Platon

Platon (grč. Πλάτων, 427. pne. - 347. pne.) je antički grčki filozof iz Atine koji se smatra jednim od najuticajnih ličnosti u istoriji zapadne civilizacije. Bio je učenik Sokrata (o kome predstavlja najvažniji izvor podataka), te je osnovao Akademiju - prvu instituciju takve vrste - u kojoj se školovao Aristotel. Njegovo najpoznatije djelo je Država, u kojoj iznosi utopijsku sliku idealnog društva kojim bi trebali upravljati filozofi. U 20. vijeku će neki te ideje nazvati pretečom totalitarizma.

Životopis

Kao najverovatniji datum Platonovog rođenja navodi se 427. godina stare ere. Platon je rodom bio Atinjanin, po ocu Aristonu vodio je poreklo od Kodra, mitskoga atinskog kralja, a po majci Periktioni od Solona, znamenitoga atinskog zakonodavca. Po svome socijalnom poreklu pripadao je, dakle, atinskoj aristokratiji. Pravo Platonovo ime bilo je Artistoklo, a ime Platon, kojim on kasnije uvek sebe naziva, dobio je od učitelja gimnastike zbog širokih pleća (πλατύς = širok).

Kao sin ugledne aristokratske porodice dobio je svestrano obrazovanje u gimnastici, književnosti i muzici. Zna se da je svoj umetnički talenat najpre okušao u pesništvu, koje je nakon upoznavanja sa Sokratom sasvim napustio. Prvu filozofsku poduku dobio je od heraklitovca Kratila. U svojoj dvadesetoj godini upoznao se sa Sokratom (407. st. e.), kome je ostao veran učenik do njegove smrti 399. godine st. e. Platon je po porodičnoj tradiciji i ličnom uverenju, možda delimično i zbog Sokratova uticaja, bio ogorečni protivnik atinske demokratije i pristalica aristokratije. Ipak, političke dužnosti nije nikada obavljao.

Veliki značaj u Platonovom životu imala su njegova putovanja. On je najpre otputovao u Egipat da bi proučavao astronomiju. Egipatska kultura i nauka ostavile su na Platona snažan utisak te je kasnije u svojoj Državi mnogo toga uredio prema egipatskom uzoru. Iz Egipta je pošao u Kirenu. Vratio se u Atinu u nakon toga preduzeo putovanje u južnu Italiju i na Siciliju. U južnoj Italiji upoznao se s filozofskim i političkim radom pitagorejaca. Odatle je krenuo u Sirakuzu, gde je vladao Dionisije Stariji: tu se Platon sprijateljio s mladim Dionom. Kako je Dionova sestra bila udata za Dionisija, pokušao je Platon uz njegovu pomoć da utiče na političku delatnost i vladavinu Dionisija Starijeg, ali mu se zbog toga zamerio. Dionisije je Platona predao kao zarobljenika spartanskom izaslaniku, a ovaj ga je kao roba prodao na ostrvu Egini. Platon se ipak spasao, jer ga je otkupio neki Kirenjanin, koji mu je bio prijatelj i koji mu je vratio slobodu.

Kada se Platon vratio u Atinu, osnovao je filozofsku školu u vežbalištu (γυμνάσιον) koje se nazivalo Akademovim jer se nalazilo u gaju čiji je zaštitnik bio heroj Akadem (Ἀκάδημος). Tako se Platonova škola prozvala Akademija (Ἀκαδήμεια), i tako su reči "Akademija" i "gimnazija" dobile značenje koje imaju danas. U svojoj školi Platon je podučavao mnogobrojne učenike iz svih krajeva Grčke i odgajao pokoljenje koje je trebalo da raširi ili po mogućnosti i ostvari njegove etičke i političke ideje. Dva puta je prekidao svoj rad u Akademiji. Prvi put oko 365. godine, kada ga je nakon smrti Dionisija Starijeg pozvao Dion da dođe u posetu Dionisiju Mlađem. Platon se pozivu rado odazvao, nadajući se da će novoga vladara pridobiti za ostvarenje svojih političkih načela, odnosno da će uspeti u praksi ostvariti savršenu državu u duhu svojih filozofskih misli, kako ju je on zamislio u svojoj Državi. U tom smislu počeo je podučavati Dionisija, ali pristalicama tiranije nije se sviđao taj Platonov reformatorski rad, te su oni svojim intrigama uspeli da zavade Diona s Dionisijem, koji je na kraju prognao Diona. Nakon toga Platon se vratio u Atinu. Drugi put je Platon prekinuo svoj rad u Akademiji kada je oko 360. godine po treći put otišao u Sirakuzu da bi izmirio Diona sa Dionisijem, ali ne samo da nije ništa postigao, nego je i sam dospeo u opasnost, iz koje su ga izbavili prijatelji. Vrativši se u Atinu nastavio je sa svojim političko-pedagoškim i filozofskim radom. Umro je kao osamdesetogodišnji starac 347. godine i bio sahranjen u Akademiji.

Platonovi spisi

Uopšteno uzevši, može se reći da mi danas posedujemo celokupan korpus Platonovih spisa. Naime, antički izvori ne pominju nijedan Platonov spis koji mi danas ne posedujemo. Međutim, mi ne posedujemo beleške predavanja koje je Platon držao u Akademiji, o kojima Aristotel u svojim delima daje neke nagoveštaje. To je posebno težak gubitak ako su u pravu oni ispitivači koji u sačuvanim dijalozima vide samo popularna dela namenjena obrazovanim laicima, za razliku od predavanja držanih onima koji su filozofiju izučavali kao struku. Drugi ispitivači smatraju da takve beleške nisu nikada ni postojale, nego da je Platon svoja predavanja držao ne oslanjajući se ni na kakav pisani tekst. U svakom slučaju, ostaje činjenica da niko nije došao do rukopisa nekog predavanja koje je držao Platon.

Međutim, ostaje još pitanje autentičnosti spisa koji su sačuvani pod Platonovim imenom (tzv. corpus Platonicum). Najstariji Platonovi rukopisi potiču iz jedne uređene zbirke koja se pripisuje nekom Trasilu (Θράσυλλος) koji je delovao u doba vladavine rimskog cara Tiberija (41–54. n. e.). On je tu zbirku podelio u devet tetralogija, verovatno po uzoru na Aristofana Bizantinca iz 3. veka st. e., koji je Platonove spise bio razvrstao u pet trilogija. Filolozi toga vremena su za autentično Platonova dela priznavali 36 dijaloga (računajući pisma kao jedan dijalog). Od njih, dijalozi koji se danas uglavnom ne prihvataju kao autentično Platonovi jesu: Alkibijad II, Hiparh, Ljubavnici ili Suparnici, Teag, Klitofont i Minos. Sporna je autentičnost sledećih šest dijaloga: Alkibijad I, Ijon, Meneksen, Hipija Veći, Dodatak Zakonima ili Epinom i Pisma, premda danas mnogi prihvataju autentičnost Ijona, Meneksena, Hipije Većeg, Epinoma te Sedmog i Osmog pisma. Preostala 24 dijaloga prihvataju se danas kao sigurno autentično Platonovo delo.

Platon nikada nije objavio potpun, zaokružen i završen filozofski sistem: njegova se filozofska misao razvijala onako kako su se pred njom postavljali novi problemi i kako joj se nametala potreba da razmotri i razjasni različite teškoće. Zbog toga je od posebne važnosti tačno utvrđivanje hronologije Platonovih spisa, kako bi se ustanovilo da li se i kako njegova filozofska misao vremenom menjala. Jedan pokušaj utvrđivanja takve hronologije izgleda ovako (F. Copleston, A History of Philosophy. Volume I: Greece and Rome, Maryland, 1946):

I. Sokratovski period, tokom kojega je Platon još uvek pod snažnim Sokratovim uticajem i većina njegovih dijaloga završava se bez konačnog rešavanja postavljenog problema, što je u skladu sa Sokratovim "neznanjem".

Odbrana Sokratova (Ἀπολογία Σωκράτους). Sokratova odbrana na suđenju od optužbe za kvarenje omladine i nepoštovanje bogova.
Kriton (Κρίτων). Sokrat je predstavljen kao dobar građanin koji odlučuje da ispije otrov zbog pokoravanja zakonima države, i pored toga što je osuđen nepravedno i što mu Kriton i ostali savetuju da pobegne iz zatvora.
Eutifron (Εὐθύφρων). Sokrat, spremajući se za suđenje, počinje razgovor o prirodi pobožnosti.
Lahet (Λάχης). O hrabrosti.
Ijon (Ἴων). Protiv pesnika i rapsoda.
Protagora (Πρωταγόρας). O vrlini: zaključak je da je vrlina znanje i da se stoga može naučiti.
Harmid (Χαρμίδης). O umerenosti.
Lisid (Λύσις). O prijateljstvu.
Država (Πολιτεία), knjiga I. O pravdi.

II. Prelazno razdoblje, tokom kojega Platon traži vlastiti put filozofskog promišljanja.

Gorgija (Γοργίας). Političar, ili pravo jačega nasuprot filozofu, ili pravednost bez obzira na sve.
Menon (Μένων). Ispravlja se teza da se vrlina može naučiti, i to s obzirom na teoriju ideja.
Eutidem (Εὐθύδημος). Protiv logičkih pogreški poznijih sofista.
Hipija I ili Hipija Veći (Ἱππίας I). O lepom.
Hipija II ili Hipija Manji (Ἱππίας II). O tome da li je bolje činiti zlo namerno ili nehotice.
Kratil (Κρατύλος). O teoriji jezika. Prvi pokušaj utemeljenja filozofije jezika.
Meneksen (Μενέξενος). Parodija retorike.

