Papers by nikola djokovic
Nasleđe, Kragujevac, 2009
... članak: 1 od 1, Nasleđe, Kragujevac. 2009, vol. 6, br. 14-2, str. 243-262. jezik rada: srpski... more ... članak: 1 od 1, Nasleđe, Kragujevac. 2009, vol. 6, br. 14-2, str. 243-262. jezik rada: srpski neklasifikovan. Proces ozakonjenja logike perverzne želje u romanu Sudar; Dž. G. Balarda. Đoković Nikola. Kragujevac. Sažetak. Ovaj rad ...
Thesis Chapters by nikola djokovic
Nation, Subject and Text (the Literature of Exile and the Post-Yugoslav Literary and Cultural Landscape), 2017
Овај рад бави се релацијама и односима дискурзивних/текстуалних типологија који улазе у процес ко... more Овај рад бави се релацијама и односима дискурзивних/текстуалних типологија који улазе у процес конституисања нација – насталих насилним распадом некада јединственог југословенског историјског (политичког и културног) простора – и субјект-позиција унутрашњег/спољашњег егзила, који се опиру овом тоталитарном конституисању (или му, са друге стране, подлежу). Као парадигматични примери анализе типологије/топологије изгнанстава из још увек доминантног великог наратива Нације, користе се романи Владимира Арсенијевића (U potpalublju), Дубравке Угрешић (Muzej bezuvjetne predaje), Давида Албахарија (Snežni Čovek) и Александра Хемона (Nowhere man), који преплићу лично, аутобиографско сведочење, са начинима фикционализације и наративизације позиције аутора/ауторке као присилног и/или добровољног егзиланта/егзиланткиње. Унутрашња позиција егзила у роману U potpalublju, преиспитује се кроз однос наратора са унутрашњом микро-заједницом пријатеља која је у сталном осипању услед мобилизације за српске националистичке ратове, насилног слања на фронт и чак добровољних опредељења појединих пријатеља да учествују у освајачком рату Србије против првих суседа. Из позиције сведока-саучесника преиспитује се лични степен трпељивости према страдању, као што се и скрутинизује етичка одговорност као и не-могућност одупирања у тачки потпуне унутрашње изолације. Позиција псеудо-религијског ескапизма се у једном тренутку спаја са доминантном позитивном сублимацијом и естетизацијом рата и масовних злочина. Тако се заједница унутрашњег егзила, између осталог, осипа зато што не може да артикулише сопствени консензуални, морални, анти-ратни императив непристајања на приклањање пропаганди доминантне националистичке заједнице.
У Muzeju bezuvjetne predaje стратегија грађе романа као музеолошког експоната доводи субјект-позицију колекционарке ― у стање стално грозничавог прикупљања меморабилија и доказа личног породичног као и заједничког конфедеративног живота социјалистичке заједнице. Приватна колекција породичне архиве (ауто-биографске садржине) претвара се у архивску студију ретуширања и оживљавања детаља из онога што је упамћено и, са друге стране, заборављено или потпуно первертирано. Носталгично-меланхолична позиција сабирачице кичастог шкарта ― одбачених предмета са сентименталном патином - трансформише читаву архиву у амалгам реконструисаног памћења. Мнемотехнолошки залог памћења тако постаје поље борбе за одређену врсту етичко-естетичког императива против конфискације памћења диригованим заборавом (уз снажно полемисање са позицијом културализације и естетизације маскулино-шовинистичког насиља). Snežni čovek Давида Албахарија проблематизује перспективу тотално изолованог али строго логоцентризованог дискурса субалетна ― у привидно тренутном а заправо трајном егзилу. Симболички испражњени субјект прати се кроз врло дисоцирану, репетитивну структуру романа, који у духу постструктурализма разграђује сопствено логоцентрично средиште ― и изнова га успоставља. Ова осцилација наративног клатна, поларизација присуства и одсуства, одсутног присуства и присутног одсуства, одвија се кроз умножавање и диференцијацију деридијански немих трагова текста-сведочанства услед симултаног декомпоновања државног суверенитета (бивше државе) и субјект-позиције која се распада „изнутра". Ова постмодернистичка клопка текста као структуре "левка", који се пише услед негирања процеса писања и упркос њему, док фикционализовани субјект варљиво покушава да санира последице личног самоисписивања у трауматичном ексцесу опсесивних реитерација – заправо води деридијанској несводивој разлици између текста и гласа, текста и „говора ћутања" ― као места сублимиране трауме. Распадање „суверенитета" ― говорне инстанце немо говори, на метафоричан и метонимијски начин, логиком прећуткивања и потискивања, о насиљу суверено-етничког самоизрицања и "само-опредељења", односно коинцидира са фантомализованом перспективом потпуног идентитетског стапања бивше-државног и садашњег субјектовог постојања, које је такође под знаком питања услед изостанка ове неименоване надинстанце. Националистичко, као и са друге стране, неоколонијално наслеђе, функционише овде све време као прећутани интерлокутор.
