Fran Miklošič
Fran Miklošič (nem. Franz von Miklosich; 29. novembar 1813. — 7. mart 1891) je bio slovenski filolog i lingvista.
| Fran Miklošič | |
|---|---|
 | |
| Rođenje | 29. 11. 1813. Luttenberg, Austrija |
| Smrt | 7. 3. 1891. (dob: 77) Beč, Austrija |
| Nacionalnost | slovenska |
| Zanimanje | jezikoslovac |
Biografija
urediMiklošič je rođen u štajerskom selu Radomerščak blizu grada Ljutomera, koji je tada pripadao Austrijskom Carstvu.
Doktorirao je filozofiju je na Univerzitetu u Gracu i neko vreme je tu radio kao profesor filozofije. Godine 1838. je prešao na Univerzitet u Beču gde je stekao titulu doktora pravnih nauka. Tokom svojih studija na njega su ticali radovi slovenačkog filologa i lingviste Jerneja Kopitara. Napustio je pravo i i posvetio je veći deo svog života proučavanju slovenskih jezika.
Godine 1844. se zaposlio u Carskoj biblioteci u Beču, gde je ostao do 1862. Miklošiš je 1844. objavio kritiku knjige Franca Bopa Uporedna gramatika (nem. Vergleichende Grammatik), što je skrenulo pažnju bečkih akademskih krugova. Ova publikacija je pokrenula dugi niz radova, u kojima je Miklošič pokazao veliku stručnost. Njegovi radovi su doveli de revolucije u proučavanju slovenskih jezika.
U Proleću naroda 1848. Miklošič je aktivno učestvovao u Slovenačkom nacionalnom pokretu. Bio je predsednik političkog udruženja „Slovenija“ koji su osnovali slovenački studenti koji su studirali u Gracu i Beču. Uz Matiju Majara bio je jedan od autora koji su razradili ideju o Ujedinjenoj Sloveniji. Nakon neuspeha revolucionarnih zahteva, Miklošič se posvetio samo akademskim aktivnostima.
Miklošič je 1849. postavljen za šefa tek osnovane katedre za slovensku filologiju Univerziteta u Beču i ostao je na to mestu do 1886. Postao je član Bečke akademije, koja ga je izabrala za sekretara svog istorijskog i filozofskog odseka. Njegovi brojni radovi su se nisu ticali samo slovenskih jezika, već i rumunskog, albanskog, grčkog i jezika Roma i Sinta.
Uz Vuka Karadžića, Đuru Daničića, Dimitrija Demetera, Ivana Mažuranića i Ivana Kukuljevića bio je potpisnik Bečkog književnog dogovora 1850. godine o zajedničkom književnom jeziku Srba i Hrvata. Bio je član Srpske kraljevske akademije.
Bibliografija
uredi- Lexicon linguae slovenicae veteris dialecti, 1850 (i 1862-65 kao Lexicon Palaeoslovenico-graeco-latinum)
- Vergleichende Grammatik der slavischen Sprachen, 4 Bde., 1852-75
- Monumenta Serbica Spectantia Historiam Serbiae, Bosniae, Ragusii, 1858
- Die Bildung der slavischen Personennamen, 1860
- Etymologisches Wörterbuch der slavischen Sprachen, 1886
- Über die Mundarten und Wanderungen der Zigeuner Europas, 12 Tle., 1872-80.
Njegova zbirka ćirilskih izvora, Monumenta Serbica Spectantia Historiam Serbiae, Bosniae, Ragusii, objavljena u Beču 1858, a kasnije preštampana i u Gracu 1964. godine, i danas predstavlja izuzetno korisnu hrestomatiju bosanskih srednjovjekovnih izvora.