III. Zrelo razdoblje, u kojem je Platon došao do svojih vlastitih postavki.

Gozba (Συμπόσιον). Sva zemaljska lepota samo je senka istinske Lepote, kojoj duša teži preko Erosa.
Fedon (Φαίδων). Ideje i besmrtnost.
Država (Πολιτεία), knjige II–X. Veoma naglašen metafizički dualizam.
Fedar (Φαῖδρος). O prirodi ljubavi i trodelnosti duše, kao u Državi.

IV. Pozno razdoblje.

Teetet (Θεαίτητος). O spoznaji. Pobija se Protagorin skepticizam.
Parmenid (Παρμενίδης). Odbrana teorije ideja od kritike.
Sofist (Σοφιστής). Ponovno razmatranje teorije ideja.
Državnik (Πολιτικός). Pravi vladar je onaj koji ima znanje. Država zakona je tvorevina iz nužde.
Fileb (Φίληβος). Odnos uživanja prema dobru.
Timaj (Τίμαιος). Nauka o prirodi. Demijurgova delatnost.
Kritija (Κριτίας). Idealna zemljoradnička država postavljena nasuprot osvajačkoj pomorskoj sili "Atlantidi". Nedovršen.
Zakoni (Νόμοι) i Dodatak Zakonima (Epinom, Ἐπὶ νόμοις). Platon pravi ustupke realnom životu, umanjujući utopizam Države.
Sedmo i Osmo pismo.

Platon kao književnik

Platon nije samo veliki mislilac, nego i originalni umetnik, pisac dramatskoga dijaloga prožetog pesničkim motivima, majstor vajanja književnog lika i brušenja istančane scenske atmosfere te veliki stilista. Svi Platonovi spisi osim Odbrane Sokratove imaju dijaloški oblik. Premda se dijalog kao književni postupak javlja i ranije, napose u arhajskoj grčkoj poeziji, ipak je filozofski dijalog svoj oblik dobio tek u Sokratovoj školi, a pravu umetničku obradu u Platonovim spisima. U njegovim dijalozima raspravljaju filozofi, pesnici i mladi ljudi iz Sokratovog društva. Sva ta lica su istorijske ličnosti, i dijalog obično nosi naziv po nekome od njih. Glavni lik u većini dijaloga je upravo Sokrat i ti su dijalozi među najuspelijima s književne tačke gledišta (Gozba, Fedon, Fedar). Kasnije, počev od šezdesetih godina 4. veka stare ere, Sokratu se dodeljuje manje mesto u raspravama: on se prvo pojavljuje samo kao jedan od učesnika, da bi u Zakonima – poslednjem Platonovom delu – Sokratov lik sasvim iščezao.

Platonovi dijalozi pokazuju autorovu sposobnost za živo postavljanje scene, kojoj ne nedostaje ni dramatike, kao što je okupljanje građana povodom dolaska jednog čuvenog sofiste u Protagori, gozba posle pobede na tragičkim takmičenjima u Gozbi, izlet za vreme vrućeg letnjeg dana u Fedru, Sokratov sastanak s prijateljima pred smrt u Fedonu. Platon je veliki majstor potretisanja likova: sva su lica potpuno individualizovana, čime se ističu njihovi međusobni kontrasti. Mnoga su, posebno Platonu mrski sofisti, dati satirički, gde se posebno izdvaja lik Protagore. Od svih likova najuspeliji je Sokratov: ispod satirske, silenske spoljašnosti toga starca, koji s lakoćom obara lažne autoritete, otkriva se u raspravama intelektualna i moralna draž, koja podstiče razmišljanje i ponašanje njegovih sagovornika.

Dijalozi su prožeti sjajnim pesničkim slikama i poređenjima, koje često predstavljaju sredstvo Platonovog književnog stila, posebno u motivima koje ispunjavaju praznine u njegovom filozofskom sistemu te na mestima gde se istina ne može razumski dokazati (prikaz lebdenja još neovaploćene duše na granicama nebeskih prostranstava i posmatranje istine u Fedru, slika zagrobnog života u Gorgiji, Fedonu i Državniku, priča o stvaranju sveta u Timaju, priča o borbi iz pradavnih vremena između idealnog grčkog polisa i moćne "Atlantide" u Timaju i Kritiji, mit o Prometeju i Epimeteju u Protagori, te mit o cepanju pračoveka na muškarca i ženu u Gozbi).

Na Platona kao književnika, pored dela dramske poezije, posebno je uticao sicilijanski pisac Sofron iz druge polovine 5. veka st. e., koji se sastavljao prozne mime, tj. scene iz svakodnevnog života u obliku dijaloga. Među književno najuspelijim dijalozima jesu: Odbrana Sokratova, koji je ceo duboko poetičan i prožet herojskim žarom Sokrata koji ide u smrt ostajući veran svojoj misiji; Fedon, u kome prevladava tuga koju Sokrat svojom vedrinom uspeva ublažiti; Fedar, koji sadrži mnogo pesničkih slika, od pejzaža do drugog Sokratovog govora; te Gozba, verovatno najbolje Platonovo delo s književnog stanovišta, u kome filozofija zauzima samo malo mesta i u kome se uz žive iskre životne radosti priča o ljubavi.

Teorija saznanja

Svoju teoriju saznanja Platon nije sistematski izložio i potpuno objasnio ni u jednom od svojih dijaloga. Premda je dijalog Teetet u potpunosti posvećen mogućnosti spoznaje, njegov je zaključak u stvari negativan, jer se u njemu samo pobijaju po Platonu pogrešne teorije saznanja, posebno teorija da čulno opažanje predstavlja znanje. Pored toga, Platon u Državi daje svoju poznatu teoriju o stupnjevima znanja koja odgovara njegovoj hijerarhiji bivstvujućih stvari. Teoriju saznanja je i inače teško odvojiti od ontologije, a kod Platona je to govoto i nemoguće, zbog samog karaktera njegove gnoseologije. On, naime, nije toliko zainteresovan za pitanje o mogućnosti saznanja koliko za pitanje o istinskom predmetu saznanja, drugim rečima, pitanje kako se stiče istinsko znanje nerazlučivo je povezano s pitanjem šta je ono što se istinski saznaje.

Prema Platonu, dva su zahteva istinitog znanja: da bi bilo istinito, znanje mora biti pouzdano i mora biti znanje onoga što jeste. Svako znanje koje ne može da zadovolji ta dva kriterija ne može biti ni stvarno znanje. Pre svega, znanje ne može biti čulno opažanje, jer opažanje znači pojavljivanje, a pojave se naravno razlikuju od pojedinca do pojedinca. Osim toga, predmeti čulnog opažanja uvek su u stanju promene: za njih se ne može reći da jesu, oni uvek nastaju. Naime, jedan predmet nekome može izgledati beo, drugome siv, jednome vruć, drugome samo topao, a to "izgledanje nekome" mora zapravo značiti "nastajanje za nekoga", tako da je čulno opažanje uvek opažanje onoga što se nalazi u nastajanju. Premda iz ovoga proizlazi da moje opažanje jeste istinito za mene te da samim tim moje saznanje za mene jeste pouzdano, to bi značilo da niko ne bi mogao biti mudriji od nekog drugog, jer svako je najbolji sudija svoga vlastitog čulnog opažanja. Ako nema nikakve razlike između opažanja i znanja, da li to znači da pojedinac može imati znanje samo o onome što trenutno opaža? Ako je čovek neku stvar saznao (tj. video) u prošlosti, ali je u ovom trenutku ne opaža svojim čulima nego je se samo seća – da li čovek tu stvar sada više ne zna, mada je se seća? Jasno je, stoga, da se znanje i čulno opažanje ne mogu izjednačiti, pa makar opažanje zaista predstavljalo neku vrstu spoznaje. Čulno opažanje, dalje, nije celokupno znanje, jer znatan deo onoga što se smatra znanjem uopšte nikada nije ni bilo predmet opažanja, već se to spoznaje umnim uviđanjem. Celo Platonovo pobijanje čulnog opažanja kao saznanja u njegovom Teetetu upereno je pre svega protiv sofiste Protagore i njegove tvrdnje da je "čovek merilo svih stvari". Istinsko znanje, kaže dalje Platon, nije ni "istinsko shvatanje" (ἀληθὴς δόξα) , koje označava malo više od pukog privida, ali ipak manje od istinskog znanja.

Platon od Protagore prihvata stav o relativnosti čula i čulnog opažanja, ali – za razliku od Protagore, koji iz toga izvlači zaključak o opštem relativizmu i "čoveku kao merilu svih stvari" – Platon ustvrđuje da se pouzdano znanje može postići, ali ono nije isto što i čulno opažanje, koje je relativno, promenljivo i podložno delovanju raznih spoljnih uticaja kako na subjekt tako i na objekt opažanja. Od Heraklita prihvata stav da su predmeti čulnog opažanja nestalni i da se nalaze u procesu stalne promene, stalnog nastajanja. Zato oni i ne mogu biti predmet istinskog saznanja.

Naznake svoje pozitivne teorije saznanja daje Platon u Državi, gde je izloženo njegovo poznato poređenje sa linijom. Zamislimo jednu uspravnu liniju, sa čije se leve strane nalaze stupnjevi znanja, od najnižeg na dnu, a sa desne strane predmeti saznanja, opet počev od najnižeg na dnu linije. Svakom elementu sa leve strane (stepenu znanja) odgovara jedan element na desnoj strani (predmet znanja). Ta uspravna linija deli se jednom horizontalnom crtom na dva osnovna dela: područje mnenja i područje znanja. Najniži stupanj saznanja jeste nagađanje (εἰκασία), a predmet takvog saznanja jesu "slike" (εἰκόνες) ili "senke", a zatim "i odrazi u vodi i na stvarima koje imaju gustu, glatku i sjajnu površinu i svemu što je takvo" (Rep. 509e–510a 3), dakle očigledno sve što predstavlja podražavanje iz druge ruke. Iznad ovog stepena znanja nalazi se verovanje (πίστις), čiji saznajni predmeti jesu stvarni predmeti, među kojima Platon navodi "živa bića (ζῷα) oko nas, sve biljke i sve stvari koje je načinilo umeće". Ako, na primer, neki čovek pojam "pravde" razume samo kao konkretizovanu nesavršenu pravdu atinskog ustava ili ustava neke druge, bilo koje, države – taj se čovek tada nalazi u stanju "verovanja" (πίστις), čiji je predmet saznanja neki otelotvoreni ustav, a ne sam pojam pravde ili pravda po sebi. Ako sad tog čoveka neki lažljivi retor još uveri u to da su pravedne stvari one koje čak nisu u skladu ni s tom aktuelnom pravdom atinskog ustava - taj će čovek biti u stanju "nagađanja" (εἰκασία). "Nagađanje" i "verovanje" zajedno čine donje područje "linije znanja" koje se skupno naziva mnenje (δόξα) i čiji saznajni predmeti jesu δοξαστά (doslovno = predmeti mnenja).