Nowhere man представља позицију субјекта егзила укрштену са детаљима из личне биографије самог Александра Хемона који су "позајмљени" насловном протагонисти, Јозефу Пронеку. Делимично на типичан постмодернистички начин – кроз ефекат двојништа; делимично пак кроз проблематизовање пост-трауматског афективног умножавања позиција сведочења трауме, кроз мултиперспективну наративну позицију и дезилузионистичко разбијање имагинарног "зида" према читаоцу – изграђује се психогеографска, укрштена афективна мапа трауматичног сведочења места изгнанстава. Од читаоца се изнова захтева позиција емпатичке узнемирености, тронутости, као и претресања и инспекције историјских чињеница прогона и етничких чишћења, упркос трауматици тог увида, а у корист императива са-знања и сведочења. Трауматска трансверзала, која прати пут Јозефа Пронека (у стилу „романа о одрастању") од предратног Сарајева (пре српске опсаде) преко Украјине и Кијева до С.А.Д. Чикага (као коначне, данашње егзилантске дестинације самог Александра Хемона), осцилује на начин петље и враћања/реитерације местима зазора и терора. Билингвална позиција ауторства Александра Хемона, додатно проблематизује и саму нужност сведочења постратне трауме на „матерњем" језику, као што превођење и оно што оно укључује/искључује постаје једна од повлашћених тема услед идентитетског посвајања егзиланта у хомогеним заједницама, које свој статус потврђују и потпуном насилном, кривотвореном еквиваленцијом између етније, нације, језика и писма. На крају, доводи се у питање и однос према доминантним патрилинеарним, патријахално-националистичким формама фикционализовања заједништва путем „измишљене традиције" ― на коју се националистичка заједница увек изнова позива. Литерарна фикционализација стога представља један облик могућег другачијег имагинирања заједништва који се опире доминантним, националистички сврставајућим имагинирањима.
This thesis centers on inter-relations of discursive/ textual typologies which constitute national states established after the violent tearing apart of a formerly united Yugoslav historical (political and cultural) landscape as well as the newly established subjectpositions of the inner/internal exile resisting the totalitarian process of re-constitution (or on the other hand conforming to it). The relevant examples of the analysis of the typology/ topology of the detachment from still prevailing and dominant Grand National narrative, are four selected novels: In the Hold by Vladimir Arsenijevic, The Museum of Unconditional Surrender by Dubravka Ugresic, Snow man by David Albahari and Nowhere Man by Aleksandar Hemon. In these novels, specific forms of personal, biographical testimonies are intertwined with different modes of fictionalization and narrativization of the authors‘ positions as those of compulsory and/or voluntary exiles. The position of inner exile in In the H...
