Teaching Documents by Ivan Nušić
Лажна романизација Илира
Често се у јавности сусрећемо с једним изразито погрешним мишљењем које влада у нашим научним кру... more Често се у јавности сусрећемо с једним изразито погрешним мишљењем које влада у нашим научним круговима, да су староседеоци балканског полуострва, у овом случају конкретно нама познати под колективним именом Илира, били потпуно романизовани и пре пропасти Римског царства, што значи да су потпуно усвојили латински језик, обичаје и културу а заборавили све своје, те да су се претопили у Романе-Римљане, што се касније надовезује на још пар других историјских конструкција, односно боље је употребити израз "претпоставки", на које се сада нећу овде освртати, већ ћу се држати наслова колико то буде било могуће, и показати, на једноставан начин као и увек, путем историјских извора и логичких научних аргумената, да стање у реалности није било онакво како нам га представљају очигледно недовољно упућени појединци из тобоже "научних" кругова, па кренимо.
Тумачење наводног шиптарског топонима града Бриндизија
Бриндизи(ум) је град на југу Италије у (јужној)Апулији, у античко време јужна Италија била је поз... more Бриндизи(ум) је град на југу Италије у (јужној)Апулији, у античко време јужна Италија била је позната по великом броју грчких колонија, те се називала "Magna Graecia" одн. "велика Грчка", и она је била окренута више према Средоземљу, што се тиче јадранске обале Италије и отрантских врата, ту су у колонизацији предњачили Илири са суседне стране-балканског полуострва. Страбон(64-29 пре н. е.), каже да су Бриндизи најпре населили Крићани који су дошли са Тезејем из Кнососа или они који су дошли са Сицилије са Јапиксом(The Geography of Strabo, Strabo, превод Duane W. Roller, 2020, Book 6, Part 3: Iapygia and Apulia, 279: They say that Brentesion was settled by the Cretans, whether by those who came across with Theseus from Knossos, or those who departed from Sikelia with Iapyx: it is told both ways). С обзиром да нема других навода о оснивању Бриндизија и пореклу његовог раног становништва, те немогућности да се самим тим да бољи критички осврт на овај навод Страбона, не остаје нам ништа дрго осим да га узмемо са резервом. У даљем тексту нам Страбон пружа један драгоцени податак: "Бриндизи такође има бољу луку, јер има много оних које су затворене једним устима и заклоњене од таласа, јер се унутра формирају заливи који по облику подсећају на рогове јелена. Одатле потиче назив, јер место, заједно са градом, у великој мери подсећа на рогове јелена, а на месапском језику се глава јелена зове "brention"...
Алкохолна пића старих Илира
Старобалканска племена западног Балкана која су нам данас позната под општим именом Илира, како и... more Старобалканска племена западног Балкана која су нам данас позната под општим именом Илира, како их називају антички писци, била су позната по прављењу али и по уживању у алкохолним пићима, а ако се може веровати античким ауторима, стари Илири су у томе предњачили...
Фригијско - словенски
У науци је утврђено да фригијски језик представља посебан језик Кентум групе ИЕ језика док су сло... more У науци је утврђено да фригијски језик представља посебан језик Кентум групе ИЕ језика док су словенски језици групе Сатем што значи да се ради о потпуно различитим језицима. Међутим без обзира на структуру одн. граматику ова разлика језика не мора бити безусловна када су у питању њихови лексикони односно одређене речи или корени речи, који се не односе само на основне појмове из најстаријих времена Индо-Европске заједнице које деле и други језици из ње настали...