Shematski prikaz Platonove alegorije o pećini

Treći, viši stupanj saznanja jeste razumsko saznanje (διάνοια), čiji su predmet saznanja matematički i geometrijski pojmovi (τὰ μαθηματικά), naime ono što se istražuje preko odraza prethodnih odseka. Ti se odrazi upotrebljavaju kao slike, polazeći od hipoteze i prate se ne do prvih načela, nego do zaključka. Matematičar prihvata trougao ili krug kao "hipoteze", a zatim te slike koristi za donošenje zaključka, pri čemu nije zainteresovan ni za jedan konkretan trougao ili krug u čulnom svetu (npr. za točak od kola) niti za sam crtež ovog ili onog pojedinačnog trougla ili kvadrata). Njega zapravo zanima apstrakcija neke geometrijske figure, a na osnovu nje on stiče razumsko saznanje. Ipak, matematičar nema najviši stupanj saznanja: za Platona celi brojevi grade takav niz da broj 2 nije sačinjen od dve jedinice, već predstavlja jedinstven numerički oblik. Isto tako, postoji samo jedna ideja kruga. S druge strane, matematičar, pošto se ne izdiže do krajnjih formalnih načela, bavi se zapravo mnoštvom dvojki i mnoštvom krugova. Ipak, on se ne bavi pojedinačnim stvarima ili njihovim senkama, nego inteligibilnim objektima. Najviši stupanj znanja jeste umno saznanje (νόησις), a njihov predmet saznanja jesu pranačela (ἀρχαί). To su Platonove forme ili ideje. "Razumsko saznanje" (διάνοια) i "umno saznanje" (νόησις) zajedno čine gornje područje "linije znanja" koje se naziva znanost (ἐπιστήμη) i čiji saznajni predmeti jesu νοητά (doslovno = ono umno).

Svoje gnoseološko učenje i uzdizanje do najvišeg stupnja znanja i istinskih predmeta pravog saznanja Platon slikovito objašnjava alegorijom pećine u sedmoj knjizi Države. Zamislimo jednu pećinu koja ima otvor prema spoljašnjoj svetlosti i u kojoj od detinjstva žive ljudi u okovima, prinuđeni da uvek gledaju ka unutrašnjem zidu pećine, tako da nikad ne mogu videti Sunčevu svetlost koja dopire spolja. Između tih ljudi i otvora nalazi se vatra, a između njih i vatre nalazi se uzdignuta staza i neki zid, poput zastora. Ovom stazom prolaze ljudi koji nose kipove i likove životinja i drugih predmeta, i to tako da predmeti koje oni nose izviruju preko ivice niskog zida ili zastora. Zatvorenici, stalno okrenuti unutrašnjem zidu pećinu, ne mogu da vide ni jedni druge ni predmete koji se nose iza njih: oni na unutrašnjem zidu pećine vide senke i senke tih predmeta. Oni, dakle, gledaju samo senke. Ovi ljudi u pećini simbolišu većinu čovečanstva koja ostaje samo na nivou nagađanja (εἰκασία), opažajući samo senke stvarnosti, i pritom ne pokazuju nikakvu želju da pobegnu iz svoje tamnice. Ako bi ipak neki odbegli zarobljenik počeo da se privikava na Sunčevu svetlost i da gleda u konkretne stvari, čije je senke ranije jedino poznavao, on bi ljude u pećini video u pravom svetlu, naime kao zatvorenike u okovima obmane.

Ontologija: teorija ideja

Oduševljen Sokratovim nastojanjima oko pronalaženja smisla etičkih pojmova, Platon vrlo brzo dolazi do zaključka da između jasno definisanog pojma neke etičke norme i njene praktične realizacije nema mnogo sličnosti. Dok je pojmovno definisana vrlina savršena, u praksi je daleko od savršenstva. Na istu protivrečnost nailazi i u matematskim i geometrijskim pojmovima: samo unutar geometrije nalaze se pravilni likovi, npr. krug, trougao itd., ali njih nigde u stvarnosti nema. Zar onda nije područje pojmova i ideja ono pravo područje savršenstva i istine, a ne realnost prirode i materije? Platonov odgovor na to pitanje je pozitivan: idejno područje jedino je područje istine. U tom uverenju podržalo ga je i iskustvo ranijih filozofa, koji su davali prioritet umnoj, a ne čulnoj spoznaji. Dakle, kad god neka množina pojedinačnih stvari ima zajednički naziv, ona takođe ima i odgovarajuću ideju ili formu. Ideja ili forma (ἰδέα ili εἶδος – termini koje on naizmenično upotrebljava) jeste opšta ili zajednička priroda ili kvalitet obuhvaćen određenim pojmom. Na primer, ako jedno umetničko delo smatramo lepim, a drugo ne, mi takve zaključke možemo donositi samo zato što postoji jedan opšti kvalitet lepote – ne, dakle, puki subjektivan pojam, nego objektivna suština lepote, lepota po sebi (αὐτὸ ὅ ἔστι καλόν), odnosno ideja lepote, u kojoj "ima udela" ("učestvuje") svaka konkretna, čulno opažajna stvar koju možemo smatrati "lepom". Svet ideja je bitak, a materijalni svet samo je nesavršena kopija pravog, istinitog sveta ideja.

U Gozbi (210e 1–212a 7) Platon, kroz usta proročice Diotime, definiše da je lepota po sebi, tj. ideja lepote, ona "što je večna i što niti postaje niti propada, niti se množi niti nestaje; što nije s jedne strane lepa, a s druge ružna; niti što je danas lepa, a sutra ne; niti što je prema ovome lepa, a prema onome ružna; niti ovde lepa, a tamo ružna, kao da je samo za neke lepa, a za druge ružna". Dalje, ta se lepota "ne može iskazati ni kao neko lepo lice, niti kao lepe ruke, niti kao išta drugo što pripada telu; a niti kao neki govor, niti kao neko znanje; a niti kao bilo šta što je sadržano u nečemu drugom, bilo u živom biću, ili na zemlji ili na nebu, bilo u čemu drugom, nego kao nešto što je samo po sebi i sa sobom jednovrsno. Sve ostalo što je lepo učestvuje u njoj tako da, premda podložno nastajanju i nestajanju, ona sama niti se išta povećava niti smanjuje niti se na bilo koji drugi način menja".

Iz Platonovih dijaloga u kojima se obrađuje tematika sveta ideja, pre svega iz Države, proizlazi da je Platon svet ideja sasvim izdvojio, transcedentirao od čulno opažajnog sveta. Stvari koje obuhvatamo opštim pojmovima, stvari kojima se, dakle, bavi nauka, tj. stvari koje odgovaraju opštim izrazima pripisavanja ili, današnjim jezikom rečeno, terminima predikacije, predstavljaju objektivne ideje ili bivstvujuće opštosti, koje postoje u vlastitom transcedentnom svetu, prostorno odvojene od čulnih stvari. S jedne strane, čulne stvari su u stanju stalne promene, a s druge, ideje su nepromenljive: one nisu postale, neće propasti, one jednostavno jesu, i to odvojene jedna od druge i nezavisno od bilo kojeg mislećeg uma. Da je Platon pretpostavljao postojanje ideja u nekoj prostorno odvojenoj sferi naslućuje se u njegovom Fedonu, gde kaže da ljudska duša, pre sjedinjavanja s telom, boravi u nekom preiskustvenom području u kome opaža umstvene entitete ili ideje, koje, kako izgleda, čine mnoštvo odeljenih suština. Stoga se i saznajni proces u načelu sastoji u sećanju, podsećanju ljudske duše na te večne suštine koje je opažala u stanju preegzistencije.

Naime, to što je čovek sposoban da razlikuje stvari kao manje ili više lepe, podrazumeva poznavanje nekih merila suštinske lepote, poznavanje lepote po sebi. Ali ljudi se ne rađaju sa znanjem bivstvujućih opštosti: kako onda oni prosuđuju pojedinačne stvari sa stanovišta opšteg merila? Nije li to zato što je duša postojala i pre svog sjedinjenja s telom i što je znanje o opštostima stekla u tom stanju preegzistencije? Iz toga sledi da proces istinske spoznaje (u smislu uzdizanja do νόησις) predstavlja zapravo proces sećanja (reminiscencije), gde pojedinačni, čulno opažljivi predmeti našu dušu podsećaju na opšta suštastva (ideje) koje je ranije opažala u stanju preegzistencije. To sve objašnjava Platon u Fedonu kao pomoć u dokazivanju besmrtnosti: naime, ako je to sve tako, ne nastavlja li duša istinski umnih ljudi (filozofa) da ta suštastva opaža i nakon smrti, kada više nije ometana i sputana telom?