Faculty:
Универзитет у Крагујевцу, Филолошко-уметнички факултет
Date:
25-09-2017
Keywords:
tekst / text / nacija / nacionalizam / tipovi diskursa / tipologija subjekt-pozicija svedočenja egzila (u egzilu) / odnos jezik:govor / prevod / postjugoslovenski kulturni prostor / nation / nationalism / types of discourse / the tipology of subjectpositions of testifying the exile (in exile) / language-speech relation / translation / post- Yugoslav cultural landscape
Uploads
Papers by nikola djokovic
Thesis Chapters by nikola djokovic
У Muzeju bezuvjetne predaje стратегија грађе романа као музеолошког експоната доводи субјект-позицију колекционарке ― у стање стално грозничавог прикупљања меморабилија и доказа личног породичног као и заједничког конфедеративног живота социјалистичке заједнице. Приватна колекција породичне архиве (ауто-биографске садржине) претвара се у архивску студију ретуширања и оживљавања детаља из онога што је упамћено и, са друге стране, заборављено или потпуно первертирано. Носталгично-меланхолична позиција сабирачице кичастог шкарта ― одбачених предмета са сентименталном патином - трансформише читаву архиву у амалгам реконструисаног памћења. Мнемотехнолошки залог памћења тако постаје поље борбе за одређену врсту етичко-естетичког императива против конфискације памћења диригованим заборавом (уз снажно полемисање са позицијом културализације и естетизације маскулино-шовинистичког насиља). Snežni čovek Давида Албахарија проблематизује перспективу тотално изолованог али строго логоцентризованог дискурса субалетна ― у привидно тренутном а заправо трајном егзилу. Симболички испражњени субјект прати се кроз врло дисоцирану, репетитивну структуру романа, који у духу постструктурализма разграђује сопствено логоцентрично средиште ― и изнова га успоставља. Ова осцилација наративног клатна, поларизација присуства и одсуства, одсутног присуства и присутног одсуства, одвија се кроз умножавање и диференцијацију деридијански немих трагова текста-сведочанства услед симултаног декомпоновања државног суверенитета (бивше државе) и субјект-позиције која се распада „изнутра". Ова постмодернистичка клопка текста као структуре "левка", који се пише услед негирања процеса писања и упркос њему, док фикционализовани субјект варљиво покушава да санира последице личног самоисписивања у трауматичном ексцесу опсесивних реитерација – заправо води деридијанској несводивој разлици између текста и гласа, текста и „говора ћутања" ― као места сублимиране трауме. Распадање „суверенитета" ― говорне инстанце немо говори, на метафоричан и метонимијски начин, логиком прећуткивања и потискивања, о насиљу суверено-етничког самоизрицања и "само-опредељења", односно коинцидира са фантомализованом перспективом потпуног идентитетског стапања бивше-државног и садашњег субјектовог постојања, које је такође под знаком питања услед изостанка ове неименоване надинстанце. Националистичко, као и са друге стране, неоколонијално наслеђе, функционише овде све време као прећутани интерлокутор.
Nowhere man представља позицију субјекта егзила укрштену са детаљима из личне биографије самог Александра Хемона који су "позајмљени" насловном протагонисти, Јозефу Пронеку. Делимично на типичан постмодернистички начин – кроз ефекат двојништа; делимично пак кроз проблематизовање пост-трауматског афективног умножавања позиција сведочења трауме, кроз мултиперспективну наративну позицију и дезилузионистичко разбијање имагинарног "зида" према читаоцу – изграђује се психогеографска, укрштена афективна мапа трауматичног сведочења места изгнанстава. Од читаоца се изнова захтева позиција емпатичке узнемирености, тронутости, као и претресања и инспекције историјских чињеница прогона и етничких чишћења, упркос трауматици тог увида, а у корист императива са-знања и сведочења. Трауматска трансверзала, која прати пут Јозефа Пронека (у стилу „романа о одрастању") од предратног Сарајева (пре српске опсаде) преко Украјине и Кијева до С.А.Д. Чикага (као коначне, данашње егзилантске дестинације самог Александра Хемона), осцилује на начин петље и враћања/реитерације местима зазора и терора. Билингвална позиција ауторства Александра Хемона, додатно проблематизује и саму нужност сведочења постратне трауме на „матерњем" језику, као што превођење и оно што оно укључује/искључује постаје једна од повлашћених тема услед идентитетског посвајања егзиланта у хомогеним заједницама, које свој статус потврђују и потпуном насилном, кривотвореном еквиваленцијом између етније, нације, језика и писма. На крају, доводи се у питање и однос према доминантним патрилинеарним, патријахално-националистичким формама фикционализовања заједништва путем „измишљене традиције" ― на коју се националистичка заједница увек изнова позива. Литерарна фикционализација стога представља један облик могућег другачијег имагинирања заједништва који се опире доминантним, националистички сврставајућим имагинирањима.