Босна
Први помен Босне потиче из средњег века и налази се код ромејског тј. византијског цара
Констан... more Први помен Босне потиче из средњег века и налази се код ромејског тј. византијског цара
Константина седмог Порфирогенита у његовом делу „De administrando imperio“-„О управљању
царством“, у поглављу 32: „О србима и земљи у којој живе“, наводи краћу реченицу „ί καί εἱς τὸ
χορίον Βόσονα, τὸ Κάτερα καί τὸ Δεσνήκ“(Spomenica akademika Marka Šunjića(1927-1998), Filozofski
fakultet u Sarajevu, 2010, Tibor Živković, On the Beginnings of Bosnia in Middle Ages, 161). Имератор
никада није говорио посебно о Босни као што то говори у случају хрватске, Србије, Захумља,
Паганије и Дукље. Ако пажљиво испитамо границу Србије и хрватске, коју је такође означио
Константин Порфирогенит у поглављу 30. ДАИ, можемо да видимо „ex silento“, да је Босну
сматрао само регијом Србије. Цар је рекао да се Србија граници са хрватском на северу а са
бугарском на југу. Западне границе Србије дате су у погледу кнежевина Паганије, Захумља,
Травуније и Дукље док помена о Босни нема. Чак штавише се наводи да Србија и хрватска имају
заједничку границу на Цетини(исто, стр. 162). Као што се види према Порфирогениту, Босна је део
Србије и насељена је Србима. Премда је аутентичност Порфирогенитовог записа као и
веродостојност података у њему предмет оспоравања, па га тако једни безусловно одбацују а
други исто тако прихватају и позивају се само на њега, постоји још један извор на који се по овом
питању можемо ослонити. То је књига „Annales Regni Francorum“...
Бела капа - српска античка баштина
Неизоставно обележје шиптарског националног идентитета данас представља препознатљива купаста или... more Неизоставно обележје шиптарског националног идентитета данас представља препознатљива купаста или полулоптаста капа беле боја коју они називалу "Plis" или "Qeleshe" тј "Кече" а код Срба постоји неколико назива, један од њих је свакако и кече, ту су ћулав, ћелепош, пустена капа итд, код Грка "Pileus, Pileos" а Латина "Pilleum". Бела капа Гег Шиптара на северу има класичан лоптасти облик, док је код Тоска на југу нешто издуженија. Ова капа Шиптарима служи као својеврстан доказ аутохтоности на балканском полуострву који границу старости шиптарског народа помера најраније од времена Тројанског рата и Одисеје. Ако питамо Шиптаре, бела капа потиче од старих Пелазга и Илира, а Одисеј, Пир епирски, Клаудије Птолемеј, Аристотел, Мојсије, бог Вулкан и други који су понекад у ликовној уметности или вајарству приказивани са овом капом на глави, према Шиптарима само су неки од познатијих припадника овог народа. Ту су и стари Етрурци, Хелена тројанска, наравно неизоставни кип "Победник" у Београду, кнез Павле Карађорђевић који је на једној слици обучен у српску традиционалну ношњу, са белом капом на глави као и многи многи други, међутим изгледа да Шиптарима није у интересу да на пример присвоје народ Лори из западноиранске покрајине Лорестан који такође носе идентичне беле капе на глави као део своје народне ношње. Овакве тврдње Шиптара као и присвајање свега и свачега само на основу једног одевног предмета чије порекло очигледно не знају је смешно утолико јер историја показује нешто сасвим другачије, па погледајмо...
Шиптарски извори за историју Илира односно Срба
Шиптари сами себе никада у историји нису називали нити сматрали Илирима и њиховим потомцима о чем... more Шиптари сами себе никада у историји нису називали нити сматрали Илирима и њиховим потомцима о чему говори неколико извора произашлих из пера аутора првих дела писаних на шиптарском језику и то из 15, 16. и 17. века, што је српској јавности до сада потпуно непозната чињеница. Први помен постојања шиптарског језика у историјским изворима потиче из дубровачких архива са краја 13. века, док шиптарски језик почиње да се пише тек у 14. и 15. веку латинским писмом. Шиптарска књижевност у овим раним фазама свог развоја дала је неколико дела као што су „Историја Скендербега“ одн. „De vita, moribus ac rebus Georgii Castrioti“, аутора скадарског католичког свештеника Марина Барлетија(1450-1510), издат 1537. год, онда хроника епирског деспота Јована Музаке о пореклу и историји породице Музака под називом „Breve memoria de lidiscendenti de nostra casa Musachi“ из 1510. године коју је по први пут објавио немачки историчар и византолог Карл Хоф у својој књизи „Chroniques gréco-romanes: inédites ou peu connues, pub. avec notes et tables généalogiques“ из 1873. год. а навешћу и први речник шиптарског језика, заправо ради се о упоредном „Епирско-латинском речнику“ тј. „Dictionarium latino epiroticum“, бискупа Франга Бардија(1606-1643) из 1635 ...