Kritika

Aristotel u Metafizici (A 987b 1–10; M 1087b 30–32) tvrdi da je Platon "odvajao" ideje, što Sokrat nije činio. U svojoj kritici teorije ideja Aristotel tvrdi da, prema platonovcima, ideje postoje odvojeno od čulnih stvari. Ali kako nešto, zbog čega neka stvar jeste ono što jeste, može postojati odvojeno od te stvari koju bi svojim prisustvom trebalo da čini? U Timaju Platon jasno kaže da bog ili "demijurg" stvara čulni svet po uzoru na ideje. To bi značilo da ideje ne samo da postoje odvojeno od čulnih stvari, koje su modelovane prema njima, nego da istovremeno postoje odvojeno i od boga, koji ih uzima za svoj uzor. Na taj način, kažu kritičari, Platon:

podvostručava stvarni svet,
uvodi mnoštvo bivstvujućih suština bez ikakve čvrste metafizičke osnove, jer su one nezavisne čak i od demijurga,
ne uspeva da definiše odnos između ideja i čulnih stvari, osim preko metafora kao što su "podražavanje" (μίμησις) ili "učestvovanje" (μέθεξις),
ne uspeva da objasni međusobni odnos ideja, na primer vrste prema rodu, pa tako ne pronalazi ni neko stvarno načelo jedinstva u mnoštvu ideja.

Većina prigovora na teoriju ideja potiče, ovako precizno formulisana, od Aristotela, ali mnoge od njih predvideo je još sam Platon: on je sam, na primer, jasno uviđao neophodnost načela jedinstva u mnoštvu ideja, i sam je pokušao taj problem da reši. Danas se, između ostaloga, smatra da Platon nikada zapravo nije hteo da kaže – premda on, prisiljen da govori jezikom ljudi, koristi prostornu terminologiju – da ideje postoje odvojeno u smislu prostorne odvojenosti, niti da one uopšte postoje na nekom mestu. Izraz odvojeno od u kontekstu nepromenljivih bivstvujućih suština može jedino značiti to da ideje poseduju realnost nezavisnu od čulnih stvari. Dalje, u tom kontekstu transcedentnost ideja može značiti samo to da one ne nastaju i ne propadaju zajedno s čulnim stvarima koje u njima učestvuju, a ne to da ideje borave u nekoj vlastitoj nebeskoj sferi. Najzad, ideja je nešto što je po svojoj biti duhovno, umno, a tome naprosto ne pripadaju kategorije vremenske i prostorne razdvojenosti. U vezi s preegzistencijom duše u svetu ideja, treba voditi računa o tome da se Platon ponekad služio mitom kako bi pružio objašnjenje, verovatno ne očekujući da ono bude uzeto s istom ozbiljnošću s kojom se uzimaju njegovi više "naučni" argumenti. Pa čak ako bi duša i postojala u nekom stanju preegzistencije i opažala ideje, to ne znači nužno, osim metaforički, da se ideje nalaze na bilo kojem mestu. Pored toga, ima razloga da se pretpostavi kako "demijurg" iz Timaja predstavlja samo jednu hipotezu i da Platonov "teizam" ne treba prenaglašavati. Prema tome, Platonova "odvojenost" (χωρισμός) ideja podrazumeva neku njihovu stvarnost iznad subjektivne stvarnosti apstraktnog pojma, neku stvarnost po sebi, a ne prostornu odvojenost.

Termin i pojam εἶδος uvodi Platon prvobitno kao ontološko utemeljenje etike i estetike, sasvim na tragu Sokratovih etičkih istraživanja. To je u početku pojam bremenit etičkim i estetskim konotacijama i ima status vrednosnog τέλος-a: on je Dobro i Lepo u Jednom. Tako, bez ikakvih problema možemo pretpostaviti ideju sličnosti, jednog, mnoštva, pravednog, lepog, dobrog. Ali jedno ontološko načelo mora se nužno univerzalno primeniti, i tu Platon uviđa određene poteškoće, o kojima raspravlja u Parmenidu, premda bez definitivnog zaključka. Kada se termin "ideja" eksplicitno proširi, postavlja se, naime, pitanje treba li pretpostaviti i takve ideje kao što su ideja "čoveka", "konja", "vatre", "vode" i slično. Platon kaže da je u tim slučajevima često i sam u nedoumici treba li dopustiti takve ideje. S druge strane, eksplicitno odbacuje postojanje takvih ideja kao što su ideje kose, prljavštine, prašine i drugih sličnih. Priznaje da je ponekad "zbunjen svim ovim i da tada počinje da misli kako nema ničega bez neke ideje", ali čim dođe do tog stanovišta, on brzo "beži od njega", uplašen da će "možda, upavši u neku bezdan brbljarija, sasvim propasti".

Dobro i Jedno

Problem jedinstva u mnoštvu ideja Platon je nastojao rešiti uvođenjem ideje Dobra, Dobra po sebi, odnosno "vrhovnog Dobra", koje zauzima posebno mesto u Državi. Tu se Dobro poredi sa Suncem, koje obasjava sve čineći sve predmete vidljivim za sve i stoga je na neki način izvor njihove vrednosti i lepote. Dobro daje bivstvovanje (το εἶναι) predmetima saznanja, dakle idejama, i stoga je sveobuhvatno i ujedinjujuće načelo koje nadmašuje čak i bivstvo (bitak, οὐσία) po dostojanstvu i po moći (Rep. 509b 6–10). Dobro čini da sve stvari u kojima se ono nalazi budu spoznati, ali iz njega proizlazi i samo njihovo bivstvo. Dobro je, dakle, za Platona jedno ontološko načelo, načelo bivstvovanja, stvarno po sebi i postojeće za sebe. Aristotel u Metafizici jasno kaže da Platon smatra kako su ideje uzroci štastva svih drugih stvari, a Jedno je uzrok štastva ideja. Prema tome, može se zaključiti to da su za Platona Dobro, Jedno i Lepota (iz Gozbe) identični, te da inteligibilan svet ideja svoje bivstvovanje na nekin način duguje Jednom. Jedno je kranje načelo i izvor ideja. Jedno je takođe u određenom smislu i izvor (mada ne stvoritelj u vremenu) i božanskog uma (Demijurga), koji kod Platona verovatno predstavlja simbol delovanja uma u kosmosu, odnosno "verovatno objašnjenje" (κατὰ λόγον τὸν εἰκότα) kosmosa.

Dijalektika

Pristup Jednom je dijalektički i postiže se "intelektom" (λόγος, Rep. 542a 5 ― b2). Kao metoda pobijanja ili dokazivanja dijalektika je bila poznata i pre Platona (na primer, kod pobijanja kretanja kod elejaca), ali je Platon prvi koji je tu reč upotrebio. Dijalektika se kod Platona isprva pojavljuje kao pomoćno sredstvo za uzdizanje duše na putu saznanja, od najnižeg stepena opažanja čulnih predmeta, preko razumskog shvatanja matematičkih i naučnih pojmova, sve do umne spoznaje najvišeg, odnosno ideja i vrhovnog Dobrog, iz koga sve ideje proizlaze, čime se svaka individualna duša uzdiže do "učestvovanja" u onome što je večno. Takvo utemeljenje dijalektike u dobroj se meri oslanja na sokratovske razgovore i njegovu metodologiju "ironije" i "mejeutike".

U Gozbi se daje drugačiji opis dijalektike kao spoznajne metode ka vrhovnoj Lepoti (koja je, dakle, identična sa vrhovnim Dobrom iz Države). Ta je metoda blisko povezana sa ljubavlju, jer se ona određuje kao žudnja za lepotom i rađanje u lepoti. Prvi stepen je stoga žudnja za lepim telom i u toj vezi jednoga sa drugim rađaju se u duši lepe misli. Drugi stepen je povezivanje svih lepih tela u jednu telesnu lepotu uopšte, koja je u stanju da se rađa u samoj duši, na primer u vidu umetničkih dela. Treći stepen jeste lepota duše, u kojoj se stvaraju snažna prijateljstva. Četvrti stepen je otkrivanje lepih dela u poslovima i običajima duša, a duša – žudeći za takvim lepim delima – rađa ih i sama. Peti stepen je lepota u naukama, u kojoj duša u sebi rađa saznanje i razumevanje svih prethodnih stupnjeva. Šesti i najviši stepen određuje se kao ljubav prema mudrosti, dakle kao φιλοσοφία, u kojoj duša stiče uvid u vrhovno lepo i dobro, u Lepotu i Dobro po sebi.

U drugim dijalozima (Sofist, Državnik, Parmenid) prikazao je Platon dijalektiku i s njene logičko-tehničke strane kao umeće dolaženja do pojmovnog saznanja. Strukturu takve dijalektike čine dva osnovna elementa: hipoteza (ὑπόθεσις, polazni pojam, odnosno reč ili izraz kojim se polazni pojam imenuje) i dijareza (διαίρεσις, razlaganje ili deoba). Polazni pojam razlaganjem se podvodi pod širi rod ili vrstu, koja se zatim deli na svoje sastavne delove, odnosno podvrste. Naravno, ovakva logička deoba (za koju je Platon verovao da odražava stupnjeve stvarnog bivstvovanja) ne može ići u beskonačnost (ad infinitum): u jednom trenutku stiže se do ideje (podvrste) koja ne dopušta dalju deobu i ispod koje se nalaze samo konkretne, pojedinačne stvari. Te nedeljive podvrste su najniže vrste ili nedeljive vrste (ἄτομα εἴδη ili infimae species). Ovakom deobom odnosno razlaganjem ideja sve do čulno opažajnih predmeta pribavlja se povezujuća spona između nevidljivih (τὰ ἀόρατα) i vidljivih (τὰ ὁρατά) stvari. Kako se iznad svih ideja nalazi vrhovno Dobro, to je Platon smatrao da je ovim rešio i problem odnosa između Jednog (= Dobrog) i čulno opažajnog sveta koji nas okružuje.

