (6777): 490—493. ISSN 0028-0836. PMID 10761915. doi:10.1038/35006625. 
• Roberts, Alice M. (2009). The Incredible Human Journey: The Story of How We Colonised the Planet. London: Bloomsbury Publishing. ISBN 978-0-7475-9839-8. OCLC 310156315. 
• Shreeve, James (1995). The Neandertal Enigma: Solving the Mystery of Modern Human Origins. New York: Morrow. ISBN 978-0-688-09407-2. LCCN 95006337. OCLC 32088673. 
• Stringer, Chris B. (2011). The Origin of Our Species. London: Allen Lane. ISBN 978-1-84614-140-9. LCCN 2011489742. OCLC 689522193. 
• Stringer, Chris B.; Andrews, Peter (2005). The Complete World of Human Evolution. London; New York: Thames & Hudson. ISBN 978-0-500-05132-0. LCCN 2004110563. OCLC 224377190. 
• Stringer, Christopher; McKie, Robin (1997). African Exodus: The Origins of Modern Humanity (1st American изд.). New York: Henry Holt and Company. ISBN 978-0-8050-2759-4. LCCN 96037718. OCLC 36001167. 
• Tattersall, Ian (2008). The Fossil Trail: How We Know What We Think We Know About Human Evolution (2nd изд.). New York: Oxford University. ISBN 978-0195367669. LCCN 2008013654. OCLC 218188644. 
• van Oosterzee, Penny (1999). Dragon Bones: The Story of Peking Man. St Leonards, New South Wales: Allen & Unwin. ISBN 978-1-86508-123-6. LCCN 00300421. OCLC 45853997. 
• Wade, Nicholas (2006). Before the Dawn: Recovering the Lost History of Our Ancestors. New York: Penguin Press. ISBN 978-1-59420-079-3. LCCN 2005055293. OCLC 62282400. 
• Walker, Alan; Shipman, Pat (1996). The Wisdom of the Bones: In Search of Human Origins. London: Weidenfeld & Nicolson. ISBN 978-0-297-81670-6. OCLC 35202130. 
• Weiss, Mark L.; Mann, Alan E. (1985). Human Biology and Behavior: An Anthropological Perspective (4th изд.). Boston: Little Brown. ISBN 978-0-316-92894-6. LCCN 85000158. OCLC 11726796.  (Note: this book contains very accessible descriptions of human and non-human primates, their evolution, and fossil history).
• Wells, Spencer (2003) [Originally published 2002; Princeton, NJ: Princeton University Press]. The Journey of Man: A Genetic Odyssey (Random House trade paperback изд.). New York: Random House Trade Paperbacks. ISBN 978-0-8129-7146-0. LCCN 2003066679. OCLC 53287806. 

Спољашње везе

• Повезаности Хомо сапијенса
• Хоминидне врсте
• ДНК показује да неандерталци нису били наши преци Архивирано на сајту Wayback Machine (25. октобар 2005)
• Неандерталци на „суђењу"
• Постање човека
• Дрво живота
• FOXP2 и еволуција језика
• ДНК показује да неандерталци нису били наши преци Архивирано на сајту Wayback Machine (25. октобар 2005)