Краљевски дом Обреновића – јавна и приватна сфера деловања (1882–1903), Династија Обреновић и проглашење Краљевине Србије, тематски зборник радова, ур. С. Рајић, Ниш, 2023, 385–401., 2023
Права и дужности краља, краљице и наследника престола до доношења Устава из 1889. нису била регул... more Права и дужности краља, краљице и наследника престола до доношења Устава из 1889. нису била регулисана посебним законским актима нити дворским правилима. Односи у краљевском дому уређивани су посебним споразумима и ad hoc доношеним актима, као у случају 1887. и 1888. када су решавна питања везана за образовање престолонаследника Александра, као и раздвојеног живота краља и краљице. У Уставу из 1889. помињу се краљ и Kраљев дом у одељку где су побројана уставна овлашћења владара, али без ближих одредаба. Историјски извори сведоче да је краљ Милан имао намеру да након доношења Устава уреди односе у Краљевском дому посебним правилима. Раздор који је задесио дом Обреновића, омео га је да своју намеру оствари. Отуда су се непријатељства између бившег краљевског пара снажно одражавала на политичке прилике у земљи, као и на дискредитацију Обреновића у иностранству. Многобројним скандалима нарушен је углед престола, а за то су одговорни сви актери – краљ Милан, краљица Наталија, као и њихов син краљ Александар Обреновић.Рад има за циљ да утврди како и зашто је долазило до правних аномалија, политичких злоупотреба, па и личних освета, а које су биле директна последица неслоге и непостојања уређених права и дужности у оквирима Краљевског дома. У бројним сукобима и аферама везаним за живот краљевског пара Милана и Наталије, те Александра и Драге Обреновић, свеприсутна су преливања јавне сфере деловања у приватну и обрнуто.
Uploads
Papers by Suzana Rajić
дошло до руско-турских мировних преговора и Санстефанског мира (3. март 1878). Под баластом грубе стварности и заштите руских државних интереса након победничког рата против Османског царства, уговорене границе Велике Бугарске страховито су погађале српске интересе. Због тога се краткотрајно српско-руско савезништво ускоро преобратило у налете међусобних оптужби, осуђивања и порицања. Многи прворазредни извори помогли су нам да реконструишемо несталу историјску слику о томе шта је у моралном погледу за српску борбу значио долазак руских добровољаца.
донешена је након пуних десет месеци размишљања и припрема у државном врху. Стога ратна прокламација од 30. јуна 1876. није била изненађење за било кога. Понајмање је рат могао изненадити житеље престонице Кнежевине Србије, Београда. Од када је великом дипломатском акцијом кнеза Михаила 1867. године исељен турски гарнизон из београдске тврђаве, престоница је постала искра политичког, научног, друштвеног и културног живота Србије. Још увек са скромним бројем житеља који није досезао ни тридесет хиљада људи, Београд је, у време Источне кризе (1875–1878), као престоница, био највећи и најзначајнији центар у земљи, место где су се доносиле најважније политичке одлуке, али и стециште дипломатских, хуманитарних организација, страних дописника, официра.
са прописаним мерама за њихово сузбијање. Низом уредби регулисана су многа важна питања: дужности и права окружних, среских и општинских лекара, питање приватне праксе, питање таксе за лекарске услуге, питање карантина и вакцинације против великих богиња, правила о гробљима и сахрањивању. Организација здравствене службе Србије била је у то време на нивоу најразвијенијих европских земаља.
Двојне монархије, у доба Анексије 1908. године и Царинског рата између две државе, који је вођен у раздобљу од 1906. до 1911. године. Како је овим догађајима следио Први светски рат који је отпочео ултиматумом Србији од стране Беча, након Видовданског атентата у Сарајеву 1914, то се тек након овог, у светским размерама значајног догађаја, у којем су нестала чак четири царства па и Аустро-Угарско, створила клима повољна да се први политички уговор независне Србије и Аустро-Угарске посматра са разних аспеката, али понајмање са оног научног. Циљ овог рада је да изложи и објасни околности које су утицале на владара да
заштиту државних интереса и династије потражи у суседној Аустро-Угарској и да о свим тачкама уговора проговори у контексту ондашњих прилика и потреба.
друге половине 19. и почетком 20. века. О Србији и Србима писали су
публицисти, слависти, војни и дипломатски представници: Ровински,
Кулаковски, Скаљковски, Мешћерски, Максимов, Успенски, Марков,
Јевреинов и други. Својим радовима извршили су значајан утицај на
формирање руског јавног мњења о Србији и Србима, али су имали удела и у вишим аристократским круговима који су били блиски двору и где су се одређивали правци политике Царства према Балкану и Србији.
Русијом, а не са Мађарском нити са Аустријом.