Platonova psihologija

Platonova psihologija (koju, naravno, treba shvatiti kao učenje o duši) ne predstavlja sistematski razrađenu i dosledno izvedenu celinu iz koje bi bile povučene sve nužne implikacije. Dodatnu teškoću predstavlja činjenica da je ovo svoje učenje Platon velikim delom izložio kroz "mitove" (uglavnom u Fedonu, Državi i Fedru). Premda se nikako ne može reći da je Platon te mitove smatrao pukim fantazmima, ne može se sa sigurnošću utvrditi ni to koliko ih doslovno treba uzeti niti s kolikim stepenom ozbiljnosti. Čini se sigurnim ustvrditi da je Platon bio nepokolebljiv spiritualist: duša se jasno razlikuje od tela kao čovekov najdragoceniji posed. Dalje, iz ontološkog dualizma (tj. "podele" na čulni svet i carstvo ideja) dosledno sledi psihološki dualizam: duša se određuje kao "kretanje koje samo sebe može pokrenuti" (τὴν δυναμήνην αὑτὴν κινεῖν κίνησιν) ili kao "izvor kretanja", pa je stoga iznad tela i upravlja njime. Ustanovljujući psihološki dualizam, međutim, Platon nije nastojao (ili nije uspeo) da objasni ono najvažnije: muđusobnu interakciju duše i tela.

U Državi i Timaju nalazimo učenje o trodelnosti duše, koje je prihvaćeno od pitagorejaca. Prema tom učenju, dušu čine sledeća tri dela (μέρος = deo, shvaćen dakako kao načelo, funkcija ili oblik, a ne kao fizički ili materijalni kvalitet): umni deo (τὸ λογιστικόν), srčani ili voljni deo (τὸ θυμοειδές) i požudni ili nagonski deo (τὸ ἐπιθυμητικόν). Umni deo razlikuje čoveka od životinje: to je najviše formalno načelo duše, besmrtno i srodno božanskom. Dva druga "dela" duše su podložna propadanju, a od njih je plemenitiji voljni deo, i on bi trebalo da bude prirodni saveznik uma, mada se sreće i kod životinja. Umni deo duše smešta se u glavu, voljni u grudi, a nagonski ispod pojasa. Voljni deo duše smešten je u prsa u skladu s drevnom tradicijom koja ide još od Homera, ali ne može se utvrditi da li je Platon ta lociranja delova duše shvatao doslovno.

Platon na jednom mestu tvrdi da je duša besmrtna, a na drugom (u Timaju) da je besmrtan samo umni deo duše. Po ovom drugom shvatanju, međutim, proizlazilo bi da su voljni i nagonski delovi duše na neki način odvojivi od razumnog dela i podložni propadanju. O ovim protivrečnostima (u smislu istinskog Platonovog stanovišta) danas se ne može doneti definitivan sud, upravo zato što je njegova psihologija ostala nedorečena i nezaokružena. To se zapravo može reći za celo Platonovo učenje o besmrtnosti duše, koje nije dosledno izvedeno. Treba, ipak, imati na umu da je Platonov glavni interes bio etički: on naglašava da je umni deo duše onaj koji treba da upravlja celinom i da u njoj deluje kao vozar. Naime, u Fedru se duša poredi sa zapregom: umni deo duše je vozar, a voljni i nagonski deo su dva konja, od kojih je onaj voljni dobar, a drugi je rđav, pa ga vozar često mora umirivati i usmeravati bičem. Dakle, cela Platonova psihologija nastala je na osnovu iskustvene činjenice da u čoveku istovremeno deluju sukobljeni porivi.

Platon izlaže šest argumenata u nastojanju da dokaže besmrtnost duše:

Iz suprotnog se rađa suprotno: iz zaspalog nastaje budno, iz budnog nastaje zaspalo. Kako su i život i smrt suprotnosti, te kako iz života nastaje smrt, to nužno sledi da i iz smrti nastaje život.

Upoređujući jedan predmet s drugim ljudi donose sud da je jedan, na primer, lepši od drugog, drugim rečima oni iskazuju znanje o apsolutnim merilima ili normama. Kako te apsolutne norme ne postoje u čulnom svetu, to sledi zaključak da ih je ljudska duša morala opaziti u nekom stanju preegzistencije.

Pošto se duša može približiti nevidljivim, nenastalim, nepropadljivim i nepromenljivim idejama, jasno je da je ona sličnija idejama nego čulnim stvarima, da je bliža onom božanskom nego onom smrtnom.

Ako prihvatimo da postoje ideje, onda je jasno da prisustvo jedne ideje isključuje prisustvo njoj suprotne ideje. Ako vatra učestvuje u ideji toplote, ona ne može učestvovati u ideji hladnoće. Pošto je duša ono što jeste zato što ima udela u ideji života, iz toga sledi da ona ne može učestvovati u ideji "smrti".

Jedna stvar ne može propasti zbog spoljašnjeg uticaja, nego samo zbog nekog zla koje se nalazi u njoj samoj. Ako duša ne propada zbog svojih vlastih unutrašnjih kvarenja, kakvi su "nepravednost, neumerenost, kukavičluk ili neznanje" – a znamo da zao čovek može živeti i duže od dobrog – nju ne mogu uništiti ni bilo kakvi spoljašnji faktori.

Duša je "kretanje koje samo sebe može pokrenuti", odnosno "izvor kretanja", a kao početak kretanja ona ne može biti "nastala", a nešto što je nestvoreno ne može ni propasti.

Svim ovim argumentima mogu se izneti brojni prigovori, i svi se oni mogu relativno lako oboriti. Nije, najzad, sigurno koliko je jak bio stepen Platonovog ubeđenja u besmrtnost duše i u tvrdnju da će njen budući život biti u skladu s vladanjem duše "na ovom svetu". Platon jeste došao do zanimljivih i pronicljivih psiholoških zapažanja, ali njegov je interes bio prvenstveno etički po svom karakteru.

Etika

Platonova je etika usmerena na postizanje najvišeg dobra, pa se može smatrati eudajmonističkom. To najviše dobro znači razvitak čoveka kao umnog i moralnog bića. Dobro se sastoji u ispravnoj srazmeri zadovoljstva i mudrosti. Naime, čovek nije "čisti um": život lišen zadovoljstva ne bi mogao da bude jedino dobro čoveka, ma kako da um predstavlja najvišu ljudsku funkciju. Isto tako, dobro nije ni ljudski život sastavljen samo od čulnih zadovoljstava, u kome nikakvu ulogu nemaju ni um, ni pamćenje, ni saznanje, ni istinito shvatanje. Prema tome, dobar je onaj život u kojem su pomešane aktrivnosti uma sa nekim zadovoljstvima, pod uslovom da su ona neškodljiva i da se uživaju umereno.

Prema Platonu, dobar život pre svega podrazumeva poznavanje istinite vrste, bezvremenskih i nepromenljivih stvari, dakle ideja. Ali ne bi mogao preživeti onaj čovek koji je upoznat samo sa geometrijskim figurama i večnim idejama: on mora imati znanje i o čulno opažajnim predmetima koji nas okružuju u svakodnevnom životu. Međutim, za dobar život od ključnog je značaja da čovek bude svestan toga da se tu radi samo o "drugostepenom" znanju, da naime jasno razlikuje opažajni svet od carstva večnih ideja. Materijalnom svetu se, dakle, ne okreću leđa, ali čovek mora znati da je taj svet samo kopija carstva večnih ideja, koje se jedino može istinski spoznati u smislu νόησις.

Mešavina zadovoljstva i mudrosti, koja čini dobar život, zavisi od prave mere ili srazmere. Kako je "srazmera" pre svega odlika nečeg lepog, to se dobro pojavljuje zapravo kao oblik lepog, a srazmera (συμμετρία), lepo (καλόν) i istina (ἀλήθεια) biće tri odlike onoga što je dobro. Prvo se mesto daje "pravovremenosti" (τὸ καιρόν), drugo srazmeri, lepoti ili potpunosti, treće umu u razboritosti, četvrto naukama, veštinama i ispravnim mnenjima, peto zadovoljstvima koja u sebi ne sadrže bol, a šesto umerenom zadovoljavanju požude koja je neškodljiva. Naravno, najviše dobro (summum bonum) podrazumeva spoznavanje boga, odnosno čovekovo nastojanje da postane sličan bogu, onoliko koliko je to čoveku uopšte moguće. Sličnost bogu tu znači postati pravedan uz pomoć razboritosti.

Platon je zastupao Sokratovo shvatanje da su vrlina i znanje izjednačeni. Mudro je težiti onome što je dobro i korisno, a nerazborito je ići za onim što je štetno. Postoje različite vrline, prema predmetu i prema tome iz kojeg dela duše izviru, ali sve te različite vrline tvore jedinstvo jer predstavljaju izraze jednog istog znanja o dobru i zlu. Razne vrline su, dakle, sjedinjene u razboritosti, odnosno u poznavanju onoga što je istinski dobro za čoveka. Ako je to tako, ako je razboritost ili znanje isto što i vrlina, onda se vrlina može istinski spoznati, tj. naučiti. Naime, Platon je smatrao da čulni svet nije istinski predmet naše spoznaje: istinski se može spoznati samo bezvremenski, nenastali i nepropadljivi svet ideja. Prema tome, učenje da vrlina jeste znanje predstavlja izraz činjenice da dobro nije samo relativan pojam, nego da se tiče nečega po sebi što se ne menja. Inače dobro ne bi moglo biti predmet znanja.

Platon je smatrao da niko ne čini zlo namerno, odnosno da niko ne čini zlo a da pritom zna da to što čini jeste zlo. Kada neko bira ono što de facto jeste zlo, on to bira zato što to nešto zamišlja kao dobro, on uprkos svom znanju bira nešto se pojavljuje kao neposredno dobro ili kao neka kratkoročna korist, kao nešto što on smatra da je u nekom pogledu dobro. Dakle, čak i u tom slučaju prisutan je aspekt "doborote" (tj. korisnosti ili poželjnosti). Međutim, Platon za takvog čoveka uspostavlja princip moralne odgovornosti: čovek koji, uprkos svom znanju, bira nešto što je po sebi zlo, odgovoran je zato što je dopustio strastima da mu pomute razum i zamrače njegovo vlastito znanje.

