Pravednost

Pravednost (grč. dikaiosýne, lat. iustitia) najviša vrlina koja se sastoji u međusobnom skladu ostalih - mudrosti, hrabrosti i ostalih i od svakog građanina u državi traži da ispunjava onu dužnost koja mu pripada, smatra Platon, a Ciceron taj princip kasnije prevodi kao 'svakome svoje' (suum cuique tribuere).

Pravednost bi također trebao biti najviši materijalni princip svakog prava koje na tom pojmu temelji što je uopće pravedno a u pravu is-pravno i u skladu s temeljnim pravnim normama. U teorijama prirodnog prava pravednost je izvor pozitivnog ili zakonskog prava, tako već kod Platona, i Aristotela u 'Nikomahovoj etici' iako za njega prirodno pravo nije vječno, makar je iznad zakonskog, on razlikuje:

• izjednačujuću pravednost (iustitia commutativa ili correctiva) koja uređuje odnose među pojedincima u razmjeni dobara i ugovorima izjednačuje ugovaratelje;
• diobenu pravednost (iustitia distributiva) u odnosu zajednice prema pojedincima koja svakome dodjeljuje prema zaslugama;
• tome neki dodaju i zakonsku pravednost (iustitia legalis) koja određuje odnos pojedinca prema zajednici s gledišta ostvarenja općeg ili zajedničkog dobra (bonum commune).

Sigurno se najveća teškoća sastoji u tome kako da se sadržajno pobliže odredi što kome zaista pripada 'po prirodi' ili zasluzi, jer se na tome oduijek temelji princip pravednog nagrađivanja i općeg priznanja pojedinačnih zasluga. No kao izvjesni 'korektiv' pozitivnog prava pravednost ostaje nezamjenjiva instancija filozofije prava i politike.

Platonovo određenje pravednosti

Platon daje sledeću definiciju za »pravednost«. On veli: »Pravednost je posedovanje i delanje onoga što kome pripada« (433).

To znači da svaki za svoj rad ima dobivati onoliko koliko taj rad vredi, i da ima raditi ono za što je najsposobniji. Prema tome, pravedan je onaj čovek koji stoji baš na pravom mestu, i vrši ono što najbolje može da vrši, i punom i jednakom merom vraća za ono što dobiva. I zato bi društvo pravednih ljudi bilo najharmoničnija i za rad najsposobnija grupa, jer bi svaki član stojao na svome mestu i vršio funkciju za koju ga je priroda odredila, slično instrumentima y savršenom orkestru. Pravednost y jednom društvu ličila bi na onu harmoniju odnosa kojom ce planete održavaju y svom pravilnom (ili, kako bi Pitagora kazao, muzikalnom) hodu. Tako organizovano, društvo bi bilo sposobno za dalji život; i pravednost bi dobila neku vrstu darvinske potvrde. Gde ljudi ne stoje na svom prirodnom mestu, gde trgovac pritiskuje državnika, ili gde ratnik otima položaj vladara — tu je koordinacija delova razorena, veze pucaju, i društvo ce rastvara i rasturuje. Pravednost je stvaralačka koordinacija.

Pravednost je taxis kai kosmos — poredak i lepota — duševnih delova; to je duši ono isto što i zdravlje telu. Svako zlo je disharmonija; i to između čoveka i prirode, ili između čoveka i drugih ljudi, ili između čoveka i njegove vlastite prirode.

Tako Platon odgovara Trasimahu, Kaliklu i svima ničeovcima koji ce još mogu naći: pravednost nije gola snaga, nego harmonična snaga — požuda i ljudi y poretku što ga udešavaju um i organizacija ; pravednost nije pravo jačih, nego stvaralačka i jaka harmonija celine.