Википедија

Дебар

Дебар је насеље у Северној Македонији

Дебар (мкд. Дебар, алб. Dibra) је град у Северној Македонији, у западном делу државе. Дебар је седиште истоимене општине Дебар, као и средиште историјске области Дебар.

Дебар
мкд. Дебар
Поглед на Дебар
Застава
Застава
Грб
Грб
Административни подаци
ДржаваСеверна Македонија
ОпштинаДебар
Становништво
 — 2002.14.561
Географске карактеристике
Координате41° 31′ 20″ С; 20° 31′ 38″ И / 41.52234° С; 20.52725° И / 41.52234; 20.52725
Временска зонаUTC+1 (CET), лети UTC+2 (CEST)
Апс. висина670 m
Дебар на карти Северне Македоније
Дебар
Дебар
Дебар на карти Северне Македоније
Остали подаци
Поштански број1250
Позивни број(+389) 45
Регистарска ознакаDB
Веб-сајтwww.dibra.gov.mk

Географија

уреди

Град Дебар је смештено у западном делу Северне Македоније, близу државне границе са Албанијом — 5 km западно од града. Од најближег већег града, Тетова, град је удаљен 67 km северно, а од главног града Скопља 131 km југозападно.

Рељеф: Дебар се средиште истоимене историјске области Дебар. Насеље је положено у тзв. Дебарској котлини, на приближно 670 метара надморске висине. Јужно од града се издиже планина Стогово, југозападно планина Јабланица, а северно и источно Дешат. Западно се пружа поље.

Клима у Дебру, и поред знатне надморске висине, није планинска, већ је пре блажа, жупна клима.

Воде: Поред Дебра протиче река Црни Дрим, који је у овом делу преграђен и ту је образовано велико Дебарско језеро. Како се близу града налазило ушће речице Радике у Црни Дрим, то је у овом делу језеро веома широко. Његова северна страна је данас кеј на јужном ободу града.

Историја

уреди

Подручје Дебра је било насељено још од праисторије. Први писан документ у коме се спомиње Дебар је Птолемејева мапа, направљена средином 2. век п. н. е. у којој се назива Deborus.

Значајније насеље на овом месту се јавља тек у време Византије, у 11. веку. У касном средњем веку у Дебру је било седиште епархије.

Назив Дебар за главно место овог краја, Горњег Дебра, потиче тек из 18-19. века. Раније се ту налазило насеље под именом Раховник (Орховник, Оровник, Ороник). У османском попису вилајета Горњи Дебар 1466/67. налазимо 61 село (од тога 16 пустих) са 429 кућа и приближно 2000 људи. Раховник има 54 куће. По етничком саставу турски пописивачи су забележили највише Срба, потом Словена, али и доста Арбанаса и Влаха. Сто година касније, на попису из 1582, Раховник има чак 336 кућа, од чега 131 муслиманску.[1]

Током османског раздобља Дебар се развија у трговачко средиште краја. У ово време насеље добија мешовит етнички карактер, са две главне скупине: муслиманских Албанаца и православних Словена. У ово време цео крај је био познат по дрводељама. Посебно је између 17. века и 19. века дебарска дрворезбарија била веома развијена.

Године 1903. у Дебру или "Дибру" има 15.500 становника. Од тога су Словени 5500, Арнаути 10.500 и Цигани 500 људи.[2]

Године 1912. Дебар се са околином припаја Краљевини Србији, касније Југославији. Остао је Дебар на граници, која је лоше повучена, тако да су му већина припадајућих села остала у Албанији. Због тога је град изгубио полет и значај. Припијен уз планину, одсечен од ранијих извора, без добрих и сигурних саобраћајних веза са Скопљем, Охридом и Битољем. Почиње да се у међуратном добу расељава становништво; прво су отишле старе богате беговске породице. Од грађевина среће се црква (која је претходно била џамија), стара сахат-кула (без сата), један хотел...[3] Број становника 1939. је износио 5.500, тј. једну трећину броја од пре ослобођења.[4]

Од 1991. године град је у саставу Северне Македоније.

Срби у Дебру

уреди

Године 1221. Св. Сава је у Дебру у цркви Св. Николе, установио епископију.[5] То негирају Иван Јастребов и Иларион Руварац, а тога става се одрекао и Нићифор Дучић.[6]. Јастребов сматра да је могући центар овог владичанства био у селу Пишкопеја.