Prema Platonu (4. knjiga Države) postoje četiri temeljne vrline: mudrost (σοφία), odvažnost ili hrabrost (ἀνδρεία), umerenost (σωφροσύνη) i pravednost (δικαιοσύνη). Mudrost je vrlina umnog dela duše, hrabrost srčanog ili voljnog dela, dok se umerenost sastoji u jedinstvu voljnog i nagonskog dela. Pravednost se pojavljuje kao opšta vrlina, koja nastoji da svaki deo duše obavlja svoj "zadatak" u opštem skladu. Zadovoljstvo je, dakle, podređeno dobru, a um se pojavljuje kao sudija zadovoljstvima tako da dopušta samo ona koja su neškodljiva i koja su saglasna sa skladom i ustrojstvom duše i tela.

Politička filozofija

Na temelju svojih epistemoloških načela (istinski se može spoznati samo ono što jeste), ontoloških (ono što jeste su večne ideje, čije je krajnje načelo Jedno ili Dobro), psiholoških (umni deo duše treba da upravlja ostalim delovima) i etičkih (dobro ili vrlina je znanje koje se može naučiti), izvodi Platon svoju političku filozofiju. Naravno, Platona ne interesuje nijedna postojeća država, na primer spartanska, atinska ili persijska: u njegovoj teoriji države ispituje se zapravo kakva bi trebalo da bude država, ispituje se država po sebi, takva država da u njoj "imaju udela" (μέθεξις) one ideje koje se imenuju kao "pravedno po sebi", "dobro po sebi" i "lepo po sebi". Premda u Zakonima Platon donekle čini ustupke mogućnostima praktične realizacije, njega osnovna orijentacija ostaje i u tom delu koje je napisao u pozno doba svoga života: treba pronaći idealnu državu, kao uzor prema kojem svaka konkretna država treba da bude modelovana, a ako postojeće države ne odgovaraju idealu, tim gore po te države. Političkoj filozofiji posvećena su tri dijaloga: Država, Državnik i Zakoni.

Država

U Državi započinje rasprava o tome šta je pravednost: svi govore o tome da treba živeti i postupati pravedno, ali zna li neko šta je zapravo pravednost? Sokrat, koji vodi dijalog u ovom spisu, preporučuje da se prvo ispita šta je pravednost onako kako ona postoji u državi, jer će tako ona ista slova pravde videti "ispisana krupnije i na većoj tabli", pa će se onda lakše preći na utvrđivanje pravde i kod pojedinca, "tragajući za sličnošću većeg u obliku manjeg" (Rep. 368e 2–369b 4). Iz ovoga se jasno vidi da je Platon smatrao kako i za pojedinca i za državu važi jedan isti apsolutni moralni zakon: on nije smatrao da je država neki organizam koji treba da se razvija bez poštovanja moralnog zakona, kao arbitar u pitanjima ispravnog i pogrešnog, nego da ona u svemu mora biti ustrojena u skladu s opštim moralnim načelom.

Država postoji da bi služila potrebama ljudi. Ljudi se moraju oslanjati na pomoć i saradnju drugih ljudi u proizvodnji životnih potrepština. Zato se ljudi okupljeni na jednom mestu kao saradnici "i to zajedničko stanište mi nazivamo državom" (Rep. 369c 1–4). Tako Platon smatra da država nastaje iz ekonomskih potreba ljudi. Međutim, neće svi ljudi raditi sve poslove, nego će svako obavljati ono za šta je sposoban: tako nastaju različita zanimanja, jer svako treba da doprinosi zajednici na različite načine. Ali porastom stanovništva postojeće područje postaće nedovoljno, i zato će mu se morati pripojiti malo teritorije od suseda. Tako poreklo rata nalazi Platon u demografsko-ekonomskim uzrocima.

Savršena država mora biti pravedna. Za razliku od sofista, koji smatraju da je svaka "pravda" samo izraz onoga ko je trenutno na vlasti (monarha, tiranina, oligarha, demosa), pa da je prema tome svaki zakon istovremeno i pravedan i nepravedan, Platon ustvrđuje – dosledno se pridržavajući svoje teorije ideja kao bivstvujućih opštosti – da pravednost po sebi mora postojati. Država koja sadrži u sebi takvu pravednost mora, prvo, biti takva da zadovoljava interese svih, a ne samo jednog dela društva i, drugo, ne može se zasnivati na odlukama većine, nego onih koji poseduju istinsko umno znanje (νόησις).

Platonova etika je socijalna, tj. ne radi se o sreći pojedinca, nego o sreći čoveka po sebi, odnosno o sreći svih ljudi. Ta se pak sreća može postići samo u idealnoj – savršenoj državi, kakvu nam opisuje Platon u svojoj Državi. Zbog toga je njegova etika usko povezana s politikom. Životne prilike u idealnoj državi moraju biti uređene po načelu moralne određenosti pojedinca. Zato prema tri dela duše moraju biti u državi tri staleža: 1) vladari ili upravljači (umni deo duše), koji određuju zakone i načela uprave; 2) vojnici ili čuvari države (voljni deo duše), koji paze na sprovođenje zakona i štite državu od neprijatelja; 3) zanatlije – zemljoradnici i zanatlije (nagonski deo duše), koji stvaraju materijalna dobra. Država postaje savršena pravednošću, a ona se sastoji u tome da svaki od tri staleža vrši savesno svoju dužnost i to odvojeno od druga dva staleža. Raspored ljudi među tri staleža nije zasnovan na poreklu ili ma kakvoj njihovoj spoljašnjoj odlici, već isključivo na njihovoj sposobnosti saznanja, odnosno na njihovom talentu.

Vladari (upravljači) države biraju se već u najranijoj mladosti među decom iz staleža čuvara. Oni će biti školovani ne samo u oblasti muzike i gimnastike (kao i ostala dva staleža), nego i u matematici i astronomiji. Njima matematika nije potrebna da bi se osposobili za izvođenje proračuna (kao trgovci), nego za shvatanje umnih stvari, da bi mogli da se okrenu od "nastajanja ka istini i bitku" (Rep. 525b 11–c 6). To je sve uvod u dijalektiku, u kojoj se kandidat počinje obučavati oko tridesete godine života, i kojom čovek započinje otkrivanje čistog bitka, čisto umnim saznanjem, bez ikakve pomoći čula, sve dok se ne dođe do dobra po sebi. Tako se budući vladar uspinje preko svih lestvica "linije spoznaje". Nakon pet godina izučavanja dijalektike, kandidat se vraća među čuvare države, da bi stekao neophodno životno iskustvo i da bi se dokazao suočen sa različitim iskušenjima. Nakon petnaest godina, kada napuni pedeset godina života, on postaje upravljač države, i to ne zato što bi to hteo, nego po nuždi, te uređuje državu i njom upravlja koristeći kao uzor samo dobro po sebi, istovremeno vaspitavajući nove naraštaje budućih vladara. U Sedmom pismu (Ep. 325d 6–326b 4) Platon kaže (a to je njegova čuvena teza o filozofima-vladarima): "Ljudski rod se neće rešiti nesreća sve dok rod onih koji se ispravno i istinski bave filozofijom ne dođe na vlast ili dok oni koji imaju vlast ne počnu da se istinski bave filozofijom".

Ustav Platonove države je aristokratski i u mnogim aspektima, svakako s današnjeg stanovišta, totalitaran: vlast pripada najboljima, umnim ljudima koji poseduju vrlinu – filozofima. Prva dva staleža stvaraju porodicu čuvara. Pojedinac se u takvoj državi sasvim gubi. Država upravlja čitavim životom građana, ukida se privatno vlasništvo, rađanjem i vaspitavanjem dece upravlja takođe država. Prema načelima eugenike, brak građana biće pod nadzorom države, posebno među dva viša staleža. Brak služi tome da se dobije najbolje moguće potomstvo, koje će odgajati država. Porodice nema, već postoji zajednica žena i dece. To načelo sprovedeno je samo za prva dva staleža. Treći pak stalež prepušten je sam sebi. On je izvršio svoju dužnost ako je stvorio materijalnu podlogu i ako sluša čuvare, ali ne učestvuje u državnoj upravi. Istovremeno, međutim, u idealnoj državi oba pola su ravnopravna: Platon priznaje da su žene fizički slabije od muškaraca, ali zato tvrdi da su po umnim sposobnostima sasvim jednake s njima. Stoga su i ženama dostupna sva zanimanja, čak i rat, a dobro osposobljene žene biće uključene u službene dužnosti čuvara države.

Pošto je u idealnoj državi celokupno obrazovanje zasnovano na načelima istine i dobra, u njoj ne može biti mesta za epske pesnike i dramatičare. Platon naravno nije slep za lepote Homerovih epova i Sofoklovih tragedija: upravo zato što se pesnici služe lepim jezikom i slikovitim predstavama, oni i jesu tako opasni. A opasni su s etičkog stanovišta, zbog načina na koji govore o bogovima, zbog načina na koji slikaju svoje raspojasane likove i slično. Platon dopušta da bi u državu možda trebalo pustiti neke pesnike, ali samo one koji stvaraju primere dobrih moralnih likova.

Državnik

U Državniku se tvrdi da je najbolji oblik vladavine onaj u kome vladar (ili vladari) donosi zakone za svaki pojedinačni slučaj. Međutim, to bi od vladara zahtevalo više božansko nego ljudsko znanje, pa se prelazi na razmatranje konkretnih oblika vladavine koji su realno postojeći. Od uređenih i dobrih vladavina najbolja je, prema Platonu, monarhija, tj. vladavina jednog, druga najbolja je oligarhija, tj. vladavina nekolicine, a najgora je demokratija, tj. vladavina mnoštva. Obratno, ako se pogledaju loše vladavine, onda je najgora vladavina jednog, tj. tiranija (jer ona može prouzrokovati najviše štete), druga najgora vladavina je vladavina nekolicine, a najmanje loša je vladavina mnoštva. Dakle, demokratija je, prema Platonu, "od svih zakonitih vladavina najgora, a najbolja od svih protivzakonitih" (Pol. 303a 2–8), i to zato što je ona u svemu slaba i nemoćna, pa nije sposobna ni za neko veliko dobro ni za neko veliko zlo.