This thesis centers on inter-relations of discursive/ textual typologies which constitute national states established after the violent tearing apart of a formerly united Yugoslav historical (political and cultural) landscape as well as the newly established subjectpositions of the inner/internal exile resisting the totalitarian process of re-constitution (or on the other hand conforming to it). The relevant examples of the analysis of the typology/ topology of the detachment from still prevailing and dominant Grand National narrative, are four selected novels: In the Hold by Vladimir Arsenijevic, The Museum of Unconditional Surrender by Dubravka Ugresic, Snow man by David Albahari and Nowhere Man by Aleksandar Hemon. In these novels, specific forms of personal, biographical testimonies are intertwined with different modes of fictionalization and narrativization of the authors‘ positions as those of compulsory and/or voluntary exiles. The position of inner exile in In the H...
Faculty:
Универзитет у Крагујевцу, Филолошко-уметнички факултет
Date:
25-09-2017
Keywords:
tekst / text / nacija / nacionalizam / tipovi diskursa / tipologija subjekt-pozicija svedočenja egzila (u egzilu) / odnos jezik:govor / prevod / postjugoslovenski kulturni prostor / nation / nationalism / types of discourse / the tipology of subjectpositions of testifying the exile (in exile) / language-speech relation / translation / post- Yugoslav cultural landscape
У Muzeju bezuvjetne predaje стратегија грађе романа као музеолошког експоната доводи субјект-позицију колекционарке ― у стање стално грозничавог прикупљања меморабилија и доказа личног породичног као и заједничког конфедеративног живота социјалистичке заједнице. Приватна колекција породичне архиве (ауто-биографске садржине) претвара се у архивску студију ретуширања и оживљавања детаља из онога што је упамћено и, са друге стране, заборављено или потпуно первертирано. Носталгично-меланхолична позиција сабирачице кичастог шкарта ― одбачених предмета са сентименталном патином - трансформише читаву архиву у амалгам реконструисаног памћења. Мнемотехнолошки залог памћења тако постаје поље борбе за одређену врсту етичко-естетичког императива против конфискације памћења диригованим заборавом (уз снажно полемисање са позицијом културализације и естетизације маскулино-шовинистичког насиља). Snežni čovek Давида Албахарија проблематизује перспективу тотално изолованог али строго логоцентризованог дискурса субалетна ― у привидно тренутном а заправо трајном егзилу. Симболички испражњени субјект прати се кроз врло дисоцирану, репетитивну структуру романа, који у духу постструктурализма разграђује сопствено логоцентрично средиште ― и изнова га успоставља. Ова осцилација наративног клатна, поларизација присуства и одсуства, одсутног присуства и присутног одсуства, одвија се кроз умножавање и диференцијацију деридијански немих трагова текста-сведочанства услед симултаног декомпоновања државног суверенитета (бивше државе) и субјект-позиције која се распада „изнутра". Ова постмодернистичка клопка текста као структуре "левка", који се пише услед негирања процеса писања и упркос њему, док фикционализовани субјект варљиво покушава да санира последице личног самоисписивања у трауматичном ексцесу опсесивних реитерација – заправо води деридијанској несводивој разлици између текста и гласа, текста и „говора ћутања" ― као места сублимиране трауме. Распадање „суверенитета" ― говорне инстанце немо говори, на метафоричан и метонимијски начин, логиком прећуткивања и потискивања, о насиљу суверено-етничког самоизрицања и "само-опредељења", односно коинцидира са фантомализованом перспективом потпуног идентитетског стапања бивше-државног и садашњег субјектовог постојања, које је такође под знаком питања услед изостанка ове неименоване надинстанце. Националистичко, као и са друге стране, неоколонијално наслеђе, функционише овде све време као прећутани интерлокутор.