Између 1868-1874. године (или од 1866)[7] у Дебру су радиле српска мушка и женска основна школа.[8] Учитељ главни је био Петар Максимовић, родом из Босне. Завршио је Богословију у Београду, а у Дебар га је довео Коста Шуменковић трговац. Максимовић је ту остао до 1873. године, до времена када су Шуменковић и владика Партеније, намеравали да оснују у Дебру, нижу гимназију. Дошао је тада у Дебар учитељ Станко Лазаревић, до тада учитељ у селу Боровцу.[9]

Иван Јастребов наводи да је једно време и у Дебру био учитељ Цветко Поповић којег оптужује за историјске кривотворине. Јастребов је писао је и о Дебарској епископији коју, могуће смешта у селу Пишкопеја.[10]

Дебарски митрополит Козма је био 1885. године председник српске Црквене општине у Кичеву. Прешао је под бугарску Егзархију, када је откривена неправилност неких рачуна манастира Пречисте код Кичева. Срби у Дебру су набављали младе писмене Србе да раде као момци по дућанима и прикривено уче њихову децу српском језику.[11] По Гопчевићу у Дебру је било 1892. године око 12.000 становника, од којих је 1000 Срба Хришћана, 4000 Срба Мухамеданаца, 3000 поарбашених Срба и 4000 Арбанаса. Поарбашени Срби не говоре више српски језик. Срби муслимани говоре и српски и арбанашки. Ту се налази велики пазар, а највеће шатре су оружичара и кујунџија.[12] Српску школу "Дом науке" у Солуну је 1897. године похађало девет ученика из Дебра.[13]

Дебарска Српска школа је поново почела да ради од 12. фебруара 1906. године. Уписало се мало ученика јер је иста "прекасно отворена".[14] Постављени су нови учитељи у Дебру крајем 1913. године Драгомир Ђоковић и Тодор Димитријевић. Дошла је 1914. године за учитељицу у Дебар, Јелена Кузмановић из Доњег Милановца и учитељ Милета Живковић.

У српској књижарници у Дебру 1903. године продавао се за један грош, српски календар "Голуб", штампан у Цариграду.[15] Срби у Дебру су 1910. године основали месну штедионицу.[16]

Становништво

уреди
 
Поглед на Дебар са језера

Дебар је више векова мешовито насеље. Данас ту живе: Македонци, Албанци, Турци, Македонци-муслимани, Роми.

Према попису из 2002. године, град Дебар је имао 14.561 становника, следећег националног састава:

Попис 2002.‍
Албанци
  
 10.768 73,95%
Турци
  
 1.415 9,71%
Роми
  
 1.079 7,41%
Македонци
  
 1.054 7,23%
Срби
  
 22 0,15%
Власи
  
 2 0,01%
Бошњаци
  
 2 0,01%
остали
  
 219 1,50%
укупно: 14,561

Већинска вероисповест је ислам (94%), а мањинска православље (5%). Православно становништво је раније било присутније, па је крајем 19. века чинило 1/3 становништва.

Збирка слика

уреди
  •  
    Поглед на Дебар и Дебарско језеро
  •  
    Православна Црква Св. Петке
  •  
    Детаљ из средишта Дебра
  •  
    Споменик НОБ-у

Види још

уреди

Референце

уреди
  1. ^ G. Palikruševa, A. Stojanovski, Debarska oblast u šezdesetim godinama XV veka (na osnovu jednog savremenog turskog izvora), Simpoziumi per Skenderbeun. Simpozijum o Skenderbegu (9-12 maj 1968), Priština, 187-189 https://www.scribd.com/doc/248578919/Debarska-Oblast
  2. ^ "Дело", Београд 1903. године
  3. ^ "Политика", Београд 2. јул 1924. године
  4. ^ "Време", 7. јун 1939
  5. ^ "Дело", Београд 1894. године
  6. ^ Јастребов, Иван (2018). Стара Србија и Албанија, pp. 271., 280. Београд: Службени гласник. 
  7. ^ "Цариградски гласник", Цариград 1904. године
  8. ^ "Дело", Београд 1899. године
  9. ^ "Браство", Београд 1940. године
  10. ^ Јастребов, Иван (2018). Стара Србија и Албанија, pp. 262., 270., 279., 291. Београд: Службени гласник. 
  11. ^ "Велика Србија", Солун 1916. године
  12. ^ "Стражилово", Нови Сад 1892. године
  13. ^ "Просветни гласник", Београд 1897. године
  14. ^ "Цариградски гласник", Цариград 1906. године
  15. ^ "Мале новине", Београд 1903. године
  16. ^ "Српско коло", Загреб 1910. године

Спољашње везе

уреди
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Дебар&oldid=27905876”