Zakoni

U Zakonima Platon čini ustupke realnosti, odnosno mogućnostima praktične realizacije svoje idealne države. On, dakle, opisuje kako bi trebalo da izgleda jedno praktičnije, drugo najbolje državno uređenje. Platon je tu svakako pod uticajem svojih ličnih iskustava, kako vlastitih političkih nastojanja u Sirakuzi, tako i političko-ekonomskog razvitka atinskoga polisa od zemljoradničke zajednice do trgovačko-pomorske velesile helenskoga sveta.

Pre svega – kaže Platon – idealni polis trebalo bi da bude udaljen od mora najmanje osamdeset stadija, kako bi se osiguralo da on bude zemljoradnička a ne trgovačka zajednica, tj. da bude zajednica koja proizvodi, a ne ona koja uvozi. Blizina mora, naime, prouzrokuje želju za sticanjem novca, što pak u ljudskoj duši rađa nečasne i nepostojane navike. Iz istog razloga država treba da ima novac koji će važiti samo za njene građane, a ne i van njihove zajednice. Dalje, u idealnoj državi nema mesta ni tiraniji, ni oligarhiji, ni demokratiji: svi ovi oblici vladavine podjednako su loši, jer im zajedničko to što donose zakone samo za dobrobit svog staleža, a ne cele države. Vladavinu ne treba poveriti nekome zbog njegovog porekla ili imovinskog stanja, nego isključivo zbog njegovog ličnog karaktera i dokazane sposobnosti upravljanja. Država postoji zato da bi ljudima osigurala vođenje ispravnog života, a za takav život najveći značaj ima negovanje duše. Broj građana u idealnom polisu ograničava Platon na 5.040, premda dalje kaže da u gradu treba da postoji 5.040 kuća, što bi značilo da se radi o broju porodica, a ne građana.

Platon naširoko govori o postavljanju i dužnostima raznih državnih službenika. Tu je 37 čuvara zakona (νομοφύλακες) koji moraju imati između 50 i 70 godina života; veće od 360 članova; određeni broj poverenika koji će voditi brigu o muzici i gimnastici, ali od kojih je najvažniji poverenik zadužen za obrazovanje, koji će se brinuti o muškoj i ženskoj omladini; veće nadzornika (εὔθυνοι) koje će pregledati poslove činovnika po isteku njihove službe; noćno veće koje će se sastajati rano izjutra pre početka dnevnih poslova i koje će nadgledati ustav. Postojaće i odbor žena koji će nadgledati bračne parove u periodu od deset godina nakon sklapanja braka. Muškarci će u brak stupati u dobi između 30. i 35. godine života, a žene između 16. i 20. godine. S obzirom da je funkcija braka to da "državi podare što lepše i bolje potomstvo" (Nom. 783d 8–e 1), supružnici treba da se rastave ukoliko nakon deset godina nakon sklapanja braka ne dobiju decu.

Vaspitanju dece posvećuje se velika pažnja. Od treće do šeste godine dečaci i devojčice igraće se zajedno, a zatim će dalje obrazovanje nastaviti odvojeno, premda Platon i dalje ne odustaje od stava da devojčice treba da imaju manje-više isto obrazovanje kao dečaci. Obrazovanje će se sastojati u poučavanju gimnastike, muzike (postojaće državna antologija stihova), aritmetike, astronomije itd. Dalje Platon izlaže različite zakone o religiji, zemljoradnji, krivičnom pravu. U vezi s ovim poslednjim, on kaže da prilikom kažnjavanja prekršilaca zakona treba voditi računa i o psihološkom stanju počinioca, te da li je delo počinjeno "ozbiljno ili u detinjoj lakomislenosti". Njegovo razlikovanje između štete (βλάβη) i nepravde (ἀδικία) kao da anticipira kasnije pravno razlikovanje između građanskog i krivičnog prava.

Građani Platonove države neće smeti da putuju u inostranstvo bez odobrenja države, a i tada samo ako su napunili četrdeset godina života. A oni koji odu u inostranstvo po povratku će "učiti mlađe kako ustanove drugih država zaostaju za njihovima" (Nom. 951 a 2–4). Istovremeno, država će u druge države slati "posmatrače" ne bi li tamo videli nešto korisno što se može usvojiti i kod kuće. Ti će posmatrači imati između 50 i 60 godina života i po povratku u domovinu podneće izveštaj "noćnom veću". Država će, naravno, nadgledati i strance koji dolaze iz tuđine.

Ropstvo

U svojim gledištima prema instituciji ropstva Platon uglavnom zaostaje čak i u odnosu na savremenu atinsku praksu. Pre svega, on u potpunosti prihvata ustanovu ropstva: rob je gospodareva svojina koja se može otuđiti (Nom. 776b 5–c 3). Međutim, dok je atinski zakon dete rođeno u vezi između slobodnog čoveka i robinje smatrao slobodnim građaninom, Platon određuje da takva deca uvek treba da pripadnu gospodaru robinje. Nadalje, on čak ne pruža robovima ni onu zaštitu koju im je dodeljivao atinski zakon i koji je predviđao da će se sudski goniti gospodar koji prema robu iskazuje obest (ὕβρις). U Platonovoj državi zaštita za roba postoji samo u vezi s njegovim javnim svojstvom i utoliko ukoliko je gospodarev odnos prema robu značajan za etički razvitak samog gospodara. Na primer, ubistvo roba izvršeno kako bi se roba sprečilo da dostavi infomacije o nekoj povredi zakona smatraće se jednakim ubistvu slobodnog građanina. Takođe, premda "svaka reč upućena robu treba da sarži neko naređenje", prema robovima treba postupati dobro, prvenstveno radi nas samih: istinski poštovalac pravde otkriva se, naime, u svom postupanju prema onima prema kojima se bez opasnosti može biti nepravedan (Nom. 776d 2–778a 5).

Rat

Platon se dotakao i filozofije rata. Na tezu da se svaka država nalazi u prirodnom stanju rata protiv svake druge države, u neobjavljenom ratu ali ratu koji svejedno uvek traje, Platon odgovara, prvo, da će, što se tiče građanskog rata, najbolji zakonodavac uvek nastojati da spreči da do njega dođe, a ako do njega dođe, nastojaće da sukobljene strane pomiri trajnim prijateljstvom, i da će, što se međudržavnog rata tiče, uvek težiti ka najboljem, a to je dobrobit države, osigurane u miru i dobrovoljno. Prema tome, Platon odbacuje tezu da državničko upravljanje postoji radi rata, naime da mir postoji radi rata, već naprotiv, da ako treba voditi rat, to će biti jedino radi mira. Platon, dakle, nije mogao biti nikakav militarista: to mu, najzad, nisu mogla dozvoliti ni njegova etička stajališta. On kaže, naime, da mnogi zbog svojih pobeda postaju obesni, a ta obest postaje izvor ostalih poroka.

Fizika

Svoju fiziku izlaže Platon u Timaju, koji je zamišljen kao prvi deo trilogije, u kojoj bi još bili dijalozi Kritija i Hermokrat. Timaj je napisan kao celovito delo, Kritija se iznenada prekida, a Hermokrat nikada nije ni napisan. Timaj opisuje stvaranje materijalnog sveta i nastanak čoveka i životinja, Kritija priča mit o tome kako je u pravavnoj prošlosti Atina porazila moćnu Atlantidu, a zatim i sama bila uništena potopom i zemljotresom, dok je Hermokrat možda trebalo da se bavi ponovnim rađanjem obrazovanosti u Grčkoj te da iznese Platonove predloge za buduće reforme. Ukoliko je to tačno, onda je zapravo Platon mnogo toga što je nameravao da kaže u Hermokratu rekao u Zakonima. Timaj je tako predstavljao neki fizikalni uvod u dva političko-etička dijaloga.

Platon se odlučuje na izlaganje fizikalnih teorija, prvo, zato što je na njega uticalo sve veće interesovanje u Akademiji za nauku uopšte i, drugo, zato što je morao da kaže nešto o materijalnom svetu, jer su to zahtevale osobene odlike Platonove teorije ideja. Pitagorejci su smatrali da su stvari brojevi, a Platon da stvari učestvuju u idejama (zadržavajući svoj dualizam), pa je morao da pruži neko objašnjenje o tome kako dolazi do tog učestvovanja.

Međutim, kaže Platon, svako objašnjenje materijalnog sveta može biti samo "verovatno objašnjenje" (εἰκότες λόγοι), pre svega zato što mi "imamo ljudsku prirodu", a zatim i zato što su predmeti u prirodi samo kopija ideja, oni su u stalnom nastajanju i propadanju, pa se prema tome ne mogu istinski i pouzdano spoznati i objasniti. Stoga fizika za Platona ne može biti egzaktna nauka, već se mora zadovoljiti time da pruža manje ili više verovatne interpretacije.

