Википедија

Ана Павлова

Ана Матвејевна Павлова (рус. А́нна Матве́евна Па́влова), такође позната као Ана Павловна Павлова[2] (рус. А́нна Па́вловна Па́влова), 31. јануар/12. фебруар 1881 — 23. јануар 1931) је била врхунска руска играчица класичног балета.[3] Павлова је најпознатија по стварању улоге Умирућег лабуда и, са сопственом компанијом, постала је прва балерина која је обишла свет, укључујући наступе у Јужној Америци, Индији и Аустралији.[4]

Ана Павлова
Ана Павлова као Жизела
Датум рођења(1881-02-12)12. фебруар 1881.
Место рођењаСанкт Петербург, Руска Империја
Датум смрти23. јануар 1931.(1931-01-23) (49 год.)
Место смртиХаг, Холандија
Држављанство Руска Империја
Занимањебалерина
СупружникВиктор Данре (в. 1914)[1]

Биографија

уреди
 
Ана Павлова као Лабуд

Ана Павлова се учила балету у родном Санкт Петербургу, где се 1899. године прикључила ансамблу Маријинског театра. Играла је улоге у балетима Крцко орашчић, Рејмонда, Жизела, Бајадера, Шопенијада и Египатске ноћи, између осталих.

Гостовања током 1908. године учинила су Павлову познату широм Европе. Када је Сергеј Дјагиљев 1909. године основао „Руски балет“ (Les Ballets Russes) у Паризу, главне улоге у њему су играли Вацлав Фомич Нижински и Ана Павлова. Ова трупа је била једна од најпознатијих и најуспешнијих балетских трупа свога времена.

Од 1910. године стално се настанила у Лондону. Сопствену трупу је оформила 1911. године и са њоме гостовала на свим континентима.

Умрла је од запаљења плућне марамице 23. јануара 1931. године, током своје опроштајне турнеје, и пар дана пре свога 50. рођендана, у Хагу. Урна са њеним пепелом је била положена на гробље у Лондону, а 2001. године је премештена у Москву сходно Анином завештању.

Младост

уреди

Ана Матвејевна Павлова је рођена у болници Преображенског пука у Санкт Петербургу где је служио њен отац Матвеј Павлович Павлов.[5] Неки извори наводе да су се њени родитељи венчали непосредно пре њеног рођења, други — годинама касније. Њена мајка, Љубов Фјодоровна Павлова, потицала је од сељака и неко време је радила као праља у кући руско-јеврејског банкара Лазара Пољакова. Када је Ана постала славна, Пољаковљев син Владимир је тврдио да је она ванбрачна ћерка његовог оца; други су спекулисали да је сам Матвеј Павлов наводно дошао од кримских караја (постоји чак и споменик подигнут у једној од кенеса у Јевпаторији посвећен Павловој), али обе легенде не налазе историјски доказ.[6][7] Ана Матвејевна је променила своје патрониме у Павловна када је почела да наступа на сцени.[8]

 
Ученици Царске балетске школе, Санкт Петербург, у Un conte de fées Маријуса Петипа. Десетогодишња А Павлова (клечи лево, држи кавез за птице) појавила се у свом првом балетском наступу. 1891. године.

Павлова је била недоношче, редовно се осећала болесном и убрзо је послата у село Лигово где ју је чувала бака.[7] У Павловој је страст за балетском уметношћу узела маха када ју је мајка одвела на представу Успавана лепотица Маријуса Петипа у Царском Маријинском театру. Раскошан спектакл оставио је утисак на Павлову. Када је имала девет година, мајка ју је одвела на аудицију за реномирану Империјалну балетску школу. Због своје младости и онога што се сматрало њеним „болешљивим“ изгледом, била је одбијена, али је са 10 година, 1891. године, прихваћена. Први пут се појавила на сцени у Петипиној Бајци (Un conte de fées), коју је балетски мајстор поставио за ученике школе.[9]

Царска балетска школа

уреди

Године обуке младе Павлове биле су тешке. Класични балет није јој лако пао. Њена снажно закривљена стопала, танки глежњеви и дуги удови сукобљавали су се са малим, компактним телом омиљеним за балерину тог времена. Њени колеге студенти су јој се ругали надимцима као што су Метла и La petite sauvage. Непоколебана, Павлова је тренирала да побољша своју технику. Вежбала би и вежбала након што би научила корак. Рекла је: „Нико не може успети само са талентом. Бог даје таленат, рад претвара таленат у генија.“[10] Узела је додатне лекције од познатих учитеља тог времена — Кристијана Јохансона, Павела Герда, Николаја Легата — и од Енрика Чекетија, који се сматра највећим балетским виртуозом тог времена и оснивачем методе Чекети, веома утицајне балетске технике која се користи до данас. Године 1898, ушла је у класу савршенства Екатерине Вазем, некадашње прима балерине царских позоришта у Санкт Петербургу.

Током своје последње године у Царској балетској школи, одиграла је многе улоге у главној компанији. Дипломирала је 1899. са 18 година,[11] изабрана да уђе у Царски балет у рангу испред corps de ballet као корифеја. Званично је дебитовала у Маријинском театру у представи Les Dryades prétendues (Лажне дриаде) Павела Герта. Њена изведба наишла је на похвале критике, посебно великог критичара и историчара Николаја Безобразова.