условљени двема битним компонентама. Прва се односила на преплитање тема наших научних истраживања. Шемјакин се дуго занимао историјом Радикалне странке, а посебно Николом Пашићем, а ја Србијом за време последњих Обреновића. Ко макар и мало познаје националну историју 19. века сигурно зна да су ова два истраживачка поља неодвојива и да се једно без другог не дају објаснити, нити разумети. Друга важна компонента тицала се историјских извора за ова научна питања. Познато је да је архива Обреновића готово у потпуности намерно уништена. Од минорног броја сачуваних докумената у домаћим архивима, највећи број потиче од противника Обреновића – радикала. Па и то не директно из периода њиховог сукобљавања, већ накнадно, после нестанка Обреновића са историјске позорнице.
утврђивање односа ранијих покушаја владара да дође до договора с младом Народном радикалном странком (1882. и 1883. године). Притом се морају имати у виду позиције обе преговарачке стране и њихови погледи на политички договор и евентуални компромис.
дошло до руско-турских мировних преговора и Санстефанског мира (3. март 1878). Под баластом грубе стварности и заштите руских државних интереса након победничког рата против Османског царства, уговорене границе Велике Бугарске страховито су погађале српске интересе. Због тога се краткотрајно српско-руско савезништво ускоро преобратило у налете међусобних оптужби, осуђивања и порицања. Многи прворазредни извори помогли су нам да реконструишемо несталу историјску слику о томе шта је у моралном погледу за српску борбу значио долазак руских добровољаца.
донешена је након пуних десет месеци размишљања и припрема у државном врху. Стога ратна прокламација од 30. јуна 1876. није била изненађење за било кога. Понајмање је рат могао изненадити житеље престонице Кнежевине Србије, Београда. Од када је великом дипломатском акцијом кнеза Михаила 1867. године исељен турски гарнизон из београдске тврђаве, престоница је постала искра политичког, научног, друштвеног и културног живота Србије. Још увек са скромним бројем житеља који није досезао ни тридесет хиљада људи, Београд је, у време Источне кризе (1875–1878), као престоница, био највећи и најзначајнији центар у земљи, место где су се доносиле најважније политичке одлуке, али и стециште дипломатских, хуманитарних организација, страних дописника, официра.
са прописаним мерама за њихово сузбијање. Низом уредби регулисана су многа важна питања: дужности и права окружних, среских и општинских лекара, питање приватне праксе, питање таксе за лекарске услуге, питање карантина и вакцинације против великих богиња, правила о гробљима и сахрањивању. Организација здравствене службе Србије била је у то време на нивоу најразвијенијих европских земаља.
Двојне монархије, у доба Анексије 1908. године и Царинског рата између две државе, који је вођен у раздобљу од 1906. до 1911. године. Како је овим догађајима следио Први светски рат који је отпочео ултиматумом Србији од стране Беча, након Видовданског атентата у Сарајеву 1914, то се тек након овог, у светским размерама значајног догађаја, у којем су нестала чак четири царства па и Аустро-Угарско, створила клима повољна да се први политички уговор независне Србије и Аустро-Угарске посматра са разних аспеката, али понајмање са оног научног. Циљ овог рада је да изложи и објасни околности које су утицале на владара да
заштиту државних интереса и династије потражи у суседној Аустро-Угарској и да о свим тачкама уговора проговори у контексту ондашњих прилика и потреба.
друге половине 19. и почетком 20. века. О Србији и Србима писали су
публицисти, слависти, војни и дипломатски представници: Ровински,
Кулаковски, Скаљковски, Мешћерски, Максимов, Успенски, Марков,
Јевреинов и други. Својим радовима извршили су значајан утицај на
формирање руског јавног мњења о Србији и Србима, али су имали удела и у вишим аристократским круговима који су били блиски двору и где су се одређивали правци политике Царства према Балкану и Србији.
Русијом, а не са Мађарском нити са Аустријом.
условљени двема битним компонентама. Прва се односила на преплитање тема наших научних истраживања. Шемјакин се дуго занимао историјом Радикалне странке, а посебно Николом Пашићем, а ја Србијом за време последњих Обреновића. Ко макар и мало познаје националну историју 19. века сигурно зна да су ова два истраживачка поља неодвојива и да се једно без другог не дају објаснити, нити разумети. Друга важна компонента тицала се историјских извора за ова научна питања. Познато је да је архива Обреновића готово у потпуности намерно уништена. Од минорног броја сачуваних докумената у домаћим архивима, највећи број потиче од противника Обреновића – радикала. Па и то не директно из периода њиховог сукобљавања, већ накнадно, после нестанка Обреновића са историјске позорнице.
утврђивање односа ранијих покушаја владара да дође до договора с младом Народном радикалном странком (1882. и 1883. године). Притом се морају имати у виду позиције обе преговарачке стране и њихови погледи на политички договор и евентуални компромис.