Nowhere man представља позицију субјекта егзила укрштену са детаљима из личне биографије самог Александра Хемона који су "позајмљени" насловном протагонисти, Јозефу Пронеку. Делимично на типичан постмодернистички начин – кроз ефекат двојништа; делимично пак кроз проблематизовање пост-трауматског афективног умножавања позиција сведочења трауме, кроз мултиперспективну наративну позицију и дезилузионистичко разбијање имагинарног "зида" према читаоцу – изграђује се психогеографска, укрштена афективна мапа трауматичног сведочења места изгнанстава. Од читаоца се изнова захтева позиција емпатичке узнемирености, тронутости, као и претресања и инспекције историјских чињеница прогона и етничких чишћења, упркос трауматици тог увида, а у корист императива са-знања и сведочења. Трауматска трансверзала, која прати пут Јозефа Пронека (у стилу „романа о одрастању") од предратног Сарајева (пре српске опсаде) преко Украјине и Кијева до С.А.Д. Чикага (као коначне, данашње егзилантске дестинације самог Александра Хемона), осцилује на начин петље и враћања/реитерације местима зазора и терора. Билингвална позиција ауторства Александра Хемона, додатно проблематизује и саму нужност сведочења постратне трауме на „матерњем" језику, као што превођење и оно што оно укључује/искључује постаје једна од повлашћених тема услед идентитетског посвајања егзиланта у хомогеним заједницама, које свој статус потврђују и потпуном насилном, кривотвореном еквиваленцијом између етније, нације, језика и писма. На крају, доводи се у питање и однос према доминантним патрилинеарним, патријахално-националистичким формама фикционализовања заједништва путем „измишљене традиције" ― на коју се националистичка заједница увек изнова позива. Литерарна фикционализација стога представља један облик могућег другачијег имагинирања заједништва који се опире доминантним, националистички сврставајућим имагинирањима.
This thesis centers on inter-relations of discursive/ textual typologies which constitute national states established after the violent tearing apart of a formerly united Yugoslav historical (political and cultural) landscape as well as the newly established subjectpositions of the inner/internal exile resisting the totalitarian process of re-constitution (or on the other hand conforming to it). The relevant examples of the analysis of the typology/ topology of the detachment from still prevailing and dominant Grand National narrative, are four selected novels: In the Hold by Vladimir Arsenijevic, The Museum of Unconditional Surrender by Dubravka Ugresic, Snow man by David Albahari and Nowhere Man by Aleksandar Hemon. In these novels, specific forms of personal, biographical testimonies are intertwined with different modes of fictionalization and narrativization of the authors‘ positions as those of compulsory and/or voluntary exiles. The position of inner exile in In the H...
Faculty:
Универзитет у Крагујевцу, Филолошко-уметнички факултет
Date:
25-09-2017
Keywords:
tekst / text / nacija / nacionalizam / tipovi diskursa / tipologija subjekt-pozicija svedočenja egzila (u egzilu) / odnos jezik:govor / prevod / postjugoslovenski kulturni prostor / nation / nationalism / types of discourse / the tipology of subjectpositions of testifying the exile (in exile) / language-speech relation / translation / post- Yugoslav cultural landscape