Значај

уреди

Павлова је заувек променила слику идеалне балерине. Током 1890-их, балерине у театру Марински су биле јаки техничари, што је обично захтевало да имају снажна, мишићава тела. Павлова је била витка, лагана и изгледала је крхко, што је био идеалан изглед за романтичне улоге попут Жизеле. Користила је парче тврде коже у својим балетским патикама да би олакшала плес на врховима прстију, што је касније постала пракса у балету.

Михаил Фокин је за њу, 1907. године, инсценирао познату соло-сцену Умирући лабуд, на музику Камија Сен Сана.

Лични живот

уреди

Виктор Дандре, њен менаџер и пратилац, тврдио је да је он њен муж у својој биографији плесачице 1932: Ана Павлова: У уметности & животу.Dandré 1932, author's foreword Они су се тајно венчали 1914. након првог сусрета 1904. (неки извори наводе 1900. годину).[12] Он је умро је 5. фебруара 1944. и кремиран је у крематоријуму Голдерс Грин, а његов пепео је стављен испод Аниног пепела.

Дандре је писао о Аниним бројним добротворним плесним наступима и добротворним напорима да подржи руску сирочад у Паризу после Првог светског рата

... која је била у опасности да се нађе дословно на улици. Они су већ трпели страшне оскудице и изгледало је као да ускоро неће бити средстава за даље школовање.[13]

Петнаест девојчица је усвојено у дом који је Павлова купила у близини Париза у Сен Клуу, под надзором грофице де Герн, и издржаване су њеним наступима и средствима које је Павлова прикупљала, укључујући многе мале донације од чланова Камперских девојака Америке, који су је прогласили почасним чланом.[14]

Током свог живота имала је много кућних љубимаца, укључујући сијамску мачку, разне псе и многе врсте птица, укључујући и лабудове.[15] Дандре је изјавио да је целог живота волела животиње и о томе сведоче фотографски портрети за које је позирала, а који су често укључивали животињу коју је волела. Формални студијски портрет направљен је са њом и Џеком, њеним омиљеним лабудом.[15]

Занимљивости

уреди
  • Последња жеља за живота јој је била да загрли свој костим из Умирућег лабуда. По балетској традицији, представа на којој је требало да учествује је одржана, али је рефлектор обасјавао празно место на сцени где је она требало да игра.
  • Омиљена посластица у Аустралији и на Новом Зеланду је веома калорична торта са шлагом, под именом „Павлова“. Торта је добила име по томе што је по хранљивости у оштром контрасту са витким стасом некадашње балерине.[16]

Галерија

уреди

Референце

уреди
  1. ^ Lifar, Serge (1959). „The Three Graces: Anna Pavlova, Tamara Karsavina, Olga Spessivtzeva: The Legends and the Truth”. Books.google.com. 
  2. ^ „Ана Павлова – Легенда руског балета”. Патриот. Архивирано из оригинала 22. 01. 2019. г. Приступљено 21. 1. 2019. 
  3. ^ „Легенда руског балета Ана Павлова – Друго име за елеганцију”. Патриот. Архивирано из оригинала 22. 01. 2019. г. Приступљено 21. 01. 2019. 
  4. ^ Anna Pavlova's tours of Australia 1926 and 1929, Nla.gov.au
  5. ^ Vera Krasovskaya (1972). Russian Ballet Theatre at the Beginning of the XX Century. Dancers // A. P. Pavlova, birth certificate. – Leningrad: Iskusstvo, p. 229
  6. ^ Oleg Kerensky quotes Vladmir Polyakov—the son of Lazar Polyakov who claims that Anna was an illegitimate daughter of his father (Oleg Kerensky. Anna Pavlova. N-Y., Dutton Publ. 1973. ISBN 0-525-17658-6.)
  7. ^ а б Victor Dandré (2016). My Wife – Anna Pavlova. – Moscow: Algorithm. ISBN 978-5-906880-01-7. стр. 5, 36..
  8. ^ Michel Fokine (1981). Against the Current. Memoirs of Ballet Master. – Leningrad: Iskusstvo, pp. 384–385
  9. ^ Andreeva 2019.
  10. ^ McDonough, Yona Zeldis (3. 11. 2016). „Yes, These Famous Ballerinas Are Jewish”. Lilith. Приступљено 12. 11. 2019. 
  11. ^ Bernatas & Vlasova 2006.
  12. ^ „Pavlova, Anna (1881–1931)”. Encyclopedia.com. Приступљено 14. 12. 2021. 
  13. ^ Dandré 1932, стр. 248.
  14. ^ Dandré 1932, стр. 251–259.
  15. ^ а б Dandré 1932, стр. 329–349.
  16. ^ „Kako je nastala torta Pavlova (RECEPT)”. Mondo. Приступљено 21. 1. 2019. 
  17. ^ ©David Finn Archive, Department of Image Collections, National Gallery of Art Library, Washington, D.C.

Литература

уреди

Спољашње везе

уреди
 
Ана Павлова на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Ана_Павлова&oldid=28541447”