Prema Platonu, materijalni svet je nastao, a sve što nastaje – nastaje od nekog uzroka. Taj uzrok je demijurg ili "božanski zanatlija". On je "zahvatio" sve što je bilo u haotičnom kretanju i to doveo u red prema jednom i večnom idealnom uzoru, oblikujući svet tako da on postane jedno vidljivo živo biće obdareno dušom i umom, po uzoru na idealno živo biće koje u sebi sadrži oblike: rod nebeskih bogova, krilati rod, vodeni rod i kopneni rod. Motiv demijurga na oblikovanje sveta jeste to da bi sve bilo što sličnije njemu i jer je "red bolji od nereda". Demijurg je pritom ograničen građom koju ima na raspolaganju, ali on čini najbolje što može i oblikuje svet "što je moguće lepše i bolje" (Tim. 29c 3–30a 6). Demijurg, međutim, nije nikakav bog-stvoritelj, svakako ni približno onako kako se shvata u hrišćanskoj teologiji: on koristi građu koja već postoji, on je ne stvara iz ničega (ex nihilo), on je štaviše i sam ograničen njome. Prema tome, demijurg predstavlja jedan božanski Um (Νοῦς). Svet koji oblikuje nastaje kao mešavina iz spoja nužnosti i uma. Atomističke teorije Demokrita, i kasnije Epikura, kažu da se materijalni svet gradi slučajnim sudarom atoma, a u takvoj slučajnosti mora biti prisutna i dimenzija nužnosti jer se određeno kretanje mora dovesti u vezu s prethodnim kretanjem drugog automa. Tu slučajnu ili nužnu tvorbu naziva Aristotel samoniklošću (αὐτοματόν). Prema Platonu, međutim, u oblikovanju svetu učestvuje i um, koji uvodi svrhu. Ovaj prikaz nastanka sveta svakako nije dat u vremenu, već je opisan samo u cilju objašnjenja: demijurg je simbol umnosti.

Platon od presokratovaca prihvata postojanje četiri osnovna elementa (zemlja, vazduh, vatra i voda), ali on ih ne može smatrati istinskim bivstvom, jer se nalaze u stanju stalne promene, nastajanja i propadanja, pa o njima govori kao o svojstvima. Ta se svojstva pojavljuju u "primateljici", "nekoj nevidljivoj vrsti, bezobličnoj, sveprimajućoj, na neki zagonetan i teško razumljiv način sudelujućoj u umnom" (Tim. 51a 7–b 1). Prostor ili primateljka, dakle, nije materija od koje potiču prvobitna svojstva, nego ono u čemu se oni pojavljuju kao nastali. Poslednji elementi tako oblikovanog kosmosa su, prema Platonu, geometrijske figure, i to trouglovi. Od njih su sačinjeni pravilni poliedri: tetraedar, oktaedar, ikosaedar (čiji obim sačinjava 20 trouglova), heksaedar (kocka) i dodekaedar (čiji obim sačinjavaju 12 trouglova). Ovi su pravilni poliedri, kojih ne može biti više od pet, kasnije nazvani "pet Platonovih tela". Prva četiri dovode se u vezu s četiri osnovna elementa: vatri, vazduhu, vodi i zemlji (istim redom kako je navedeno). Dodekaedar se pak uzima kao oblik kosmosa. Iz ovih osnovnih tela i čestica nastaju svi drugi oblici i tela. Kako bi ovako oblikovan kosmos učinio još sličnijim sebi, demijurg oblikuje i neku "pokretnu sliku večnosti, koja boravi u jednom i protiče prema broju, i to je ono što nazivamo vremenom". Vreme je, dakle, kružno kretanje sfere, a Sunce je dato kao jedinica vremena.

Na izmaku antičkog doba, neki Kalcidije (Kalcidius ili Chalcidius) početkom 4. veka n. e. preveo je na latinski jezik veći deo Platonovog dijaloga Timaj napisavši i svoje komentare uz taj prevod. Tako je Platon na latinskom Zapadu vekovima, kada je na Zapadu grčki jezik bio zaboravljen, bio poznat samo kao pisac Timaja.

Estetika

Platonova teorija o lepom data je samo u konturama i bez nekog konačnog određenja. Platon je nesumnjivo smatrao lepotu objektivno postojećem: i u Hipiji Većem i u Gozbi kaže se da sve lepe stvari jesu lepe po svom učestvovanju (μέθεξις) u lepoti samoj, apsolutnoj lepoti, lepoti po sebi. A ta je lepota ona "što je večna i što niti postaje niti propada, niti se množi niti nestaje" itd., kako je već ranije navedeno. Pošto svaka čulno opažajna stvar u većoj ili manjoj meri učestvuje u apsolutnoj lepoti, to mora postojati i svojevrsna lestvica lepote, čime Platon uvodi pojam relativnosti. Naime, jedna posuda od zlata biće ružna u odnosu na lepu ženu, a ova će biti ružna u odnosu na boginju. Međutim, Platonovo uvođenje apsolutne, natčulne lepote otežalo je pronalazak jedne opšte definicije lepote koja se može primeniti na lepo u svim njegovim pojavnim oblicima. U Hipiji Većem predlaže se definicija da je lepo ono što je korisno, ali Sokrat u nastavku dijaloga zahteva da se odredi da li ono što je "korisno" služi za dobru ili lošu svrhu ili za obe. Osim toga, ako je lepo nešto što je korisno, makar to bilo dobro, onda lepo na neki način proizvodi dobro, čime se između Lepog i Dobrog uspostavlja uzročno-posledični odnos, što svakako nije bilo u skladu s Platonovim ontološkim poistovećivanjem Dobrog i Lepog. Platon nije uspeo da pruži definiciju koja bi objedinila čulnu lepotu, koja prikazuje, i natčulnu lepotu, koja se prikazuje. Možda je najbliže takvoj definiciji ono što se kaže u Filebu (Phileb. 64c 6–7), da se naime "mera (μετριότης) i srazmera (συμμετρία) svuda zaista javljaju" kao "lepota i vrlina", dakle da se lepota uvek sastoji u meri i srazmeri.

I teorija umetnosti data je kod Platona samo u opštim crtama i može se, ukupno uzevši, smatrati nezadovoljavajućom, pre svega zato što Platon ne uočava (ili barem o tome ne govori) isključivo bezinteresni karakter estetskog opažanja kao takvog. Njega, naime, umetnost zanima samo utoliko ukoliko je značajna po svom vaspitnom i moralnom učinku. Celokupna Platonova teorija o umetnosti, onako kako se u konturama pojavljuje u Državi i Zakonima, dosledno je izvedena iz njegovih ontoloških i etičkih postavki. Pre svega, cela umetnost je podražavalačka: ideje su ono uzorno, praoblik i istinsko bivstvo, čulno opažajni predmet stvarnog sveta samo je nesavršen preslik i podražavanje (μίμησις) ideje, a naslikan čovek, na primer, nije ništa drugo do odraz prirodnog čoveka, dakle odraz odraza, senka stvarnosti. Prema tome, umetnikovo delo dvostruko je udaljeno od istine i, u odnosu na "liniju spoznaje", odgovara mu područje "nagađanja" (εἰκασία). U Zakonima Platon donekle ublažava svoj stav o umetnosti (u Državi je proterao sve epske pesnike i dramatičare, premda je sam svakako bio svestan vrednosti njihovih dela), ali ne odstupa od suda o mimetičkom karakteru umetnosti. On sada dopušta neku vrstu umetnosti, pre svega dakako muziku, ali pod uslovom da je podražavanje "istinito", a to se može postići ako umetnost podražavanu stvar prikazuje najbolje što može. Tu se, dakako, ne radi o nekom "fotografskom" preslikavanju: podražavanje je tu tvorevina uobrazilje i maštovit simbolizam, a upravo zbog toga što se njime ne tvrdi ni istinitost ni lažnost, ono se obraća osećajnom delu ljudske duše. Zbog toga će se dozvoliti razne umetnosti, pod uslovom da su podređene svojoj vaspitnoj funkciji, a to je pružanje korisne naslade, "korisne" jer se radi o "istinitom podražavanju".

Značaj i uticaj

Platon je jedan od najvećih filozofa, koji se nalazi u vrhu evropske i svetske filozofske misli. On je sjedinio genijalne misli i analize sa fantastičnim spekulacijama i utopijama. Platonova teorija ideja i dijalektika kojom se postiže istinsko znanje predstavljaju neosporan doprinos nauci uopšte, a nauci o mišljenju – logici – posebno. Platonova proučavanja prirode i kosmološka shvatanja, opšte uzev, imaju možda pomalo mistički karakter te zaostaju za prirodoslovnim istraživanjima Demokrita i drugih presokratskih materijalista. Pa ipak, Platon je svoju fiziku dosledno izvodio iz svojih ontoloških i gnoseoloških učenja. Premda nije ostavio zaokružen, završen i precizno objašnjen sistem, on je ipak tvorac prve konsekventne filozofske misli, u kojoj iz ontoloških načela sledi dosledno objašnjenje svih aspekata života. Platonova teorija države može danas izgledati kao nastojanje u pravcu izgradnje jednog totalitarnog sistema, ali i ona je konsekvetno izvedena iz njegove ontologije, a i danas se nalazi u centru pažnje savremene političke filozofije.

Platonovo učenje negovano je vekovima u njegovoj Akademiji, sve do njenog zatvaranja 529. godine st. e. po naređenju cara Justinijana. Preko neoplatoničara izvršio je uticaj i na period formiranja srednjovekovne misli. U vreme renesanse Platonovska akademija u Firenci nastojala je obnoviti Platonovu baštinu, a uticaj platonske idealne države može se zapaziti i u spisu Utopija Thomasa Morea, kao i u delu Grad sunca Tommasa Campanelle. Što se savremenog doba tiče, Platonov uticaj možda nije tako vidljiv kao ranije, ali on ostaje začetnik svake spiritualističke filozofije i svakog objektivnog idealizma. Platonizam – bilo da se prema njemu zauzima pozitivan stav, bilo da se on odbacuje u celini ili u pojedinostima – ni danas ne prestaje biti inspiracija mnogim misliocima.

Vanjski linkovi

- Platon: Odbrana Sokratova (prevod i napomene Miloša Đurića)
httpČ//www.fedonbelgrade.com/edicije/daimon/Platon: Ijon, Izdavačka kuća FEDON, Beograd, prevod Divna Stevanović Soleil
Djela čiji je autor Plato na Projektu Gutenberg
- Works by Plato at Project Gutenberg
- Spurious and doubtful works at Project Gutenberg
A free audiobook of Plato's Euthyphro at LibriVox
Plato Audio Bibliography
Stanford Encyclopedia of Philosophy:
Other articles