Ђурађ Кастриот Скендербег, 2021
Допуњена и побољшана верзија мог претходног рада на тему српског порекла породице Кастриот као и ... more Допуњена и побољшана верзија мог претходног рада на тему српског порекла породице Кастриот као и Ђурађа Кастриота Скендербега ког сам објавио 25.јануара 2018.године.Нова допуњена и коначна верзија овог рада се разликује од претходне по томе што се у новој верзији налази дупло више извора,више докумената,има 20 страница више,рад је боље уклопљен и објашњен.Цео рад се заснива на изворима,документима и мишљењима како познатих домаћих историчара,писаца или институција тако и страних аутора светског гласа али и на записима савременика породице Кастриот.
Uploads
Teaching Documents by Ivan Nušić
Константина седмог Порфирогенита у његовом делу „De administrando imperio“-„О управљању
царством“, у поглављу 32: „О србима и земљи у којој живе“, наводи краћу реченицу „ί καί εἱς τὸ
χορίον Βόσονα, τὸ Κάτερα καί τὸ Δεσνήκ“(Spomenica akademika Marka Šunjića(1927-1998), Filozofski
fakultet u Sarajevu, 2010, Tibor Živković, On the Beginnings of Bosnia in Middle Ages, 161). Имератор
никада није говорио посебно о Босни као што то говори у случају хрватске, Србије, Захумља,
Паганије и Дукље. Ако пажљиво испитамо границу Србије и хрватске, коју је такође означио
Константин Порфирогенит у поглављу 30. ДАИ, можемо да видимо „ex silento“, да је Босну
сматрао само регијом Србије. Цар је рекао да се Србија граници са хрватском на северу а са
бугарском на југу. Западне границе Србије дате су у погледу кнежевина Паганије, Захумља,
Травуније и Дукље док помена о Босни нема. Чак штавише се наводи да Србија и хрватска имају
заједничку границу на Цетини(исто, стр. 162). Као што се види према Порфирогениту, Босна је део
Србије и насељена је Србима. Премда је аутентичност Порфирогенитовог записа као и
веродостојност података у њему предмет оспоравања, па га тако једни безусловно одбацују а
други исто тако прихватају и позивају се само на њега, постоји још један извор на који се по овом
питању можемо ослонити. То је књига „Annales Regni Francorum“...
Константина седмог Порфирогенита у његовом делу „De administrando imperio“-„О управљању
царством“, у поглављу 32: „О србима и земљи у којој живе“, наводи краћу реченицу „ί καί εἱς τὸ
χορίον Βόσονα, τὸ Κάτερα καί τὸ Δεσνήκ“(Spomenica akademika Marka Šunjića(1927-1998), Filozofski
fakultet u Sarajevu, 2010, Tibor Živković, On the Beginnings of Bosnia in Middle Ages, 161). Имератор
никада није говорио посебно о Босни као што то говори у случају хрватске, Србије, Захумља,
Паганије и Дукље. Ако пажљиво испитамо границу Србије и хрватске, коју је такође означио
Константин Порфирогенит у поглављу 30. ДАИ, можемо да видимо „ex silento“, да је Босну
сматрао само регијом Србије. Цар је рекао да се Србија граници са хрватском на северу а са
бугарском на југу. Западне границе Србије дате су у погледу кнежевина Паганије, Захумља,
Травуније и Дукље док помена о Босни нема. Чак штавише се наводи да Србија и хрватска имају
заједничку границу на Цетини(исто, стр. 162). Као што се види према Порфирогениту, Босна је део
Србије и насељена је Србима. Премда је аутентичност Порфирогенитовог записа као и
веродостојност података у њему предмет оспоравања, па га тако једни безусловно одбацују а
други исто тако прихватају и позивају се само на њега, постоји још један извор на који се по овом
питању можемо ослонити. То је књига „Annales Regni Francorum“...